Православно хришћанство и „Срби, народ најстарији“ – предбожићни разговор са В. Димитријевићем (2)
понедељак, 05 јануар 2015

 О ПАГАНИЗМУ  

П: Видимо да многи данас покушавају да Србе врате незнабоштву. Чак и наше обичаје, попут божићних, претумачују у том кључу. Молимо Вас да за наше читаоце кажете зашто је паганизам толико опасан и због чега се с њим не сме кокетирати.

 О:Својевремено сам, на сајту „Видовдан“, добио питање – шта мислим о словенском паганизму. Одговорио сам, између осталог, следеће: “Прасловенски паганизам, као и сваки паганизам, значи поклоњење твари уместо Господу. А погружење у твар значи отпадање од Творца и јуриш у сусрет смрти. И ту нема никакве везе да ли се неко клања Зевсу, Ваалу, Астарти или Перуну, Велесу и Троглаву. Стари Словени су су приносили и људске жртве, као и сви остали пагани (свако мање но Маје и Астеци, али ипак...)

Сваки паганизам је душегубан. Паганизам води човека самопоклонству, и, у крајњој лини, ђавопоклонству. Пагански богови су персонификација људских страсти и слабости, и, наравно, природних стихија. Словенски паганизам се, рекосмо, битијно не разликује од било ког другог незнабоштва.         

Зато је упутно прочитати и речи руског епископа Александра (Милеанта), о “величанствености Бога и ништавилу богова”:„Ограђујући се од свих покушаја постављања моста између бесконачног и коначног, Православна Црква не признаје никаква самостална божанства, ни еманације из праизвора, ни посреднике између Бога и твари.

Она учи да првобитно ништа није постојало - ни духовни ни материјални свет, није постојало ни време, ни простор, већ је постојао само јединствени, неизмењиви и свесавршени Бог - Отац, Син и Свети Дух - Тројица једносушна и нераздељива.Кад је Бог пожелео, створио је прво велики духовни свет, који је населио разумним духовима - анђелима; затим - наш видљиви, материјални свет. Притом за стварање и овог и оног Он није користио никакву материју, која није ни постојала, већ је све створио ни из чега - самим деловањем Своје свемогуће воље. Ништа га није терало да ствара: Он је створио онда и на онај начин, како је то пожелела Његова воља. Дакле Бог је једини извор постојања свега видљивог и невидљивог. Анђели и људске душе нису вечне, већ бесмртне, али не по својој природи, већ по вољи Божјој. Само је Бог вечан и бесмртан по суштини.

"Бог је увек био, јесте и биће, или боље рећи, увек јесте - објашњава свети Григорије Богослов, - јер речи био и биће означавају поделу времена и својствене су пролазној природи. А Сушти (Онај Који Јесте) је увек. И овим именом Он назива Себе... јер усредсређује у самом Себи потпуно постајање, које нити почиње нити ће престати. Он је као некакво море постојања, неограничено и бесконачно, које се простире изван граница било какве представе о времену и природи.

 Измећу Божје бесконачне и савршене суштине и свега осталог постоји квалитативна (каквотна) провалија која не допушта никаквог посредника. Измећу Бога и света не може да постоји ништа средње, као што нема ничег средњег између логичке јединице и логичке нуле.Али будући бесконачан и свесавршен, Бог није далеко од света, као што неки мисле, као да Он обитава негде далеко изван граница простора. Напротив, Он све обухвата и све прожима Собом, Он је свуда истовремено присутан, али се Он притом као најчистији Дух ни са чим не меша, и ништа Га не додирује.О Богу треба увек говорити са великим страхопоштовањем и уздржаношћу јер је Он у Својој суштини недокучив. Само слабим наговештајима можемо покушати да опишемо Оног, Којег ми називамо овим тајанственим именом. "Желећи да богословствујеш, - наставља преподобни Максим Исповедник, - не тежи да појмиш Бога у Његовој суштини, јер је то недокучиво не само човеку, већ и било којем другом разуму. Размишљај по могућству о Његовим особинама: вечности, неограничености, недокучивости, благости, премудрости и свемогућој сили која усмерава све и сваког, која праведно суди. Та мећу људима је већ и онај велики богослов, који макар мало поима ова својства Божја".           

Понекад човек, заборављајући величанственост Бога, почиње себе да упоређује са сличним себи људима или са неразумном тварју, и тад почиње да умишља о својој величини. У том случају користило би му да погледа на звездано небо и у мислима погледа себе из дубине простора. Негде у бесконачном мору космоса је загубљена светлосна тачка - галаксија, која се назива Млечни пут. На крају ове галаксије међу билионима других звезди скрива се наш сунчани систем. А још дубље, негде у сунчевом систему, притајена је наша микроскопска планета Земља. И ево на њеној површини комешају се неки вируси, једнодневне твари - ви и ја! Ако смо толико ништавни у поређењу са васионом, шта ли смо тек у поређењу са Оним Који је њу Створио једном Својом речју?И не зна човек чему више да се чуди: да ли величанствености Божјој или томе што се он, и поред све Своје безграничности, сети и брине о сваком од нас! Он не само да види сваког од нас, већ савршено зна и све што је у нама - наше скривене мисли, осећања и намере; и све ово Он зна боље од нас самих: " И нема твари непознате пред Њим, него је све голо и откривено пред очима Онога Којему говоримо" (Јевр. 4,13).   

Знајући наше потребе и слабости, Он се стара о нама као најбрижнија мајка која највише воли, и притом управља целом необухватном васељеном - свим видљивим и невидљивим. Он усмерава ка добру и живот сваког бића којег је створио. Ако бисмо сви следили вољу Божју, онда би код нас на земљи владали рај и блаженство.

 Али уместо тога ми видимо нешто сасвим друго. У чему је узрок људских недаћа? Према Библији - у гордој жељи наших прародптеља да постану богови. То им је древна змија-ђаво, који је и сам пао с Неба због своје гордости, сугерисао да, једући забрањени плод, они неће умрети, већ ће "постати као богови" (Пос. 3,5). Али зашто су наши прародитељи поверовали тако дрском предлогу? Очигледно због тога што је звучао веродостојно. Лаж је убедљивија ако се помеша са зрнцем истине.

Првобитни човек је био свестан да је обдарен нечим великим чиме надвисује осталу неразумну твар. То нешто велико је био печат обличја и подобија Божјег, који је Творац дао његовој бесмртној души. Овај печат богосличности отварао је човеку пут према спознаји тајни постојања и стварања, он га је привлачио ка заједничарењу с Богом, чинио га царем природе. Према плану Божјем човек је, радећи на себи и развијајући своје духовне способности, требало да се усавршава. Бог је ставио пред човека високи циљ уподобљавања Његовим савршенствима ка којима је требало да узлази под Његовим руководством и уз Његову помоћ.

 Лаж ђавола се састојала у томе да човек простом жељом, без Бога, и чак упркос Богу, наводно може да достигне божанско стање; да може без икаквог напора воље и рада на себи да достигне сва знања и савршенства. Али уместо тога преварени човексе стрмоглавио у ужасну провалију греха и на тај начин је изгубио чак и оно што је раније поседовао. Од господара над природом постао је јадна играчка сопствених страсти. Своје стање, рањено грехом, Адам и Ева су предали својим потомцима. Св. апостол Павле овако приказује моралну убогост грешног човечанства: "Јер добро шта хоћу не чиним, него зло што нећу зло што нећу оно чиним (...) Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?" (Рим. 7,19, 24).

Бог је могао да нас остави на милост и немилост разорним силама природе. Али Бог је исто толико велик и у Својој милости, колико и у Својој стваралачкој свемоћи! Уместо да одбаци човека, Он Сам у лицу Свог Јединородног Сина, сишао је с престола Своје непролазне славе у нашу долину тескобе и мрака. Дошавши код нас, Он не само да нас је научио како правилно да верујемо и праведно да живимо, већ је примио и нашу људску природу. Кроз ово чудесно и недокучиво сједињење Своје Божанске суштине с нашом човечношћу, Бог је излио у нашу онемоћалу природу свеже духовне снаге, захваљујући којима је узлажење ка Богу постало за нас реална могућност. Без чуда Ваплоћења Спаситеља, јеванћељско учење би остало недостижан идеал.Истина, и у старозаветно време људи су имали многа здрава схватања о добру и о злу, многи су имали врло узвишене представе о Богу, али су били немоћни да се духовно усаврша-вају. Свима је била потребна Божанска помоћ, и Господ Исус Христос нам је ову помоћ пружио. Ову непремостиву провалију измећу Бога и твари, коју нико није могао да преће, прешао је Господ Исус Христос Својим очовечењем. Он као да је постао мост измећуи трансцендентног и коначног, измећу Творца и твари! Он нас је поново прихватио у заједничарење са Собом. Не својим напорима, већ управо захваљујући Христу ми имамо "дијел у Божијој природи" (2. Петр. 1, 4).

На тај начин, обожење човека је с једне стране неостварива машта и ужасна саблазан, ако човек сам покушава да га достигне. Сваки покушај да се својевољно прескочи провалија измећу земље и Неба неизбежно сурвава на дно ада, где је већ пао горди Даница. А ако се човек с покајањем и смирењем обрати Христу, тад, држећи се за Његову руку, може почети да се духовно уздиже ка Богу.

Сјединење са Христом, приањање на Његову Божанску природу, није апстрактна теорија, већ реалност, која се остварује у тајни Причешћа. Трагично је што инославни свет, који тако много говори о духовном препороду, не схвата циљ Христовог Ваплоћења. Та због тога се Христос и ваплотио да би нас сјединио са Собом. Заиста, и ангел или неко од пророка је могао да нас научи или да нам да добар пример. Христос се ваплотио управо због тога што је само кроз сједињење с Њим могућ истински препород и приближавање Богу: "(...) нико неће доћи к Оцу до кроза Ме" (Јн. 14, 6).Зато је Господ учио: " Ако не једете тијела Сина човјечијега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи. Који једе Моје тијело и пије Моју крв има живот вјечни и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан... Јер је тијело Моје право јело и крв Моја право пиће" (Јов. 6, 53-55). У беседи о виновој лози, Христос објашњава како је важно сједињење с Њим: "Као што лоза не може родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у Мени не будете. Ја сам чокот, а ви лоза: и који буде у Мени и Ја у њему он ће родити многи род, јер без Мене не мо-жете чинити ништа" (Јов. 15, 4-5).На тај начин, у духовном и физичком препороду човека се и састоји циљ Ваплоћења Сина Божјег. Духовна обнова, започета у овом животу, завршава се физичким оживљавањем човека на дан свеопштег васкрсења мртвих. Тада ће се "праведници засјати као сунце у царству Оца својега. Ко има уши да чује нека чује" (Мт. 13, 43). Апостол Јован Богослов писао је о томе донекле загонетно: " (...) сад смо дјеца Божија и још се не показа шта ћемо бити; него знамо да кад се покаже (Христос), бићемо као и Он, јер ћемо Га видјети као што јесте" (1. Јов. 3, 2).Дакле, ми још нисмо способни да у потпуности докучимо сву висину мисије којој нас привлачи милостиви Творац. Важно је, мећутим, имати на уму да је усавршавање могуће само под руководством и уз помоћ Господа Исуса Христа. Само Он може да обнови наше рањено стање, само Он може да излије на нас неопходне духовне силе, само Он, сједињујући нас са Собом, обожује. А без Њега нисмо ништа, прах и пепео, као и друге неразумне твари. А постати бог без Бога - то је безумна машта и ђаволска лаж!Зато се, постајући свесни своје сопствене огреховљености, с иокајањем обратимо нашем духовном лекару, Господу Исусу Христу. Ходићемо смирено и послушно путем који нам је Он показао, памтећи да свако ко "се подиже, понизиће се, а који се нонижује, подигнуће се" (Мт. 23, 12).<<           Тако је писао владика Александар.                

Никакав паганизам неће спасити Србе. Они јесу древни народ, чије језичко памћење сеже у праиндоевропску прошлост. Али, шта значи прича о “Србима, народу најстаријем?” Коме она треба? Шта значи ако су Срби “најстарији”? Спасава ли их то без Христа и Његове благодати? Не, не и не!

Христос је Бог Срба и свих људи и народа. Њему, са Оцем и Духом Светим, слава у векове векова! Амин.“

Тако сам писао још пре пет година на сајту „Видовдан“.

ШТА ЈЕ ГОВОРИО ВЛАДИКА НИКОЛАЈ?

П: Малопре сте цитирали Светог Владику Николаја који је говорио о древности Срба. Можете ли нам рећи још нешто о његовом ставу?

 О: Наравно. Он је све кључне ствари рекао у свом делу „Србски народ као Теодул“, које је једно од његових завештајних остварења. Ево шта он каже у уводним поглављима: “1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништена, по заповести Фараоновој, Мојсеј је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ни један врабац не пада без воље Оца нашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу.

2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализацију личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо просто крст и слобода него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава, и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је србски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

5. Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од осам столећа србски народ је био истински Теодул, тј. Божји слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

6. Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.

Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског“.                                 

Дакле, по Светом Николају, Бог је од нас склонио нашу паганску прошлост, да нас не би збуњивала и смућивала у служби Христу.

ХРИСТОС ИЛИ НИШТА                                     

   П: Значи, иако је знао да смо древни, Владика Николај нас није поучавао да се у то уздамо…

О: Наравно да није. Ево шта је забележио Димитрије Љотић у свом предавању „Светло истине“: “октобра 1934. године био сам у Смедереву са владиком Николајем. Не знам како и зашто запитао сам га:

- Преосвећени! Да ли сте читали Милојевића, који је по целом свету налазио српске трагове?

Он ми је одговорио да није. А ја, сматрајући да стварно није, почео сам му причати о свему. Када сам завршио он рече:,,Верујем да су Кинези подигли кинески зид да би се спасили од рушилачке навале Срба. Даље верујем да Тукидит који је писао о дивљим Скитима, није знао да су они претци Срба. А Омар, који је запалио Александријску библиотеку, сигурно да је у својој војсци имао Срба. Верујем да до осмог века сва рушења, где год је било зла и силе, рушења, пљачке и убијања, да то нико други није вршио него Срби. Све до деветог века када су се окалемили са Христовом гранчицом. Од тога доба дају благородно воће; али не сви. И као што је са окалемљеном гранчицом која даје лепо воће, тако и она дивља, која из дивље подлоге расте, даје ситно, горко и опоро воће, тако исто и код нас је случај. Толико да се зна шта је од Христа, а шта без њега.“

Ове су ми се речи владике Николаја урезале у памет. Размишљао сам о томе и сматрам да су Срби до осмог века живели без Христа, а од осмог века боре се две струје: једна окалемљена Христовом гранчицом, а друга без ње. И данас присуствујемо у тој борби. Цела историја српског народа од деветог века није ништа друго до борба сока Христовог, и сока и душе нехристовске“.

П: Шта мислите о ДНК анализи наших корена, за коју неки (па чак и један свештеник који се убраја у правоверне и озбиљније) верују да доказује наше присуство овде и дуже од 15 хиљада година (иако, по библијско – византијској хронологији, живимо између 7500. и 7600. године од стварања света)?        

О: Сваки народ има различите гене, и одређује се, пре свега, националном идејом (у нашем случају – заветом), а не толико генетиком. У Русији имате Крашене, крштене Татаре, који се осећају као Руси, иако су жуте расе. Из те перспективе, један од најчистијих словенских елемената на Балкану су припадници муслиманске вере из околине Велике Кладуше – беле пути, плаве косе и очију, подсећају на онај лик Светог Саве какав је сликан за живота у Милешеви  (и он је плав, плавоок, типично словенског изгледа). Али, они нису Срби. Били су, па нису. Не зато што СПЦ тако хоће, него због свог опредељења.

 Данашњи наш народ, генетски гледано, доминантно је словенски, али има ту и других елемената – рецимо, у Средњем веку имали смо сточаре које наше тадашње законодавство зове Власима, и који нису чисто словенски елемент, а простиру се, као становништво, од Кавказа до Црне Горе. Они су имали своје племство (Родоповићи на Косову,или Мрњавчевићи – предак им се звао Мрња), своја имена (рецимо, Оливер, Капор – Момо Капор је утврдио да је потомак једног од Влаха сточара манастира Дечани који се звао како се он презивао), своје топониме (много топонима у Црној Гори, али и Негришори у Драгачеву), итд. После пада Деспотовине 1459. словенски Срби и Власи се мешају, јер су исте вере и истог Завета. Поред овог елемента, међу нама има и татаро – монголских гена (топоним „Куманица“ указује на татаро – монголско племе Кумани), који  потичу из доба словенско – аварског савеза, али и из каснијих епоха. Видећете, каткад, код нас људе изражених јагодичних костију и помало косих очију, зар не? Јесу ли то, данас, Татари? Нису, наравно. Они су Срби. Као што је србијански Србин постао чувени генерал Павле Јуришић Штурм, који је био Лужички Србин из Немачке. Као што је Алкибијад Нуша, Цинцарин, постао Бранислав Нушић, и дао свог сина Бана на бранику отаџбине у Првом светском рату. Као што је Станислав Винавер пореклом био пољски Јеврејин и по оцу и по мајци, али је био један од највећих бораца за Србство у култури 20. века. 

Да поновим – народ се одређује вером и Заветом, а наш врховни „ДНК“ је од Крви Христове и Тела Његовог, којим се причешћујемо. То увек да нам је на уму.

 

 А НАША БУДУЋНОСТ?

П: Ближи се Божић и православна Нова година, коју ми зовемо „Српска“. У целом свету ври као у котлу. Осећа се страх од Трећег светског рата. Чему ми Срби да се надамо?

О: Ако се вратимо Христу – надајмо се добру.

П: А ако се не вратимо?

 О: Да не говорим ја, него Блажена Стојна Девичка. Блажена Стојна (монахиња Ефимија) била је подвижница у манастиру Девичу на Косову, тамо где су мошти угодника Божјег Светог Јоаникија. Била је велика молитвеница, а због тога што је народ позивала на покајање и очишћење од грехова звали су је "Покајаније" и много је волели. Ње су се, као суда Божијег, плашили и околни зулумћари - Арнаути. Иза ове дивне слушкиње Божје остала су нека пророчанства, која је у својој књижици "Блажена Стојна" (8. том сабраних дела) прибележио Владика Николај Велимировић. Прво пророчанство упутила је Мати Ефимија министру просвете Краљевине Србије Љуби Ковачевићу који је једном дошао у Девич. Тада му је Стојна казала: "Ви у Србији псујете Бога, не држите постове, не идете у цркву! Пропашћете! Ти као министар треба да забраниш вређање Бога и гажење закона Божјег".

Као казна за тадашње грехе народне, дошао је Први светски рат, у коме је преко милион Срба изгубило живот.

Једном је свештеник по имену Анђелко питао Блажену Стојну хоће ли се Срби икад ослободити и ујединити. Она му одговори:

"Због ових наших суза Србија ће се ослободити и раширити се..."

У време Блажене Стојне (1815 - 1895) Косово је још било под Турцима, и Срби су од Арнаута много зулума трпели. Ова заветна земља србска ослобођена је 1912.

"Али ће само три године царевати..."

То је била слобода од 1912. до 1915. године.

"Па ће настати пропаст, те ни једно село Србија неће имати, ни једно село, синко..."

Овде су проречени ужаси аустроугарске окупације 1915-1918, као и страдање Срба у Првом светском рату.

"После неког времена, вратиће се поново, и биће царство србско веће од Душановог..."

Територија коју је Србија добила као једна од држава - победица у Првом рату заиста је већа од територије Душановог царства.

"Али, синко мој, ако не буде покајанија, и ако се Срби не врате Богу, и не престану псовати и хулити на светиње, пропашће, и то ће тако пропасти, да се више занавек не дигну."

 Реч је о пропасти у Другом светском рату и после тога, под Титом и комунистима и њиховим данашњим безбожним потомцима. Ова пропаст је последица народних грехова  пре Другог светског рата, за време истог, али и потоњих, све до сада. Остајући упорни богоодступници, Срби себи запечаћују судбину и иду у вечну пропаст.

КАКО ДА СЕ ИЗБАВИМО?

П: Ово делује веома песимистично. Има ли, ипак, било какве шансе да преживимо у свету оваквом какав је?

О: Опет нећу  да тумачим ни прошлост, ни будућност, него ћу да испричам једну повест. У свом предавању "Светло истине" Димитрије Љотић је забележио случај, диван и поучан, седамнаестогодишње слушкиње Божје са Динаре коју је народ прозвао Марија Боговерна. Њена виђења и поуке су и данас, као и за време Другог светског рата, кад је ова Христова девица проповедала, значајна за србски народ. Владика Николај се носио мишљу да о њој напише читаву књигу, али, на жалост, није стигао.

Марија је рођена и одрасла у сиромашној породици. Мајка јој је рано умрла, а сурова маћеха ју је стално терала да ради тешке послове. Девојка је била врло побожна, и најтеже јој је падало кад је недељом бивала приморана да са оцем оде на њиву, уместо у храм Божји на Свету Литургију. Због тога је много плакала и туговала. Једне недеље, отац јој беше прилегао под дрво, да се мало одмори. У тај час, она зачу позив: "Марија, јеси ли будна или спаваш?" Дрво под којим се одмарала затресло се и обасјало чудном светлошћу. У њему Марија угледа Пресвету Богородицу. Она је утеши и поучи, упутивши је да слуша своје родитеље, да се Бога боји и да се Њему моли, а да у Цркву иде кад може. Пресвета јој је рекла да ће имати и три виђења.

Једно од њих је био следеће:

Прелазеће преко моста усред бела дана, видела је пуно жена и девојака које у црнини перу крвав веш, смештен у малим коритима. У сваки веш било је убодено сечиво, нож, на коме је стајало слово "У" латиницом (усташа). Ово је Марија видела пре Другог светског рата и пре но што су Павелићеви монструми дошли на власт у Хрватској.

Кад је рат почео, Марија је ишла по Динари и на народним саборима проповедала покајање. Знала је, иако неписмена, читаве пасусе из Светог Писма напамет. Народ ју је слушао и плакао. Марија је стигла и до војводе Момчила Ђујића и он је у њој препознао Богом послато чељаде. Она је војводи говорила да је србски народ, иако малобројан, велики пред Богом по задатку и мисији која му је од Господа одређена. А та мисија је бити узор хришћанске врлине другим народима, бити лествица побожности којом ће се и други народи попети у Царство Божје. Срби тај задатак нису примили, и похулили су на Господа - зато су тако ужасно пострадали у Другом светском рату.

Говорила је Ђујићу и ово: "Ви сте учили богословију! А наш Краљ, наша сирота! Одвели га тамо, одвели га тако далеко (у Енглеску, нап. прир.)! Знате, он не може добро да влада ако не сврши богословију, па онда да влада". Рекла је и ко може да спасе наш народ: "Наш народ неће спасити ни лордови (то јест Енглези, Европљани, тзв. "савезници"), ни лотрови (лотрови су пробисвети, то јест безбожни комунисти). Ни Србство га неће спасити. Само једино га Христос може спасити".

Гледајући у четничку значку на капама, Марија је рекла: " Требало би да имате кокарду на којој би у средини био велики крст, а са његове десне и леве стране још по један мањи, и око њих слова СССС. Крст ће вас спасити".

После сусрета са Ђујићем, отишла је да проповеда покајање партизанима. Рекли су јој да ће је безбожници убити, али је Марија спокојно одвратила да неће бити убијена. Шта је касније са њом било, једино Бог зна.             Али, ми, данас, знамо ово: неће нас, као ни онда, спасити ни лордови, ни лотрови, па ни Србство. Само нас Христос може спасити – ако ми то хоћемо.   

Зато Му запевајмо: “Рођење Твоје, Христе, Боже наш, обасја светове светлошћу Богопознања. Њиме се они који су се звездама клањали научише да се поклоне Теби, Сунцу правде, и Тебе да виде, Исток са висине, Господе, слава Теби!“ Христос Се роди, Христова браћо и децо, Срби и Србкиње!   

Наставиће се...         

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 05 јануар 2015 )