Верујем да смо претерали са полемикама и писањима око сада већ овде названом "Случај Кизбара". Међутим у овдашњем листу "Српски глас" је на заопрепашћење (не изненађење) изашао текст повременог колумнисте имена Красменко Кулаш под називом "Случај Кизбара - губитак вјере, етике и технике". Прочитао сам на радио програму овај текст и троје слушалаца су ми се јавили са коментаром да су заплакали!
Текст је подужи, нажалост нема га нигде у "електронском формату", јер га „Српски глас“ који има интернет презентацију није тамо уврстио. Зато сам прекуцао за „Борбу за веру“ само почетак коментара, а који је ипак нека целина.
За разлику од о Чедомира и мене који из свог угла анализирају случај, мени се чини да Красменко ово пише из душе и емотивно без икаквих калкулација.
Предраг Вучинић, Мелбурн
+ + +
"Случај Кизбара" - губитак вјере, етике и технике
Вјера, етика и техника - Бог је људима објавио закон вјеровања, закон владања и знање технике са Богом у себи и над собом, људи својим рукама чуда направише што на корист и славу вековима трајаху. Тако је зборио свети владика Николај Жички, али кад гордошћу и новцем корумпирани појединци међу нама загубе Вјеру, занемаре етику и погрешно примјене технику Господњу, онда се деси оваква невиђена и неописива срамота која ће се тешко спрати са имена црквено школске општине Свети архиђакон Стефан у Кизбари, поготово са имена његовог пароха и чланова црквено-школског одбора, који су сви заједно учествовали у овој срамотној лакрдији. Укратко јердном ријечју - катастрофа.
Одкад видјех оне грозотне слике мухамеданских застава и амблема са арапским вјерским натписима како прекривају српска и православна знамења у нашој сали, никако ни није добро. Слабо спавам ноћу, осјећам се издано, повређено и понижено, као да сам пао у какав црни бездан из кога не могу да се извучем. У кошмарном полусну назирем визије црно-зелених застава ислама, како прекривају свјетло и потиру свете ликове Цара Лазара, Павла Орловића и Косовке девојке. Будим се малаксао и исцрпљен са помјешаним осјећањем срама и унижености, које додатно појачава сазнање да за тај богохулни акт скрнављења наших светиња у Кизбари није одговоран никакав софтицирани дрон навођен душманском руком, него људска, у овом конкретном случају свештеничка слабост, лакомост према новцу - доларима проклетим.
Осрамотисмо се брате, обрукасмо се пред васколиким Српством због хиљаду или двије, пет хиљаде долара...
Овдје обавезно треба испитати улогу предсједника и чланова црквено школске управе, који су очигледно на овај или онај начин, саучествовали у овој рашомонијади. Овјде подробно треба испитати спрегу наших свештеника и њихових партнера у "црквеном бизнису", тзв. чланова црквено школских управа, који се мање-више понашају као трговци и црквено имање заједно са црквом, шалом и помоћним објектима третирају као приватни бизнис. Истина се мора саопштити народу, треба му рећи лицем у лице, да се ништа неће промјенити ако будемо ћутали и ако дозволимо да се ова срамотна афера заташка, тако што ће бити смењен један стари прота који је ионако пред пензијом. Ако овај скандал са очигледном злоупотребом српске сале коју је градио и изградио вјерни српски народ прихватимо као нешто нормално, онда и не заслужујемо бољу стварност...
Извор: „Српски глас“, 14. новембар 2014.