Отац Дамаскин Светогорац: Благо суђење
четвртак, 29 мај 2014

 Приметно је сада да многи хоће да претворе Цркву у свој дућан за убирање сталних прихода, а тако није било раније у Српској Цркви, него је свако од верника давао Цркви колико је ко имао и колико је ко био вољан дати.

Отац Дамаскин

 

+++

Све више свет са својим навикама и обичајима надире у Цркву, и зато је човек принуђен да расуди, како да се односи према јавним гресима, према саблазнима у народу и у Цркви, и да ли да их осуђује или не осуђује. Напомињемо, да нису у питању тајни греси, или греси које људи настоје да сакрију, него јавни греси, јавне саблазни у српском народу и Цркви, које су настале под утицајем света.

Ако се при суђењу донесе много мања пресуда него што треба, онда би то пре могли назвати помиловањем него суђењем, и ту пресуду пре би могли назвати благим прекором него осудом. Тако и при суђењу туђег греха, ако ти изнесеш много мању пресуду него што треба, то би пре било помиловање него суђење, и то би пре био благи прекор него осуда. О  томе вероватно говори и Јеванђеље о неправедном приставнику, тј. економу:

"Бејаше један човек богат, који имаше пристава (економа, домостројитеља); и тога оклеветаше код њега, да му растура имање. И дозвавши га рече му: шта то чујем за тебе? Дај рачун, како си кућио кућу: јер више не можеш кућом управљати. А пристав рече у себи: шта да чиним, јер господар мој узима од мене управу кућом? копати, не могу; просити, стидим се. Знам шта да учиним, да би ме примили у куће своје, кад ми се одузме управа кућом. И позиваше редом дужнике господара свога. И рече првоме: колико си дужан господару мојему? А он рече: сто ока уља. И рече му: узми писмо своје, и седи брзо те напиши педесет. А потом рече другоме: а ти колико си дужан? А он рече: сто ока пшенице. И рече му: узми писмо своје, и напиши осамдесет. И похвали господар неправеднога пристава, што мудро учини; јер су синови овога века мудрији од синова видела (светлости) у своме нараштају. И ја вама кажем: начините себи пријатеље од мамона неправде, да би вас, кад осиромашите, примили у вечне куће" (Лк. 16:1-9).

Овде се види да је неправедни економ смањивао дуг дужницима, а није потпуно брисао, и зато је похваљен од свог господара. А шта су дугови? У молитви "Оче наш" стоји: "и остави нам дугове наше као што и ми остављамо дужницима својим". Дакле, неправедни економ није могао да избрише дугове, али је смањио дугове и зато је похваљен од свог господара. А код јавних грехова, код саблазни, човек је принуђен и мора да донесе неку пресуду, да не би прећутно прихватио јавни грех и да не би био саучесник јавног греха, и на крају да не би и сам пао у тај грех. За јавне грехе Господ је рекао у Јеванђељу:

"Ко-год саблазни једнога од ових малих, који верују мене, боље би му било, да се обеси камен воденични о врату његову, и да потоне у дубину морску. Тешко свету од саблазни! јер је нужда да дођу саблазни (потреба); али тешко оном човеку, кроз кога долази саблазан. Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе: боље ти је ући у живот хрому или сакату, него ли с две руке и две ноге да те баце у огањ вечни. И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе: боље ти је с једним оком у живот ући, него с два ока да те баце у пакао огњени" (Мт. 18:6-9).

Још у Јеванђељу стоји, како је Господ против јавних грехова у храму употребио чак и физичку силу да би очистио храм од саблазни:

"И близу беше пасха Јудејска, и изиђе Исус у Јерусалим. И нађе у цркви, где седе, они што продаваху волове и овце и голубове, и који новце мењаху. И начинивши бич од узица, изагна све из цркве, и овце и волове; и трговцима просу новце и столове испремета; И рече онима, што продаваху голубове: носите то одавде, и не чините од дома оца мога дома трговачкога. А ученици се његови опоменуше, да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме" (Јн. 2:13-17).

Приметно је сада да многи хоће да претворе Цркву у свој дућан за убирање сталних прихода, а тако није било раније у Српској Цркви, него је свако од верника давао Цркви колико је ко имао и колико је ко био вољан дати. Осим тога, појавила се нова саблазан у Цркви, јер многе жене долазе у цркву непристојно обучене, тј. без хаљине и мараме, а тако није било раније у Српској Цркви, па би можда сада Господ и њих бичем потерао из храма? И све више надиру светске саблазни у Цркву, тако да опет треба нешто рећи о данашњим блудним гресима. Као што је велики Потоп у време Ноја настао због блудних греха, тако су вероватно и садашње поплаве у Србији настале из истог разлога, по Божјем допуштењу. Јер у оно време: "Видећи синови Божји кћери човечје, како су лепе, узимаше себи жене од свијех, које изабраше. А Господ Бог рече: неће дух мој до века пребивати у овим људима, јер су тело (плот)" (1Мојс. 6:1-2).

Скотска посла

Сада се чак може видети по неки блудни пар, двоје заљубљених како се водају и грле испред цркве, и за њих би без осуде могли рећи – скотска посла. Јер животиња по природи нема уздржања, а човек кад нема уздржања, он је гори од животиње. Зато је Бог најпре дао људима заповест уздржања, тј. одмах после стварања дао им је заповест да не узимају од дрвета знања добра и зла, и то је био први пост за људе. А ту заповест уздржања Бог је дао зато, да би човек одржао своју владалачку силу над тварима, да би човек господарио над створеном природом, као што му је Богом речено:

"Растите и множите се и напуните земљу, и господарите њоме, и владајте рибама морским, и птицама небеским, (и зверима) и скотима, и свом земљом, и свим гмизавцима који гамижу по земљи" (1Мојс. 1:28).

Али пошто се човек није уздржао, онда је изгубио своју владалачку моћ и од господара готово да је спао на ниво животиње, на ниво скота. Али опет, због свог владалачког духа, јер дух човеков је створен по образу Божјем, човек не може да буде на том нивоу животиње, него или ће се уздржавати и бити већи од животиње, или се неће уздржавати и биће гори од животиње. Пошто човек није прихватио мало уздржање, принуђен је да прихвати велико уздржање, и тако то увек бива: кад човек неће да прихвати мало уздржање, мора да прихвати велико уздржање. Јер човеков владалачки дух не може да прихвати то, да човек живи без уздржања слично животињи, и зато Апостол Павле говори:

"Јер тело (плот) жели против духа, а дух против тела (плоти); и ови се противе једно другоме, да чините оно, што не бисте хтели" (Гал. 5:17).

Јер то је против достојанства човека и његовог владалачког духа, то да човек живи телесно без уздржања као животиња, него или ће се уздржавати и бити већи од животиње, или се неће уздржавати и биће гори од животиње. То је кад се гледа и расуђује са човечје стране, а кад се гледа и расуђује са Божје стране питање је, да ли човек може да буде бољи од животиње, јер животиња нема греха, пошто нема разума и слободне воље, док човек, који има то, има и греха ако се не уздржава и не живи по Богу.

По учењу Библије, у шести дан – у петак, у исти дан створене су и животиње сисари, тј. скоти, и човек са њима. И о стварању животиња речено је овако:

"И рече Бог: нека изведе земља душу живу по роду (врсти), четвороножне (животиње) и гмизавце, и звери земље по роду (врсти). И би тако. И створи Бог звери земље по роду, и скоте по роду њиховом, и све гмизавце земље по роду њиховом" (1Мојс. 1:24-25).

А о стварању човека речено је овако:

"И рече Бог: да створимо човека по образу нашем и по подобију, и да влада рибама морским, и птицама небеским, (и зверима) и скотима, и свом земљом, и свим гмизавцима што гамижу по земљи. И створи Бог човека, по образу Божјем створи њега: мужа и жену, створио је њих" (1Мојс. 1:26-27).

Још је о стварању човека речено ово:

"И сазда Бог човека, прах (узевши) од земље, и удахну у лице његово дах живота: и поста човек душа жива" (1Мојс. 2:7).

Дакле, животиње је сама земља произвела, док је човека сам Бог створио и надахнуо га духом. Због те разлике у стварању и надахнућу човек телом хода усправно и гледа у небо, док животиња хода повијено и гледа у земљу. Према томе, кад се људи не уздрже и падну на ниво животиња и кад ми кажемо за њих – скотска посла, то није осуда, него благи прекор за њих, пошто су они гори од животиња.

Има и други доказ, да су неуздржљиви људи гори од животиња. Јер животиње углавном имају време за парење, и знају кад је то време преко чула мириса или на неки други начин, и после парења изводе своје младунце. Док ови данашњи парови заљубљених, распаљују се и паре у време и у невреме и, за разлику од животиња, не изводе своје младунце, тј. не рађају децу. Очигледно је да су они гори од животиња и зато није осуда рећи за њих: скотска посла. Уместо да рађају децу и да воде своју децу, они се сами гледају и водају по граду, па се затим свађају и растављају, па ако и уђу у брак и роде децу, опет се већина бракова разводи, тако да страдају и они сами и деца, ако су родили децу. Зато није осуда за њих рећи – скотска посла, него то је благи прекор, пошто су они гори од животиња. Није тако било раније, нису се раније заљубљени парови водали по улицама, него су родитељи приводили своје синове и кћери у брак, и такви су бракови рађали децу и нису се разводили као данас. Али раније су Срби мислили на спасење своје душе, а сада мисле на испуњење својих скотоподобних страсти.

У Канонима Цркве од епископа Никодима Милаша наведено је расуђивање светих Отаца о браковима. Тако свети Оци кажу за први брак – благословени брак, за други – покајнички брак, за трећи – блудна веза, а за четврти – скотска посла. Према томе, ако се за четврти и за даље бракове каже: скотска посла, онда тим пре може се то рећи за везу ван брака, и то није осуда, јер осуда је много тежа, пошто су они гори од животиња. Уосталом, довољно је погледати епитимије за блудне грехе и биће сваком јасно да рећи за блуднике – скотска посла, није осуда, јер осуда је много тежа. Јер животиње се не кажњавају за своје парење, а блудници се кажњавају са седам, десет, петнаест, двадесет година забране причешћа, што значи да и Канони указују да су блудници гори од животиња и да није осуда рећи за њих – скотска посла. И сам човек може да упореди шта је теже: одредити блудницима десетак година покајања или рећи за њих – скотска посла?

Треба пазити шта говори Апостол Павле о блуду и блудницима, јер он не заповеда уздржавати се од блуда, него вели: "Бежите од блуда" (1Кор. 6:18), и тиме што вели "бежите" он указује да је то много опасније и теже него рећи за блуд – скотска посла. Уопште речено, неуздржљив човек је гори од животиње, и зато треба учити децу уздржању од малена. Зато и Псалтир вели: "Уклони се од зла и учини добро" (Пс. 36:27), али прво се уздржи и уклони од зла, па онда учини добро, јер није могуће учинити добро без уздржања и уклањања од зла. Свети Златоуст каже: "ко је против поста, тај је против Бога"; а ми би могли рећи: ко је не мало неуздржљив, него повише неуздржљив, тај је и против Бога и против човека и човечанства.

Уздржање није само за монахе, него и за мирјане. И управо да не буду код мирјана скотска посла, зато Апостол Павле и свети Златоуст саветују да се мирјани држе частног брака, с тим да брак буде по благослову родитеља и Цркве, као што је увек било. Зато су раније још у младим годинама родитељи по благослову Цркве приводили у брак своје синове и кћери, да се не би одали блуду, а после тога и прељуби, пошто навикну на блуд. Родитељи и Црква тако су чинили са својом децом, да не буду код њих – скотска посла, пошто блуд и прељуба могу да се чине и самим погледом и мислима.

Не предавати се телесној љубави – поука св. Златоуста

"Стварно, ко је предан земаљској љубави, прилепио се к праху, и бестелесну силу, која се налази у њему, поробио пепелу, и о њему би праведно могли рећи, да се он налази у таквом стању (прилепљености за земљу). На самом делу (у самој ствари), шта је друго телесна лепота, ако није земља и прах, или чак још горе од тога? Ако не верујеш, онда привири у човечје гробове, и видећеш тамо прах и пепео. Кад се лице лишава садашњег живота, тада се оно и показује тамо оно што јесте, и чак још и пре смрти. Кад настане старост, кад порази болест, и тада можеш видети ту исту појаву, зато што је то – прах. Али Бог, као мудри уметник, и од ништавне материје саздао је узвишену лепоту, не ради тога, да би се ти предавао прељуби, него да би показао теби Своју премудрост. Зато не жалости Уметника и дело премудрости Његове не обраћај у предмет распусности и прељубе. Диви се лепоти, али толико, да би прослављао Уметника, а даље се не пружај, да не би побудио своје страсти. Прекрасно је саздање: зато треба ти да се поклањаш Саздатељу, а не да жалостиш Њега. Кажи ми: ако би неко узео златну статуу или изображење цара (слику) и испрљао их блатом или нечим другим сличним, онда зар се не би он подвргао крајњој казни? Па ако се онај, који поступа без уважавања са стварима човечјим, подвргава таквој казни, онда чему ће се подвргнути онај, који поступа срамотно са створењем Божјим, особито, ако тај, који то чини, има и сопствену жену? Не указуј ми на природну жељу. Ради тога је и дозвољен брак, да ти не би излазио из својих предела (граница)...

Зар ти не чујеш, шта говори Павле и сада, громко оглашујући свима: "бежите од блуда" (1Кор. 6:18), или боље Сам Христос, који управља његовом душом? Ради чега се ти занимаш туђом лепотом? Ради чега гледаш на лице, које није твоје? Ради чега стремиш у пропаст? Ради чега убацаш себе у замку? Ограђуј своје очи; прекривај своје гледање; положи закон очима својим; слушај Христа, Који, претећи, поставља бестидни поглед на равно са прељубом (Мт.5:28). Каква је корист у задовољству, ако оно рађа црве, ако подвргава онога, који му се предаје, непрестаном страху, вечном мучењу? Зар није много боље, мало уздражати силу своје помисли и удостојити се вечне радости, него ради малог задовољења порочних жеља мучити се бесконачно?... Знам, да се речи моје односе само на неке, а не на све; али, где оне нађу рану, тамо нека прилажу и лекарство... Одсеци страст, истреби сласто-љубље. Сласто-љубље и пијанство су извори прељубе."

Док не омрзнеш грех, нећеш се ослободити од њега – поука преп. Исака Сирина

Питање. Неко је био питан: када човек сазна, да је добио опроштај грехова својих?

Одговор. И питани је одговорио: кад осети у души својој, да је потпуно, од свег срца омрзао грехе, и кад јавно да себи правац, супротан претходном. Такав се узда, да је добио од Бога опроштај грехопада, кад је већ омрзао грех по сведочанству савести, какво је нашао у себи по апостолској речи (см.: Рим.2:15): неосуђена савест сама је себи сведок (савест која не оптужује и не осуђује).

Непријатељи су човеку – домаћи његови

Зашто је Господ у Јеванђељу рекао: "Непријатељи су човеку – домаћи његови" (Мт. 10:36)? Зато што у духовном смислу свако, ко те одваја од Бога, тај ти је непријатељ; а ко те вуче или гони ка Богу, тај ти је пријатељ. То разуме само духован човек. Кад хришћанин промисли о својим непријатељима, налази да многе може да урачуна у домаће непријатеље и да има више домаћих непријатеља него страних непријатеља. И од страних се чува, а од домаћих се обично не чува и зато га домаћи више одвају од Бога него страни. Треба памтити шта вели Апостол Павле: "Бежите од блуда", и зато се треба чувати, не само од блудника, него и од супротног пола, било да њих рачунаш у домаће или у стране непријатеље. Мада свети Оци кажу: кад човек не би имао страсти и слабости у себи, не би имао ни непријатеља ван себе.

Блажени чисти срцем, јер они ће Бога видети

Због чега је Господ рекао у Јеванђељу: "Блажени чисти срцем, јер они ће Бога видети" (Мт. 5:8)? Ако представимо да је Бог – сунце, и да увек сија као и сунце, да видимо шта човеку на земљи заклања сунце? Густи облаци и магле заклањају сунце, и они представљају страсти у човеку, то су духовна испарења у облацима срца. Према томе, страсти окружују дух човеков и не дају му да види Бога, као што облаци и магле не дају телесним очима да виде сунце. Циљ хришћанина јесте, да склони те облаке и магле који му заклањају сунце, тј. да склони те страсти које његов дух одвајају од Бога, да склони све што одваја од Бога. А то су мисли, слике, представе, утисци, који долазе преко чула и који одвајају од Бога, то су духовна испарења у облацима срца.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 29 мај 2014 )