Политичко-верска активност Ватикана на Балкану (1. део)
субота, 07 фебруар 2009

Радослав Грујић

Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове


               ПРЕДГОВОР

              Да би се што правилније и што потпуније могла схватити вековна политичко - верска активност римских папа против православних народа и држава на Балкану, потребно је, пре свега, да се бар са неколико потеза, нагласи гледиште самих тих папа на њихов однос, не само према црквеном него и политичком животу хришћанских народа и људи уопште. Тако је, напр., један од најугледнијих и најенергичнијих папа из краја XII и почетка  XIII века, Еноћентије III (умро 1216.), дао израза своме уверењу, да је папска власт толико узвишенија над сваком другом влашћу на земљи, да пред њом имају увек и сами цареви да приклоне своје главе.

Он је, наиме, рекао: "Као што месец добија светлост од Сунца, и као што је он у свима односима, по величини, по каквоћи, по положају и по деловању, мањи од Сунца, исто тако и царска власт добија од папске власти свој сјај и величину, и толико је светлија колико је ближа извору светлости. и обратно, колико је удаљенија од тог извора, утолико јој је светлост слабија. А обе те власти и првенства имају седишта у Италији, која је, по Божјем одређењу, добила предност над свима другим областима на земљи" (Dг. А. Рichlег, Geschichte der  Кirchlichen Тrennung, Мünchen 1864, I.)- А један његов доцнији наследник, папа Бонифације VIII (умро 1303), први је формулисао ону фамозну реченицу, по којој „нема спасења изван Католичке цркве“, што значи исто кад би се рекло: изван спасења изван папске власти; па је та максима Римске цркве 1439. године ушла и у један декрет сабора у Флоренцији, где је речено: „Света Римска црква тврдо верује, да нико не припада Римској цркви, не само многобошци, него и Јудеји, и јеретици и шизматици, не могу ући у царство небеско, већ ће сви отићи у вечни огањ, спремљен за ђавола и његове слуге, ако се пре смрти не обрате Римској цркви" (Harduini Acta conciliarum IX, со1. 1026).  Као последица тих и других схватања поникла је и мисао о папској непогрешивости. Алваро Пелајо, папски дворски писац XIV века, уверавао је већ тада своје читаоце: „да папи не може да суди ни за што нико на земљи, па ни сами васељенски сабори, све и кад би јерес проповедао. Дела папска подлежу само Христовом суду. Стога, ако би и цео свет био противан папском мишљењу оно треба да се уважава, јер је он и над самим васељенским саборима, који добијају власт од њега и он их сазива као намесник Христов на земљи." И доследно томе мишљењу Алваро је закључио: Secundum hoc est homo simpliciter, potestas eius sine numero, pondere et mensura; quod papa facit“  т.ј., „по томе папа није обичан човек ... моћ је његова без броја, мере границе; што папа чини Бог чини" (Аlvarо Ре1ауо, Dе р1аnetu  есс1еsiае, код Рish1ег-а о.с. 265). Под утицајем сличног схватања папа Пије IX изјавио је 1860 ово: "Ја сам наследник апостола, ја сам намесник Исуса Христа; једино ја имам власт да управљам Петровим гробом, ја сам пут, истина и живот. Ко је са мном, тај је с црквом, а ко није са мном, тај је ван пута, ван истине, ван живота". (Observateurcatholique 1866, стр. 357). Тај исти папа је успео, после десет година, на сабору у Ватикану 1870 године, да се свима папама призна непогрешивост и да то цела Римокатоличка црква прими као догмат.

Људи, који су руковођени таквим погледима и начелима у свима својим поступцима, налазили су свагда и специјална оправдања за све своје вековне акције, од префињене верске пропаганде до најгрубље и најнечовечније силе „огња и мача“, против слободе савести свих народа уопште, па и православних хришћанских народа на Балкану, а ради обраћања њихова у крило „јединоспасавајуће“ Римске цркве под врховном влашћу „непогрешивога“ папе у Ватикану.

 

УВОД

Рим  је,   већ   у   прва   хришћанска   времена, постао најугледнији хришћански центар у Западној Европи. Главни разлози томе били су: што је, међу свима градовима на западу, једино у њему основана  била хришћанска  црква  директно  од Христових апостола Петра и Павла, а готово све остале   цркве   на   западу   основали   су   његови мисионари. Затим, Рим је био дарска престоница и средиште власти, богатства и сјаја, па је сасвим природно,  да  је  римски  епископ   убрзо  добио највећи углед међу осталим епископима, који су често   требали   његову   помоћ   и   заштиту   код врховних   власти,   а   савета   и   суда   у   својим међусобицама. Стога је римском епископу врло рано признато од свију првенство части, које су доцније  потврдили и васељенски  концили.  То опште    признање    првенства    части    убрзо   је распалило   код   неких   частољубивих   римских епископа жељу и за влашћу. Стога су они већ од другог века почели радити, да римски епископ постане   једини    врховни    старешина    у    целој Хришћанској цркви, као што је римски цар био једини господар у целој царевини. А да томе нађу црквеног оправдања  почели  су тврдити:  да  су римски   епископи  наследници   апостола   Петра. коме је тобоже сам Христос предао сву власт цркви. То њихово учење нашло је одзива међу многим епископима на Западу толико, да је један обласни сабор донео закључак, да тадашњи папа Јулије има да прими апелације од свих епископа против   пресуда   њихових  обласних   сабора.   Ту одлуку пренели су доцније на све папе, нарочитим законима, цареви Западно-римског царства из IV и V века, те су тако папе постале врховне судије и поглавице   целе   ондашње   Хришћанске   цркве. Али,   ти   закони   римских   царева   нису   могли покорити папи ни цео Запад а камо ли Исток. Било је још дуго времена много епископа и на западу, који су се опирали папској превласти и осуђивали његове аутократске тежње. Међутим, политички догађаји и друге околности, у VIII и IX веку, сломили су и те епископе. У првом реду за тај   успех   папа   стекли   су   неоспорне   заслуге франачки  краљеви,  који  су  754  и  787   године поклонили папи цео Равенски егзархат и тиме ударили основ папској световној власти. А Карло Велики, који је желео да покорене народе веже не  само снагом мача  него  и силом  духовном, учинио   је   папу   фактичким   поглавицом   целе Хришћанске  цркве  на Западу.  Папа  се  Карлу одужио тиме, што га је на Божић 800 године у Риму  крунисао  за  римског  цара   и   прогласио обновитељем Римскога царства. Тај акт подигао је папски углед и моћ још више, јер се убрзо после тога крунисања створило уверење, да једино папа може   давати   владаоцима   краљевске   и   царске круне.

Тежња римских папа да и Хришћанску цркву на Истоку потчине својој власти није се остварила, али је вековима изазивала тешке борбе између запада и истока, које су нанеле, и још увек наносе, велике невоље и грдне штете целом хришћанском свету... Према подели Римског царства на западно и источно, све западне области у Европи потпале су под духовну власт римскога папе а источне под власт цариградског патријарха, чије је седиште било у новом Риму - Цариграду, претстоници Источног римског царства. Тако се власт римског папе неколико првих хришћанских векова протезала и преко главног дела Балканског полуострва, обухватајући све западне области његове до Софије и Солуна. Цариградски патријарси, чији је углед, у вези са растом политичке моћи Источно-римског, доцније Византиског царства, све више растао, настојали су да сву цркву на Балкану одузму од римског папе и подвргну својој јурисдикцији. То им је пошло за руком 732 године када је цар Лав III Исавријанин одузео од Рима и ставио у зависност од цариградског патријарха Калабрију, Сицилију, Крит, и цео Илирик. После овога акта затегнути односи између оба црквена конкурента јединствене Хришћанске цркве на истоку и на западу постајали су све непријатељскији и после много мањих и већих сукоба између римских папа и цариградског патријарха довели 1054 године до коначног раздељења, на Западну или Римску под старешинством папиним и Источну или Грчку под старешинством четири васељенска патријарха, цариградског, јерусалимског, антиохиског и александриског.

Римска курија није могла да прегори тај губитак, па је настала вековна борба, која је често и врло огорчена била, између Рима и Византа. Обе цркве, више из политичких него из верских разлога, почеле су једна другу нападати и називати не само шизматичкима него и јеретичкима, иако за то нису имале правога узрока; јер се оно мало ситних догматских разлика имеђу њих лако могло отклонити, да је било добре воље са обе стране, а нарочито да није било сталног форсирања с римске стране, да и источни хришћани признају примат римскога папе.

 

Активност Ватикана међу Грцима на Балкану

После 1054 г. Рим је, пре свега, хтео да очисти Запад од грчких „јеретика“ па су стога настали прогони свију Грка, који су били насељени по обалама и острвима Средоземног и Јадранског мора, по Италији, Шпанији и Јужној Француској. Док се цркве нису коначно раздвојиле, сви грчки колонисти у тим крајевима сматрани су хришћанима исте вере као и народи латинског обреда, али после 1054 године Римска их је црква почела прогонити као јеретике, јер уче да св. Дух исходи само од Оца, а не и од Сина, као што учи Римска црква, итд. А да би римски папа проширио своју власт и на источне земље, Римска је црква искористила случај када су Турци освојили Јерусалим и Свету земљу, те су, организујући крсташке ратове против Турака, уједно настојали да изврше мисију према „јеретицима“ Источне цркве и потчине ју власти папској. Крсташи су наиме сматрали Источну цркву као отпадничку од папе и јеретичку, па су се према њој и понашали непријатељски. Тако на пр., када су крсташи пролазили кроз грчке земље и освајали њихове градове, понели су се врло често врло ружно и нечовечно према претставницима Грчке цркве, према народу и његовим светињама. У Солуну (1185 г.) и Цариграду (1204 г.) управо су ужас починили. Не само да су православне грчке светиње, цркве и манастире пљачкали, бесчастили и палили, него су и ситну децу и жене дивљачки секли, убијали и у самим хришћанским црквама. А затим, тек што се у Цариграду покољ стишао, папа је послао свога легата да Цариградску патријаршију силом подвласти папској јурисдикцији и сасвим је полатини. А када су се томе енергично опрли многи претставници Православне грчке цркве, папа је дао позатварати ове православне цркве и манастире, а калуђере и свештенике њихове побацао је у тамнице, па шта више неке од њих и живе дао спалити. Сем тога чим је у Цариграду место грчког успостављено латинско царство, збачен је грчки патријарх и место њега постављен латински. Разуме се, да је такав поступак морао изазвати код Грка и осталих источних народа силну мржњу  на Латине западњачке хришћане и њихову Римску цркву. Један од најновијих римокатоличких писаца о акцији Римске цркве да том приликом сједини и православне светогорце (др. Обершки) овако о томе  пише:  „Познато је,  да је  са  оснивањем Латинског царства у време крсташких ратова, почетком XIII века, у Цариграду изазвано и до врхунца  дигнуто  огорчење  и  мржња   Грка   на Латине, што је имало за последицу и то да се сада још више растворио верски јаз међу њима. За време  трајања   омраженог  Латинског царства међу Грцима у Византији, почеше се дефинитивно кидати и последње нити хришћанског јединства. Нетактични поступак Латина по Византиском  царству  кад  хтедоше да  искористе  свој политички положај и Грке присиле на сједињење са Западном црквом, изазвао је сасвим противну реакцију, нарочито у широким народним слојевима и међу монасима. Различити теолошки диспути, што су се у таквим околностима приређивали између грчких и латинских богослова, редовно су имали за последицу негативни резултат: распиривали су мржњу и неповерење Грка према Латинима и учинили да су Грци још тврдокорније остајали у расколу (шизми). Одјек тих борби осетио се интезивно и на Светој гори Атосу... Тамо на пр. у манастиру Зографу, постоји још и данас предање (приказано и у фрескослици) како је једном приликом од латинског насиља пало као жртва 26 калуђера атонских, које су Латини живе спалили у пиргу (кули) тога манастира само за то, што су се противили „латинској јереси.“

Када је 1261 г., дакле после 57 године, никејски цар Михајло Палеолог успео да протера Латине из Цариграда и обнови Византиско царство, он је из политичких разлога покушао да се споразуме са папом и спроведе сједињење Грчке цркве са Римском црквом. Наговорио је неке претставнике своје цркве да оду на сабор у Лион и приме од папе понуђене им главне услове за сједињење са римском црквом: 1. Признање да је папа врховни старешина у целој хришћанској цркви и 2. римски уметак „и од Сина“, filioque у Символу вере. Тако је формално 1274 године у Лиону склопљена Унија Западне и Источне цркве. Али када се посланици вратише у Цариград и обавестише народ о томе, диже се велика узбуна, Цар Михаило је покушао, прво ласкањем, да задобије противнике, а када то није помогло он их поче гонити... Све то још већма огорчи грчки народ, те после смрти цара Михаила 1282 г., коме је због тога био ускраћен и црквени погреб, брзо нестаде и трага лионској унији међу Грцима. Државне невоље, а нарочито опасност од Турака, гонили су и друге византиске владаоце да воде преговоре с папама о сједињењу цркава; али сви ти преговори остали су без икаквог успеха, јер су православни желели и тражили потпуну равноправност Источне и Западне цркве, а папе су стално захтевале, и то пре свега, да се призна њихово врхрвно старешинство над целом хришћанском црквом. Стога није могла имати успеха ни унија склопљена у Флореницији у XV веку, када су Турци већ на прагу Цариграда били. Наиме, Цар Јован VII Палеолог, у тако очајним приликама, успео је да наговори неколико претставника Православне грчке цркве, да оду на сабор у Ферару, који је доцније премештен у Флоренцију и ступе у преговоре за сједињење цркава. Поред изасланика Грчке цркве на тај сабор су отишли и претставници Руске, Бугарске, Румунске и Грузинске цркве. Само деспот српски из Смедерева, Ђурађ Бранковић, није послао заступнике Српске цркве. Папа је изасланике радосно примио и достојно издржавао о свом трошку. Ту је, после дуге научне препирке, понајвише ревносним заузимањем и одличном спремом ефеског митрополита Марка, доказана била исправност православног учења, нарочито у главној спорној тачци о римском уметку „и од Сина“ у Символу вере. Али ипак, под притиском Византиског цара и Римског папе, који су били споразумели се за борбу против Турака, велика већина претставника православних националних цркава признала је формално сједињење Западне и Источне цркве 1439 године, под истим оним погодбама из 1274 године. Стога и опет не би ништа од уније. Васељенски патријарси и други претставници Источне цркве, који нису били на сабору у Италији, сазваше 1443 године сабор у Јерусалиму, а потом 1450 године у Цариграду, и осудише флоренциску унију, а унијате предаше анатеми. Тада се код Грка утврдило уверење, да је боље у Цариграду видети и турску чалму, него папску тиару, која му се већ вековима силом наметала... А када, ускоро затим, 1453 године и Цариград паде у турске руке, нестаде поново и трага унији, коју у осталим православним државама, чији су посланици у Флоренцији такође потписали уговор о сједињењу, нису власти смеле ни да покушају спроводити под примљеним условима, а нарочито не због признања врховног старешинства римског Папе над целом Хришћанском црквом. После пада Цариграда под Турке отпочеле су римске папе да траже други пут, којим би могли доћи до свога циља међу православним народима на Балкану, који су ускоро изгубили сви своју државну самосталност и дошли под власт муслимана, који су већ од неколико векова пре тога владали и свима основним светим земљама свих хришћана. Ватикан је сада отпочео специјалну верску пропаганду, која доби особитог полета за време папе Григорија XIII уводиоца новог календара 1582 године. Папа је, наиме, приметио да многи Грци долазе у Италију ради школовања и стога је 1577 године основао у Риму специјалну колегију за грчке младиће, Colegium graecum. У том Колегијуму многи младићи добијали су не само  васпитање   и  научно  образовање,   него   и бесплатно издржавање. Режим и настава у Колегијуму беху у строго католичком духу те су тако полагано многи Грци, ученици те школе, и без прелаза у латинство,  постојали  носиоци римокатоличких верских схватања и погледа у свој народ, и на тај начин, мало упадљиво, пропагирали   римокатоличанство   по   својој   домовини. Нешто доцније, жариште за пропаганду учења и веровања    Римске    цркве    међу    православним Грцима и осталим источним и балканским народима постао је и сам Цариград, у који је исти папа послао један читав колегиј језуита. Са тим језуитима имали су да  издрже тешку  борбу многи патријарси, а нарочито Кирило Лукарис (умро 1638 г.), један од најбољих и најспремнијих цариградских   патријараха.   Језуите   су   против   тих патријараха  предузимали,  новцем  и  сплеткама код Турака, такве акције које су стајале многих патријараха  не  само  престола  него  и живота. Штавише, они су наговорили Турке да униште и прву грчку штампарију, коју је Лукарис завео, уверавајући  Турке  да  Грци  у  тој   штампарији штампају књиге уперене против вере Мухамедове...

Године 1622, при сличној активности, основао је папа Григорије XV у Риму нарочито Друштво (Конгрегацију) за ширење римокатоличке вере, тако звану Пропаганду, Соngregatio de propaganda fide. Сарадници тога друштва били су врло агилни и током времена размилили су се на све стране где православни народи живе; а када су, у почетку XVIII века почели нарочито насртљиви   бивати,   источни   патријарси   одржали   су сабор у Цариграду, на коме су осудили Римску пропаганду и њено учење. А када је 1848 г. папа Пије IX својим енцикликама позвао целу источну цркву, да га призна за врховног старешину, одговорили су му источни патријарси, исте године, нарочитом својом "Посланицом свима православним  хришћанима",  у   којој   су  осудили  папину енциклику. Исти папа Пије IX основао је 1862 године нову једну конгрегацију за источне хришћане,  Sacra congregatio de propaganda fide pro negotii rituum orientalium, препоручујући мисионарима, да радећи на уједињењу цркава не дирају у обреде и  богослужења  источне  цркве.  Најзад, исти папа, 1869. године позвао је на сабор у Рим, који је донео нов догмат Римске цркве о папској непогрешивости, и све источне патријархе, али се ни један није  одазвао томе  позиву.  Међутим, римски мисионари наставили су свој рад и још више утврдили своје средиште у Цариграду, камо су   нарочито   од   1900   године,   дошли   многи француски мисионари, који пропагирају унију и штампом, а нарочито својим часописом, који је излазио и у Цариграду и у Паризу. Против те папске пропаганде организовао је цариградски патријарх Јоаниким III нарочиту одбрану и 1907 године наредио, да се сваке године, 6 фебруара, свечаним богослужењем прославља успомена на цариградског патријарха Фотија из IX века, као главног борца против папске тежње да прошири своју власт и над Источном црквом и као најодлучнијег заштитника грчког православља од римског латинства.

 

Ватикан према средњевековној Србији и Босни

Срби, по својим данашњим етничким областима на  Балкану, примали су постепено хришћанство током неколико векова (од VII до IX века), како римских тако и од грчких мисионара, тада још јединствене Хришћанске цркве, а коначно су утврђени у вери тек крајем IX и почетком X века   од   ученика   првих   словенских   апостола Ћирила и Методија. Видели смо већ, да су западне области Балкана, све до Софије и Солуна до 732 године припадале под јурисдикцију Рима, а онда су дошле под духовну власт цариградског патријарха и доцније (од Х-ог века) под аутономног   охридског   архиепископа;   само   приморске области,  данашња  Црна  Гора  и  Херцеговина, остале су и даље под влашћу римског папе. У том положају затекло је Србе и коначно раздељење Хришћанске цркве на Источну и Западну 1054 године. Како је у то време над приморским Србима, ослобoђеним од Византије (око 1040 године), владао енергични кнез Михајло Војисављевић (од1051),   пошло је  за   руком  да  се  и  централне области српске, Рашка и Босна, ослободе од Грка и  придруже Михаиловој држави.  Михаило, као господар тако великих области, зажелео је да за своју   државу   добије   и   самосталну   цркву   и краљевску  круну;  а   пошто је   знао  да,   према тадашњим схватањнма, краљевску круну може добити само из Рима, он се обратио папи да му даде архиепископију и круну. И успео је. Године 1064 папа Александар II потписао је одлуку којом се оснива Дукљанско-барска архиепископија, са епископијама у Дукљи, Бару, Улцињу, Котору, Свичу, Скадру, Дрквасту, Пилоту, Србији, Босни и Травунији (Херцеговини). Тако су, ускоро после раздељења Хришћанске цркве на Римску и Грчку, све   српске   области   у  држави   зетског   краља Михаила и његовог наследника Бодина дошле под  духовну  власт римскога  папе,  па је  тако остало све до смрти краља Бодина 1101 године... када   су   се   Рашка   (потоња   Србија)   и   Босна оделиле од Зете (Црне Горе) и прва дошла под утицај римокатоличке Угарске (око 1137). Хришћанска црква у Србији која је у XIII веку поново дошла под духовну власт Православне охридске архиепископије, када је Србија постала самостална држава, добила је канонски признату самосталну националну Српску архиепископију са седиштем у Жичи (доцније Пећи) 1219 године. Од тога доба се у Србији развија духовни живот у националном правцу, а на основима источног православља. И црква у Босни наставила је свој живот у националном правцу, али је под утицајем римокатоличке Угарске, формално, дуго времена, признавала над собом духовну врховну власт римског папе и прво време остала под српском римокатоличком Барском архиепископијом, док је 1187 папа Урбан III није уступио Дубровачкој архиепископији, а доцније потчинио власти Калочке архиепископије у Угарској. Када је енергични папа Иноћентије III, од чијег  времена  започиње   инквизиторски  рад   у свима   земљама   које   нису   признавале   папске власти, 1199 године, сазнао, од амбициозног зетског господара римокатолика Вукана, да босански  бан  Кулин  није  одан  Римској   цркви   већ развија своју националну Босанску цркву, папа је писао угарском краљу Емерику; да опомене бана Кулина, да се одврати од „јереси“, а ако га он не би послушао нека се војском провали у Босну, запоседне је и из ње протера и бана и све оне који неће да се одрекну јереси. На Емерикову опомену Кулин је одговорио да, по његовом мишљењу, његова црква исповеда праву хришћанску веру и да ће стога послати у Рим своје људе да се пред папом оправдају. То оправдање извршено је тек 1203 године пред папским изаслаником, коме су претставници Цркве босанске морали дати писмену изјаву: да ће се придржавати наредаба и заповеди свете Римске цркве, и у животу и у понашању свом, и да ће јој бити послушни и живети по њезиним прописима.... па се зато најпре одричу шизме, којом су озлоглашени били и признају Римску цркву за своју мајку и главу целога црквеног јединства. „In primis abrenuntiamus scismati, quo ducimir infamati, et Romanam eccles matrem nostram caput totis ecclesiastice unitatis recognascimus.“ Бан Кулин је овом изјавом првака своје цркве успео да отклони тешку ратну опасност од свога народа, али је у Босни и даље остала национална црква са словенским богослужењем и обредима, чији су претставници епископи само формално признавали папску власт. А када се о томе сазнало на папској курији, папа је толико био огорчен, да је 1221 године врло енергично позвао угарског краља Андрију и све угарске католичке епископе, да „моћно и мужевно“ иступе против Босанаца „како би их уништили“.  Краљу Андрији није било згодно да тада с војском нападне Босну, него је целу њену област уступио католичком надбискупу Угрину словенске националне цркве у Босни. Папа је одобрио то уступање Босне угарском архиепископу и сам позвао надбискупа да посао свој врши енергично и проповеда чак и сам крсташки рат против непокорних Босанаца. Надбискуп је послушао папу и нашао чак једног војсковођу, сестрића угарског краља Андрије, и дао му средства за опрему војске. То је био Јован Анђел. Али Анђел није успео да предузме ништа против Босанаца и поред ургенција калочког надбискупа и самога папе. Тако је народна црква у Босни остала на миру и управљала се даље по својим обичајима и навикама. Али, када је нови папа обавештен да је Босна и даље остала у своме „кривоверству“, он је за   новог   босанског   бискупа   поставио   једног странца из реда доминиканаца, који  су против непослушних „јеретика“ неретко употребљавали и   ломаче;   а   уједно  је   1233   позвао   господара Хрватске и Далмације, војводу Коломана, брата угарског краља Андрије, „да удари на Босну и помогне правој вери.“ Да би верски рат против Босне  добио  што  изразитије  обележје  правог крсташког  рата,   папа  је   дао   право   послатом бискупу, да може изразити опросте од грехова свима онима који се пријаве у ту крсташку војску, исто онако као што се дају крсташима за Свету земљу.    Радило    се   дакле    о   томе,   да    се    у националној   словенској   Босни   понови   у   свој страхоти крсташки поход на Албигензе и Тулузу, где се није штедело ни старо ни младо, и где је клано и рушено све да се докаже како је „Божји гнев дивно беснео.“ Овај крсташки поход, захтеван тако одлучно од папе, употребио је краљ Андрија да Босну дефинитивно подвргне под своју власт; па је писао папи како су домаћи банови непоуздани у католичкој вери и предложио му да преда Босну мађарским краљевима, који ће у Босни увести и усталити веру католичку. Папа је примио краљеве разлоге и 9 августа 1235 г. потписао одлуку, да Босна има припасти Андријину сину херцегу Коломану. Акција коју су доминиканци предузели за покатоличавање Босне, после тога, толико је огорчила бана Нинослава и Босанце, да су се томе најодлучније опрли и том приликом поубијали и неколико нетактичних католичких мисионара. Ради тога је војвода Коломан пре-дузео војну против Босанаца, али је имао само делимичног успеха у Западној Босни, где је, по писању папе Гргура IX из 1238 год., „уништио јеретичке напасти и довео Босну на светлост католичке чистоће.“ А пошто је тамо „поново засађена хришћанска (католичка) вера“ потребно је, поставио је даље папа, „да се правоверје тамо развија под управом вештог пастира“. И поставио је за новог католичког епископа у Босни опет неког доминиканца, коме је као своме легату, дао пуну власт. На тај начин је Католичка црква у Босни добила карактер мисије и дошла је под непосредну јурисдикцију папину. Али ни све то није ништа помогло. Босанци нису хтели да приклоне главу под папине скуте и приме новог епископа, те му је херцег Коломан 1239. године поклонио Ђаково, ван Босне у Славонији, са већим комплексом земље, да се тамо настани; па су од тада и сви други католички епископи, које је папа постављао као босанске епископе, становали стално у Ђакову, све док Турци не освојише Босну, и одатле водили пропаганду против народне „Босанске цркве“ и дизали читаве крсташке ратове против Босанаца. Тако, на пр., 1246 год., упутио је папа надбискупу „знак бојног крста“ да подигне војну против „јеретика“ у Босни и дао му је право да поседе јеретика може конфисковати и делити вернима и шиховим наследницима. Римска курија сматрала је већ и раније, да је непослушну Босну потребно дефинитивно подврћи мађарској круни; па је, са истим циљем, 1247 године, дефинитивно одузела Босанску бискупију од Дубровачке архиепископије и подложила је Мађарској Калочкој надбискупији, са образложењем: да се то чини зато „што нема никакве наде, да ће се та земља од своје воље обратити католичкој вери, а Калочка црква помоћу својих и других крсташа улива наду да ће се ипак спровести црквено јединство.“

Тако је папа поново напустио мирно мисионарство у Босни и одлучио да „огњем и мачем“ наметне католичку веру Босанцима, па је и калочки надбискуп, ускоро после тога, почео подизати утврђење „за заштиту католичке вере и искорењивање јеретика“ по  Босни.  Од тога доба  су Мађари, још више, верским разлозима покривали све своје политичке акције против Босне, Србије и  Бугарске. Тако нр., већ  1253  год. писао је угарски краљ Бела папи, да има муке с јеретицима Босне и Бугарске, „против којих управо сада боримо се с нашом војском“; а папа Бонифације, поставивши 1303. године новог угарског надбискупа у Калочи, позвао је њега и све околне бискупе, да поново отпочну борбу у Босни против „јеретика“ и то не само црквеном пропагандом него и световном силом. У исто време, а и доцније, папа је потстицао и хрватско-далматинске банове из племена Шубића, да предузимају акцију против „јеретика“ у Босни   „јер да је верско стање тамо таково да не може бити бедније.“

Са слично комбинованим политичко-верским тенденцијама на потстицај папин, предузео је и велики мађарски краљ Лајош 1363 године, у друштву са острогонским надбискупом Николом, тобожњи верски рат против првог босанског краља Твртка I, али су наишли на тако снажан отпор националних Босанаца, и у западним и у источним областима, да су се ускоро и краљ и надбискуп Никола, уз велике губитке, морали повући из Босне. Више је успеха у сличној акцији имао наследник Лајошев краљ Сигисмунд, који је, с благословом новог папе Гргура XII, 1408. године продро са великим снагама у Босну, где многе великаше заробио и немилосрдно побио много народа и мушког и женског, и старог и младог. Али, ни ова мађарска победа није донела сталне користи ни Мађарској ни папи. У Босну све више продире нови непријатељ Турци, чији престиж, после пораза Мађара код Добоја, узима неодољив мах и дотле агресивна Угарска све се више потискује у положај одбране; а оријентација босанске националне властеле добија нови фронт. У борби против Мађара и католичанства они сад стичу једног савезника, који је моћан и спреман да учествује у борби, те се све више напушта стара хришћанска линија и спремају нови путеви у историји Босне, у заједници с Турцима. Босански краљ Томаш који је, притешњен претешким околностима, примио католичанство, изјавио је доминиканцу Николи Барбућиу 1459 године, да је „већина његових Босанаца противна католичанству и више воле Турке него католичке силе“. А када је 1463. године Босна дефинитивно потпала под турску власт, син краља Томаша, Сигисмунд пао је у турско ропство, где је потурчен и под именом Исакбег добио, доцније, на управу један санџак у Малој Азији, а његова мајка Катарина склонила се у Рим, где је живела о трошку папске курије.

Народна песма о пропасти Босне каже, да је краљ погрешио што је допустио да га преваре „господа латинска“, те је, примивши њихову веру, створио љуту верску заваду у своме народу толико, да је упропастио земљу и „Свој браћи својој омрзнуо. И голубу, на јеловој грани....“ Средњовековна Србија, односно Рашка, није тако страдала од политичко-верске  активности Ватикана као Босна, јер је у њој, већ одмах у почетку  владавине  снажне  и  храбре  династије Немањића, утврђена и добро организована била потпуно самостална Српска национална црква, коју је св. Сава основао на темељима источног православља;  а  сем  тога  први  њени  краљеви, ожењени католикињама (Првовенчани, Млечанком, Урош I, францускињом, а Драгутин и Милутин, Мађарицама), умели су, као и њихов народ, да остану  свагда  верни православљу  и уједно, преко својих жена, одржавају добре односе и са римским  папама  тако  успешно,  да   су  се  и   у појединим   тешким   политичким   моментима   и наслањали на њихову помоћ, без веће штете по верске интересе своје и свога народа. Разуме се, да су папе сваком таквом приликом настојале да увере српске краљеве, да би требало да и они и њихов народ пређу на „јединоспасавајућу“ веру; али, ниједан од србијанских владара није то учинио, иако су увек, с пуно такта, одавали дужно поштовање према папама, као врховним духовним господарима и моћним политичким факторима западних хришћана. Прва већа опасност од политичко-верске активности Ватикана запретила је Србији почетком XIV века, када је на папском двору поново оживела тежња да се уништи Византија и обнови Латинско царство у Цариграду, по коме би тада Ватикан несметано могао да шири своју духовну власт и добио поуздане основе за ширење папске власти по целом Истоку. Тада је Карло II од Валоа проглашен „цариградским царем“ склопио савез с млетачким дуждом Петром Граденигом "за одбрану вере и освојење Цариграда", а папа је специјалном посланицом позвао све црквене великодостојнике у Италији, да дижу народ против шизматика у Византији. Том приликом је један Француз доминиканац послат био и у Србију, да се потајно обавести о приликама у њој и увери какво је стање и расположење Срба према тој акцији и какви би они били као противничка снага. И краљ Милутин, чим је наслутио опасност по своју земљу, предузео је 1308  год. дипломатске  кораке  ка  Ватикану да осигура себи заштиту; али цела та акција ускоро је пропала кад је папа дошао у тако тежак сукоб са   Венецијом,  да је  1309.   године   бацио   чак   и анатему на њу. У исто време папе су почеле да енергично ометају удају католичких принцеза за српске православне принчеве, захтевајући да не само принц који узме католичку принцезу мора прво прећи у католичку веру, него чак и његов отац; као што је на пример био случај, исте 1309 године, када је српски краљ Драгутин запросио, за једнога од својих синова, ћерку од римокатолика, трансилванског војводе Владислава Апора, па  је  папа  наредио  своме  легату  у  Угарској, Гентилу, да гледа, да ни на који начин не дође до те брачне везе, док краљ и његов син не буду прешли под окриље Католичке цркве. Енергични папа Јован XXII желео је такође да велики проблем верског питања на блиском истоку поштопото реши, па је, сазнавши да се католичко становништво Северне Албаније побунило против краља Милутина, одмах нарочитим писмом (1319.), обратио се Филипу Таренском, новом носиоцу титуле цариградског цара, да прими на себе организацију већег савеза за напад на  неверног и  шизматичног  краља  Милутина, потпуног непријатеља Римске цркве. А када је исте године, мађарски краљ Карло Роберт успео да отме Мачву са Београдом, од краља Милутина, папа је пун радости писао (1320.) немачком цару Фридриху   Лепом,   да   се   католичка   вера   већ раширила по заузетим српским областима и да је потребно да и он помогне Карлу, како би се савладали сви шизматици и неверници до мора, да би се уништила „шизматичка“ Србија папа је у истом смислу, позвао у помоћ и чешког и пољског краља. Међутим, папин план о великој офанзиви против Србије пропао је и сукоб Мађара са Србима свршио се тако, да је краљ Милутин сматрао себе победником и поносно се називао господарем области „de culfo Adriatico usque ad flumen Danubii magni“.  Са развијањсм рударства и трговине у Србији, током XIII и XIV века, све се више у њој множио број странаца из разних западних држава и српских приморских области римокатоличке вере. Сви они су уживали слободу своје вероисповести, па су у своје колоније доводили и своје свештенике, подизали цркве и оснивали разне друге своје установе. Али, када су се ти иноверни странци умножили и одомаћили у Србији, они су почели сматрати својом дужношћу, у смислу прописа своје вере, да развијају што јачи прозелитизам међу православним Србима и обраћају их у своју „јединоспасавајућу“ веру, Српски владаоци, упозорени на то од православног свештенства, нису могли то мирно гледати и већ краљ Милутин почео је организовати ту католичку акцију међу његовим поданицима и наредио је, да сви српски поданици, које су римокатолички свештеници по страним колонијама и иначе у Србији, успели да обрате у римокатоличанство, имају се повратити у православље, док ће прозелити убудуће бити кажњавани најстрожијим мерама, итд.

На тај начин Душан је хтео да сачува бар свој народ у Србији, од верске поцепаности и одржи га јединственог за отпор против врло агресивних суседних римокатоличких народа, а нарочито од „апостолских“ краљева угарских, који су затирали и сваки траг православљу у областима које би освојили од Срба.  Већ 1346 године је мађарски краљ Лајош I папи Иноћентију IV, да се спрема против српског народа и да ће ускоро, у славу Божју, заузети Рашку (Србију), коју држе противници свете и једине матере цркве, шизматици, неверници и презирачи католичке вере. Краљ Лајош није ни тада ни доцније успео да освоји Србију, али је у својим областима, како нам сведочи и једно писмо папе Урбана V. издавао специјална наређења за прогањање и истребљење православних „шизматика“ из Угарске; па су тада многи Срби, Бошњаци, Рашани и Бугари у Јужној Угарској преведени у католичку веру. А како се при том поступало види се по наређењу краља Лајоша крашовском жупану у Банату 1366 године: да позатвара свештенике источне цркве које нађе у својој области, заједно са њиховима женама и децом, па на њихова места да постави послате му далматинске свештенике и народ преведу у католичанство.

После смрти цара Душана (1355) угарски краљ Лајош био је први који је хтео да искористи прилику и од Србије отме за себе што се да отети. Он је о томе одмах известио папу Иноћентија IV и нагласио, да ће ускоро са војском ударити на Рашку да је присили да прими праву веру. А папа, када је сазнао да Лајош купи војску да пође „на шизматике и тамо растера мрак и посеје хришћанску веру“ био је сав срећан и радостан, па је свом силом настојао код млетачког дужда Јована Градениго, да раскине савез са шизматичким Србима и измири се са угарским краљем, који се спрема да продре у Србију и гони шизматике. За то време Лајош је сакупио војску у Загребу и 4. јуна 1356. године прокламовао рат против „шизматичких и неверних Срба да би их повратио мајци цркви.“ Али, пошто није дошло до споразума са Венецијом Лајош удари, место на Србе, на Млетачку републику и освоји млетачки град Тревизо. Папа га не кори за то, већ му исте године после неколико месеци, пише да не напусти мисао о продору у Србију, јер је он већ наредио доминиканском приору у Угарској, да се купи војска против шизматика и неверника. И заиста, 1358. године Мађари су, по жељи папиној, продрли дубоко у Србију, поново придружили Угарској Мачву са Београдом и све православно свештенство, по своме обичају, подвргли папској врховној духовној власти. Све је то ишло по принципу, који је још чувени папа Иноћентије III нагласио у своме писму освајачу Цариграда и првом латинском цару у њему (1204.), вођи крсташа Балдуину: „Препоручујем ти, вели папа, да Грчку цркву и Византиско царство, које је Божја милост потчинила апостолској столици, утврдиш у покорности моме престолу, да би и ти могао своју власт (над Грцима) лакше одржати.“ Сва оваква безобзирна настојавања Ватикана, да све православне области на Балкану, ма и „огњем и мачем“ кад друкчије није ишло, подвргну папској власти, изазвала је и код Србијанаца, као и код Бошњака и код Грка толико огорчење, да су и у најтежим опасностима од Турака по своју државну самосталност, најенергичније одбијали папске понуде, да се одрекну православља и ступе под окриље Римске цркве.

Тако је, на пр. и сам претпоследњи врло угледни господар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, оснивалац града Смедерева, такорећи, уочи самог дефинитивног пада његове деспотовине под Турке (1459.), на угарском државном сабору у Ђуру 1455. године, на наваљивање папског повереника, чувеног фрањевца Ивана Капистрана, да прими римокатоличку веру, одговорио: „да је он веру својих отаца свагда    чувао   и   поштовао   до    своје    дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за разборита иако несрећна владара; а када би сада пред смрт променио своје уверење, гледали би сви на њега као на старца који је изгубио памет“. А када се после смрти последњег српског деспота Лазара (умро 1458. године), по Угарској пронела невероватна вест, да је Лазар на самрти наредио да   се   његова   земља   преда   папском   легату кардиналу Карвајалу, и папа Калист III, својом булом од 14. марта 1458. године, формално узео Србију под своју власт, кардинал је успео да дође само до Београда, који је био у мађарским рукама, а Смедерево су Срби (1459.), као и Грци Цариград (1453.), радије предали Турцима него папиним повереницима.

 

Ватикан према Србима под Турцима

После освајања Цариграда (1453.) Турци су постепено успевали, да једну за другом подвргну под своју власт и све самосталне српске државе Србију (1459.), и Босну (1463.), Херцеговину (1482.) и Црну Гору (1499.). Тако су они, већ крајем XV века, постали господари целог Балканског полуострва и одатле почели продирати у целу Западну Европу, преко граница Угарске и Хрватске. Како су мало затим, почетком XVI века, отпочели и све више отимали маха покрети велике реформације за  издвајање  западних  хришћана  испод  власти Римске   цркве,   Ватикан   се   осетио   двоструко угрожен, па је предузео најенергичније мере да организује отпор и једној и другој опасности. За организацију одбране римског схватања хришћанства и ширења папске власти над свима хришћанима, папама је први прискочио у помоћ Лојола, са својом организацијом новог црквеног реда језуита. Једна од главних дужности језуита била је одбрана и ширење римокатоличке вере, рrораgatio fidet. И они су одмах, већ неколико година после оснивања свога реда, почели оснивање специјалних колегија, Collegia nationalia или pontificia, са сврхом да спреме способне и поуздане мисионаре за сваку народност посебно и онда их упуте међу њихове сународнике у отаџбину да им проповедају учење Римске цркве шире идеје папства и уче их да буду послушни и покорни папи. Тако је Лојола, већ 1551, основао у Риму Collegium romanum  за васпитање језуита; па је тај завод доцније постао централни завод за највише образовање мисионара уопште и као, Seminarium omnium nationum, кроз кога су прошли, и данас пролазе, многи чланови разних католичких редова. Како су Немци тада били главни носиоци реформације међу првима колегијама, већ 1552., основан је у Риму специјални Collegium germanicum затим 1577. године основан је и Collegium graecum, који је већ 1584. спојен са германским. Исте 1577. године основан је и Collegium graecum који је нешто доцније назван Grаесо-ruthenicum; док је у Лорету основан у исто време, Collegium illyricim, за образовање мисионара по областима Балканског полуострва словенске и арбанске народности. Сви мисионари упућивани су били у језуитску казуистику, али су током XVI века слабо успевали. Једини успех њихов била је литванска унија 1595. године. Стога су језуити смислили да се у Риму створи једна централна институција за саму пропаганду. Ту језуитску идеју остварио је њихов васпитаник папа Григорије XV, када је, булом од 22. јуна 1622. г., основао Congregatio de propaganda fide са задатком: „да спасава народе, који су заблудели због незнања или смртоносног греха, те су преобразили своју људску природу у животињску, која би их најзад одвела у огањ вечни, спреман за ђавола и његове слуге“, као што се каже у папиној були. Међу заблуделима помињу се нарочито северне стране (протестанти) „где је зараза јереси упропастила безброј душа" и поред свих настојања његових претходника (папа), да их спасу и створе раднике за то велико дело. Стога је он, папа Григорије XV, одлучио да бригу о свему томе повери нарочитоме колегијуму кардинала, који ће заједно са другим прелатима римске курије с неколико чланова из монашких редова и с једним секретаром „бринути се коликогод се више може за то дело, тако свето и пријатно Божјем величију“. А пет година после оснивања те конгрегације за ширење римокатоличке вере тзв. „пропаганде“, папа Урбан VIII, 1. августа 1627. године, основао специјалан васпитни завод Collegium de propaganda fide, назван Collegium, са задатком да систематски спрема мисионаре за све народности па се у њему, поред грчког и словенског језика, уче и разни источњачки језици, као што су јерменски, сириски, арапски итд.

У исто време папе су настојале да организују западне хришћанске владаоце, који су остали верни Римској цркви, у један савез за одбрану од турског надирања према западу и подизање крсташких ратова против муслимана; како би се и по њима могла ширити „једино спасавајућа“ вера и папска власт, да би се накнадили губици Римске цркве на западу, изазвани немачком реформацијом; па су преко својих емисара, већином католичких калуђера са Јадранског приморја, настојали да задобију за покрет против Турака и српске црквене и народне поглавице у западним областима. Један такав покрет међу православним Србима потстицао је и помагао Ватикан нарочито 1593.-1612., за време српског пећског патријарха Јована и херцеговачког митрополита Висариона, са никшићким војводом Грданом. Како су папе и ту прилику хтеле да искористе, да православним Србима натуре своју власт (духовну), претставници Српске цркве и народа, при свима преговорима са аустриским царевима, шпанским краљевима и талијанским кнежевима, о заједничком раду на ослобођењу Балкана од Турака, захтевали су од њих свечано обећање, да ће Србима не само оставити слободу исповедања православне вере, него и штитити српско православље и повратити им све цркве, манастире и њихова добра која су им Турци поотимали. Тако је, на пр., 1608. године патријарх Јован са народним главарима, приликом разговора са савојским херцегом Карлом Емануилом, обећавао херцегу да ће га Срби изабрати за свога краља и крунисати „по закону светопочившиг првих српских патријараха, првога св. Саве... и брата му првовенчанога светога краља Стевана... као и других касније крунисаних краљева“; али за то га моле, да он „учини један привилегиј свих закона и православне вере наше с клетвом,  свих  четири  евангелнја   и  на   часноме крсту,   потписано   руком   својо.м   господском   и такођер од твојиех синова принципа, да буде увек за веру. Зашто у наше стране никако нећемо ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански  обраћао   на   закон  римски   зашто  отле   би могло   бити   велика   скандала   међу   народ“.   А изасланство српско код кнеза Мантове донело је 1610. године  патријарху књажев  одговор да  ће „пошто   се   ослободе   од   Турака,   свако   моћи слободно, без сваког страха исповедати православну веру“; а црквама је обећао, не само да ће им се повратити добра што су им Турци отели, него ће им и нова дати...

Али од свих тих преговора не би ништа, јер су за све то време, као и доцније, прилике на западу, биле врло тешке, те папе нису успеле да створе савез западних хришћанских владалаца за крсташки рат, а поједини претенденти на српске земље нису имали ни могућности ни смелости да прискоче у помоћ Србима спремним за устанак против Турака. Овакви и слични неуспеси политике Ватикана, да католичке владаре ангажоване врло често у међусобним љутим борбама или у тешким ратовима с протестантским кнезовима, здружи у савез за напад на Турке, пољуљали су веру у већине чланова папске курије онога доба, да ће се у догледна времена моћи освојити Балкан од нехришћанске муслиманске власти и омогућити несметано ширење папске власти по његовим областима; па када је један ратоборни члан Конгрегације за   пропаганду,   на   седници   од  20.  априла   1648. године, предложио: „да се Босна, коју је последња босанска  краљица   на  самрти  у  Риму оставила папи,   отме   од  Турака   и   преда   Св.   Столици“. закључено је   "да  Пропаганда  нема  задатак  да осваја краљевства и покрајине, него да по примеру   апостола   проповеђу   обраћа   душе   римској цркви...“   И   заиста,  онако  пажљиво  од језуита организована   Пропаганда   с   необичном   преданошћу, кроз цео XVII век, предузимала је многе акције међу свима православним хришћанима, а нарочито међу Србима на Балкану и у суседним областима. Поред угарско-хрватских, аустриских и млетачких области, највећа пажња обраћена је била  Босни, где је у седамнаест мисионарских жаришта,    по    извештају   датом    1623.    године Пропаганди радило преко две стотине фрањеваца, који су успевали да у целој Босни једна одржавају око 30000 старих католика; док је њихова мисија међу православним Србима тако незнатан успех имала, да је, на пр., по извештају босанског бискупа   Николе   Оловића   из   1675.   године,   за четири године у целој Босни једва 51 православна душа, и то већином женских ради удаје, преведено у католичку веру. Већи успех имали су босански фрашевци   само   у   Бугарској,   где   је   софиски католички бискуп Петар Злојутрић, до 1623, успео да преведе у католичанство преко 12000 јеретичких павлићана, који су живели у завади са Бугарском православном црквом. А да би фрањевачка мисионарска акција по целој Турској имала заштиту и потпору код врховних турских власти, Пропаганда је 1635. године одобрила, да се као њени агенти, на Порти у Цариграду држе два фрањевца који знају турски и арапски. За мисионаре међу Србима Херцеговине у суседству Дубровачке републике, Пропаганда је 1627. године поставила дубровачког свештеника Ловру Векиа и нарочито га упозорила да покуша обраћати на католичку веру православне Србе у области Требиња, Сланог и Макарске. За области Боке Которске и Црне Горе постављени су за мисионаре међу Србима шибенчанин Серафим Мизерчић и учени трогирац Фран Леонардис. Леонардис је 1638. године, осигуравши од Пропаганде сталну плату за свештенике и калуђере, успео да привремено обрати у католичанство бокељско племе Паштровића; док је мисионар Јован Паскали из Котора 1647. успео такођер само привремено под истим материјалним условима, да обрати у католичанство суседну жупу Грбаљ, када је она испод турске власти прешла под власт млетачку.

Леонардис је био врло вешт мисионар и његов је главни задатак био да за унију са Римском црквом задобије црногорског митрополита Мардарија, а преко њега и пећског патријарха Пајсија. Његов рад у Боки пружао му је могућност да  стекне  искуство  и  створи  план  за главни део своје мисије. То је било доба у коме је живот Срба под Турцима толико тежак био да се веће зло није могло очекивати. Тада су била она претешка времена о којима су хроничари забележили, да су многе цркве и манастири опљачкани и попаљени, а свештенство и калуђери измучени, растерани и поубијани; једни крајеви остали су пусти, а други изложени обести турској када се ни поља нису могла обрађивати, те је често таква глад владала да је „отац чедо за хлеб продавао, а син оца и кум кума и брат брата“... Леонардис је тада морао сазнати од српских калуђера, да су у тим претешким приликама једино руски православни цареви и патријарси притицали у помоћ српским манастирима и епископским катедрама, нарочито у централним и источним српским областима, па је одмах дошао на мисао, да би његова мисија међу Србима могла имати наде и веће успехе, ако би му пошло за руком да опрезно упути калуђере и епископе, бар у западним српским областима да се, место на православне руске цареве и влашке војводе, обраћају папи у Рим за помоћ. И пошто је добио сагласност Пропаганде о томе, он је отпочео акцију у том правцу код црногорског митрополита Мардарија и његових калуђера.   И   привидно  је   успео.   Митрополит Мардарије признао је формално папу за врховног поглавицу Хришћанске цркве и у писму од 1639. године изјавио је спремност да се придружи папском престолу, очекујући помоћ од тога престола као и од престола православног руског цара. Шта више, он у адреси тога свога првог писма употребљава исту титулу као и у адреси руском цару, називајући папу „самодршцем целог хришћанства“, као што је цар био самодржац целе Русије. Папа је, слично као и руски цареви, одредио и послао помоћ митрополиту Мардарију са актом „хрисовуљом“   о томе,  а  његовом  секретару-логотету Висариону и доцније   наследнику   епископској катедри, одредио је за сваке три године унапред „мисионарски хонорар“. Папа Урбан VIII примио је изјаве Мардаријеве с великом радошћу и у врло љубазном писму умолио га да настоји задобити за сједињење са Римском црквом и пећског патријарха Пајсија Јањевца. Међутим, Мардарије није смео то ни да покуша, те је сам Леонардис, с препоруком Мардаријевом, отишао у Пећ и лично преговарао о унији са патријархом, коме је за то папа, међутим, послао архијерејску круну и писмо   да   би   га   лакше   задобио.   Али,   стари патријарх добро је познавао Римску цркву и њено учење, па је папском мисионару пажљиво изјавио: да су, сем других, знатње за сједињење Српске цркве са Римском и учење римско о изласку Св. Духа и од Сина, као и причешћивање на бесквасном хлебу. Затим је патријарх потање о сједињењу цркава расправио и са својим епископима на Синоду, па је и писмено папи саопштио главне сметње, које по њиховом уверењу стоје на путу сједињавању. Леонардис је послао тај спис Пропаганди у Рим и умолио, да се са старим патријархом што опрезније и љубазније поступи, јер је он врло популаран у своме народу, па би се уз њега могли задобити за унију и сви Срби. Од уније није било ништа, али је папски мисионар Леонардис за тај свој труд награђен од папе Иноћентија X тиме што је 1644. године постављен за барског надбискупа, како би, живећи у непосредној близини Срба, што успешније могао развијати своју даљу акцију на придобијању Срба за унију. И патријарх Пајсије и Леонардис помрли су ускоро, па је папа покушао сједињење код новог патријарха преко новог легата, унијатског калуђера и мисионара у Боки Русина Демског. Он је 1651 године дошао у Пећ новом патријарху Гаврилу Рајићу, који га је лепо примио и ради тога сазвао Архијерејски сабор у Будимље. Синод је одлучио, да се наставе преговори с папом, па је за свога изасланика папи у Рим изабрао будимњанског и арбанашког митрополита Пајсија. Али, издајом једног непомирљивог ортодоксног калуђера, Турци су сазнали за то посланство ради преговора са папом и мислећи да се ради о преговорима за устанак против њихове власти, ухатили су Пајсија на путу и жива га одерали. Преговори с папом ипак нису прекинути, те је, после одласка патријарха Гаврила у Русију 1654. године, ради тога одржан један Архијерејски сабор у манастиру Морачи у Црној Гори. Са тог сабора послат је у Рим архимандрит Максим, да од папе и других измоли помоћ за подизање једне богословске школе и штампарије, према упутству мисионара Демског, који је већ 1648. год. отворио једну такву школу у Котору, коју је похађало око сто ученика и православне и католичке вере. Тада је, наиме, Пропаганда хтела да промени тактику и желела је, да се путем школе и штампаних књига претходно српска омладина спреми за мисионарски рад у своме народу, па је мисионара Демског упутила да Србима прича како он није дошао да унесе „смутњу у њихову веру“, него да школом и књитом  користи   њиховој   омладини.   Међутим, нове неприлике које су снашле Српску цркву од Турака,   ради   одласка   патријарха   Гаврила   у Русију, као и његова трагична смрт после тога у Цариграду 1659. године, омели су и ту акцију.

После ових покушаја римске пропаганде да задобију  за   унију   са   Римском   црквом   главне претставнике Српске цркве, познато је још само неколико сличних покушаја у другој половини XVII века са херцеговачким митрополитима и манастирима, којима су папа Александар VII и Климент X шиљали богате дарове (крстове, путире, сребрне свећњаке итд.) по калуђерима, које су митрополити  и  манастири  шиљали  у  Рим,   са папским даровним повељама о слободном доласку на папски двор, по одређеним терминима, као и на двор руских царева, ради примања обећане помоћи.   А   последњи   трагови   таквих   односа српских херцеговачких манастира са Пропагандом и папама јесу из 1673. Завале и 1683. Житомислића.

Ватиканска политичко - верска активност међу православним Србима под Турцима није могла имати успеха ни стога, што се врло нетактички поступало и онда када су Срби у највећим невољама, злостављани и мучени од Турака, обраћали се моћној Римској цркви за помоћ, а она је, свагда и пре свега, тражила од њих да се одрекну своје старе вере, исповеде католичку веру и завере се на потпуну покорност папској власти. Све је то још више утврђивало Србе у вери њихових отаца и све више их приљубљивало православној Русији, која им је свагда и безусловно притицала у помоћ.

 

Крај у следећем делу.

Извор: Радослав Грујић, Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове, ЛИО, Г. Милановац,1998.г.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 октобар 2014 )