Уредништво: О личним гресима и новотарско-јеретичким делима и речима
среда, 31 децембар 2014

 Пре неки дан нам је стигло писмо једне побожне у Христу сестре, која је била тешко збуњена и ожалошћена писмом једног честитог српског калуђера, које је он обзнанио недавно, а које говори о гресима његовог епископа и њему подређених клирика и монаштва. То писмо се, јер је јавно, нашло на Интернету, а и таблоид „Ало“ га је пренео на својој насловној страни. И нама је послато, са различитих мејлова, али га нисмо објавили. Ево и зашто.

 Знамо да је монах који је писмо писао честит и побожан, па ипак, с обзиром на начелност теме, морали смо овако да одговоримо нашој сестри: Бог Вам помогао, поштована сестро у Христу! Најпре, опростите што Вам нисмо одмах одговорили на писмо. Наш Вам је савет да ово писмо не ширите. Само Бог зна шта је и колико из њега истинито. Ми овај чин оца /…/ сматрамо преурањеним и непромишљеним. Но, макар да у писму има истине, па чак и да је све сушта истина, ствари стоје другачије од оног како их Ви доживљавате. Као што сте можда и сами приметили, на нашем сајту нема текстова о личним гресима било ког човека. Ми критикујемо чињења којима се квари Вера и руши црквени поредак, али никада не износимо личне грехе клирика. Јер, од њихових личних сагрешења не зависи наше спасење, а од кварења Вере и нарушавања богослужбеног и уопште црквеног поретка итекако зависи. Владика /…/ је, иначе, један од малог броја владика СПЦ који служе исправно Свету Литургију и који се држи светог Предања. Коме иде у прилог блаћење по новинама овог владике? А Ви се не бојте. Црква као институција може бити озбиљно уздрмана, па чак и урушена, али Црква као Мистично Тело Христово, неће пропасти никада. По обећању самог Господа Исуса Христа, Њу неће ни врата пакла надвладати! Зато чврсто пригрлите свето Православље, идите на службе где се служи по Типику, постите, причешћујте се, чините добра дела и не бојте се ничега. Јер Цркву не чувамо ми, смртни људи, већ Сами Бог. Желимо Вам да преостале дане поста проведете у миру и духовној радости и да тако дочекате Рођење Богомладенца Христа!“     

Сетимо се – канони јасно забрањују да мирјани истражују личне грехе клирика, али им налажу да чувају православну веру. Дакле, свако ће одговарати за своје личне грехе, али јереси и новотарије су греси који разграђују Цркву Божију, и против којих морамо устајати. „Борба за веру“ никад није бранила ничији грешан живот; али, кад су епископи у питању, увек смо тражили поштовање канонског црквеносудског поступка, без обзира о коме је реч. Рецимо, ако се неко оптужи да је содомит, против њега се мора спровести исправан судски поступак; докаже ли се да је то, он не може бити пензионисан као клирик, ни виши ни нижи, него се рашчињава и, ако је био епископ, низводи на ниво монаха, да би се довека кајао, а ако је клирик, лишава се службе, и остаје мирјанин који се каје. Клирици се не могу пензионисати на основу прича из таблоида.

Још нешто: ако је неко јеретик, чак и ако је морално исправан, дух јереси га скрнави. Свети Јован Златоуст је рекао да јеретичке монахиње не могу бити девственице, иако телесно то јесу; њих разграђује дух криве вере. Зато молимо све наше читаоце – чувајмо се да не паднемо у очајање. 

Да кажемо и ово: ми објављујемо текстове о јавним саблазнима које се чине у појединим епархијама, и које су медијски доступне (владике, углавном новотарци, као бизнисмени, политичари, фудбалери, темплари, и слично), јер то нису пуки ЛИЧНИ греси, него ЈАВНИ ПРЕСТУПИ ПРОТИВ ХРИШЋАНСКОГ МОРАЛА. Циљ нам је да укажемо којим путем не треба никако ићи.     

   Да је среће, и да смо у бољем духовном стању (част изузецима) оваквих саблазни не би било. Али, за сваку саблазан постоји лек: то је покајање. Зато читаоце подсећамо на једну повест из књиге оца Тихона Шевкунова „Несвети, а свети“:

 У једном византијском граду живео је епископ којег је народ много волео. Али једном се догодило нешто страшно: по својој слабости, или због лакомислености, а уз то наравно и по наговору самог ђавола, дотични епископ пао је у блуд.

 Кад је у недељу цео град дошао у цркву на свету Литургију, епископ је изашао пред окупљени народ, скинуо омофор, знак епископског достојанства и рекао:

-Не могу бити ваш епископ јер сам пао у блуд.

Прво је настао тајац, а онда целом црквом одјекнуше јецаји. Људи су стајали и плакали. Плакао је и епископ погнувши главу пред својим верницима. Напокон се људи мало смирише и рекоше:

 - Шта сад да радимо? Ми те свеједно волимо и зато си ти и даље наш епископ и пастир! Зато облачи одежде и служи свету Литургију!

 На то епископ одговори:

 - Хвала вам за вашу великодушност, али ја заиста не могу више бити епископ. Епископ који учини такав грех по правилима светих отаца није достојан да служи свету Литургију.      

Народ му одговори:

- Ми не знамо сва та ваша правила, али верујемо да су исправна и важна. Но током година које си провео служећи у нашем граду ми смо те заволели. Свашта се у животу догађа. Облачи своје одежде и служи свету Литургију!

Ми ти опраштамо.

Епископ се горко осмехну:

- Ви сте ми опростили, али ја себи никад нећу опростити, нити ће ми Црква дати опроштај. За мене нема оправдања пред Богом. Зато направите пролаз! Отићи ћу у пустињу да оплакујем своје грехе и да се кајем због њих.

Међутим, народ се још јаче збио испред епископа и нису му дозволили чак ни да сиђе с амвона.

- Не, то не може! - били су упорни верници. - Ти си наш епископ и зато се облачи и служи свету Литургију!

 Све је то трајало до касно увече. Народ је био толико упоран да несрећни епископ није знао шта му је чинити. Пошто је најзад схватио да га народ неће пустити да оде, рекао је:

- Добро, биће како кажете! Остаћу, али само под једним условом.

Сад ћете сви да изађете из цркве, а ја ћу лећи у припрати. После тога сви ћете се вратити у цркву, али тако да ме свако од вас згази ногама како бисте схватили да сам велики грешник и да сам то заслужио.

Сад већ епископ није хтео да попусти тако да је народ био принуђен да се с тим помири. Сви су изашли из цркве, а епископ је легао на сам праг па су сви верници, од старог до младог, с ужасом, а многи и са сузама, ушли у цркву газећи архијереја.

 Кад је и последњи верник ушао у цркву, сви су зачули глас са неба: "Ради великог смирења опрашта му се његов грех!"

Смиравајмо се и у Христу се спасавајмо!

Последњи пут ажурирано ( петак, 02 јануар 2015 )