БОРБА ЗА ВЕРУ - Владислав Б. Сотировић: Крсташки ратови литванског кнеза Витаутаса Великог

Многи догађаји савремености имају свој корен у прошлости. Данас, када видимо да су балтичке земље, Литванијa, Летонија и Естонија, прожете русофобним НАТО ставом, било би вредно погледати прошлост у којој су се ове земље формирале. Због тога и доносимо текст који нам је послао наш професор Владислав Б. Сотировић, који предаје на Универзитету Миколас Ромерис у Виљнусу.

- Државничка политика и крсташки ратови литванског великог кнеза Витаутаса Великог до Боја код Таненберга 1410. г. -

Велики кнез Литваније Витаутас Велики (1392. г.−1430. г.) је једини владар од свих владара Велике Кнежевине Литваније који је добио епитет „Велики“ а заслужио га је највише због велике и одлучујуће победе у боју код Таненберга (Гринвалда или Жалгириса) 1410. г. против немачких крсташа – боју који је коначно зауставио немачки Drang nach Osten на Прибалтику, али и стога што је након тог боја успео да искористи све геополитичке предности своје велике победе над крсташима да прошири државне границе Велике Кнежевине Литваније од Балтичког до Црног мора и на тај начин претвори Литванију у територијално највећу европску државу.[1] Међутим, Витаутас није био само велики ратник и освајач већ и велики реформатор државе који је успео Литванију да уклопи у западноевропске цивилизацијске оквире.

Његова државничка величина и владарска мудрост се можда најбоље може илустровати уколико упоредимо Литванију из 1392. г. са оном из 1430. г. Наиме, на почетку његове владавине у Литванији није постојала ниједна школа нити је било већих насеља, тј. градова. Држава је такође била без занатских цехова (гилди) јер је занатско-индустријска производња у тадашњим европским оквирима била тек у повоју. Тадашња војска Литваније такође није познавала тешку коњицу без које се није могло замислити савремено ратовање. Када је ступио на литвански престо Витаутас је био признат као експонент краља Пољске (Јогаиле) у Литванији а Литванија је изгубила међународни статус независне државе јер се сматрала делом пољске државне територије. Са реке Њемена је Литванији претила велика војна опасност од стране немачких крсташа Тевтонаца који су сматрали да је покрштавање Литваније од 1387. г. било неискрено и да се стога земља мора освојити и истински покрстити. Међутим, године 1430. Велика Кнежевина Литванија (којој је тада био намењен од Ватикана статус краљевине) је била вонополитички једна од најјачих европских држава која је 1429. г. на конгресу у Луцку прогласила обнову своје спољнополитичке и међународно признате државне независности (од Краљевине Пољске) а наредне године је требала да буде проглашена за још једну европску краљевину до чега није дошло само услед преране смрти Витаутаса Великог. Опасност од стране немачких крсташа је трајно била отклоњена још 1410. г., док се у земљи великом брзином ширило организовано занатство, трговина, феудални односи са новонасталом класом богатих и моћних земљишних магната (велможа) као и усавршена и моћна војска, прве школе, писарнице и градови европског карактера. Управо се за време Витаутаса Великог организовано пишу и прве хронике.

За време великог кнеза Витаутаса Великог Литванија је постала држава европског раног монархистичког типа са развијеним свим слојевима европског средњевековног друштва у коме је израстао посебан владајући слој световних велможа. Управо се од његовог времена за Литванију широко користи термин „Велика Кнежевина“ који је као такав остао све до краја њене политичке независности 1795. г. Другим речима, од времена Витаутаса Великог Литванија је постала држава (организовани политички систем) а не само термин који се везивао за владареву личност и власт. Сам Витаутас је припремио међународно признање Велике Кнежевине Литваније као самосталне и независне државе до чега је и дошло средином XV столећа након његове смрти.

Витаутас је своју владавину започео склапањем уговора у Астрави (Остров) 4. августа 1392. г. (код Лиде у данашњој Белорусији)[2] са својим рођаком Јогаилом тадашњим краљем Пољске на основу кога му је дата управа над Литванијом у име пољског краља. То је у политичком смислу значило да је Литванија сматрана саставним делом државне територије Пољске. Од тада када је постао владар-управник Литваније односи са Пољском и Тевтонским редом крсташа су за Витаутаса биле две предоминантне политичке теме и два најбитнија политичка проблема која је требало решити што пре а оба су се односила на проблем и питање државно-политичког суверенитета и егзистенције Литваније.

Први проблем је привремено решен династичко-политичким компромисом склапањем Уговора у Астрави 1392. г. којим је Витаутас постао Литванским кнезом, Уговором у Виљнусу-Радому 1401. г. којим је Витаутас до краја живота постао великим кнезом Литваније а Јогаила највишим кнезом Литваније и коначно Уговором у Хородли 3. октобра 1413. г. (јужно од Брасте) којим је поништен претходни уговор из 1401. г. а којим је било предвиђено да се након Витаутасове смрти Литванија врати Пољској и њеном краљу. Овим новим уговором из 1413. г. Витаутасу и његовим наследницима је потврђена владарска титула великог кнеза Литваније што је практично значило у политичком смислу да је Великој Кнежевини Литванији била призната од стране Кракова извесна форма државности фактички као вазалне територије Краљевине Пољске.

Други проблем везан за немачке крсташе на Прибалтику и њихову агресивну Drang nach Osten политику према Литванији Витаутас је етапно решавао и то прво својом освајачком политиком на Истоку против руских земаља и тек потом окретањем ка Западу и директним војним сукобом са крсташима у одлучујућем боју код Таненберга или Жалгириса 1410. г. Тако је у оквиру своје освајачке источне политике Витаутас поново заузео руски Смоленск 1404. г. и организовао поход на Москву 1408. г. У Боју код Таненберга Витаутасу је успело да на своју страну привуче и пољског краља тако да су ова два владара из литванска династије уз пресудну помоћ пука из Смоленска коначно зауставила даљи продор Немаца на Исток и њихово освајање Самогитије (Жемаитије) – земље између Реда и Литваније (данас припада Литванији).

С обзиром да је Таненбершки бој добио римокатолички хришћански владар (против римокатоличких хришћана), који је као такав преузео на себе обавезу да шири римокатоличко хришћанство како код пагана (у Самогитији) тако и код шизматика (у православним руским земљама), Витаутас је 1413. г. започео покрштавање Самогитије као и тражење западноевропских римокатоличких савезника за своју антикрсташку политику (нпр. на црквеном Сабору у Констанци 1414. г.−1418. г.). Тако је успео да коначно реши питање немачких тевтонских крсташа 1422. г. када се Ред коначно званично одрекао територијално-освајачких претензија над Самогитијом и тиме признао ову земљу као део Велике Кнежевине Литваније. Тако се Литванија ослободила опасности са Запада па је своју освајачку политику, као и политику ширења римокатоличанства, могла да окрене према руским земљама на Истоку.

Након велике победе над крсташима из 1410. г. као и након 1422. г. када је дефинитивно отклоњена крсташка опасност преиспитање државно-правних односа са Пољском је ушло у нову дипломатску фазу обзиром да је Витаутас сада могао отворено да тражи признавање државне независности за Литванију од стране Пољске. Тако се Витаутас почео понашати као независни владар велике и моћне независне државе што формално Краков за време његове владавине није никада признао. За време од осам година (1422. г.−1430. г.) Витаутас је успео да наметне свој политички утицај над читавом Источном Европом као и да оформи једну од најјачих европских држава којој су право сизеренства признале области Пскова, Новгорода и Рјазана па је чак и Московска кнежевина признала његову заштиту, тј. протекторат, а сам Витаутас је лично постао заштитник будућег московског владара Василија II који му је био унук. Чак су и татарски ханови крајем Витаутасове владавине постали његовим штићеницима па стога није ни чудо да је цар Светог Римског Царства Жигмунд (Сигисмунд) покренуо иницијативу 1429. г. на свеопштем сабору западноевропских владара у Луцку да се Витаутасу додели краљевска титула, а Литванија призна за краљевину. Овај предлог је и усвојен тако да би се и други приоритетни политички циљ своје владавине – међународно признање литванске државне независности – испунио да Витаутас није преминуо пре него што је краљевска круна стигла у Литванију за крунисање.

Ипак, на самом крају XIV столећа Витаутас је доживео и свој највећи државно-политички пораз када је 1399. г. изгубио битку у низији Ворскла у сливу реке Дњепра у данашњој Источној Украјини од Татара. Витаутас је сам командовао литванском војском (у којој је било и немачких крсташа, Пољака и одбеглих Татара) у овој битци, а пораз је био толико велики да је морао да након битке спашава живу главу од татарских победника из Златне Орде Тимура Котлога и Едига. У овој битци је Витаутас вероватно тактички погрешио јер се превише ослањао на тешку немачку и пољску коњицу која се на терену показала као неефикасна против лаке и маневарски много покретљивије коњице Татара. На крају је Витаутас побегао са бојишта такорећи без војске иако му је оригиналан план био да се стави на чело крсташке војске у новом крсташком рату против неверника Татара и Руса који би објавио римски папа. У случају успешног крсташког похода против татарских и руских земаља исте би биле анектиране од стране Литваније а сам Витаутас би добио краљевску круну. Како би припремио терен за своје велике државничке амбиције Витаутас је 1398. г. постигао договор са Јогаилом у Салини на основу кога је уступио Самогитију немачким крсташима и на тај начин их придобио за свој планирани крсташки поход на татарске и руске (неверничке) земље. У Салини је Витаутасу чак успело да га магнати са простора Велике Кнежевине Литваније формално прогласе за краља чиме би и Литванија постала краљевином иако са правне тачке гледишта овај чин није имао никакве важности али са практичне је означавао осамостаљивање Литваније од Пољске. Тако је Литванија одбацила претензије Пољске да јој као вазална територија плаћа годишњи данак на основу права на мираз јер је Литванију као поклон добила пољска краљица Јадвига приликом склапања брака са Јогаилом 1386. г. Одбацивши пољско сизеренство, Витаутасу је успело да успостави дипломатске односе са европским католичким владарима као и да прогласи крсташки рат против источних неверника и тако постане предстража католичког хришћанства на Истоку. Тај Витаутасов крсташки рат из 1399. г. је био хронолошки први, али не и једини, који је Литванија водила на истоку како против Татара тако и против Руса а под окриљем Ватикана и његове политике прозелитизма.

Међутим, изгубљеном битком у низији Ворскле 1399. г. од Татара Витаутас је доживео не само војни пораз него пре свега државно-политичку катастрофу јер су његови снови о освајању земаља Златне Орде као и руских области за дуже време били распршени. Овом битком је и његов план о римокатолизацији неверних татарских и руских земаља такође морао да буде одложен за извесно време као и међународно признање независне Литваније од Краљевине Пољске. Стога је чак Литванија морала на инсистирање Пољске да са њом склопи нови уговор у Виљнусу-Радому 1401. г. на основу кога је поново ратификован и конкретизован Уговор у Креви из 1385. г. тако да је Литванија након 1401. г. формално признала сизеренство Пољске али је de facto сачувала своју државну независност. Уговором из 1401. г. је Витаутас доживотно именован за великог кнеза Литваније као дела Краљевине Пољске, а након његове смрти власт над Литванијом се у потпуности враћала у руке Јогаиле и пољске краљевине.

1 У време смрти Витаутаса Великог у Европи је једино Свето Римско Царство било приближно исте величине као Велика Кнежевина Литванија.

² Данас постоје позната два примерка Уговора из Астраве из 1392. г. Оба се чувају у Кракову у Библиотеци Чарториски. До Уговора у Астрави Витаутас је читаву деценију ратовао против Јогаиле тако да је два пута од њега морао да се склони код немачких крсташа: 1382. г.−1384. г. и 1389. г.−1392. г.