Улога митрополита Амфилохија у смени владике Филарета – шта се крије иза свега
уторак, 24 март 2015

 РАЗГОВОР СА „ИНСАЈДЕРОМ“

„Борби за веру“ се јављају озбиљни људи, добро упућени у дешавања у нашој Цркви. Наравно, они нису спремни да се потпишу именом и презименом, пазећи се од оних екуменистичких кола која би их могла прегазити (оних истих кола којима су папско-фанариотски окупатори СПЦ, преко духовника носиоца папског крижа и бискупског пристена, епископа бачког Иринеја Буловића, претили Уредништву „Борбе за веру“: ОВДЕ: и ОВДЕ:), али ипак нас снабдевају поузданим обавештењима, и говоре куда плови црквена лађа светосавска.

Овај разговор смо обавили са човеком који много зна, и годинама прати ствари, а близак је врху СПЦ.                    

БОРБА ЗА ВЕРУ: Недавно су „Вечерње новости“ објавиле да је митрополит Амфилохије најзаслужнији за смену владике Филарета. Његов духовни син, владика Јоаникије, већ је стигао као администратор. Због чега се то десило?

ИНСАЈДЕР: Милешевска епархија налази се у две државе, које су, до 2006, биле једна – Србији и Црној Гори. Читава пљеваљска област, у којој живе Црногорци који знају да су Срби, је у Милешевској епархији. Један од главних циљева режима Мила Ђукановића јесте да та област нема никакве, а посебно не црквене, везе са Србијом. Због тога је Ђукановићев режим правио велике препреке епископу Филарету, па је он, да би прешао на своју канонску територију, у чему су га ђукановићевци спречавали, морао да пости не једући ништа на граници између две, некад српске, земље. Ево вести из „Политике“ од 29. августа 2007:

>>Подгорица – Епископ милешевски Филарет почео је јуче на граничном прелазу Ранче штрајк глађу, након што му је црногорска полиција четврти пут забранила улазак у Црну Гору. Тридесетак припадника црногорске полиције спречило је јуче ујутро, а потом и у 13 сати, владику милешевског Филарета да уђе у Црну Гору на граничном прелазу Ранча и служи Великогоспојинску литургију у манастиру Довоља код Пљеваља. Филарет је рекао да се “тешка срца” одлучио на штрајк глађу, “или, како се у теологији каже, на апсолутни пост”.

- Сви моји вапаји и молбе које сам упућивао да ми се дозволи као надлежном архијереју слободно кретање и исповедање вере, православне, на територији Епархије милешевске, нису услишени. Није ми дозвољено да се данас на Велику Госпојину, радујем са својим народом у манастиру Довољи – рекао је Филарет.

- Ви сте се определили за таму, а не за светлост, определили сте се за силу, а не за љубав. Ви сте данас погазили Декларацију о правима човека и грађанина. Јесте ли овако дочекивали Чекуа? – обратио се Филарет припадницима специјалне јединице која је обезбеђивала гранични прелаз. Владика ће штрајковати на граничном прелазу уз портрет владике Варнаве (Росић) из Пљеваља који је 1937. године пострадао за веру и цркву православну. Командир јединице полиције обавестио је владику да не може преко границе, јер се његово име налази на списку осумњичених за помагање оптуженима пред Хашким трибуналом, након чега је Филарет тражио писану одлуку о забрани уласка у Црну Гору и списак Хашког трибунала, али црногорска полиција није могла да одговори на тај захтев.Он је потврдио раније најаве да ће, уколико му буде забрањен улазак у Црну Гору, почети штрајк глађу на граничном прелазу све док његови захтеви не буду испуњени, односно омогућено да уђе у део своје епархије и тамо обавља богослужења. У саопштењу које је јуче упутио јавности и црногорској влади, владика је затражио од Хашког трибунала и влада Црне Горе и Србије да покрену судски поступак против њега и утврде евентуалну кривицу.

“Уколико се судски не утврди моја кривица, тражим одмах укидање забране кретања и враћање угрожених људских, верских и националних права”, наведено је у саопштењу. “Остали сте слепи, глуви и неми на апеле верника, сарадника, свештенства, монаштва и родољубивих људи других вероисповести. Остао је глас вапијућег у пустињи.” Он је поручио да ће истрајати у својим захтевима: “Имам довољно духовне снаге и воље да у борби за своја права идем до краја”. “Влада Црне Горе је дужна по Уставу да ми обезбеди физичку и здравствену заштиту, и то одмах”, казао је Филарет.”Молићу се Богу, Светом Сави и Василију Острошком, и краљу Владиславу, да буду на помоћи вама и мени, мојим сарадницима, вашим и нашим непријатељима.”Полицијски извори јуче су потврдили да ће бити предузете и додатне мере, односно пооштрена контрола на путевима и местима “где би владика могао да покуша илегално да уђе у Црну Гору”, а биће контролисани и путни правци који воде до Довоље, као и околина манастира.Епископ милешевски у протеклих месец дана већ два пута је имао контакт са црногорском полицијом – први пут крајем јула када му је на граници забрањен улазак у земљу и други пут када је за Илиндан дошао у Пљевља и служио литургију, након чега су га власти опет вратиле у Србију. Забрана уласка владици Филарету уследила је након што је у мају званични Брисел проследио црногорским властима списак са именима и презименима 46 особа за које постоје индиције да помажу преосталим хашким бегунцима, а на списку се, поред чланова породице Радована Караџића, Стојана Жупљанина, Ратка Младића и Властимира Ђорђевића, налази и епископ Филарет. Правни заступник Митрополије црногорско-приморске Млађан Мићовић каже да забрана уласка Филарету у Црну Гору није у складу са црногорским законима.

- Уколико Црна Гора и њени органи желе да поступају по закону, за тај став из Хашког трибунала треба обезбедити законски основ. Нека влада предложи скупштини да се усвоји закон или да се обезбеди некакав основ да се тим лицима забрани улазак у Црну Гору, а не да полиција поступа по основама или присилом страних органа – истакао је Мићовић.

– Нигде у нормалним државама полиција не поступа мимо закона, а по интервенцији одређених личности, ма колико да су оне моћне у реалном свету.Поводом овог проблема јуче су се огласили и одборници Социјалистичке народне партије, Српске листе и Народне странке у Скупштини општине Пљевља, који су у заједничком саопштењу најавили да ће се, уколико Филарету не буде дозвољен улазак у Црну Гору, придружити епископу на граничном прелазу Ранча. Председник Општинског одбора СНП-а Радоман Гогић је подсетио да је територија општине Пљевља део Милешевске епархије, оцењујући да је “више него апсурдно забранити владици да служи архијерејску службу међу верницима”.<<

На месту где је постио, владика је касније подигао храм, који је, како га ви зовете, бискуп захумско – херцеговачки Гргур Дурић  и новопечени доктор зизјуласовштине (а уз малу помоћ својих пријатеља, Перишића Владана и Ђога Дарка), у свом писму СА Сабору СПЦ, назвао „црквом саблазницом“.

БОРБА ЗА ВЕРУ: Шта се затим десило?

ИНСАЈДЕР: Светозар Маровић, познати лопингер и пријатељ дон Мила Ђукановића, најавио је да митрополит Амфилохије формира „Православну Цркву у Црној Гори“. Сетимо се новинских извештаја, рецимо писања Танјуга од 8. јуна 2008:

>>Потпредседник Демократске партије социјалиста Светозар Маровић оценио је да   Црној Гори не треба ни српска, ни црногорска већ једна православна црква,  која би објединила и Србе и Црногорце, и на цијем целу би могла да буде 

Митрополија црногорско-приморска и њен митрополит Амфилохије. Маровић је у интервјуу погорицком “Дану” изразио жаљење што у није успео  покушај ДПС-а да се “обједини и српство и црногорство и да сви верујући  људи улазе у једну православну цркву”. Он је казао да је о томе разговарао са митрополитом црногорским Амфилохијем  покушавајући, не да наде одговор на то питање, већ да помогне решење  проблема, али да се боји да није успео. Маровић је подсетио да у православну цркву иду и Срби и Црногорци, као и да  не морате бити ниједно, ни друго да бисте били православац. Имам информацију, коју ми је дао митрополит Амфилохије, да је на Синоду већ  раније донета одлука да се Црква код нас зове Павославна црква у Црној Гори  и да је на целу те цркве црногорско-приморска митрополија, без иједног  националног обележја”, навео је Маровић. Он је упозорио да национално наглашавање вере у овом тренутку долази од  екстрема и са српске и са црногорске стране и води врло опасној подели . “Један део радикалнијих Црногораца жели да нагласи да је то српска црква, док део радикалнијих Срба истиче да у ту цркву не би ишли када не би била  српска”, рекао је Маровић и додао да разуме “муке митрополита Амфилохија”,  кога сматра великим духовником и изузетно образованим човеком. “Али, када је човек у божијој мисији, онда је јако важно да победи за  будудћност, а не за прошлост и окупи све православце”, рекао је Маровић. Он је додао да “Црна Гора има доста јунака, жртвеника и светаца, а да сада  треба урадити нешто за будућност, а то је помирити православље и имати  једну једину православну цркву, која ће служити божијим законима и канонима”.                

БОРБА ЗА ВЕРУ: Па то је можда  била само прича Маровића. Колико је она поуздана?

ИНСАЈДЕР: Па ево изјаве боса Ђукановића:  

>>Мило: Хоћемо самосталну православну цркву

Лидер владајуће црногорске Демократске партије социјалиста (ДПС) Мило Ђукановић изјавио је да ће циљ његове партије бити обједињавање православне цркве у Црној Гори у самосталну организациону целину.

У интервјуу Телевизији Црне Горе, Ђукановић је рекао да је то предвиђено новим страначким програмом који ће бити усвојен на конгресу партије 21. маја.

Он је оценио да је подела међу православним верницима у Црној Гори "острашћена", да то "не погодује стабилности" државе, чији је интерес да се "та подела превазилази", због чега се његова партија залаже за "обједињавање корпуса православних верника у Црној Гори".

Доскорашњи премијер и лидер ДПС-а је казао да Митрополија црногорско-приморска "није у сагласју с државним интересима Црне Горе", јер је део Српске православне цркве (СПЦ) "чија је централа у држави Србији, која не гледа благонаклоно на црногорску независност".

"Ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве", сматра Ђукановић.

ДПС-а је, међутим, навео да је Митрополија црногорско-примосрка "у важним политичким тренуцима била конструктивна по политичку стабилност" Црне Горе "у интересу "њеног правилног демократско усмерења који су је довели до стабилности и независности" и у том смислу навео 1997. и 2006. годину.

"Црна Гора мета великосрпског државног пројекта"

Ђукановић је мишљења да је Црна Гора и даље "мета великосрпског државног пројекта", због чега сматра да државни органи требају снажније да раде да "духовном утемељењу" Црне Горе.

"Уз неспоран државни и национални идентитет, треба радити на снажењу културног идентитета да не бисмо зебли над независношћу", казао је Ђукановић и оценио да то "морају бити важне компоненте државне политике".

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/137688/Milo-Hocemo-samostalnu-pravoslavnu-crkvu<<                                              

БОРБА ЗА ВЕРУ: Ипак, да ли је било реалних резултата тих очекивања?

ИНСАЈДЕР:  Да се о свему томе стварно размишљало, види се из чланка новинара „Политике“ Миленка Пешића, објављен 27.7.2011. године, када је митрополит Амфилохије примио „министра спољних послова“ Руске Цркве, митрополита Илариона Алфејева, и када се заиста причало о формирању црквене аутономије Митрополије црногорско – приморске у оквиру СПЦ. Ево тог текста:

За пет година самосталности Црна Гора је направила огроман напредак. Постала је кандидат за ЕУ, на добром је путу да ускоро постане и чланица НАТО-а, али цео државно-национални пројекат има један проблем – недовољно Црногораца. А као главни кривци за мањак Црногораца означени су Београд и СПЦ.Оно што је други човек Руске православне цркве рекао Филипу Вујановићу, црногорски председник је могао вероватно да чује и у фебруару 2009. године у Москви од патријарха Кирила. А вероватно је то исто Игору Лукшићу саопштио и патријарх српски у Београду.А митрополит волоколамски Иларион је у Подгорици јасно поручио да у Црној Гори постоји једна канонска црква на чијем је челу митрополит Амфилохије и „мала група самозванаца која се жели приказати као црква“.Овакав став „министра спољних послова” руске цркве није никакав српски инат. Православне цркве се не оснивају по полицијским станицама, као Мирашева ЦПЦ, нити партијским декретима, као што то пише у новом програму владајуће Демократска партије социјалиста. И да ли ће Мило Ђукановић и његови партијски истомишљеници престати да сањају „патријаршију“ на Цетињу? Сигурно да неће. Па зашто је високи црквени дипломата долазио у Београд и Подгорицу у исто време када и премијер Црне Горе у своју прву званичну посету Србији?Вероватно да ојача Амфилохијеве позиције у предстојећим разговорима о дефинисању правног положаја православне цркве у Црној Гори. Иларион је црногорској јавност објаснио како није могуће формирати нову цркву сваки пут када се формира нова држава. А да ли је иза затворених врата, код својих саговорника, ипак, испипавао пулс о могућности да Митрополија црногорско-приморска добије ширу црквену аутономију, као увод у аутокефалију? Одговор на ово питање биће познат по потезима које у наредном периоду буду вукли црногорски државни врх и СПЦ.У сваком случају, глас највеће православне цркве у свету с пажњом се слуша и у Београду и Подгорици. Иако за сада не знамо резултате ове црквене шатл-дипломатије, за почетак ће бити довољно ако су ублажене напетости између Патријаршије и Подгорице. Нарочито откако је Филип Вујановић изјаву патријарха Иринеја, да су Срби и Црногорци исти народ, схватио као увреду.За пет година самосталности Црна Гора је направила огроман напредак. Постала је кандидат за ЕУ, на добром је путу да ускоро постане и чланица НАТО-а, али цео државно-национални пројекат има један проблем – недовољно Црногораца. Као главни кривци за мањак Црногораца означени су Београд и Српска православна црква.По последњем попису, у Црној Гори живи 45 одсто Црногораца, а црногорским језиком говори тек 37 одсто грађана.Митрополија црногорска-приморска је због резултата пописа означена као страно тело. Од референдума 2006. године од Митрополије се не тражи само да буде лојална новој држави, већ и да активно учествује у формирању новог црногорског идентитета.Сам премијер Лукшић не крије да очекује да „православна црква у Црној Гори буде подршка држави и да покаже више слуха према црногорској нацији“.Иако веран светосавској цркви, да ли митрополит Амфилохије, ипак, гаји амбиције да постане поглавар самосталне православне цркве у Црној Гори, поготову откако није изабран за патријарха Српске православне цркве? Има елемената који иду у прилог оваквом размишљању. Амфилохије је однедавно почео да користи историјску титулу „архиепископ цетињски“, а основао је и Епископски савет, можда заметак будућег Синода. То се може назрети из једног званичног саопштења из 2010. године у којем се каже да: „Православну цркву у Црној Гори сачињавају Епархије Српске православне цркве: Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска. Архијереји тих епархија, сходно саборској одлуци, чине Епископски савјет под предсједништвом архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског...“У интервјуу за Атлас телевизију, Амфилохије је објаснио да било која митрополија може да постане аутокефална, али да је то искључиво одлука цркве и да би за то била потребна не само сагласност СПЦ већ и свих помесних патријаршија, наводећи пример Кипарске цркве која је аутокефалност стекла у 4. веку.То теоретски значи да није немогуће да Митрополија црногорско-приморска постане аутономна цетињска архиепископија. Али, мало је вероватно да би се Свети архијерејски сабор СПЦ, бар у скорије време, одважио на тако крупан корак и дао пуну аутономију православној цркви у Црној Гори по моделу Охридске архиепископије. Чак и када би за то имала подршку Цариградске и Московске патријаршије, СПЦ би тиме ризиковала дезинтеграцију и повратак на стање пре поновног уједињења 1920. године. По истом рецепту би онда могла да настане и православна црква у Босни и Херцеговини, што су поједини бошњачки лидери и тражили, током ратова деведесетих година, али и православна црква у Хрватској.

Званични Београд, окупиран својим проблемима, већ је уморан од неоснованих оптужби из Подгорице како не гледа благонаклоно на црногорску независност и како користи Српску православну цркву да продубљује поделе међу верницима. Борис Тадић је одмах после референдума о независности посетио Црну Гору и поручио да Србија хоће да са њом гради пријатељске и добросуседске односе. Његов став да Срби у Црној Гори не могу бити мањина, зато што не могу бити ни физичка ни историјска мањина, није преписан из некаквог Гарашаниновог „Начертанија“. Чињеницу да су се  Срби вековима рађали и постојали у Црној Гори не може да промени црква, чак и да из свог назива избаци префикс „српска“.Да је православна црква по свом карактеру наднационална и васељенска и да је њен циљ да обједињује – показује и пример Александријског патријархата који у својој канонској јурисдикцији обухвата вернике у више од 50 држава. Али, Балкан није Африка.<<  

БОРБА ЗА ВЕРУ: Откуд у тој причи митрополит Иларион?

ИНСАЈДЕР: Митрополит Амфилохије се представља као велики пријатељ Руске цркве. Током сједињавања Руске заграничне цркве и Московске патријаршије имао је значајну улогу у убеђивању врха Заграничне цркве да уђе у јединство с Москвом, што је радио у договору са заграничним владиком Марком, православним Немцем који је студирао теологију и Београду и исповедао се код оца Јустина. Зато је покушао да искористи представника Руске Цркве за своју причу, али му није пошло за руком.

БОРБА ЗА ВЕРУ: Имате ли Ви још таквих података?

ИНСАЈДЕР: У обавештеним круговима СПЦ већ се одавно зна да је митрополит Амфилохије у том периоду покушао да „аутономизује“ своју митрополију, претварајући је у „полуаутокефалију“. Зато је годинама вршио канонизације светих са територије Црне Горе – почело је проглашавањем светих Петра Цетињског и Васлија Острошког за црвена слова у календару (у њихову вредност, наравно, нико не сумња, али  то није био чин неопходан нашем календару, у коме црвено слово није ни св. Симеон Мироточиви, него су то само свети Сава и свети кнез Лазар), а наставило се другима, од старца Симеона из Дајбаба до Мученика Момишићких (ни у њихову светост нико не сумња, наравно, но некако се журило и жури). Све је врхунило у покушају да се за свеца прогласи Његош, који је спречен на основу нешто здравог разума, што га је код нас још остало, мада га самомовољни и самомољни митрополит и даље светкује као свеца. У својим настојањима да придобије епископе епархија које се налазе на државној територији Црне Горе да га подрже у тихом одвајању од СПЦ, правио је и састанак са њима у том правцу.  Владике Јоаникије и Филарет томе су се оштро успротивили, па се ватикански ђак на време повукао, чекајући повољнију прилику. Био је много љут на владику Јоаникија, с којим се касније помирио. Иначе, љут је на владику Филарета који је хиротонисан захваљујући притиску извршеном на патријарха Павла од стране истог тог Амфилохија и владике Атанасија – Филарет му није одужио дуг, па је сад решио да га уклони. Он и данас машта о томе да Метохија припадне Црној Гори, и под његову јурисдикцију, како је било 1912. после првог балканског рата. На Богојављење ове године изјавио је да права Црна Гора мора да има Метохију, иако зна да та територија припада држави Србији (https://www.youtube.com/watch?v=z0blRzkZ6Bo).                                                        

БОРБА ЗА ВЕРУ: Има ли и других доказа за такав великоцрногорски став митрополита?

ИНСАЈДЕР: И ви сте о томе доста писали. Нарочито у тексту «Амфилохијево монтенегринско својатање српске Метохије“ (ОВДЕ:)

«БОРБА ЗА ВЕРУ»: Ипак, какве све то везе има са милешевском епархијом?

ИНСАЈЕДЕР: Има индиција да је смена владике Филарета увод у прекомпоновање Милешевске епархије – Пљевља би припала некој од епархија на државној територији Ђукановићевог Монтенегра, а Милешевска епархија би се проширила до Ужица, и на њу би био доведен неки послушник типа владике Теодосија Шибалића, званог Оцокољић. Пре неку годину, митрополит Амфилохије и бискуп Гргур били су у великом подухвату да епархију рашко – призренску поделе на рашку и призренску, да би цела призренска била на територији Тачијеве самозване „државе Косово“, али им тај подухват није успео. За Српску Цркву је веома важно да се епархијске границе не поклапају с државним границама, да би се указало на јединство српског народа где год живи, али Американци то исто знају, па траже да се подела обави на време, док се власи не досете.

Улога митрополита Амфилохија биће свима јасна ако се сетимо још неких ствари.     

Митрополит Амфилохије се школовао на постдипломским студијама у Риму, где му је колега био садашњи цариградски патријарх Вартоломеј. У догађајима приликом распада СФРЈ показао је застрашујућу политичку кратковидост, која можда и није била случајна: подржавао је Слободана Милошевића, а затим демонстрирао против Милошевића-дружио се са Арканом, Биљану Плавшић називао Косовком девојком-Мила Ђукановића довео на власт 1997. године, представљајући га као великог Србина који се, први после 1945, поклонио, као државник, моштима светог Петра цетрињског. До 2004. је причао против Хага и Европе, а онда је ушао у организације за припрему Србије да постане део ЕУ. Гуслао је и србовао на дубровачком ратишту, а сад своју митрополију зове „Православна Црква у Црној Гори”, не помињући је као „Српску”. Превртљив и властољубив, као местобљуститељ трона српских патријараха, јаде је починио у Митрополији београдско – карловачкој, рукополажући многе с коца и конопца и доводећи своје, племенски организоване, Црногорце да заузму београдске парохије. Политички прелетач (својевремено је крстио и Чеду Јовановића, па после пљувао по њему), од Коштунице се окренуо Тадићу (опет монтенегринско – племенски импулс), а све уз помоћ свог оданог никшићанина Богољуба Шијаковића, који има три држављанства (србијанско, црногорско, БХ) и који се у „тадићевце” учланио само да би гурао своје људе у СПЦ, постајући министар вера (иначе, министар вера је 2008. требало да буде Војислав Миловановић, слободни зидар храма Светог Саве у Београду) Шијаковић је познат по својим везама са Фондом Конрад Аденауер, иза кога стоји немачка партија CDU, чији је велики пријатељ папа Бенедикт XVI. Касније Шијаковић гура свог кандидата, херцеговачког бискупа Гргура Дурића, надајући се да ће он бити патријарх.

Своје огромно властољубље, митрополит Амфилохије је показао безаконо присвајајући себи титулу архиепископа цетињског, само да би он био местобљуститељ трона патријарха српског, што није могао бити да је остао тек митрополит – јер је покојни загребачко – љубљански митрополит Јован био старији од Амфилохија по хиротонији, и он је требало да мења оболелог патријарха Павла.     

Морам да Вам кажем да сте својевремено објавили изврсну анализу г. Жељка Которанина (штета што више не пише, он је најбољи канониста Српске Цркве): „БЕЗАКОНО АРХИЕПИСКОПСТВО У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ“ (ОВДЕ:)

БОРБА ЗА ВЕРУ: А шта се дешавало око Косова и Метохије?           

ИНСАЈДЕР: О томе и ви знате све, јер сте редовно пратили.  Марко Јакшић, вођа Срба са севера Косова и Метохије, јасно је 2010. означио улогу коју је митрополит Амфилохије имао у уклањању владике Артемија. У интервјуу који је дао Биљани Живковић, он је рекао да је владика Артемије био изразито против тога да Шиптари, као рушитељи српских храмова у погрому 2004, могу да храмове обнављају, али је за то био митрополит Амфилохије. Марко Јакшић је тада рекао да је „у време болести благопочившег патријарха Павла, у време док га је Амфилохије замењивао, обављао птаријархове функције, потписан споразум са министром културе косовске владе Астрихом Харачајем о обнови српских цркава и манастира на Косову и Метохији“. У том истом интервју, Јакшић је рекао шта ће даље бити:

>>Жестока пропаганда против владике Артемија кренула је још уочи избора за новог патријарха, јер се, из само њима знаних разлога, председнички кабинет плашио да евентуално за кандидате не буду предложени владика Зворничко-тузлански, господин Василије Качавенда, или владика Артемије. Ако сте пратили штампу, у то време, Качавенду су покушали да дисквалификују, и то управо у чланцима које је потписивала поменута новинарка „Блица“. У тим текстовима било је навођено како, Качавенда живи раскошно, помињане су  некакве малверзације. При томе, ниједног тренутка нико се није запитао колики је допринос владика Качавенда дао очувању православља на просторима БиХ, у време недавог, али и касније, колико је манастира подигао из пелела, колико је светиња обновио и колико свештенства сачувао, народа у цркве сабирао.

Индикативно је то што су обојица владика, и Качавенда и Артемије, на Сабору СПЦ били изричито против посете Бајдена манастиру Високи Дечани, рекавши да онај ко је бомбардовао, уништавао српске светиње и богомоље на Косову и Метохији, убијао нашу невину децу, младе, старце, жене – нема шта да тражи у Дечанима! Интересантно је и то што је „Блиц“ већ сада  најавио како је смењивање владике Артемија почетак „сређивања“ стања у СПЦ и да се, у том контексту, очекују смењивања „и неких других“ владика.<<

Наш инсајдер завршава свој интервју речима: „Молим све Србе да будно прате шта се дешава и да знају да је циљ свега овога разбијање Српске Цркве“.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 24 март 2015 )