Развојни пут Боре Шнајдера или како постати неко и нешто на(некада)Богословском факултету у Београду
субота, 18 октобар 2014

 О Игњатију Мидићу, злосрећном наследнику Преподобног Оца Јустина Поповића на Катедри за догматику, већ се  у најширој црквеној јавности (и у круговима архијереја)  веома много зна. „На трон сједи неправо узети“ невешти компилатор идеја контроверзног теолога, архипастира без пастве, Јована Зизјуласа, човек који је, по допуштењу Божијем, и архијереј Браничевске епархије, у којој су највеће светиње нашега народа – од Манасије славне и Раванице Честитога Кнеза, преко бисера скривеног у Горњачким планинама, где се преподобни Григорије са Синаја, дошавши преко Свете Горе, настанио „приљежати же о души, вешчи бесмертњеј“, до оних питомих црквица и манастирчића које су душа наше душе – Витовница, Миљково, Тршка црква, црква Миље везиље, Заова, Сестрољин, Рукумија...

Овде, у Стигу, цветала су богомољачка братства (1940. у браничевски савез братстава биле су учлањене 44 православне народне хришћанске заједнице, чији је рад подржавао епископ Венијамин). Из богомољачке средине понићи ће и блаженопочивши епископ Хризостом Војиновић, духовник великог формата, талентовани писац, беседник, преводилац, сликар, човек омиљен у народу и злостављан од безбожника, који је целога свог века држао високо уздигнуту заставу монашког и епископског  достојанства и правде Божије.

   Нова времена – нови обичаји. На трон браничевских епископа долази човек који никада није био монах (као доктор теологије, чим је изразио жељу за ступање у манастир, рукоположен је за јеромонаха, не упознавши тескобу и муку монашког живота и сладост монашког подвига), а затим је све ишло као по лоју. Епархија, доцентура па професура на факултету (са до сада објављене три „научне“ књиге и са једним објављеним „научним“ чланком на грчком језику, касније преведеном и на немачки, без измена), уџбеници веронауке чије повлачење званично захтева Завод за унапређивање васпитања и образовања Републике Србије. Ах, да! Прогони  монаштва (најстрашнији је свакако случај преподобног оца Тадеја, коме је Игнатије забранио да служи Литургију, импутирао му видовњаштво, апокалиптички песимизам и лош утицај на народ и на крају га истерао из Витовнице), прогони богословаца на факултету, живљење у раскоши и презирање муке народне, ваљда по угледу на фанариотске епископе, и најгоре – ширење неправославних учења и саблажњавање народа, уз садејство лојалног му свештенства (лојалност се код Игнатија купује већ и рукополагањем кандидата који имају канонске сметње за примање чина).

   Ипак, у својим непочинствима Игнатије није сам. Ту су његови верни промотери нове, зизјуласовске теологије. Ко заслужује Игнатијеву пажњу и поштовање, у кога се узда, ко ће му, на крају, бити наследник (ако ли Господ не досуди другачије)? Ево како се на Богословском факултету под Игнатијевим руководством постаје православни догматичар. Пред нама је приказ дела Игнатијевог асистента који обећава.

+ + +

Папски експонент Златко Матић и представник његових финсијско-идеолошких покровитеља - надбискуп београдски Станислав Хочевар

Златко Матић је рођен 21. децембра 1971. у Смедеревској Паланци.

Богословски факултет СПЦ завршио је у  Београду 1999. са средњом оценом 9, 17 (дипломски рад на тему Есхатологија ране Цркве према Откривењу Јовановом, ментор еп. Игнатије, оцењен 10,00).

Током последње године основних студија добија стипендију Католичког комитета за културну сарадњу за учење италијанског језика и наставак студија на Екуменском институту Свети Никола у Барију. Од јула до септембра 1999. завршава са похвалом курс италијанског језика у Арецу (Италија). Од октобра 1999. до септембра 2001. проводи у Барију на Екуменско – патристичком институту Свети Никола.

Академску 2001/2002, због изузетног успеха у Барију, на препоруку председника Католичког комитета, кардинала В. Каспера, проводи у Риму на Грегоријанском Универзитету, где проучава римокатоличко систематско богословље (положио све прописане испите са просеком 9,70: Есхатологија и Црква, Евхаристија Истока и Запада, Проучавање Св. Писма у систематском богословљу, Св. Предање као извор систематског богословља) и под руководством проф. Miguel Arranz – а, започиње рад на магистарској тези.

Због кадровских потреба у Епархији браничевској, враћа се у Србију и преузима службу секретара Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, постаје епархијски координатор Верске наставе и оперативни уредник свих издавачких подухвата Епархије. Од Видовдана 2002. је епархијски ђакон у Пожаревцу, а 17. октобра 2010. године рукопроизведен је у протођакона.

Од 2002. до 2006. године радио је као катихета у Гимназији и Музичкој школи у Пожаревцу.

Од септембра 2002. предаје Догматику и Катихизис у Богословији Св. Јована Златоустог у Крагујевцу.

Изабран је за асистента–приправника на Богословском факултету СПЦ 2005. године, а реизабран 2008. године.

Фебруара 2009. године уписује докторске студије на Православном богословском факултету у Београду. Пријавио је докторску дисертацију на тему Примат римског епископа у оквирима еклисиологије заједнице у делу Ж.-М. Р. Тијара. Могућност рецепције Тијарове теологије примата у дијалогу Православне и Римокатоличке Цркве, код ментора Игнатија Мидића..

Био је представник СПЦ на Епископском синоду Католичке Цркве у Ватикану 2005.

Своје чланке Матић је објављивао у махом у Саборности (Пожаревац) – часопису који се налази на најнижем рангу у категоризацији научних часописа које врши Министарство просвете, науке и технолошког развоја, затим у сомборским Дометима, јагодинским Коренима (нису научни часописи), а учествовао је и на два национална теолошка скупа. За некога са 43 године ово је прилично мршав научни опус, али битно је у каквим се круговима креће и чију подршку ужива.

Али сетимо се праведног Асафа. Гледајући као безаконици благују у овоме свету, није се омалодушио, већ је са вером усликнуо: „Та на клизавом путу си их поставио и бацаш их у пропаст! Како зачас пропадају, гину, и нестаје их од изненадне страхоте!“

Тако ће нестати пред лицем Божијим сва јеретичка учења и непочинства Игнатија и његових следбеника. Молимо се Господу, који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине, да им за времена подари покајање и коренито преумљење - оправослављење.

Аутор текста је Пожаревљанин - име и презиме познати Уредништву.

Последњи пут ажурирано ( субота, 18 октобар 2014 )