Ради се о кажњавању Путина и коначном погрому Русије, која је трагично зависна од своје подле и кукавичке „елите”
Сви који су похађали совјетске школе или макар радили по школским програмима совјетског времена сигурно се сећају кључне фразе која је стално „претрчавала” из једног у други уџбеник историје: „Но представници имућних слојева, престрашени снагом народног покрета, договорили су се са иностраним непријатељима и издали устанике“.
За совјетску историографију, која је увек стајала на класним позицијама, овакво објашњење неуспеха многих национално-ослободилачких покушаја било је уобичајено, а друштво се таквим објашњењима скоро никад није озбиљније противило. То да су елите у одређеним условима веома склоне националној издаји, нарочито онда када су њихови економски интереси супротни интересима устаника против страних завојевача, изгледало је у то време као очевидна истина практично свима.
Касније, у доба перестројке и после ње, у круговима историчара и друштвењака марксистички поглед на историју је постао, благо речено, непопуларан. У објашњењима појава из прошлости, нарочито недавне, коришћење небулозних конспиролошких верзија, све једне небулозније од друге, постало је ствар доброг укуса. Напомињем да сам нисам баш правоверни марксиста и да потпуно сагледавам све мане марксистичке методологије. Ипак, гледајући данас с горчином на ко зна који пут поновљене, по мом мишљењу, отворено срамотне уступке које руско руководство чини кијевској хунти а против интереса руског Донбаса (послењи такав уступак је саглашавање В. Путина да украјински граничари дођу на руске граничне прелазе – неодољиво потсећа на дипломатију „Лебеда од Хасавјурта“), ми се белодано опет уверавамо у оправданост помињане марксистичке формуле.
Имућни слојеви Русије су стварно јако испрепадани. Истина, не толико самим покретом на југоистоку Украјине колико међународним последицама које је овај покрет на њих навукао. Отказујући јавно чак и теоријско увођење руских трупа у Украјину и повлачећи се бојажљиво пред све јачим налетима Кијева и „западних партнера”, они су се нашли буквално само на корак од отворене националне издаје. Та црта, за коју је председник Руске Федерације почетком марта месеца свима објавио да неће бити пређена, већ му је иза леђа. Потпетицама је додирује!
ДОБРА ВОЉА ИЛИ КУКАВИЧЛУК
То да мирољубиве иницијативе В. Путина нису просто крици у празно, него очигледно повлађивање злочинима кијевске хунте, од почетка су разумевали сигурно сви. Укључујући и дежурне из обезбеђења, који су се као змије увијали да свако ново пројављивање кукавичлука владајућих врхова представе као нови мудри корак у реализацији тајног плана. Но не треба много памети да би се схватило да било какви гестови „добре воље” према садашњој украјинској власти не доводе до тога да она ослаби притисак, него баш обрнуто: самозвана украјинска „влада” прождрљиво гута сваки понуђени уступак и тражи још више и више. Сетимо се само последњег легитимног председника Украјине Јануковича – што је он лакше излазио у сусрет мајданским побуњеницима, то су они дрскије тражили све више. Што је строжије забрањивао милицији употребу специјалних средстава против бандеровских милитаната, то су озверенији били њихови јуриши. Зато је обнављање офанзиве на Донбас председника „свих мајдановаца” Порошенка само неколико дана пошто је Савет Федерације повукао дозволу Путину на употребу војске у Украјини потпуно закономерно и у складу са свом досадашњом логиком дејстава хунте. Пошто су мрски „москаљи“ отворене предали позиције, бандеровци друкчије и нису могли да поступе – постављене циљеве на Југоистоку још нису остварили.
Предавати низашта своје положаје један за другим, а при томе се надати да ће ти неко потом узвратити истом мером и изаћи у сусрет, било би нешто веома ново у дипломатској пракси. Уопште, пред планиране преговоре са непријатељском државом, сваки разуман политичар се понаша управо супротно: на све могуће начине утврђује и проширује своје заузете позиције јер је само то реални адут у каснијим преговорима дипломата. Међутим, Кремљ се упорно прави да му таква банална истина није позната...
МОСКВА ЈЕ НА МЕТИ
Последице таквог демонстративног занемаривања самих основа спољне политике, нажалост, веома се лако могу предвидети. Што стидљивије буду руски врховници пузали од Новорусије, што усрдније буду доказивали „цивилизованом свету” своје немешање у послове устаника, то ће жешће кијевска хунта кидисати на Доњецк и Луганск. Њој у позадини стоји Запад као прави грабљивац који је већ добрано окусио руску крв мада га то није нимало заситило, него само додатно распаљује његов вучји апетит. Понављао сам и понављам још једном да је пред Русијом у ове судбоносне дане само једна једноставна дилема: беспоговорна капитулација или рат за ослобођење Новорусије и – успутно! – стицање реалне, а не илузорне сопствене независности. Никаквих других међуваријанти нису нам оставили. Напротив, уздрхталу руску власт, која вечито машта да се по било коју цену помири са Западом, непријатељи планирају да гоне буквално их шутирајући и тукући, онако како су не тако давно своје жртве на стрељање водиле хитлеровске казнене експедиције, кундачећи их уз нетрпељиве крике: „Schneller! Schneller!” (Брже! Брже!)
Слично поређење, по мом мишљењу, веома тачно одражава оно што нам се данас догађа. Закон о „супротстављању руској агресији” са циљем да организује свестрано гушење Русије целим комплексом економских, политичких и војних мера удруженим снагама западног блока, прошао је два „читања“ у америчком Конгресу, баш у време објављивања одвођења руских трупа са украјинске границе и безубих изјава руских дипломата. Нема никакве сумње да ће овај закон бити прихваћен у најскорије време и никаква, па и најцрња издаја Новорусије неће спречити ову неминовност. Не треба гајити илузије: овде се ради о кажњавању „недемократског” председника Путина – ради се о коначном погрому Русије, која се данас налази у трагичној зависности од своје подле и кукавичке „елите”.
Да ће тај погром уследити одмах после пада ДНР и ЛНР не треба да сумњамо. Напад на Крим, вахабитска побуна на Кавказу, логорске ватре од аутомобилских гума по улицама Москве... Рат и грађански немири ће бити пренети на наше просторе врло брзо. Много брже него што многи данашњи оптимисти мисле, и без обзира на свакакве рејтинге којима машу.
О свему томе наши непријатељи говоре у суштини нескривено. Њихова отвореност проистиче из уверења да ће на крају тријумфовати, и свако следеће попуштање РФ их у том уверењу још више утврђује. Хоће ли Кремљ наћи у себи моралне снаге да се супротстави? Хоће ли у њему надвладати мотив националне солидарности и државотворно начало или ће он и даље бити управљан стомачним интересима садашње руске „елите”?
Негде од средине априла, од потписивања већ полузаборављених женевских споразума, у дејствима Кремља у односу на устаничку Новорусију преовлађују искључиво политичко-економски приступ („прагматични”, како то воле данас да кажу), при коме је антинационална компрадорска „елита” материјално заинтересована да се одрекне/дистанцира од сопственог народа. Ипак, не заборавимо да постоје и гео- и етнополитички изазови и да, при томе, они постоје објективно и независно од нечије воље. Игноришући их – скупље ће нам бити. Совјетска држава (нарочито за време Стаљина), васпитана, рекло би се, на ограниченом марксизму, у критичним тренуцима за народ и државу демонстрирала је способност да реагује на изазове адекватно, и не са класних позиција.
Хоће ли данас слично поступити власт РФ? Од одговора на ово питање зависи будућност наше државе.
Са руског ФИЛИП РАКЕ ВУКАЈЛОВИЋ
Извор: „Нови Стандард“