БОРБА ЗА ВЕРУ - Јово Бајић: Јасеновац у темељу хрватске државности

...За ове злочине знао је и подржавао их је папа Пије XII и Римокатоличка црква. Високодостојанственик те цркве, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, који ће ускоро постати римокатолички светац, био је војни викар у војсци Независне Државе Хрватске и челник „Одбора тројице за конверзију гркоисточњака“ основаног 1941. године. Он ништа није учинио да се ти злочини спрече, а међу злочинцима био је велики број његових свештеника.

У Доњој Градини код Козарске Дубице, Република Српска у суботу и недељу организује Дан сећања на жртве Јасеновца, најважније коцкице злочина чија је припрема почела још у деветнаестом веку

Дани сећања на ужасне злочине почињене у хрватском државном логору Јасеновац, какве историја не памти од старозаветних времена, биће организовани и овога априла. За Дан сећања на жртве Јасеновца одређен је 22. април, дан када је 1945. године, пре седам деценија, из логора покушала да побегне једна (овећа) група логораша, од којих је једва десет одсто успело да се домогне слободе.

И ове године сећање на јасеновачке жртве и злочине тадашње хрватске државе, без премца у људској историји, иза којих су стајали најшири слојеви хрватског друштва, биће обављено на два места, на два начина, у два дела истога логора, који се сада простире у две државе – Хрватској и Републици Српској.
Овим догађајима, ранијих година, иако су их представници Републике Српске звали, нису присуствовали дипломатски представници Ватикана, Немачке, Британије и Сједињених Америчких Држава, који су, неки више а неки мање, били укључени у јасеновачку трагедију, директно је подстицали и подржавали или су доприносили да се о њој ћути. Тешко можемо веровати да ће се бар неко од њих појавити у суботу или недељу у Козарској Дубици.

У делу логора на десној обали Саве, у Доњој Градини, која ће, како се планира, преузети улогу Меморијалног центра Јасеновац, Срби, Јевреји и Роми ће се, у суботу и недељу 18. и 19. априла, сећати страдања својих предака и сународника. Обележавање ће почети у Дому културе у Козарској Дубици, где ће 18. априла бити одржан перформанс „Смртимице животом“, а онда ће бити приређени и званични програми. Без зазора ће се говорити о злочинима и злочинцима, о изворима зла које је покренуло те злочине, али и колективном и појединачним психолошким портретима злочинаца. У тим догађајима учествоваће представници Републике Српске, Републике Србије, Српске православне цркве, али и представници јеврејских и ромских организација.

На другој, левој обали Саве, хрватска држава ће можда 22. априла традиционално обележити овај датум, па ће се, као и претходних година, истицати како је Јасеновац дело безумних појединаца, како је број жртава бар десет пута преувеличан, како је ово био радни логор и, што се у последње време провлачи, како су већину жртава чинили Хрвати.

Од око 800000 хиљада жртава, колико их је према званичним подацима бивше југословенске државе, а ти подаци прихваћени су у Републици Српској, њих око 90 одсто били су Срби, а остало су били Јевреји, Роми и остали антифашисти, који су доведени да овде у Јасеновцу буду убијени. Довођење и ликвидацију Срба, Јевреја, Рома и других антифашиста у Јасеновцу организовала је хрватска власт. У оквиру овога логора, на левој обали Саве, био је организован и један мали радни логор у који су довођени римокатолици, Хрвати, који су били противници Павелићеве идеологије, или их је за то неко оптужио. Према њима се блаже поступало, већина их је пуштена из логора.

Осветљавању злочина у Јасеновцу допринеле су и бројне књиге. Поменимо само оне које су пре више деценија написали Виктор Новак, Владимир Дедијер, Антун Милетић, Драгољуб Живојиновић и Милан Булајић. Тим књигама прибројали бисмо и „Магниссимум цримен“ и „Социологију хрватског ревизионизма“ Саломона Јазбеца, објављене пре неколико година у издању Маргеловог института у Загребу. Значајан допринос расветљавању злочина који су извршени над српским, јеврејским и ромским народом у Независној Држави Хрватској, па и у Јасеновцу, дала је и фотомонографија „Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској“ Јована Мирковића, штампана прошле године двојезично, на српском и енглеском језику. Ова књига фотографијама али и текстом који их прати дочарава сву страхоту злочина почињених у Јасеновцу. Изузетно је значајан и предговор „О геноцидности хрватске политике“ академика Василија Крестића, који указује да се идеја о стварању етнички чисте католичке државе Хрватске зачела у деветнаестом веку. Идеолози хрватске државе још тада су изашли са мишљењем да се таква држава не може створити без потпуног физичког истребљења Срба и осталих који су живели у областима Аустроугарске са Хрватима или поред Хрвата. Тако сазнајемо да су се за ту идеју залагали и бан Иван Мажуранић, али и такав интелектуалац као што је био Миховил Комбол. Ту идеју подржавале су хрватске политичке партије укључујући и комунисте. (Ова замисао остварена је добрим делом у Независној Држави Хрватској, а доведена је до потпуног остварења у акцији „Олуја“). Говорећи о страдањима у државним институцијама међу којима је био и јасеновачки логор, Јован Мирковић каже: „Независна Држава Хрватска била је земља некажњеног и дозвољеног терора, најтежих облика мучења, убистава, силовања, масакрирања и, понекада, тешко замисливих бестијалности (нпр. декапитација, вађења деце из утроба мајки и сл.) над својим држављанима друге расне, верске и националне припадности, који се проводио широм земље.“

Злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, што се истиче и у Мирковићевој књизи, подржавала је и прећуткивала Хитлерова Немачка. Немци су знали за све логоре и све злочине хрватске државе коју су они створили током Другог светског рата, могли су лако да их спрече, али то нису учинили. За ове злочине знао је и подржавао их је папа Пије XII и Римокатоличка црква. Високодостојанственик те цркве, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, који ће ускоро постати римокатолички светац, био је војни викар у војсци Независне Државе Хрватске и челник „Одбора тројице за конверзију гркоисточњака“ основаног 1941. године. Он ништа није учинио да се ти злочини спрече, а међу злочинцима био је велики број његових свештеника.

Још се гласно не говори ни о одговорности Енглеза и Сједињених Америчких Држава због тога што су прећуткивали, а и данас прећуткују злочине које су Хрвати тада починили над Србима. Зна се да је британска обавештајна служба имала сараднике међу официрима војске Независне Државе Хрватске. Неке од тих официра открила је немачка обавештајна служба, они су похапшени, ислеђивани и стрељани. Зна се да је Черчилова влада спречила Српску избегличку владу у Лондону да обелодани податке о злочинима који се чине над Србима у Независној Држави Хрватској. О везама Американаца и Енглеза са Павелићем и његовом државом сведочи и књига Марка Аронса и Џона Лофтуса „Пацовски канали“ која је објављена на српском 1991. године. Прошле године појавило се и друго издање. У тој књизи, на основу прворазредних америчких историјских извора, помиње се да су амерички и енглески обавештајци омогућили бекство Анте Павелића и његове пратње и заштитили га од суда. Павелић је побегао из Загреба са товарима злата. Био је то златни накит узет од ухапшених Срба и Јевреја пре него што ће они бити убијени. Живим жртвама Хрвати су вадили златне зубе, који су такође били у Павелићевом товару. То Павелићево злато није изазивало гађење код Енглеза. Два камиона тог хрватског злата, које је било означено као власништво Ватикана, из британске зоне у Аустрији, у пратњи британског пуковника Џонса, како сведоче Аронс и Лофтус, била су пребачена у Италију.
Било би изузетно важно да се српска историографија устреми на расветљавање разлога због којих су се Енглези и Американци заштитнички односили према Павелићу и Хрватима. Ако би се то постигло, лакше би се разумело учешће Енглеза и Американаца у припремању верско-грађанског рата у Хрватској од 1991. до 1995. и стварању етнички чисте католичке државе Републике Хрватске. На основу тога се могао предвиђати и њихов будући однос према Србима.