Да се подсетимо: Уредништво: Бивши хипик мења Типик или ко је монах Арсеније (Јовановић)? (1)
петак, 02 јануар 2015

 Уочи посете оца Арсенија Епархији аустралијско-новозеландској, јавио нам се један наш читалац из Мелбурна са питањем ко је монах Арсеније - да ли се ради о правоверном српском калуђеру, или о новотарцу и екуменисти.

Овај наш посетилац је још написао да је на Интернету пронашао податак да је отац Арсеније аутор запажене књиге „Бог и рокенрол“, у којој је он изложио своја сећања и изводе из дневника о свом вољеном и најбољем пријатељу из младости, покојном сликару Душану Герзићу Гери, који је умро од хероина. У књизи такође говори о штетном утицају рок музике на духовност и указује на странпутицу којом су ишли он и његови пријатељи и сарадници из групе „Екатарина Велика“, који су сви помрли од дроге. Отац Арсеније се прославио том књигом, као што се, својевремено, садашњи екумениста, новотарац и америчко-шиптарски слуга Сава Јањић прославио антиекуменистичком књигом „Екуменизам и време апостасије“.  И један и други, на жалост, сада троше тако стечени „кредит“ на духовно тровање православних Срба.

Но, да неко не би рекао да износимо паушалне судове о оцу Арсенију, ми смо принудили себе и одслушали једну емисију на екуменистичко-новотарском радију „Слово љубве“, у којој је он говорио на тему „Света Тајна Причешћа“. Убеђени смо да би свакој православној души било тегобно да ово слуша, јер се ради о чистој теоријској новотарској фразеологији, нешто слично испразним и сувопарним „веронаучним“ причама епископа Игњатија Мидића. Карактеристичне делове из емисије ми смо, ради наших читалаца, прекуцали и у наставку их доносимо, укључујући и наш осврт на исте. Али, пре тога морамо истаћи да је сачињавање колико-толико смислених реченица од конфузног говора оца Арсенија, био посао за мало лакши од Сизифовог. Молимо читаоце да то имају у виду док буду читали излагање оца Арсенија.

 

ПРАВОСЛАВНИ БУДИ СТРАНАЦ – РЕЦИМО АМЕРИКАНАЦ!

Негде на самом почетку емисије, отац Арсеније даје исказ који га сврстава у ред жестоких екумениста. Елем, говорећи о свом животном путу, обраћању у Православље и боравку у Америци, он, између осталог, каже:

„Био сам у једној наднационалној цркви (у Америчкој Православној Цркви), и то је оно што је нама увек потребно да се извучемо из тог етнофилетизма, да не сматрамо да је рај само за Србе него стварно за све хришћане“.

Пре свега, који то православни Србин сматра да ће у рај ући само Срби? Где је то отац Арсеније чуо? Наравно, нигде није чуо, већ измишља, јер му је таква реторичка конструкција потребна ради афирмисања не само екуменистичког, већ и богохулног мишљења по коме ће у рај ући сви хришћани, а не само православни. Такво богохулно мишљење оповргао је Свети Игњатије Брјанчанинов у свом одговору на питање да ли се иноверни могу спасти:

 „Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. А са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо...  Питање које ви постављате сада постављају сви редом. 'Зашто се не спасавају', пишете ви, 'незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем...  Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!'...  Зар ће се неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства - богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, далек од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, - бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес - зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха - богохуљења... Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је - одрицање од Христа.  Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог  завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Терезе, не Фрање и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). (цео текст погледати ОВДЕ:)

Важно је напоменути да је Америчка Црква главно легло новотарија у богослужењу и сваколитургијском причешћивању. Њени „духовни оци“, Шмеман и Мајендорф, били су велики модернисти, о чему је писао отац Серафим Роуз. Очито, монах Арсеније је од својих духовних вођа добио задатак да американизује православне Србе (заклањајући се притом иза привлачне приче о свом обраћања у Православље). Некда је то чинио кроз рок – подкултуру, а сад кроз литургијски модернизам, туђ Светом Предању наше Цркве.

Чланови рок групе ZZ Top
 
Новотарски монах Арсеније Јовановић...
 
 ДА ЛИ ЈЕ СЛИЧНОСТ СЛУЧАЈНА?
 
                                                                                                                                        

КО БИ ХТЕО ПОСТ У МИРУ, НЕК СЕ ПРЕДА БИЉНОМ СИРУ

Отац Арсеније је заговорник честог и сваколитургијског причешћивања, уз ублажавање постова, чиме се сврстава у српске новотарце. Ево и доказа:

„Данас, то је чак и патријарх Иринеј рекао, мислим да је то кренуло још од патријарха Павла (ово је лаж уперена против блаженопочившег патријарха Павла – нап. „Борба за веру“) и уопште, значи, сада тај један нови приступ, али није нови, него само један повратак на онај стари, док се живело хришћански и било је просто забрањено... У старој Цркви је било ако се неко није причестио две недеље, он већ мора да дође код презвитера и да каже шта се дешава. Мора да да рапорт. Значи, није у реду чим се не причешћује. Е, значи, та времена су прошла... Данас, када ми можемо да  практикујемо нашу веру и практикујемо... и да кажем... један просечан верник, уколико је свестан битности свих оних установа које Црква прописује – то је пост средом и петком, држање сва четири  велика поста. Наравно, не мора то да буде не знам како сурово на води, знате, ми живимо у свету, знате, може то да буде на уљу. Верујте ми, кад се пости на уљу, то није никакав страшан пост... Знате, озбиљан пост је заиста када је на води, ту већ крче црева, знате, мало се испостимо, није баш згодно, мало нас ухвати слабост, али кад се пости на зејтину, то могу богате трпезе да буду, потогово разноразним биљним сиревима. Значи, то није никакав проблем. Апсолутно се лако може постити среда, петак и четири велика поста... Пре свега ни у једном црквеном канону не пише да мора да се пости на води седам дана пред причешће. Шта више, требамо да се причешћујемо што чешће и да редовно живимо онако како доликује причешћу. Што значи да данас верник, апсолутно, наравно, за разлику од одређених парохија где можда још увек постоје неко, да кажем, онако мало старинскији приступ свему томе, што опет није ништа лоше, знате... Јер ако се ви причешћујете једном месечно, а то је по благослову вашег духовника, вашег свештеника, и то је апсолутно валидно и велико пред Богом, јер је послушање много битније од не знам чега. Али, углавном, ја данас гледам по београдским црквама или у Црној Гори где данас живим, људи се могу причешћивати на свакој Литургији. Е сада, постоје данас неке друге варијанте и неке друге теорије... Ја се могу причестити често, али ћу зато бити врло позоран да бих се могао причестити како треба. Наравно, ту постоје осцилације из дана у дан, али ћу генерално у току године бити непрестано у једном напону духовном да би тој Светој тајни приступио како треба, или барем оноколико колико је мени дато као једном просечном вернику да се припремим (sic!, рекао би „Таса“, испада да Бог ограничава човекову слободу и подвиг! – нап. „Борба за веру“) да примим ту... тај огањ бесмртности у том тренутку из путира.“

Овако се пости у епархији где, по допуштењу Божијем, столује Иринеј Добријевић, домаћин  оца Арсенија
(У време Божићног поста 2010; целу вест погледати ОВДЕ:)

 

БИВШИ ХИПИК МЕЊА ТИПИК

Водитељка, даље, поставља оцу Арсенију питање, из кога се,  по његовој сугесивности и конфузности (а сви новотарци су конфузни, јер ни сами нису убеђени у оно што говоре) – види да је новотарка, што је разумљиво, јер да је другачије не би ни могла радити на духовној тровачници званој – Радио „Слово Љубве“.

„Оче Арсеније, свештенослужитељ на Светој Лигургији... Замолила бих Вас да појасните, ако није проблем, јер, стварно, шта ако изађе свештеник или ђакон на двери, је л' тако, „са страхом Божијим“... нико не приђе?“

„Па то није добро, дефинитивно то није добро. Јер ако ћемо да говоримо о ревнитељима вере, нема већих ревнитеља од светогорских монаха. И ту морамо да се разумемо. А светогорски монаси се углавном причешћују три до четири пута седмично. Замислите то! Значи, ако су они у заблуди, онда ћемо да будемо сви у заблуди. Али они нису у заблуди. Јер то је бастион Православља, значи, са другим великим манастирима у свету, као што су Дечани, као што је Ковиљ, као што је Свети Василије Острошки, као што је, не знам, Оптинска лавра, Оптинска пустиња, Валаам, не знам, Њамц у Румунији и већ било... Свети Јован Рилски... Монаси су ти који носе... посвећеници. Шта значи посвећеник? - онај који се посветио нечему. Они су се потпуно посветили духовном животу. Ми у свету се трудимо да се посветимо кол'ко можемо. Али они су се потпуно посветили. И ако се неком открила истина, њима се открива, на првом месту светогорцима. Много пута сам био на Светој Гори и увек сам мислио: Боже Мили, па они се причешћују четри пута седмично: значи, посте понедељак, причешћују се у уторак, посте среду, причешћују се у четвртак, посте у петак, причешћују се у суботу. У суботу од подне једу посно, па се у недељу причешћују. Четри пута седмично. Што значи, то је по благослову. То је по благослову, и онда ми видимо у ствари да је то потпуно смирено. И сада ми видимо, у ствари, да се у нашим храмовима нико не причести, не приђе чаши, што је јако лоше. То стварно није добро. Ми морамо много више да радимо, да наши свештеници, наша Црква спрема своје вернике да се причешћују што чешће. То је, значи, један апсолутни императив. Тиме ћемо бити ближе Цркви... И то је суштина Лигургије, са страхом Божијим и вером приступите. И нико не приступи. Значи, нити имамо страха Божијег нити љубави ако то не радимо. Или смо спречени, од тако неких, морам да кажем – застарелих струја у нашој Цркви. Значи, на томе морамо радити.“

А ШТА ПРАВИ СТАРЦИ ЗНАЈУ ( РОК – МУЗИКУ НЕ ПОЗНАЈУ)?

Шта рећи после овога? Боже, сачувај и саклони!

(О поређењу манастира Дечана и Ковиља, садашњих расадника екуменизма и новотарства, са великим православним центрима попут Валаама, Оптинске Пустиње, Свете Горе и Њамца говорићемо у другом делу овог нашег текста).

Старац Сава Вазнесењски је говорио: „Мора то добро да знате: сваки човек прво себе упропасти, па другог. Пијандура никад неће строг да буде према пијаници; неморалан неће никад строг да буде према неморалном. Неће да буде ни лажов строг према лажову. Исто и непобожан неће да буде строг према непобожном. Само ће исправни и побожни људи да захтевају дисциплину. И у Цркви, поставили су Свети Оци закон, дисциплину, за озбиљно се спремају за Причешће, а не како му драго. Ми смо нечисти, и тело наше, и душа наша је нечиста, па како да се причешћујемо без припреме? Господ улази у нашу душу, а она сва прљава. И кад постимо нисмо достојни - а камоли без припреме. Знамење последњих времена да се 'лади однос према Причешћу, да то постаје обична ствар. Тако је почело - неки су рекли да нафора није ништа, да може да се (ујутро) једе пре нафоре, а сад се иде тако да се и Причешће на то сведе. Не дај Боже да постанемо ко' католици!

Блаженопочивши отац Сава Вазнесењски

Пре појаве новотараца, почетком деведесетих година прошлог века, у СПЦ нико није постављао питање како се припремати за Свето Причешће. Та ствар је свакој побожној српској души била кристално јасна. Велики српски старац, блаженопочивши Отац Петар Денковачки, је говорио: „Свака баба и у најзабаченијем крају зна како се пости за Причешће, јер се то предање преносило са колена на колено“. O каквој је пракси реч? Та пракса подразумева пошћење по Типику свих постова које је Црква прописала, како вишедневних, тако и једнодневних. Што се тиче строгости поста, ту нема никаквих разлика између одраслих и деце. Без обзира на то да ли се причешћујете у посту или изван поста, припрема је подразумевала шестодневну припрему постом на води. Деца су једино Прве недеље Часног поста имала нешто краћи период припреме, јер су могла да се причесте на Тодорову суботу, док су се одрасли причешћивали сутрадан, у недељу. Чиста недеља је пример припреме за Свето Причешће“, каже данашњи велики српски духовник, отац Симеон Рукумијски. Једноставно, наш народ је био истински подвижнички народ. То је Србима остало од њиховох предака.

А ШТА ПРЕЦИ ПОРУЧУЈУ ДЕЦИ?

Наш сарадник, г. Владимир Димитријевић, чије су књиге и чланци „стрептомицин“ за бактерије новотарства, у свом тексту „Верни Христу и светом Сави“, описује како су постили Срби 1687, три године пре Велике сеобе, на територијама данашње Хрватске и Словеније, које су биле под јурисдикцијом Пећке патријаршије, а што је описао немачки господар Крањске,Јанез Вајкард Валвазор, у свом делу „Слава војводине Крањске“ (http://borbazaveru.info/content/view/1557/1/): „Валвазор је подробно описао како су православни Срби постили. Описујући живот монаха у манастиру Гомирју као крајње сиромашан, он каже да они никад не смеју јести месо. Суботом и недељом једу ракове, хоботнице, сипе и лигње. Кад не посте, једу салата са уљем; кад је пост једу “махуне, грашак, сочивицу, пасуљ, купус и јела томе слична”, али без уља - додају им само мало соли, сирћета или расола. Неки не једу чак ни пасуљ, ни грашак. Валвазар о монашким постовима каже следеће: “Њихови постови (они их називају часни постови) падају у време Васкрса и трају пуних осам седмица. Уочи Христовог рођења посте шест седмица, а сваком празнику Наше Драге Госпође, петнаест дана; за свако годишње доба седмицу од осам дана; за празник Светог Саве, који је био њихов први владика, једнако тако, осам дана; за празник Светог Петра и Павла исто толико. Они посте још и у част других светаца. И поврх тога одржавају редовне постове у току целе године, сваког понедељка, среде и петка. Ово је разумљиво када је реч о калуђерима, или људима из њиховог реда, који су и најчвршћи у посту.”


  Image
 
Блаженопочивши отац Петар Денковачки

Свештеници, вели Валвазар, не посте строго монашки пост, али и они посте понедељком, средом и петком, као и поменуте постове, али могу да једу јела са уљем (углавном добијеним од ораха). “Но, у дане када не посте, једу меса колико желе”, вели Валвазар.

Што се лаика тиче, он каже: “И обични људи посте три поменута дана седмично, као и све остале постове. Ипак једу јела спремана са уљем, али без меса, јаја, сира, путера, масти, јер све то правила њихове цркве не допуштају. Они своје постове одржавају тако строго, чврсто и крајње, ДА БИ МНОГИ ОД ЊИХ РАДИЈЕ ДОПУСТИО ДА МУ ОДСЕКУ ГЛАВУ, или још радије некако другачије да прекине живот, НЕГО ДА У ДАН ПОСТА ЈЕДЕ МЕСО (подвукао В. Д.) Ако се неко  жели стварно причестити, мора пре тога постити 30 до 40 дана.”

Како рекосмо, Срби не једу ништа цркнуто, ни животињску крв.

Он сматра да се Власи држе грчких обичаја поста, јер Грци држе четри главна поста годишње (“Први се пости 40 дана у част Христовог рођења, али неки посте свега 20 дана. Други, једнако строг, пада у време католичког поста. Трећи се пости у част апостола; а четврти у част Девице Марије”/.../ И цареви и болесни, и млади и стари, ни месо, ни творевине месне не једу. Но старци, дојиље и болесни су изузети”.)

Валвазор скоро да жали влашке монахе (не знају стране језике и писма, осим свога; “живе животом мучених душа” много раде - “уместо одмора цепају дрва, раде у вртовима и на пољима”; “њихова лоша зачињена јела не изазивају апетит”). Па ипак, “рад и глад” дају бољи укус њиховој скромној храни него скупоценом јелу “префриганих ленчуга”. Занимљиво је да Валвазор тврди да у Турској постоје женски манастири, док на територији Крајине и Крбаве живе само две или три монахиње заједно.““

Како живи новотарско монаштво у СПЦ данас, зна се. Има се – може се, што каже народ.

НИЈЕ ДОСТА, СИНЕ, ДА СЕ САМО ЗИНЕ

Данас у СПЦ постоје, условно говорећи, само две праксе: са једне стране су они који се припремају по вековној пракси СПЦ, онако како су се припремали сви наши Свети Оци, - а са друге стране су новотарци, код којих влада потпуни беспоредак. А докле иде њихово безакоње, види се и из следећег примера. Један епископ новотарац, позвао је све свештенике и старешине манастира епархије у којој столује и на том скупу строго им заповедио: „Хоћу да причешћујете сваког ко приђе светој Чаши и зине!“ Но, међу присутнима је, хвала Богу, био и богомудри српски духовник, већ поменути блаженопочивши отац Петар Денковачки, духовно чедо Владике Николаја и његовог славног проповедника и мисионара, оца Гаврила из Ралетинца, који је епископа новотарца упитао: „Преосвећени, код мене око манастира пасу волови, да ли да причестим и вола који приђе и зине?!“ За паметног доста!

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( петак, 13 април 2018 )