БОРБА ЗА ВЕРУ - Завештање Светог Јована Рилског

Ја, скрушени (духом смирен) и грешни Јован, који не учиних никаквог добра на земљи, када дођох у ову Рилску пустињу, не нађох човека у њој, већ само дивље звери и непроходне шуме. И населих се у њој сам са зверима, без да имах било хране, било заклона. Само небо ми беше заклон, земља постеља а трава храна.

Али, добри Бог, због љубави према коме презрех све и претрпех глад и жеђ, мраз и сунчеву жегу и мањак одела[1], не остави ме сасвим, већ као милосрдни и чедољубиви отац обилно задовољи све моје потребе. Чиме да захвалим Господу за све што ми даде? Јер многа је исказао доброчинства према мени, што је са своје свете висине погледао милосрдно на моју скрушеност (смирење) и помогао ми да истрпим све, и то не ја, већ Христова сила која је у мени – јер је од Њега сваки добар дар и сваки савршени поклон одозго долази. (Јаковљева посланица 1:17).

И када вас гледам данас овде тако сабране у Господу, где, као што казах, до сада човек није обитавао, већ само дивље звери, а сем тога (и) јер предвиђам, да ће ускоро наступити крај мог овдашњег живота, због тога наумих да вам оставим пре свог одласка из овдашњег ми живота (2. Петрова 1:14) следеће своје очинско завештање, као што и очеви по телу остављају својој деци земаљско наследство од сребра и злата и друге имовине, да када се будете опомињали свога оца по Светоме Духу, да не заборавите и његово завештање.

Знам ја, љубљена ми у Господу чеда, знам добро, да се ви као почетници, још нисте утврдили у монашком животу. Али, не бојте се, јер се Божија сила у немоћи показује савршена (2. Коринћанима 12:9). Због тога и наумих да вам напишем ово моје грубо и неуко завештање, имајући увек на уму то, да се укрепљујете телесно и душевно у Господу и да напредујете ваљаним животом у страху Божијем, и зато што верујем у свога Бога, коме служим од своје младости и усрдно му се покорих, да ће после мога одласка из ове пустиње, која је до сада била страшна и ненасељена, бити насељена од многих пустиножитеља и да ће се на њој испунити написано: напуштена има много више деце него она која има мужа (Ис. 54:1; Гал. 4:27).

Због тога, вас молим, децо моја, која сам у Господу сабрао, молим вас – моју утробу, не занемарујте поуке свога оца, и заједно са апостолом вам кажем: "Изнова сам у муци, док се не изобрази Христос у вама" (Галатима 4:19). Молим вас и заклињем вас страшним Божијим именом, да не нарушавате или не изостављате ништа од њега (тј. завештања), као што сте и обећали пред Богом. А који преступи или наруши нешто од њега, тај нека буде проклет и одлучен од Оца и Сина и Светога Духа и да нема удела са светима, који су од века угодили Богу, већ нека његов удео буде са онима који су распели Господа славе (Дела апостолска 7:2) и с Његовим издајником Јудом да буде избрисан из књиге живих (Филипљанима 4:3) и нека не буде записан са праведнима.

И, пре свега, завештавам вам да пазите на свету веру да буде чиста и нетакнута од било каквих искривљавања, као што је и примисмо од светих отаца, без пристајања уз туђа и различита учења (Јеврејима 13:9). Држите се чврсто и чувајте предања која сте чули и видели од мене. Не скрећите ни лево ни десно, већ идите царским путем. Пажљиво се чувајте од световних привлачности и увек имајте на уму зашто сте изашли из света и због чега сте презрели свет и световне ствари.

А највише се чувајте среброљубиве змије, зато што је, према речима апостоловим, среброљубље (лакомост на богатство) корен свих зала (1. Тимотију 6:10), и он га назива другим идолопоклоништвом. Јер, за инока богатство нису сребро и злато, већ потпуно сиромаштво, одрицање од своје воље (својих хтења) и узвишена скрушеност (смирење). И не говорим вам ово као своје заповести, већ вас (само) подсећам на Христове заповести, које је Он казао својим ученицима, а преко њих и свима који су се одрекли света: „Не стичите ни злата, ни сребра, ни кесе, ни бакарних пара у појасеве своје итд.“ (Матеј 10:9), зато што су злато и сребро велики непријатељи иноцима и попут змије гризу оне који их имају. Ако тако имамо несумњиво поуздање у Бога, Он нас неће оставити лишене ничега, јер Он сам каже: „Ако би жена (и) заборавила своју децу, Ја те нећу заборавити.“ (Ис. 49:15). И на другом месту: „Тражите прво царство Божије и Његову правду, и све ово ће вам се придодати.“ (Мат 6:33). Јер, у почетку, када дођох у ову пустињу, лукави је покушавао да преко среброљубља искуша и мене – када је благочестиви цар послао ми много злата[2]. Када због Господа одбих да га видим, схватио сам да се радило о ђавољој притворности. Не примих га, већ га вратих ономе који га је послао зато јер помислих у себи: „Ако желим да имам злато и сребро и ствари попут њих, та зашто онда дођох у ову страшну и непроходну пустињу, где не наиђох на човека, већ (само) на дивље звери?“, и тако се избавих од сплетки лукавог кушача, који настоји да нас спута на оним стварима којих смо се већ својевољно одрекли. Зато и ви не тежите ни за једном од тих ствари. А ваш Небески Отац и пре него што се помолите зна шта је вама потребно (Мат 6:32).

Нити пак тежите да вас познају и воле земаљски цареви и кнежеви, нити се препуштајте њима остављајући Небеског Цара, коме сте дали заклетву[3] да ћете бити (Његови) војници и војевати не телом и крвљу, већ против владара таме овог света. (Ефежанима 6:12) Но, и пророк Јеремија нас страши, када казује тако: „Проклет нека је човек који се узда у човека“ итд. Када набраја зла (која чекају такве), он додаје (и) да је благословен човек који се узда у Господа. (Јер. 17:5-8). Не говорите: „шта ћемо да једемо, или шта ћемо да пијемо, или у шта ћемо се обући“, зато што и многобошци траже све то. Погледајте како птице небеске не сеју, нити жању, нити скупљају у житнице, и ваш небески Отац их храни. Зар ви нисте (по важности) повише птица? (Мат 6:25-26). Кад сте већ изашли из света, не враћајте се назад ни телом, ни умом, јер који год метне руку своју на плуг па се обазре натраг, није подобан за (пријем у) Небеско Царство. (Лука 9:62) И апостол нас учи да заборавимо оно што је за нама и да стремимо ка ономе што је напред. (Филимону 3:13). Шта значи то, децо моја, да треба да заборавимо оно што је иза нас? Ништа друго до то да треба да дамо све од себе да предамо у дубине заборава све оно што смо оставили и презрели излазећи из света због Бога, и да тежимо ка подвигу који нам предстоји а на који бејасмо призвани од нашег подстрекујућег учитеља – преблагог нашег Бога Господа Исуса Христа, који нас је удостојио да понесемо Његов благи јарам, јер Његов јарам је благ и Његово бреме је лако. (Мат 11:30).

И кад вас је већ благодат Светога Духа сабрала (овде) у једно, тако се и ви старајте да живите једнодушно и једномислено, као што дишете једнако (тј. на исти начин), управљајући свој поглед само према вечним наградама, које је Бог припремио за оне који су Га узљубили. Живот у општежићу (у заједници, киновији – конвикту) је за иноке много кориснији од отшелништва (осамљеничког живота), зато што отшелништво не одговара многима, већ само малобројнима који су се усавршили у свим иночким врлинама. Општежиће је пак уопште корисно за све, о чему нам довољно говоре и уче нас књиге отаца. Пророк Давид, кроз кога је говорио Свети Дух, га хвали када каже: „Гле, како је добро и како је лепо када браћа живе заједно!“ (Псалам 132:1) Сем тога, један духоносни црквени песмописац (химнограф) у песми (овоме) додаје: „Зато што је у овоме Господ обећао живот вечни“. Још и сам наш благи (добри) Владика Господ Исус Христос зар не говори својим пречистим уснама: „Где су два или три сабрана у моје име, тамо сам и Ја међу њима.“ (Матеј 18:20). А и наши богоносни оци за отшелнички живот казују: „Тешко ономе који је сам, јер ако падне, нема ко да га подигне.“ (Књига Проповедникова 4:10).

Због тога, чеда (моја), што Свети Дух кроз уста пророка похваљује општежитељство, ви га не пренебрегавајте, већ напротив, утврдите га и бићете као једно јединствено тело у Господу (Римљанима 12:5), које има различите чланове; од којих неки образују главу нпр., други ноге, које су пројављене као оне које раде и носе, други пак – други делови тела, да би се од свих њих саставило једно духовно тело у Господу, вођено и управљано од једне разумне и словесне душе – кроз духовно расуђивање – и да ништа не буде раздељено. И када се установи такво пребивање и живљење по Господу, тада ће и Он сам бити међу вама, управљајући вама невидљиво.

Не тражите првенство и руководство, већ се сетите Онога који је рекао: „Онај који хоће да буде највећи међу вама, нека буде слуга свима.“ (Марко 9:35) Бирајте си за наставнике и постављајте си за главаре оне на које вам Бог укаже, међу мужевима који су од свих посведочени у духовним делима и који превазилазе све (остале) по разуму, духовном расуђивању и (по) годинама, да би добро и богоугодно напасали поверено им стадо по ливадама благочешћа и животворних Христових заповести. За такве је подесније да се тражи потврда од Бога, него се уздати у своје мишљење. Ако би пак, као што каже наш велики отац и монашки учитељ преподобни Јефрем Сирин (Сиријац), сви почели желети првенство и руководство, и да свима буду игумани, и свима наставници, и тумачи, и учитељи, и ако никну међу вама супарништва, свађе, расправе, ватреност, клевете, гордост, завист и друге страсти неподесне монасима, тада знајте засигурно, да Христос није међу вама, јер Христос није учитељ раздора и несагласја, већ мира и јединства. Јер (сам) Он моли Бога и Оца за своје ученике да буду једно, то јест једномислени, тиме и сви они који преко њих поверују у Њега, овако говорећи: „Оче свети, сачувај их Својим именом, да буду једно као и Ми.“ (Јован: 17:11) И другде: „Не молим само за њих, него и за оне који ће на њихову реч поверовати у Мене, да сви буду једно.“ (Јован 17:20-21) Тако и ви будите једно, имајући мир међу собом, зато што Он казује својим ученицима: „Мир вам остављам, Свој мир вам дајем“. (Јован 14:27). А какав је тај мир Христов, чеда (моја)? То Он сам опет казује када говори: „Не дајем вам га као што га свет даје.“ (Јован 14:27). Али, тај Христов мир надмашује сваки ум. То је мир за који је рекао пророк: „И његов мир нема краја“ (Исаија 9:7). А и апостол на учи када говори: „Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа.“ (Јеврејима 12:14). Такав мир, следствено, имајте и ви међусобно и са великим једномислијем и расуђивањем устројавајте све по Богу, да не би разгневили свог благог (доброг) Владику Бога.

Ако ли пак се нађе међу вама, који да сеје кукољ, раздор и друге саблазни, таквог одмах одстраните из вашег сабрања, да се не би он, преокренуо у разједајућу живу рану (рак), и да се не би, према речима апостоловим, распространило зло међу добрима, и „да не би узрастао какав горчине корен и направио пакост (штету), и тако њиме многи опоганили.“ (Јеврејима 12:15). И зли вук да смути мирно Христово стадо, јер и такви ће се јавити. За њих предсказује Христос, говорећи: „Јер је потребно да дођу саблазни, и тешко свету од саблазни.“ (Матеј 18:7) Због тога и ви, чеда, чувајте се таквих ствари и не допуштајте да живе (такви) међу вама, већ их отклањајте (што) даље од себе, као што пастир одгони болесне овце од чистог стада.

Као што живите сви заједно због Господа и носите бремена једни другима, не занемарујте ни оне који живе осамљенички и „лутају по пустињама, по пећинама и по рупама земаљским – којих не беше достојан сав свет“ (Јеврејима 11:38), па их снабдевајте (потрепштинама) када можете, да би их имали као молитвенике пред Богом, јер молитва праведника може много постићи.

Поучавајте се у закону Господњем дан и ноћ, читајте често (свето)отачке књиге и старајте се да будете подражаваоци светих наших отаца Антонија, Теодосија и других, који као светлила засветлише у свету својим добрим делима. Држите се чврсто црквеног устава (ориг.: правила), не изостављајући или презирући ишта од онога што је установљено од светих отаца.

Ручни (тј. физички) рад не занемарујте, али зато док се ваше руке занимају послом нека молитва „Господи, Исусе, Христе, Сине Божиј, помилуј мја грешнаго“ (Господе, Исусе, Христе, сине Божији, смилуј се мени грешноме) нека буде увек у вашим устима (тј. на уснама), као и на уму вам – сећање на смрт. Тако су радили древни пустињски оци, и они нису јели свој хлеб узалуд, и нису се само они сами прехрањивали радом својих руку, већ су давали и потребитима, и тако нису били разочарани у својем надању. Јер, као што каже апостол, „добро је да се срце утврђује благодаћу, а не храном од које нису имали користи ни они који су живели међу њом“ (Јеврејима 13:9); мисли се на старозаветне жртве Богу и на оне који су живели од жртвоприношења, прим. прев). А он (такође) казује: „Нека братска љубав буде међу вама, (и) гостопримство не заборављајте, јер њим неки не знајући угостише анђеле.“ (Јеврејима 13:1-2)

Новопросвећене људе из свог једнокрвног народа утврђујте у вери и поучавајте их да одбацују непристојне поганске обичаје и зла владања, којих су се придржавали и после примања свете вере. А они их чине због простоте (незнања) и због тога имају потребу за уразумљивањем.

Још много имах да вам говорим, љубљена ми у Господу моја чеда, али је немогуће све записати. Предајем вас Ономе, који је извор сваке премудрости и разума и истински Утешитељ – Светом и животворном Духу, зато да би вам сам Он дао мудрост, уразумио вас, просветлио, научио и упутио на свако добро дело.

А сада вам остављам нашег љубљеног брата Григорија за наставника и руководиоца уместо мене, за кога сви ви сведочите, да је спреман да управља вама добро и по Богу, и једномислено га бирате за руководиоца, иако и не жели (то), али због послушања и смирења се потчињава вашем избору. А после њега – (бирајте) кога вам Бог укаже.

Ја, пак, од сада желим да пребивам у тишини и безмолвију[4], да бих се покајао за своја прегрешења и да бих испросио милост од Бога. А ви се свагда опомињите мене у својим молитвама, мене, вашег грешног оца, да бих примио милост у судњи дан, јер ништа добро не учиних на земљи и (јер) бојим се (Страшног) суда и мука, које се припремљене за грешнике попут мене, и Божија благодат да буде са свима вама, осењујући вас и закриљујући (штитећи) од свих зала. Амин.

Написано у години од стварања света 6449. (941. после Христовог рођења), 25. дана месеца марта.

Ја, скрушени и многогрешни Јован, први житељ (становник) Рилске пустиње, потписујем својом руком и потврђујем горе казано.

Напомена преводиоца: Превод је слободан за преузимање и даље објављивање уз обавезно навођење извора одакле је преузет: http://borbazaveru.info/

[2] За детаље погледати у Прологу или Житијама светих од светог аве Јустина Поповића под датумом 31. август.

[4] Безмолвијем или тиховањем назива се заједничко живљење двојице или тројице монаха у засебној келији: они живе по узајамној сагласности, или по савету старијег; имају заједничку храну и одећу, пет дана богослужење врше у келији, а у суботу и недељу долазе на заједничку службу у храм (Свети Игњатије Брјанчанинов, Аскетски огледи, О монаштву: https://ignjatije.wordpress.com/tag/bezmolvije/ )