Отац Дамаскин Светогорац: Затишје пред буру
четвртак, 05 јун 2014

 "Затишје пред буру" – тако се обично каже кад настане неки мир пред великим немиром који се очекује, кад настане неки ред пред великим нередом који се очекује. По општем мишљењу светих Отаца ово је време Апокалипсе, а у шестој глави Откровења стоји:

"И кад отвори пети печат, видех под олтаром душе побијених за реч Божију и за сведочанство, које имаху. И повикаше гласом великим, говорећи: докле, владико свети и истинити! не судиш и не светиш крви наше од житеља на земљи? И дане бише свакоме од њих хаљине беле, и речено им би, да почину још мало времена, докле скончају и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени, као и они" (Откр. 6:9-11).

Које су то "душе побијених за реч Божију и за сведочанство, које имаху"? Највероватније то су душе побијених за Православну веру у првој половини 20-тог века, а нарочито у време два светска рата и мало после овог другог и између њих. А "да почину још мало времена" и "починак", о чему се говори, јесте – затишје пред буру. А бура је ово што је даље речено Мученицима: "докле скончају и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени, као и они". Можда неко помисли, да је у Србији већ било довољно Мученика за веру, да је већ био и дадатни број Мученика после многих Мученика у првој половини 20-тог века, али то је мало вероватно. Јер у Небеској Литургији Владика Николај говори:

"Тад сатану Господ одрешио,

из пакла га на Србе пустио,

да до рока своју вољу врши;

И да чини што је њему драго,

са државом и са србским телом,

само да се не дотиче душе.

А сатана војске подигао,

од звериња свога и људскога;

Све од самих Божјих противника,

и својијех једномишљеника;

Којих би се марва застидела,

и вепрови дивљи посрамили.

Пакленим их огњем наоруж'о,

повео их на земљу Србију.

Бљуну огањ из адових жвала,

па запали кућу Србинову;

Све разгради што је саграђено,

све прождера што је умешено,

све однесе што је изаткано;

Све разграби што је уштеђено,

све раскући што је закућено,

све попљува што је освећено.

А господу у окове веза,

старешине врже на вешала,

ил' умори глађу у тамници;

Поби момке, зацрни девојке,

згрчи мајке над колевке празне,

над колевке празне и крваве.

Још завеза језик у Србина,

да не смије певат' ни кукати;

Нити Божје име спомињати,

нити брата братом ословити;

Још завеза ноге у Србина,

да на смије слободно ходити;

Осим тамо куд га коноп води,

коноп води или кундак гони;

Још завеза руке у Србина,

да не смије радит' ван кулука;

Нити сести, нити хљеба јести

без сатанске горде заповести;

Нити своју децу својом звати,

нит слободно мислит' ни дисати.

Тако ишло задуго земана

док набуја земља Србинова

од мртвијех српскијех телеса;

И од крви српских мученика,

ка' тијесто од јакога квасца.

Тад анђели Божји заплакали,

а Срби се Богу обратили;

Јединоме своме пријатељу,

јединоме своме спаситељу,

вишњем Богу и светоме Сави.

Тад се Саво стресе од ужаса,

скочи, викну иза свега гласа:

доста, Боже, поштеди остатак!

Тад је Господ послушао Саву,

на српско се робље ражалио,

те Србима грехе опростио."

Кад би међу Србима било правог покајања, онда се ова Небеска Литургија не би испунила, али пошто нема тога, онда верујемо да ће се испунити. Ако је и било нових Мученика за веру у Славонији и Крајини и Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, али то је мало и још се није остварило оно што стоји на крају Небеске Литургије. А на крају стоји како свети Сава виче: "доста, Боже, поштеди остатак!", и стоји да ће тај "остатак" у Србији држати чисто Православље.

Према томе, сваког Србина очекује испит: хоће ли бити Исповедник Христов или издајник Христов? А то ће сигурно бити да би се потпуно открило, ко је сада православан у Српској Цркви, јер има сада много лажних спаситеља, много лажних христоса, како стоји у Јеванђељу. Православна Црква је Црква Исповедника и Мученика, а не политичара и школованих новотараца. Имаће и новотарци прилику да покажу своју веру, и као што су олако узимали и давали Крв Христову, мимо старог Предања, тако лако требали би да дају и своју крв за Христа. Па, пошто нас очекује испит, треба да знамо како да се држимо и какве молбе да узносимо Богу. За то може да послужи и ова поука светог Златоуста:

У време страдања какве молбе, тј. прозбе треба узносити Господу?

Кад приступаш Богу са неком молбом, да ти нешто Бог учини, а нарочито у време страдања, треба да знаш какву молбу, тј. прозбу да узнесеш Господу. Свети Златоуст тумачи 43-ћи псалам и говори:

""Боже! Ушима нашима слушасмо и оци нам наши јавише о делу, које си ти учинио у дане њихове, у дане древне"... Но, види врлину Макавеја, која се открива и овде, у самом почетку: пошто су претрпели толико тешких беда ради Бога, лишили се отачаства и слободе, подвргли се опасностима, а неки од њих постали чак и бегунци, који се скитају по горама и пустињама, они не указују сада ни на шта слично и не говоре: ми смо претрпели ради Тебе то и то, помози нам; него, као да немају никаквих права и не полажући наду на сопствене врлине, окрећу се ка доброчинствима, указаним од Бога прецима њиховим. Ни мало не би било чудно, ако би тако поступали људи, који немају смелости, које неопходност приморава да чине то; али кад они, који би могли рећи много о својим врлинама, траже спасења не од њих, него од човекољубља Божјег, кога су се удостојили и очеви њихови, онда је то знак великог њиховог смиреноумља. У томе су они налазили и за саме себе не-малу побуду за храброст, пошто чак и једино име Божје може да прекрати безбројне ратове...

2. "Оци наши јавили су нам". Слушајте ви, који не марите за своју децу, дозвољавате им да певају ђаволске песме и не занимате се божанским повестима. Нису такви били древни (стари), него су они стално проводили живот у повестима о делима Божјим, и доносили су двојаку корист. Они, који су добили доброчинства, спомињући о тим доброчинствима, постајали су бољи; а потомци њихови су налазили у тим повестима не-мало предмета богопознања и побуђивали су у себи ревност ка врлини. Уста родитеља служила су за њих као књига; и свако занимање, свака беседа праћена је тим повестима, од којих пријатнијег и кориснијег ничег није било. На самом делу (у ствари), ако просте приче о збивањима, басне и измишљотине често бивају поучне за слушаоце, онда тим више ове повести, које објашњавају велику благотворност, силу, премудрост, промишљање (Божје), заједно са задовољством доносиле су слушаоцу ободрење и чинили га најревноснијим. Они, који су присуствовали при збивањима и прихватали их посредством гледања, предавали су их другима посредством слуха, и на тај начин, слух је не мање од гледања помагао вери. Они, који нису присуствовали и нису видели, веровали су не мање од оних, који су присуствовали и видели; и само то служило је њима за не-малу помоћ у вери. Па да видимо, шта су они јављали, и да ли су о сличном (њиховом стању) догађаја они спомињали. Ето, ко има потребу за неким и намерава да моли њега, тај, на основу милости указане другима, може да проси (тј. моли) слично и себи, а ја подразумевам следеће: на пример, ако неки слуга проси од нас дар и говори, како је и други добио такав исти дар, онда он представља велико право да добије и он то исто, ако се само пример не покаже недовољним због различитости, - подразумевам разлику или у лицу или у предмету. Па ако је онај, који је добио, такав исти, какав је и онај, који проси, и оно што проси је слично, онда је пример ваљан (има дејство); а ако је први имао право да добије, а други – није, онда треба појачати прозбу. Уосталом, неопходно је појаснити ово, што сам ја рекао, из Писма. Жена Хананејка, кад је чула: "није лепо узети хлеб од деце и бацити псима", рекла је: "тако је, Господе! али и пси једу мрве, које падају са стола господара њихових" (Мт.15:26,27). И Павле у једној посланици говори: "ако други имају код вас власт, зар немамо више ми" (1Кор.9:12), доказујући овде превасходством лица веће право. Такође, у посланици Филимону, он говори: "тобом су, брате, умирена срца светих, зато, имајући велику у Христу смелост да наредим теби, што треба, (али) по љубави боље просим" (Флм.7-9). Овде је пример једнакога. Кад неко добија први, онда он као да отвара врата другом, ако онај, који намерава да проси, буде сличан њему, или буде просио то исто. И не само од доброчинстава, указаних другима, него и од доброчинстава, раније указаних нама самима, прозба наша често добија силу. Тако поступа и Павле, кад у посланици Филибљанима говори: "ви сте и у Солун и једном и двапут слали мени на потребу" (Флп.4:16)...

"Јер они нису мачем својим задобили земљу, и није мишица њихова спасла њих, него десница Твоја и мишица Твоја, и светло лице Твоје, јер си Ти благоволео према њима" (ст. 4). Истина, они су побеђивали у ратовима, будући сви наоружани; они су били наоружани, - но, то је било дело не оружја, него Бога, Који је предводио њих. Видиш ли, како пророк под видом молитве даје савет, саветујући да положе све на Бога? А зашто он назива то наслеђем отаца, дедова, прадедова, тада кад они нису владали том земљом, него су скончали у друго време? Зато, што је обећање дато било оцима. "Иди", рекао је Бог Авраму, "у земљу, коју ћу Ја теби указати: сву земљу, теби ћу Ја дати и потомству твоме довека" (Бит.12:1; 13:15). Пошто је рекао "десница" и "мишица" и употребио такве чулне изразе, види, како пророк узвишава реч и додаје даље: "и светло лице Твоје", тј. заштита, промишљање. За њих је довољно било и то само, што је Он хтео да се налази са њима. Затим наводи и разлог: "јер си Ти благоволео према њима", тј. зато што си Ти заволео њих, зато што си Ти хтео. На тај начин, њихови успеси били су дело благодати, а не заслуга, и нису за своје врлине они добили то, него по човекољубљу Божјем. "Ти Сам Цар си мој и Бог мој, који дарује спасење Јакову" (ст. 5). Каква је овде свеза речи? Велика у односу на напред речено. Смисао речи његових је следећи: ми смо потомци тих (отаца), и Ти си тај исти Бог, који је свршавао и тада и сада; а од куда је таква промена? Заправо, није други Бог тај, а други си Ти, него један и тај исти си Ти...

6. И како си Ти – један и тај исти, тако и ја не признајем себи другог Бога, него "Ти Сам Цар си мој и Бог мој"; ми нисмо одступили од Твоје власти, нисмо признали другог заштитника. "(Бог) Који дарује спасење Јакову", тј. и Бог је тај исти, и промишљање је то исто, а од чега је промена околности? Шта значи: "који дарује"? Који наређује, који заповеда да се спаси Јаков. Овде он опет представља лакоћу помоћи и величину власти (Божје), и не напомиње узалуд о прародитељу, него, уместо свог права, указује на његову врлину, желећи да приклони Бога. "Тобом ћемо поразити непријатеље наше, и именом Твојим поништићемо оне, који устају на нас" (ст. 6). И Ти си тај исти, говори, и промишљање је то исто, и ми признајемо Тебе исто и употребљавамо то исто оружје. Такав је смисао речи: "Тобом ћемо поразити непријатеље наше". Шта ја, продужује он, говорим: "Тобом"? Довољно је само призвати име Твоје, и све ће се свршити са одличним успехом. Није рекао: победићемо, или надвладаћемо, него: "поништићемо", нећемо их, говори, сматрати за нешто, и нећемо се уплашити, него ћемо их гонити, као оне, који ништа не значе. "Јер се не уздам у лук мој и мач мој неће спасити мене" (ст. 7). Па зашто ти употребљаваш њих? Зашто се наоружаваш? Зашто узимаш лук и мач? Зато, што је тако наредио Бог; зато ја, мада их употребљавам, али све полажем на Њега (Бога). Тако се обично сукобљавају са видљивим непријатељима они, који се ограђују вишњом помоћи, тако и – са невидљивим. Тако и ти, кад се противиш ђаволу, говори: не уздам се у оружје своје, тј. не у своју силу, не у своје врлине, него на милост Божју. Тако је и Данило говорио: "јер ми простиремо мољења наша пред Тобом, не уздајући се у праведност нашу" (Дан.9:18). "Јер Ти си нас спасио од оних, који нас притешњавају, и оне, који нас ненавиде, посрамио си" (ст. 8). Ради чега, говори, наводи оно, што је било древно са прецима (древно и бивше)? Ми сами имамо много залога Твог промишљања, и можемо набројати славне трофеје и непрекидне победе, дивне и необичне. Зато је и рекао: "посрамио си", тј. Ти ниси просто избавио нас, ниси просто извукао, него са стидом за оне, који нас нападају...

(Али сада) "Ти си предао нас, као овце на поједење и међу незнабожце расејао си нас" (ст. 12)... "Предао си народ Свој на поклон (даром)" (ст. 13)... "Ти си дао нас на брукање суседима нашим, на подсмех и поругу онима, који живе около нас" (ст. 14)... "Учинио си нас причом код незнабожаца, климају на нас главом народи" (ст. 15)... "По цео дан срамота је моја преда мном, и стид лица мога покрио је мене" (ст. 16)... "Све ово постигло је нас, али ми нисмо заборавили Тебе и нисмо нарушили завет Твој" (ст. 18). Ми, говори, нисмо поступили тако, као други. Други су и пре беда падали, а ми и после беда остали смо непреклоњиви у души (непоколебиви). То говоре они ради тога, да би улили добру наду онима, који су били са њима. Данило и три отрока су говорили: "сагрешили смо ми, и поступили безаконо" (Дан.3:29); а они говоре: "нисмо нарушили завет Твој", бодрећи душе са-ратника. Ако смо, говоре, ми претрпели највеће беде, али ако ми происходимо од предака, који су добили велика доброчинства, и ако у несрећама ми нисмо одступили (од Бога), онда код нас има велике наде на спасење.

8. На тај начин, - што сам говорио ја у почетку, то ћу рећи и сада, - под видом молитве они бодре душе браће и као да им говоре: зашто ви очајавате за спасење? Ми имамо Бога за свог заштитника; ако смо у нечему ми и сагрешили, онда смо добили довољну казну; у искушењима ми смо стајали храбро; нас предводи (Бог), Који се стално стара чак и о грешницима; зато без сумње ми треба да очекујемо добар крај. А шта значи: "нисмо нарушили завет Твој"? Значи: нисмо поступали неправо односно тога, што нам је поверено, него смо сачували у тачности. Заправо, највећа неправда је – нарушавати закон, који одмаздује за нас, који не допушта нама да трпимо неправду од ближњих и спречава безакоње, - бити неблагодаран (Богу), Који доноси толико добра. "И није одступило натраг срце наше, иако си Ти уклонио (скренуо) стазе наше од пута Твога" (ст. 19). Овде пророк говори то исто, што је рекао раније, тј. да се они при таквој бури зла ни мало нису поколебали. Добро је рекао он ово. Као што закон води напред, тако безакоње окреће назад, и као што закон заповеда ићи правим путем, тако безакоње скреће човека на пустињски и непроходни пут. "Путем" он назива овде закон...

"Устани, зашто спаваш, Господе? Устани и не одбаци до краја. Зашто Ти одвраћаш лице Твоје? Заборављаш нишчету нашу (сиромаштво) и скроб нашу (невољу)?" (ст. 24, 25). Смисао ових речи је следећи: Ти можеш да прекратиш беде, зато што оне происходе не због немоћи Твоје, него због (Твог) допуштења. Под сном овде подразумева се покој, по устајањем – одмазда, под лицем – заштита, промишљање, старање, помоћ.

"Заборављаш нишчету нашу (сиромаштво)"? Види опет, какво мудрољубље. Није речено: наше подвиге; није речено: непоколебивост мисли; није речено: намучену у искушењима душу. На то они указују тада, кад оправдавају себе; а кад траже помоћи, тада просе спасења указујући на шта су они осуђени: пошто су, говори се, они већ кажњени, пошто су већ крајње пострадали. То исто често чини и Павле, и други пророци. Притом они су говорили то, још не знајући ништа ни о геени, ни о царству, и не будући научени таквом мудрољубљу, и међутим подносили су све лако. "Јер је душа наша понижена до праха, утроба наша прилепила се к земљи" (ст. 26). Пошто је рекао: "заборављаш нишчету нашу", тј. огорчење, говори затим, у чему се састоји њихово огорчење. Смисао ових речи је следећи: ми смо погинули, ми смо погребени, стање наше није ни мало боље од стања мртвих...

"Устани, Господе! Помози нам и избави нас имена ради Твојега!" (ст. 27). Види, чиме су они закључили своју реч. После безбројних својих подвига, од куда они очекују спасења? Од милости, од човекољубља, "имена ради" Божјег. Шта значи: "имена ради Твога"? (Они говоре тако), да не би нарушили оно, што сам Он често говори: Ја чиним ради имена Мога. Видиш ли смиреноумље и скрушено срце? Од куда они очекују себи спасења? Од човекољубља (Божјег), од милости (Божје). Као да немају заслуга, као да немају никаквог права на спасење, а међутим изобилујући трудовима и опасностима, они су полагали све на Бога. Стога и ми, који се налазимо под благодаћу, да подражавамо њима и да одајемо славу Богу, Коме слава у векове векова. Амин."

Дакле, свети Златоуст јасно вели да, кад кројиш молбу, тј. прозбу Богу, треба да се позиваш на своје свете Оце и по својој моћи да подражаваш њихове врлине, да би и теби Бог испунио молбу, као што је и њима испуњавао. А нама Србима и нашем времену најближи свети Оци су Владика Николај и Богомољци, па ако не можемо да имамо њихове подвиге, онда бар да имамо њихово исповедање и њихову вољу. За хришћанина је најважнија воља и зато се Нови Завет назива Благовест, тј. Јеванђеље, и усмерен је на јачање воље.

Заповест за вољу

У Својим главним заповестима Господ употребљава глагол "хтети", што значи да је то заповест за вољу, и да су главне заповести Господње управо за вољу, за хтење, за жељу. На пример:

"Ако неко хоће за Мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и иде за Мном" (Мт. 16:24).

"Све дакле, што год хоћете, да чине вама људи, чините и ви њима тако: јер је то закон и пророци" (Мт. 7:12).

"Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном" (Мт. 19:21).

"Који год хоће да буде велики међу вама, нека вам буде слуга; И који-год хоће да буде први међу вама, нека вам буде раб" (Мт. 20:26-27).

"Ко хоће да буде први, нека буде од свију мањи и свима слуга" (Мк. 9:35).

Две највеће заповести Господње буквално гласе:

"Возљубићеш Господа Бога твога свим срцем твојим, и свом душом твојом, и свим умом твојим, и свом крепошћу твојом; ова је прва заповест. И друга је подобна њој: возљубићеш ближњега свога као сам себе. Већа (од) ових друга заповест нема" (Мк. 12:30-31).

"Возљубићеш" значи: узљубићеш, заволећеш. Зашто Господ вели: заволећеш, а не вели: воли или љуби? Зато што је то заповест за вољу, за хтење, за жељу, која се не исказује у виду наредбе, и зато се разликује од заповести за дело, за извршење, која се исказује у виду наредбе. А зашто су заповести за вољу главне у Новом Завету? Зато што је воља потребна за сарадњу с Богом, важно је да човек има вољу, да хоће, да жели, а остварење и дело зависе и од помоћи Божје, и од помоћи вишњих Сила. Према томе, главно је да ти пристанеш на сарадњу с Богом, и да уложиш све са своје стране, а даље све зависи од те сарадње. И супротно томе, безбожник има злу вољу, злу жељу, зло хтење, а на делу помажу му демонске силе, пошто је он у сарадњи са ђаволом. Пре свега, потреба је добра воља за побожан живот.

Даће ти Господ по срцу твојем

У Псалтиру стоји: "Даст ти Господ по сердцу твојему, и вес совјет твој исполнит" (Пс. 19:5); а то значи: даће ти Господ по срцу твојем, и сваки савет твој испуниће. То јест: даће ти Господ по твојој вољи, по твом хтењу и жељи, али опет како је теби на покајање и спасење. Пошто су две највеће заповести Господње једнако важне, јер се прва односи на Бога, а друга на Тело Христово – Цркву, јер ради Цркве ваља да волимо све ближње, треба у односу на другу заповест Господњу разумети ову изреку Псалтира. А то можемо разумети овако: оно што желиш ближњему ради Цркве, то ће Бог теби дати исто ради Цркве, али како Сам нађе за сходно и под условом да ти уложиш и труд по својој моћи. Иако је заповест: "не судите, да вам се не суди", али неће Бог тебе да пита да ли ће некоме да суди или неће, него то је за твоје добро: ако ти не судиш другима ради Цркве, ни теби неће да се суди опет ради Цркве; тј. ако ти желиш покајање и спасење другима ради Цркве, Бог ће теби дати покајање и спасење ради Цркве. Иако је речено: "ко хоће да буде први, нека буде од свих мањи и свима слуга", али неће Бог тебе да пита, кога да постави првог а кога последњег, него то је за твоје добро: да се избавиш од гордости, јер ко не воли да неко буде већи од њега, тај је горд и тај је непријатељ и Бога и Цркве; него: ако ти желиш да други буду већи ради Цркве, Бог ће теби дати да будеш већи исто ради Цркве, под условом да уложиш и труд по својој моћи. И зато треба пазити при испуњавању заповести Господњих, јер ако ти волиш неког ближњег, али то не чиниш по Предању и ради Цркве, онда та твоја љубав није на спасење ни теби ни њему. Тако у односу на другу заповест Господњу можемо разумети изреку Псалтира: даће ти Господ по срцу твојем.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 05 јун 2014 )