Руководство Српске академије наука и уметности годинама води антисрпску политику. Под изговором немешања у дневнополитичка питања, Академија је остајала нема на суштинска, национална питања као што су Косово, ратни злочини, језик, неуставност Статута Војводине… Упозоравао сам, у оквиру институције, говорио на скуповима, а онда сам о томе почео да причам и ван САНУ, јер као интелектуалац немам право да ћутим.
Овако академик Василије Крестић за „Новости“ коментарише ситуацију у Српској академији наука и уметности, чији је члан већ 33 године. Своје ставове Крестић је недавно објавио и у књизи „Прилози за новију историју САНУ, о меморандуму, САНУ и њеном руководству“.
* Гледано са стране, чини се као да годинама водите битку против челних људи Академије. Чиме још аргументујете да лоше воде најзначајнију научну и уметничку институцију?
- Председник Хајдин и његови сарадници криви су за то што је урушен углед САНУ и што она више нема место у друштву које јој припада. Дошли су на чело са обећањима да ће владати демократски, али испоставило се да у овом периоду има најмање демократије. Хајдин одлучује о свему, без консултације са одељењима. И то је само један од разлога због којих сам незадовољан.
* У књизи помињете и да су друштвене науке у запећку.
- Већину у Академији чине чланови из природних и техничких наука и стално нас прегласавају. Када је Академија основана као Друштво српске словесности, то је било са циљем да негује књижевност, језик, историју, етнологију, фолклор, а друштвене науке су данас драстично маргинализоване.
* Ваше замерке односе се више на унутрашњу организацију и рад саме институције. Како се САНУ огрешила о друштво?
- Под притиском из времена меморандумске афере, Хајдин је уплашен и чува се да не уђе у политику, али он не прави разлику између дневне политике и стратешких циљева српског друштва и државе. Кријући се иза те флоскуле немешања у политику, одбијао је и учешће у ономе о чему смо морали да се огласимо. Устао је против тога да Академија дигне глас против неуставних одредби статута Војводине, иако смо раније јавно подржали Устав. Одједном то више није било важно. Није дозволио да организујемо скуп о питању велике Србије, када је Србија у Хагу оптужена за великосрпство. Побунио се против рада на српској енциклопедији, јер се већ ради на српскохрватском речнику. Бежао је од питања Косова, плашећи се шта ће рећи политичари. Бежећи од политике, у академију је увео антисрпску политику.
* Постоје ли докази за ту озбиљну оптужбу?
- Наравно. Ишао је тако далеко да је пре четири-пет година донета одлука да се из назива институције избаци реч „српска“ и остане само Академија наука и уметности. Хајдин се потписивао као председник Академије наука и уметности. Годину и по сам водио битку и питао је ли то фризерска, трговачка, војна или нека друга академија. Та одлука је после годину и по прећутно укинута без објашњења и извињења.
* Ако је вођење САНУ толико лоше, због чега остали академици ћуте?
- Не знам чега се људи плаше. Мада, није лако водити битку са САНУ. Не треба ми да је урушавамо, већ да чувамо њен углед. Али ако годинама, са најбољом намером, упозоравате руководство и оно не чини ништа, онда више немате право на ћутање. Академици воде политику незамерања и тај компромис је надвладао, а то није здраво. Неки међу члановима извршног одбора немају способност да буду на челу Академије. Срозали су је чак и јавним иступима. Њихови реферати су на нивоу месне заједнице. Некада су беседе давале смисао тој кући, а данас је мучно седети на седницама и слушати их. Дешава се и да неки помешају да ли је 2003. или 2013. година. Хајдин је добар мостоградитељ, али није добар председник. Има у Академији људи који немају ни потребне научне резултате. Неко је кум, неко пријатељ, па и тако улазе. Али тога има у целом свету.
* Ако не желе наглас да се побуне, како је могуће да то виде, а три пута Николу Хајдина бирају за председника тајним гласањем?
- И то је ствар лобирања. Иза овог руководства стоји Крунски савет. Немам ништа против њих, али ја се питам зашто та група академика из Крунског савета пристаје на антисрпску политику САНУ. Ваљда би тај савет морао да буде српски. Тај лоби се већ припрема за нове изборе. Друштвена страна САНУ је потпуно пригушена. На прошлим изборима добили смо само једног члана. А када се поставља питање Косова, одговорности у Првом светском рату, оптужнице Хрвата за геноцид, одговор не може да се да без нас историчара.
* Ваш став је да академици не треба да беже од промишљања о стању у друштву. Чини ли вам се да је ситуација тренутно веома тешка?
- Пред нама је питање како се провући између сциле и харибде, како наш мали брод привезати уз неку већу лађу и која је то лађа. Ја као историчар сматрам да треба извлачити поуке из историје.
* Чему би нас историја поучила у овој ситуацији?
- Добро је што у сукобима ставова Запада и Русије избегавамо да се ставимо на једну страну, али питање је докле ћемо то моћи. Страх ме је да једног дана не поклекнемо. Али чак и ако поклекнемо, бар да не пузимо. А притисци се осећају са свих страна.
* Који потез би нас, према вашем мишљењу, као државу бацио на колена?
- Окретање леђа Русији и изрицање санкција тој држави. То што је урадила Црна Гора је срамно и тога се сигурно стиди сваки честит Црногорац. Русија је увек била уз нас и била би катастрофа да јој окренемо леђа.
* Чини се да нас на сваком кораку пута ка Европи сачека понека висока цена. Мислите ли да ће пред Србију ставити и захтев да се сасвим одрекне Косова?
- Ако нам поставе такав услов, никада не треба да потпишемо документ којим бисмо се потпуно одрекли Косова и Метохије, ни по коју цену. У овом тренутку стање је такво да тамо не можемо да управљамо, али не зна се шта носи дан, а шта ноћ. Морамо прихватити реалност, статус кво, али и очекивати неку промену. Напредак технологија убрзава и време и смењивост сила у свету. Не знамо какав ће однос светских сила бити за 20 или 50 година и ко ће кога подржавати. Ствари могу и за деценију да се преокрену. Због те будућности не смемо се одрећи Косова.
* Говорите о општој кризи у друштву. Предлажете ли неко решење?
- Општа је криза и девалвација вредности. Све је исполитизовано, претворено у динар и преживљавање. Када померите једну циглу почне да нам се љуља цела кућа. Нама је потребна једна суштинска демократија, да се у друштво укључе све снаге, без обзира на политичке опције. Када власт не би била доступна само подобнима, могли бисмо кренули напред. За то су потребни прави вредносни критеријуми.
* Чини ли вам се да нам је образовање један од најклимавијих цигала наше куће?
- Општа криза преселила се и у образовање. И то није само питање приватних универзитета, већ је захватило и добар део државних. Слични, лоше образовани, производе себи сличне, недовољно квалитетне кадрове. Провео сам 45 година на универзитету и стално сам слушао о реформама. И даље реформишемо школство, а да нам те промене нису много доброг донеле. Има много празнина и места која треба мењати. Немамо концепт како желимо да васпитавамо и образујемо децу и како их спремамо за универзитет. А онда дођу на факултете и ту их сачека „болоња“.
* Због чега је „болоња“ спорна?
- Ето, „болоњска“ реформа високог школства је још једна важна тема о којој се САНУ није огласила. А она добија кадрове, научнике, из тог система. Ми којимо смо критиковали ту реформу, били смо и политички жигосани.
Кључни проблем је што „болоња“ није имала задатак да унапреди образовање и знање већ да створи медиокритете, јефтину и лоше образовану радну снагу.
СРБИЈА НИЈЕ ЖЕЛЕЛА РАТ
* КАКО гледате на покушаје да се Србија етикетира као главни кривац за избијање Првог светског рата?
- Нападајући Србију, Запад напада и Русију. Ми смо увек били привезак Русије и од тога не можемо да побегнемо. Циљ је да се Русија прикаже као изазивач рата, што није истина. Ни Србија није била за рат. Она је улетела у то невољно, исцрпљена балканским ратовима. Па када је почео рат, војвода Путник, начелник Генералштаба, био је у бањи у Аустрији. Сигурно не би био тамо да смо рат планирали.
ЗАГЛУПЉИВАЊЕ НАРОДА
* ЗАХВАЉУЈУЋИ притиску јавности недавно је исправљена одлука према којој је претходно у неким средњим школама фонд часова српског изједначен са страним језиком, а историја постала изборни предмет. Да ли нам је таква реформа просвете потребна?
- То је заглупљивање народа. Бар ту битку морамо да добијемо, јер ту нам нико не стоји на путу. Само је питање државе и Министарства просвете, који треба да се баве таквим стварима. Није искључено ни да смо дозволили неком другом да диригује нашим образовањем.
Извор: „Вечерње новости“