Русија и обнова царства
петак, 19 децембар 2014

 Средином деведесетих година велику сам пажњу посвећивао читању руских пророчанстава о обнови православне монархије Трећег Рима. Нисам у томе био сам. За ову тему се свагда занимао владика будимски Данило (Крстић). Он је превео текст руског монархисте Михаила Назарова, и потписао га као Богомир Витезовић ("Светигора" бр. 35–36/1995.) А ја сам, на основу разних извора, а пре свега на основу књиге Сергеја Фомина "Русија пред Другим Христовим доласком", написао "Пророчанства о последњем цару".

Владимир Димитријевић

+ + +

Михаил Назаров

Између комунизма и апостасије

(отпадије од Бога)

Већина руске емиграције је мислила да се комунистичка идеологија у Русији одржава једино насиљем. И да ће падом Комунистичке партије спасти и њена власт са народа као "труле рите". Међутим, са великим чуђењем може се констатовати да је комунистичка идеја омађијала један део народа. На недавним изборима за програм руских комуниста је гласало 12% гласача (то је фактички 6% од укупног гласачког тела), и они сачињавају замашан део опозиције Јељцину чији програм под паролом: "Бирамо Русију" није био много популарнији: 15% (то је 8% бирачког тела). Још већи успех су доживели комунисти у Украјини, а у неким државама Источне Европе (Мађарска, Пољска и Литванија) прерушени комунисти у социјалисте чак су се вратили на власт, добивши на изборима.

Политичка игра садањих комуниста је проста: они критикују распад државе и хаос, тврдећи да је народ лакше живео до "перестројке". Међутим да бисмо боље објаснили виталност комунизма и чудну спрегу "белоцрвених" патриотских странака, као и опасну делатност разних политичких снага тренутно дејствујућих у посткомунистичкој Русији, и што је најважније – да бисмо окупили народ у истински руску духовну силу – потребна је не само политичка, но и историософска анализа догађаја XX века.

Јељцинови "демократи" и Запад заједнички се труде да што брже истисну комунистички период владавине у старинарницу прошлости, не схватајући његову суштину.

Први (Јељцинови "демократи") не желе искрено да обелодане злочиначку природу комунистичког режима јер су они заузимали високе положаје у њему (а немају намеру да се кају).

Запад такође жели да прикрије своју улогу у довођењу на власт руских комуниста и подржавање бивших комунистичких лидера као њима корисну и послушну власт.

И једни и други желе да кажу исто: комунизам нам је дао доказ "супротног закључка": ако он не ваља, онда је једино капиталистички систем прихватив. Ту се проглашава да је вредност либералне демократије управо "свети егоизам" као покретач прогреса. И ко год се противи таквој егоистичкој демократији – тај је "црвендаћ".

Међутим, комунизам даје и многе друге доказе "супротног закључка" и са хришћанске тачке гледишта. У том смислу сећајући се наслова давног чланка Солжењицина "Комунизам пред очима свих, а несхваћен" питамо се да ли је он и данас довољно схваћен?

За хришћане нема бесмислених катастрофа. Руска трагедија 1917. године има своје духовне узроке и свој смисао. То је казна за нашу отпадију од Божијег замисла, од идеала Свете Русије. Но, није то Бог који нас кажњава – Он није осветољубив. Уважавајући нама дату слободу, он је само допустио (пре свега елити народа) да скрене на лажни пут, на којем ми сами себе кажњавамо удаљавајући се од Истине. Циљ оваквог Божијег допуштања је у томе да бисмо се ми "поучени" вратили Истини, схвативши своју заблуду. И сама чињеница, да ми у току страшног XX века нисмо пропали, него мученички издржали своју демонизованост даје наду на оздрављење.

Међутим, нисмо само ми болесни, него и цео свет који се удаљио од прописаног, од Божијег замисла о њему – а тај процес удаљавања зове се апостасија (отпадија). Само у оквиру васеленске духовне ентропије (хаотизације) може се схватити лекција комунизма, која има велики значај не само за Русију но и за цели свет.

Нису Маркс и Лењин први замислили да створе "рај" на земљи без Бога, "својом сопственом руком" – што је и подигло олују зла. Напротив, то је древна саблазан самовоље Божијих створења са даром слободе. У том ланцу побуна многих стоји и бунт отпалих ангела, који су постали ђаволи, противници Бога у ствари устројства овога света. Кроз њих и због њих дошло је до грехопада првих људи, зажелевших да постану "као богови". Они су увукли у земаљски свет демонско зло и каснији грехопад изабраног народа Израилскога – који је одбацио небескога спаситеља Месију Христа Исуса – очекујући свога земаљског месију–цара (пред крај историје тај лажни месија (Антихрист) владаће светом по упутствима Сатане, јер ће пасти у сва три искушења, којима се одупро Христос у пустињи). А касније у тај ланац улази и отапдија хришћанског Запада који се занео том идеологијом масонства. Радосно трчање у сусрет Антихристу исказује се у разним сличним ломовима, тако да њима изазване катастрофе се доживљавају као апокалиптичка времена – чак и ако су то само "генералне пробе" за крај света.

Можда је руска револуција била таква "генерална проба", јер се она десила у тврђави истинскога хришћанства – у "Трећем Риму", а имала је запазиву везу са саблазном најфанатичнијег антихришћанског народа: најбројнији су били Јевреји револуционари, јеврејски банкари су финансирали руску револуцију. А марксизам је секуларизација јеврејског месијанског сазнања – у чему су се сагласили, са једне стране јеврејски философ М. Бубер и са друге стране, православни богослови.

Симболична је и од бољшевика преузета масонска петокрака звезда, којом је цар Соломон обележио крајеугаони камен свога Храма; а у њему, обновљеном зацариће се Антихрист...

Ипак, марксизам не би имао таквога утицаја у Русији да није искористио неке црте руског националног карактера. При томе није се послужио само лошим цртама, него и добрим, стеченим у православљу. А то су: аскетизам (отуда некористољубив однос Руса према својини и богатству), душевна целовитост и морални (наравни) максимализам (који се пројављује чак и ако се апсолутизује нешто погрешно). Ту је и саборност (на којој је паразитски израстао тоталитарни колективизам). Затим ту је и чувено руско смирење и самопожртвовање (отуда и познато руско дуготрпење). Важно је овде споменути и традиционално неприхватање западне буржоаске осредности...

Оно најглавније у руском карактеру било је мерење свих вредности вагом не материјалног процвата на земљи, но лепотом спасења душе за Царство Божије. Ако је западнога човека било могуће залудети ситошћу стомака, то није могло бити са руским човеком. Он се могао одушевити и залудети једино утопијом царства правичности на земљи, утопијом победе над злом, које је "наука" поистоветила са класном експлоатацијом. Чак се и руски атеизам разликовао од скептичног западног атеизма и извирао је из нетачног тумачења Теодицеје: Руси су постајали атеисти из сажалења, зато што нису могли да поднесу страдање понижених; зато што нису могли да прихвате Творца који је (тобоже) створио зао свет – пун страдања.

Зато такви Руси атеисти желе да створе "бољи свет". На тај начин, руски марксисти претворили су марксизам у некакву месијанску псеудорелигију. А у секуларизованом и равнодушном западном друштву, он није могао имати такве размере (само у том смислу истинита је књига Берђајева "Извори и смисао рускога комунизма" у којој он претерује када комунизам не види као паразита израслог на добрим цртама рускога карактера, него га види као "деформацију" саме руске идеје о трећем Риму...).

У праву су били многи православни мислиоци када су приметили да у социјализму–комунизму у почетку беху и истина (устремљеност ка социјалној правичности) и лаж (бездуховност и насиље који поништавају ону његову почетну истину). Данас, имајући у виду цинично наметање тржишне идеологије – делимична "истина" комунизма наново добија привлачност, у толико пре што ови неокомунисти не одричу ни право на приватну имовину, ни Православље као веру... (међутим, не видимо да њихове јавне похвале Православља приводе старе комунисте у озбиљно покајање за некадашње преступе).

Често ове поменуте добре црте карактера руског народа, на којима је паразитски растао комунизам, савремени комунисти приписују самом комунизму, а комунистичке злочине бришу из свог памћења, јер је Русима својствено да праштају нанесено им зло. Чак и црвена застава, натопљена крвљу милиона њихових жртава остала је за руске комунисте симбол државности пошто су они под тим заставама ратовали против Хитлера.

Природно, ми не прихватамо ово ново мешање комунистичке лажи и истине јер васпостава историјске (царске) Русије није могућа без поштене анализе њене историје и њеног покајања. Утолико пре што већина комуниста није способна да извуче поуку из историје. Треба да се запитамо шта ми хришћани треба да радимо: наставити да аргументима тучемо већ побеђеног противника (које је победио сам ток историје) или преваспитати макар један добар део њих, јер они су ипак део нашег народа... Овде треба да применимо опште православно правило: оделити грех од грешника, борећи се против првога, а спасавати другога. Због тога треба оделити њихову делимичну истину од њихове велике лажи. Јасно указујући да се не сме поистовећивати са комунизмом та истина пошто је она била саставни део и циљ историјске православне Русије и пре револуције. Само таквим јасним закључком можемо спречити рецидиве комунизма и спасти традиционалну Руску "правду" коју слуге Запада ("западники") желе да угуше под видом "борбе против комунизма". Као што је приметио један савремени руски мислилац у емиграцији свештеник Тимотеј Селски ("Посев" бр. 2, 1993. год.) сада је лакше преорјентисати многе комунисте на служење истинским вредностима, него обратити новокомпоноване демократе. То се јасно оцртава на тамном позадини духовног стања Запада, са којим су наши новопечени демократи повезали поставши јаничарима Запада.

Бољшевичка револуција помогла нам је да схватимо суштину западног система који је сасвим нешто друго од онога што тврде наши западопоклоници. Они су јурнули ка истом "понору" по преварном глатком путу, не разумевши да у демократији постоји  и њена истина (слобода) и њена лаж (злоупотреба те слободе).

Русија и Запад, нема сумње, блиски су по својој припадности заједничкој цивилизацији, заснованој на хришћанству, са уважавањем слободе личности, коју је Бог створио "по лику Свом и подобију". Међутим, у историософском смислу ова два дела Европе изабрали су различите путеве.

Традиционална руска идеја носи у себи завет да руски народ треба да достигне висину Божијег замисла о њему – то је наш национални идеал Свете Русије. Истовремено овај идеал се уклапа у Богомуцртани свечовечански циљ – па зато руска идеја има универзалну, васеленску ширину.

Неправославни Запад, обоготворивши личност у њеној земљи гордости скренуо је на отпадијски пут "слободнога" (за разлику од насилног комунистичког) удаљавања од замисла Божијег, чак и до легализације греха. Запад није схватао православну Русију, јурећи њене особине својим критеријима. На пример, он је тумачио дно и понизно смирење православних пред величанством духовних вредности Царства Небескога – као "љубав Руса према робовању". При томе, све што је одводило Русију од њене православности сматрало се "прогресивним" (отуда давање титуле "Велики" Петру Реформатору...); а сматрало се реакционарним и негативним, све што је Русија сачувала од васеленскога хришћанства Византије (Другога Рима).

Чиме се руски дух успротиви Западу?

Тиме што он не прихвата господство "новчане аристократије" (која по речима Солжењицина има сву власт у демократији. Ту новчану аристократију" И. А. Иљин назива "светска закулиса").

Новац је могао да постане главни циљ и једина власт само у свету где су ослабиле духовне вредности – што је управо и наметала "светска закулиса" у целом свету. Међутим, Русија је била одбојна за такве западничке реформе: ни за време Петра I који је расцепио руско друштво, ни за време Керенског у фебруару 1917. године, који је изазвао бољшевичку катастрофу. Пошто је духовни склоп Русије одбојан и према реформама садањих следбеника Керенског – те реформе руско друштво одбацује.

На тај начин, Божијим промислом Русији је предназначен "задржавајући" пут, о којем је Свети апостол Павле (имајући у виду Антихриста) говорио: "Тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста Својих и уништити појавом свога присуства". (Сол. 2, 7–8) ("Онај који задржава да не дође хаос Антихриста то је најпре византијски а затим и руски православни цар. И уопште постојање римског права. Зато је Христос рекао: "Подајте цару царево а Божије Богу"). Тај "задржавајући" (консервативни) аспект руске васеленскости (значајности за цео свет) изазивао је мржњу према Русима од стране антихришћанске "светске закулисе". Она је учинила све што је могла да дође до наше катастрофе.

Природно, нико у томе није већи виновник од нас самих. Сами смо згрешили подавајући се богоотпадничким процесима (и наше масонско племство, и наша социјалистичка интелигенција), јер нисмо разликовали истину од лажи у комунизму. Али ми имамо право да сагледамо чињеницу како је Запад искористио наше грехе, наше слабости. У овом тренутку води се иста борба за Русију, а самим тим разгорева се још одсутнија битка за престо "Задржавајућег". На срећу сада нам је смисао те борбе јаснији.

У овоме се и састоји историјска улога руске емиграције. Она је проверила разне друштвене системе у свету, и боље је схватила да Русија има улогу задржавајућег бедема пред навалом предапокалиптичких буна... То самосазнање консервативности постојало је већ у Московској царевини (то је изрека: "Москва је Трећи Рим, а Четвртога неће бити"). Међутим то самосазнање о наслеђу православног Ромејства Византије загубљено је за време реформистичких царева у Петрограду.

Ни словенофили нису имали јасну представу о таквом васеленском призвању Русије као тврђаве против Антихриста (мада су они имали оптимистички став према улози Русије у историји). Ипак, они нису предосетили у руској литератури долазак Достојевскијевих "Бесова" (бољшевичких демона на власти).

Тако нас је бољшевичка револуција научила да радећи за повратак цара у Русији истовремено спречавамо ("задржавамо") долазак Антихриста као светског Владара и "Бога".

У историософском смислу резултати те револуције испали су сасвим другачије него што су се надали њени покретачи и вође. Интернационалистички марксизам доживео је на руском тлу непредвиђену мутацију, јер није издржао конкуренцију са тисућлетном руском историјом. У овој генералној проби за изведбу апокалипсе, упркос првобитном сатанском замислу, појавио се сасвим други провиденцијални смисао: отевши власт од Керенскијевих послушника, бољшевици су по цену огромних жртава нехотице спасли Русију да се не утопи у западни отпадијски процес. Тиме су они нама оставили шансу да нађемо свој пут после ослобођења. Природно, ово није била свесна заслуга бољшевика. Само Божји Промисао је у стању да победу злих сила обрне у тријумф Добра. То се управо десило у Русији зато што се наш народ противио том злу, пошто се од комунистичких зверстава умножио број светих Новомученика који су одмах својим молитвама спасавали Русију. Већ 1918. године С. А. Асколдов је предосећао у зборнику "Из дубине" да такве револуције (као што је руска) "најбоље остварују религиозни смисао историје, који се састоји у раздвајању добра и зла у њиховим сазрелим облицима".

И овде у народној души кроз противљење злу (истовремено са појавом зла) сазревају "и друге свете појаве које ће се у последње дане још више распламсати. Када ће лојалност Антихристовој држави бити већ неопростив грех као отворено приступање под заставу Христових противника. Тако рад кнеза овога света који се зида... најављује и издваја други Град, Град Божији. Данашња Русија је управо главна арена тих двају противничких издања.

Свакако, сви историчари нису видели у овим искушењима револуције позитиван смисао. Ипак, на понашање народа пресудни утицај је имала његова елита. Најзрелији људи у њој данас се налазе у Православној Цркви. Ако они прошире свој утицај на народ – "онда можемо очекивати, у овом периоду општега венења краткотрајну срећну јесен живота". То ће бити "она целовита пројава хришћанског идеала заједништва, које су предосећали многи мистичари хришћанства... Ако то изникне управо из тих семена добра која су засејана у данима невоље, мучеништвом и другим патњама и поукама Руске револуције, онда ће се у томе обелоданити њен позитивни резултат и њен религиозни значај".

Ова интуиција Асколда (већ у априлу 1918. год.!) поклапа се са предсказањима наших светаца о васпостави православне царске Русије пред крај историје света – на кратко време – да би се дала свету могућност избора између Христа и Антихриста...

Природно, пошто је човеку дана слобода воље да изабере измећу часног и нечасног, – будућност се не може тачно знати. Неодређено стање може се продужити још на дуго. Али једно је јасно да се без историософских координата – тј. без православног учења о смислу историје – не могу извући поуке из "лекције" које нам је дао комунизам, нити се могу схватити духовни процеси нашега времена.

Овакви су, са наше тачке гледишта, оквири за разумевање "рускога питања" на крају XX века. Свакако они подразумевају и конкретне политичке аспекте које повратник у Русију Солжењицин разматра у чланку "Руско питање крајем XX века" дајући неку врсту програма "просвећеног патриотизма". (Многе његове мисли биле би дубље да је пристао да их укорени у православну историософију "Трећег Рима!.)

Он је указао на пороке петроградске епохе, као што су: траћење народног блага на погубне реформе цара Петра, затим на узалудно помагање неверним савезницима у Европи – и тиме указује на слепило руске елите која није видела да је Запад кренуо путем отпадије, па се и она повела за Западом и напустила свој руски пут православља. И управо у постепеном враћању на руски пут састоји се вредност наших "реакционарних" царева Николаја I  и Александра III. Они су у ствари трезвено реаговали на завере прозападних кругова (побуна масонских декабриста и убиство Александра III).

Још веће мистичко осећање опасности имао је Николај II. Али пошто се у његово време појачало либерално расположење у друштву, он већ није могао да организује политичку одбрану Православља јер су га скоро сви издали. Зато је он пошао на пут где је себе принео на жртву–ради уразумења нас, његових потомака...

Духовни смисао трагедије фебруарске револуције 1917. године био би много јаснији кад би Солжењицин отворено указао на масонску припадност чланова Привремене владе Керенског и њихову повезаност са Западом. Јер масони исто тако граде "рај на земљи" који они непосредно везују са Храмом Соломона, у којем ће се зацарити Антихрист...

Што се тиче предложених граница наше државе (у коју улазе Велика Русија, Мала Русија (Украјина), Бела Русија и Казахстан) све зависи од народног референдума. (Русију не можемо наново саставити силом). А са економске тачке гледишта ми нисмо у стању да хранимо нама туђе народе и "задржавајућа" мисија Русије не зависи од њених географских размера.

И. А. Иљин такође је написао: "Ако мора да бирамо између очувања неке територије са једне стране, и духовног живота, са друге стране, – онда се истински патриот неће колебати јер он неће правити од територије или богатства тла неки фетиш, нити ће се због њих одрећи од онога што је главно и свето, а то је духовни живот народа."

Зато су углавном тачне оцене Солжењицина да Русији нису потребне територије стечене током XVIII и XIX века (то су Пољска, Финска и Средња Азија). За та освајања платило се крвљу руских војника а то је ослабило центар руског народа.

Међутим Солжењицин је направио збрку када је ставио на исту вагу освајање муслиманских територија са једне стране, и заштиту православних народа, са друге стране. Ово покровитељство над православним народима треба да буде саставни део духовног живота једног народа као што је Руски.

Солжењицин је пренаглио када је рекао да је русијанска помоћ Србији и кавкаским хришћанима "лажна и кобна идеја". Та идеја није била морално лажна јер је изражавала стремљење да се ослободи престоница православног света – Константинопољ (Цариград) који су Турци освојили пре пет векова. Он још није исчезао из наше православне историософске свести. У та прошла времена непрестаних прекрајања света тај циљ је био недостижан. Тај неуспех руске политике долази од несхватања противничких сила у троуглу: православна Русија против отпадијскога "хришћанског" Запада и против антихришћанскога Ислама. Русија је изгубила битку јер није правилно оценила дволичну улогу Запада.

Постоји опасност да исту грешку чини и Александар Исајевич Солжењицин (као и сви такозвани "просвећени патриоти" који не прихватају православну историософију) истичући тачни циљ: "очување рускога народа", обнову његовог духовног здравља – Солжењицин, на жалост не говори јасно које су то моћне светске силе које су се испречиле на путу ка том нашем циљу.

Тако на пример, призивајући нас да не копирамо Запад, но да развијамо своју традицију, Солжењицин нам препоручује Јапан, који је "ушао у светску цивилизацију не изгубив своју самосвојност". Међутим, сами Јапанци мисле о томе другачије. Међутим, самосвојност је немогуће сачувати пошто, како и сам Солжењицин признаје, "по целом земном шару шири се поплава која нивелише и обезличује све самосвојне културе, радиције, независне нације и карактере".

Питање је, дакле у овом: да ли ми уопште треба да улазимо у такву цивилизацију, којој је Солжењицин у свом говору на Харварду дао карактеристику отпадије од Бога: "данашњем западном друштву открила се неравнотежа између слободе за добра дела и слободе за зла дела... та слобода рушитељска, слобода не одговорности добила је највише просторе.... Сасвим је ослабило сазнање одговорности човека пред Богом и друштвом". Стање је још горе, јер је тај талас варваризације запљуснуо цео свет кроз свемоћ трговине или пијаце. То се види у легализованом коришћењу живе деце насилно извађене из утробе за трговину пресађивања органа у тела остарелих богаташа (то сада практикују богати Американци у "демократској" Москви). Истовремено расту могућности компјутерске контроле над људима, као и контрола "светске закулисе" над народима. Са престанком деобе света на два противничка блока отпочела је убрзана нивелизација и и дехристијанизација под видом демократизације – а циљ је да се обједине масе целог човечанства на основу потрошње, а онда се државе разврставају само по њиховој потрошачкој моћи. То је исказано и у недавној посланици Архијерејскога сабора Руске заграничне Цркве: "Ми јасно разазнајемо у савременом свету дејство система зла који контролише јавно мнење и води ка уништењу Православног хришћанства и национално стамених народа".

У овакав "нови светски поредак" управо гурају Русију Јељцинови "демократи". Са тим "новим светским поретком" и треба упоредити да ли је била већа опасност када су ти "демократи" пуцали на Парламент. Мада је у његову заштиту подигао глас део свештенства. Па је чак и комунистички лидер Зјуганов писао о опасности "новог светског поретка"! Пред том опасношћу ступали су у савез националисти и комунисти. Тај њихов савез може се разумети, али не и оправдати. Треба да се схвати нешто веће: у садањој борби "демократа" против комуниста уствари се боре намагарчени данас против намагарчених јуче...

У овом тренутку, наш народ пре свега треба заштитити од "новог светског поретка",  јер његове слуге као новокомпоновани крсташи су преузели од комуниста штафету њиховог рушилаштва, уводећи у Русију своје лажне појмове "прогреса". Од наше снаге противљења "новом светском поретку" зависи могућност православне алтернативе за цео свет. Према томе, Солжењицин није у праву кад не прихвата Руско "месијанство". Ту се уопште не ради о руској "гордости". Месија на јеврејском, ал Христос на грчком значи Помазаник (Цар), на словенском. Значи месијанство означава исто што и хришћанство: бити верни следбеник Христа и потпуно свестан своје одговорности.

Сада се у свету води двобој између два супротна месијанства. Ићи за Месијом – Христом Исусом или за лажним месијом Антихристом. Русија је постала главна арена тога двобоја, који ми не можемо избећи.

Схватити то – управо и значи "сачувати наш историјски пут" од Бога нам назначен.

Са руског превео Богомир Витезовић (владика Данило Крстић)

ПОРОЧАНСТВА О ПОСЛЕДЊЕМ ЦАРУ

У обитељи Светог Саве Освештаног налазе се многи рукописи различитог садржаја; између осталог, и рукописи древних пророштава. Једно од тих пророштава открио је и објавио руски монах Антоније Саваит. Ево како оно гласи:"Последња времена још нису настала, и потпуно је погрешно мислити да смо ми на прагу ДОЛАСКА "антихриста", зато што предстоји још један и ПОСЛЕДЊИ расцват Православља, овај пут у целом свету – на челу са РУСИЈОМ. Десиће се он после стравичног рата, у коме ће погинути или половина, или две трећине човечанства, и коју ће зауставити ГЛАС СА НЕБА: "И проповедаће се Еванђеље по свему свету!"

1. Јер до овог времена није се проповедало Еванђеље, него Еванђеље које су унаказили јеретици (папски и протестантски мисионари, нап. прир.)

2. Биће период свеопштег благостања – АЛИ НАКРАТКО.

3. У Русији ће у то време бити ПРАВОСЛАВНИ ЦАР, кога ће ГОСПОД открити рускоме народу.

А после тога свет ће се поново развратити и више неће бити способан за исправљање. ТАДА ЋЕ ГОСПОД ДОПУСТИТИ ЗАЦАРЕЊЕ антихриста".

Многа пророчанства дата од Бога прозорљивим и светим мужевима стављају нам до знања да ће, ако се руски народ покаје, Господ благословити обнову светлог престола царева Трећег Рима: на кратко време, пред сам крај, ова ће обнова бити нека врста иконе победе Цара над царевима у дан Суда, Другог и славног доласка Његовог. Старац Аристокле Атонски, прозорљивац и чудотворац, оставио је једно такво пророчанство:

1. Бог ће одузети све вође, да би руски народ гледао само у Њега.

2. Сви ће одбацити Русију. Друге државе ће је се одрећи, оставивши је саму – да би се руски народ уздао само у помоћ Господњу.

3. Чућете, кад у другим земљама почну немири и слично ономе што је у Русији, и кад чујете за ратове и гласове о ратовима – али чекајте док Немци не узму оружје, јер их је Бог изабрао да буду оруђе за казну Русије – али и оруђе њеног избављења.Кад чујете да Немци оружје узимају – знајте, време је близу... /.../ Крст Христов заблистаће над свим световима, и узвисиће се наша Домовина, и биће као светионик у тами–за све".

Владика Руске Заграничне Цркве Теофан Полтавски, један од највећих подвижника и витезова XX века, бивши духовник Царске Породице, записао је у једном писму следеће:

"Питате ме о најскоријој будућности и о последњим временима. Не говорим ништа сам од себе, но само предајем откривење добијено од стараца. А они су ми предали следеће. Долазак антихриста се ближи, и веома је близу. Време између нас и његовог доласка треба мерити годинама, или, у крајњем случају, неколиким десетинама година. Али пре доласка антихриста Русија треба да буде обновљена – вероватно на веома кратко време. У Русији мора да буде Цар, предизабран Самим Господом. ОН ЋЕ БИТИ ЧОВЕ ОГЊЕНЕ ВЕРЕ, ВЕЛИКОГ УМА И ГВОЗДЕНЕ ВОЉЕ. Ето шта је о њему откривено. Ми ћемо, пак, чекати да се откривено испуни.

Судећи по многим знамењима, то се већ ближи, ОСИМ АКО ЗБОГ НАШИХ ГРЕХОВА ГОСПОД БОГ НЕ ОДЛОЖИ И НЕ ИЗМЕНИ ОНО ШТО ЈЕ БИЛО ОБЕЋАНО. По сведочанству Речи Божије и то се дешава".

Схиархимандрит Антоније, који је био келејник Владике Теофана, допуњава ову реч својим сећањем на Владикина прозрења:

"У последња времена, причао је владика, Русија ће бити монархија. То ће у читавом свету изазвати непријатељску реакцију. Непријатељи ће на Русију нагрнути као скакавци. "Зар је то рат?", питао је Владика Теофан, "Рат ће бити кад сав свет крене против Русије". И заиста, антихрист ће Русију представити као непријатеља читавог света, јер ће она себе огласити за православну кад Православље ишчезне (у другим земљама, нап. прев.)".

Велики баћушка руски, Свети Серафим Саровски, упозоравао је овако: "Све оно што себе назива "декабристима", "реформаторима" и, речју, припада "прогресивним партијама", јесте истинско антихришћанство, које ће, развијајући се, довести до разарања Хришћанства на земљи, и делимично Православља, а завршиће се зацарењем антихриста над свим земљама света, осим Русије, која ће се слити у једну целину са осталим словенским земљама и тако саздати огромни народни океан, пред којим ће у страху бити сва остала племена земаљска. То је тако као што је 2 х 2 = 4".

Господе, благослови Русију да се дигне из пепела!

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 20 децембар 2014 )