Исраел Шамир: Да ли је "Аушвиц поништио Голготу"
петак, 30 јануар 2015

 У данашњој Русије култ Холокауста је увозни производ, непријатељски према новој, као што је био и према совјетској Русији

„Нека се Надежда Константиновна смири, да не би Партија нашла другу удовицу Лењину”, тако је Стаљин наложио да се пренесе Крупској, ако је веровати кремаљском вицу, када је ова почела опрезно да га критикује.Исто је и са Аушвицом. Русија се није смирила, па је Партија (њено место је на Западу и заузима га обједињена машина за пропаганду и формирање јавног мнења, можемо је звати Господарима Дискурса) дала Јеврејима другог спасиоца. Украјинске бандеровце и њиховог наследника – кијевски режим.

Ово је спор није између Руса и Украјинаца. Црвени Украјинци, који су се јуначки раме уз раме с Русима борили у редовима Црвене армије, који су ослобађали Кијев, Варшаву и исти тај Аушвиц, нису на цени у данашњем Кијеву, где је укинута и Парада Победе, где је знамење Победе бачено на депонију. Тамо поштују бандеровце и есесовце из „Галичине”, тамо је забрањена опозиција, комунисти су у илегали, а споменици Лењину су срушени – као да још увек траје немачка окупација. За власт у Кијеву окупације није ни било. „Руси су извршили инвазију на Украјину и Немачку”, изјавио је кијевски премијер у свом говору у Немачкој.

Москва је сачувала знамење и дух Победе, и у Москву с надом гледају милиони украјинских патриота, наследници победника из 1945. године у Лавову, Харкову и јуначком Доњецку. А у Русији постоји пета колона – хиљаде наследника власоваца, који желе победу кијевском режиму и његовим америчким газдама. Ето где је демаркациона линија.

РЕЧ ХОЛОКАУСТ ПОЈАВИЛА СЕ 1965.

Скандал око Аушвица није настао тек тако. После Другог светског рата реч „Холокауст” није постојала – она се појавила 1965. године. И појам посебне јеврејске трагедије није био шире познат. Черчил га у својим вишетомним мемоарима не помиње, не помињу га ни друге војсковође и политичари. Током рата тему страдања Јевреја покренула је Совјетска Русија, како из самилости, тако и из практичних побуда.

Москва се оправдано плашила сепаратног договора Вашингтона и Берлина (сећате се филма Седамнаест магновења пролећа) и трудила се да искористи везе са америчким Јеврејима да осујети такав договор и убрза испоруке преко програма о зајму и најму. После 1948. године и настанка Израела, иако су многи Јевреји подржавали Москву, велике јеврејске организације постепено су заузимале антисовјетске позиције. До средине шездесетих година јеврејски мудраци су формулисали своју концепцију Другог светског рата. У њој главно место нема Стаљинград, већ Аушвиц; не јунаштво руског војника, већ јеврејска жртва, победа није било заузимање Берлина, већ оснивање Израела. Тако је настала концепција Холокауста. Шездесетих година почела је и индоктринација Холокаустом; народи Европе, и то пре свега Немци, требало је вечно да се кају и извршавају вољу САД, најбољег пријатеља свих Јевреја.

Томе се супротстављала концепција црвених мудраца, по којој је хитлеризам побеђен и више не представља опасност. Здраве националистичке немачке снаге са својим традиционалним антиамериканизмом добиле су могућност да учествују у изградњи Немачке Демократске Републике. Главна трагедија у Другом светском рату, по црвеној верзији истине, била је Хирошима, чудовишно убијање стотина хиљада цивила америчком атомском бомбом. Брат Хирошиме је био бомбардовани Дрезден. Трагедија Јевреја није се издвајала у светлу трагедије милиона Руса, Украјинаца и Белоруса који су погинули у рату.

Спор између те две концепције трајао је неколико деценија. Победа САД у хладном рату била је и победа Холокауста. Године 1945. чак 57 одсто Француза сматрало је да су у Другом светском рату победили углавном Руси, а 20 одсто да су Американци. У 2004. години полови су се променили – 20 одсто је за Русију, 58 одсто за САД. Хирошима је заборављена, Аушвиц је постао место ходочашћа. Демократија је престала да буде владавина већине – у оквиру идеологеме Холокауста, већина у било којој земљи не може да одлучује против воље Америке. Она може да буде „агресивно послушна”.

ДА ЛИ ЈЕ „АУШВИЦ ПОНИШТИО ГОЛГОТУ”

Није џаба Јулија Латињина против општег бирачког права: да бирају могу само они богати, а приче о банкарима и финансијским махерима су већ „припрема за нови Холокауст”. Холокауст се од идеологеме претворио у култ који тежи да заузме место хришћанске вере. Његове присталице говоре и пишу да је „Аушвиц поништио Голготу”, да је немогуће веровати у Христа после Аушвица, да је Холокауст производ хришћанства. Зато су у земљама где је тај култ снажан спољна обележја хришћанства прогнана из јавног живота, и слободно се може хулити на хришћанску веру – али је за пошалице о холокаусту само ове недеље у Француској поднето 75 кривичних пријава.

Рекло би се Руси су спасили Јевреје, отворили су капије Аушвица – значи Русима та концепција није претња, зар не? Испоставило се да су, пошто је тежиште пребачено са рата на жртву, Јевреји постали главни, а Руси споредни елемент, који се може заменити за, рецимо, кијевски режим. У данашњој Русије култ Холокауста је увозни производ, саставни део пртљага либералне опозиције. Он је непријатељски према новој Русији, као што је био и према совјетској Русији.

За Јевреје је култ Холокауста постао нова трагедија. Израелску омладину, а сада и јеврејску омладину у другим земљама уче мржњи и неповерењу према нејеврејима, окрутности према својим суседима. Из трагедије у Аушвицу они су извукли закључак – не могу се вређати Јевреји. То је, наравно, у реду. А сви други могу? У листу Times of Israel блогер је отворено позвао на геноцид против Палестинаца. Чланица израелског парламента Аелет Шакед позвала је на убијање палестинске деце: „Мале змије ће израсти у велике змије”. И у Русији је на радију Ехо Москве Матвеј Ганапољски, чији став о Холокаусту је данашњој Русији познат”, позвао на геноцид против муслимана, јер „исламисти су нељуди”. Да, нису сви муслимани исламисти, нису сви Јевреји ционисти, аи мислим да је мисао јасна.

Русима је, с њиховим милионским ратним жртвама, било тешко објаснити зашто је смрт Јеврејина важнија од смрти Руса. Зашто треба обележавати дан Холокауста, а не дан погибије Јермена, или Тутса? Или трагедију у Хирошими и јунаштво Стаљинграда? Тај спор још није окончан.

Извор: „Факти“ / „Нови Стандард“

Последњи пут ажурирано ( петак, 30 јануар 2015 )