На дан Светог Симеона Новог Богослова и Светог Григорија Двојеслова,12/ 25. марта 2015. у Господу је починуо протојереј чачански, отац Драган Никитовић, у 58. години живота. Мили и драги отац Драган…
Водио је дугу борбу, дугу, предугу, са тумором, који је освајао део по део тела – од бубрега до кичме. Борба је трајала више од шест година; и, на крају, запевасмо „Вјечнаја памјат“, у храму Светог Вазнесења Господњег, при коме је био парох и где је, док год је могао, долазио да служи службу Божју, пева за певницом, причешћује се олтарском благодаћу. После беседе његовог исписника и школског друга – свештеника, други свештеник, који га је, у последњих неколико месеци, са још двојицом колега, редовно причешћивао, прочитао је беседу у име парохијана и поштовалаца оца Драгана, којих је била пуна чачанска црква. Ова беседа гласи:“Данас у вечни живот испраћамо нашег драгог оца Драгана, који се Господу преселио у петој недељи Часнога поста, када црква Божја поје покајни канон Светог Андреје Критског, у коме се непрестано понавља:“Помилуј ме, Боже, помилуј ме“. Данас се молимо Богу за покој његове добре и благе душе, коју смо много пута осетили током службе Божје, током исповести, током разговора с њим. Како је отац Драган умео да приђе човеку, да га ободри лепом, а ненаметљивом речју, да му донесе нешто од ведрине неопходне да се живи у овом и оваквом свету, за који Свето Писмо каже да у злу лежи. Отац Драган, који је годинама носио на ногама своју тешку болест, претрпео толике операције, постио најстроже могуће, никада није рекао да му је тешко. Нама, који смо здрави и прави, стално је било нешто тешко, али оцу Драгану Никитовићу никада није било тешко. А он је знао како му је. Колико пута је у храм Божји дошао са штапом у рукама, и оним стидљивим, светлим осмехом, у коме је било толико дечје незлобивости, поздрављао све нас, који смо га волели као свештеника Христовог и народног човека. И није роптао, него је, својим страдњима, хвалио Вечног Архијереја, распетог и васкрслог, Господа нашег Исуса Христа.
Његов отац је имао три сина и кћи – и сви су стали у службу Богу: два брата калуђери, он свештеник, сестра манастирска послушница и подбижница. Као дечак, био је под благодатним покровом Седмовратне Жиче, у којој је столовао владика Василије, велики син Светог Николаја Жичког и Светог Јустина Ћелијског. Из Жиче је и у школу ишао, и касније у богословију ступио. А Жича, у то време, беше народна кућа, у којој се чувао дух Николајевог богомољства и вере, коју је отац Драган сачувао, и чврсто је држао до краја живота. И касније, на својим парохијама, отац Драган је свештенички лик носио држећи се мудрости владике Василија, али и са његовом храброшћу, оном коју немају двоједушни и самољубиви људи, него пастири што мисле на своје стадо.
Скромно носећи крст своје службе, овај тихи пастир је од Господа задобио благодат мучеништва каква се даје само великим људима. Свети Пајсије Светогорац је говорио да данас људи страдају или од душевних болести, или од неслоге у породици, или од рака (и он сам је умро од рака). Отац Драган је душевно и духовно увек био здрав, Бог га је обдарио дивном породицом, супругом, синовима, снајама, унучетом, али је дошла тешка болест, једна од последица НАТО бомбардовања 1999, и он јој је изашао у сусрет са давидовском побожном храброшћу. И победио је, јер се кроз болест очистио за Царство Небеско. Победио је, уз помоћ своје породице, која га је држала као мало воде на длану, али и уз молитве Цркве, његове сабраће свештеника и нас верника који смо га волели од срца.
Ми, православни верници, свештеника зовемо оцем – зато што нас он крштењем и Светим Тајнама рађа за живот вечни. Ми љубимо његову десницу која држи Путир са Телом и Крвљу Христовом. Сваког свештеника поштујемо као Богом датог пастира, али неке ипак волимо нарочито љубављу, јер нису само преносиоци, него су и носиоци благодати. Такав је био и наш драги отац Драган, човек чија је душа мирисала на босиљак којим је кропио куће кад свети водицу. Љубили смо му руку са нежном, синовском оданошћу, и примали од њега благослов не само речју, него и силом датом свештеничкој служби.
И ево сада, пред полагање његов часног тела у гроб до свеопштег васкрсења, у које је веровао и коме се надао, опет љубимо његову десницу, која нас је крштавала, причешћивала, светим уљем помазивала. И молимо се Богу за покој његове душе, и да стане пред престо Господа славе неосуђен, да му Архијереј Христос опрости грехе вољне и невољне, и да буде учесник Вечне Литургије у Небеској Србији, оне о којој пева Владика Николај, кога је тако искрено волео. Опрости, оче Драгане, свима који смо те, било како, повредили, или били непослушни твојој пастирској речи. Знај да смо те волели и да се за тебе, и данас и у будуће, искрено молимо. Бог да му душу прости, његовој породици да дарује утеху и благу наду за поновни сусрет у вечности!“
Отац Драган био је један од оних свештеника старог кова за које је моја покојна мајка Босиљка говорила да ћемо их правити од блата. Једноставан, скроман, без претенциозности, он је, у исти мах, био човек животног искуства који је, када се, 2008, суочио са црквеном смутњом реаговао подвижничким стајањем за веру. Његови парохијани су га, радо и мирна срца, подржали. Што каже народ – дао се волети. Било је неке умиљатости у њему. Умео је да се људима обрати деминутивом, нежно, заиста очински. Дугогодишњи мој пријатељ, Нешо Ћурчић, који је, за време владике Стефана, деведесетих година прошлог века, док није било званичне, школске веронауке, држао верску наставу у селима између Чачка и Краљева, хонорар за свој посао примао је од тројице пароха. За оца Драгана Никитовића, који је у то време био свештеник у Горичанима, каже – давао је свој део хонорара у дан тачно, а брата Неша је у његовој гостољубивој кући увек чекала кафа, сок, послужење.
Тако је отац Драган поштовао труд вероучитеља; и свачији труд.
Био је, као што је у беседи речено, велики трпилац (а треба умети трпети). Држао је више пута постове са применом Бројсове терапије, и увек додавао дан више. Кад смо супруга и ја одлазили да га посетимо, дочекивао нас је лепом речју и већ поменутим осмехом, храбар и светао од чистог образа који је носио. И бринуо је бригу Цркве, жалио због подела, уздао се у милост Божју да ће она бити превазиђена.
Својевремен је Свети Јустин Ћелијски дао задатак свештенику, и записао, у својим „Размишљањима пред свештеничку скупштину“:“ Прво: свештеник као молитвеник и постник. – Да, молитвеник и постник. Храм је дом молитве; свештеник је мали молитвеник, који је дужан да од своје парохије начини дом молитве. Загледај да није нечијим хајдуковањем протерана молитва из твоје парохије, из једног угла њеног, или из другог, или из самог храма, или из срца једног, двојице твојих парохијана? Је ли нечиста која душа, или мисао, или осећање у твојих парохијана, ти знаш средство за очишћење: молитва и пост (Мт. 17, 21; Мк. 9, 29). Ако нечисти душом неће да посте, пости ти за њих; ако неће да се моле, моли се ти за њих, јер молитва праведника може много помоћи (Јак. 5, 16).Народ се нуждава не попа већ духовника, који ће га кроз мрачна страдања водити ка животу вечном, који ће бити његов вођ и душевођ. Уморан је народ и болестан од свештеника који га укопавају у ситне земаљске интересе. Трули душа народна у ђубрету разних партизанстава и ситничарствима. Треба је извући из тог ђубрета – то је дужност свештеника, јер ће сваки свештеник одговарати за сваку душу сваког свог парохијанина. Чувај се да не будеш изговор за грехе, јер ти сваки парохијанин има право рећи: ти си одговор мој и изговор; кроз сва митарства ти мораш са мном ићи. «Тешко оном човеку кроз кога долази саблазан» (Мт. 19, 7). – Све се овде своди на питање: како да свештеник не буде саблазан, већ у свему и свачему – свештенослужитељ. То је друго питање које тражи своје решење.Ви сте свештенство – вечно свештенство (Јевр. 8, 24); то не заборављајте никада. Свака ваша мисао мора бити – вечна мисао; свако ваше осећање – вечно осећање; свака ваша реч – вечна реч. Ваш живот на земљи свештенички је ако је – вечан. Ви сте позивани на живот вечни; будите вечни, да би и друге могли чинити вечнима. Ви сте морнари на лађи која морем пролазнога живота плови у вечност и спасава оне који се даве у њему. Ви не смете бити пролазни; јесте ли то, онда свештенство није више вечно, вечно пролазно. Ко ће вас у том случају уважавати? Ко оправдати?“
И отац Драган се трудио да не буде најамник, него пастир, који не саблажњава своје стадо, него га приводи Христу. Супруга и синови и снахе имају утеху јер знају каквог човека су испратили у вечност – љубвеобилног, узорног, ваистину незаборавног. А и они су му, заиста, послужили својом нежном пажњом и љубављу, без које је у овом свету хладније и тужније него у леденим пустињама космоса.
Драги оче Драгане, пишем Ти ове редове, непролазна душо наша, на крају Лазареве суботе и уочи Цвети. Онај Који је заплакао за Лазаром и са Тобом је болове подносио и крепио те Својим Телом и Крвљу да издржиш кад је било најтеже. Њему си отишао, у Његову се милост уздајући. И једног дана ћеш, као и сви ми, чути глас Доброга Пастира, Који ће нам свима, као Лазару, рећи:“Устани!“ Да Бог да да Му тада сви, на челу са Тобом и Теби сличним свештеницима, заувек запевамо:“Осана во вишњих! Благословен грјадиј во Имја Господње!“
Фото: Епархија жичка