Уредништво: СА Сабор СПЦ и операција „Лажна застава“
недеља, 17 мај 2015

 Многи од наших посетилаца  збуњени су и питају нас  – шта се то дешава на СА Сабору СПЦ? Да ли је могуће да екуменисти и новотарци бране правоверне владике Георгија и Филарета од неканонске смене?

Трезвеноумље данас нам је потребније него икад.

Сви врло добро знате да је владика Иринеј Буловић најјароснији екумениста у СПЦ, који је недавно изјављивао да жели да буде у вечности са хрватским папистима, обожаваоцима Степинца и сличних. Може ли се од њега и његових очекивати неко добро?

Екуменисти и „Хегеловска дијалектика“

Ни у једном тренутку не сме се сметнути с ума да су екуменисти религијски глобалисти који имају јасно зацртан циљ и разрађене методе за његово достизање. Исти принципи који се примењују у сфери политичке глобализације, примењују се и у сфери екуменизма. Темељни манипулативни концепт по коме екуменисти разарају Православље, ради његовог утапања у антихристову сикретистичку квазирелигијску папазјанију, - је концепт „проблем – реакција – решење“.

Овај појам данас је познат и као „Диоклецијанова теорија“ (због његовог учесталог коришћења „false-flag“ операција у прогону хришћана) или „Хегелијанска дијалектика“ и „Лажна дихотомија“ (лажни избор, дилема). Посматрани кроз призму поменуте глобализацијске дијалектике, деструктивни унутарцрквени процеси уопште, као и тренутна догађања на Сабору СПЦ, у великој мери бивају демаскирани.

Два лажна проблема

После дводеценијског форсираног подривања СПЦ, кроз кварење Светосавља као православног хришћанства српског стила и искуства и произвођење анархије у светоотачком и светопредањском освештаном богослужбеном поретку, уместо, ако не враћања процеса супротном правцу, оно бар и најмањег отпора деструкцији, - сведоци смо још једног тријумфа  „хегелијанске дијалектике“ у Сабору СПЦ. Наиме, како би екуменистички погонски мотор и на овом Сабору радио пуном паром, у Српској Цркви створена су два лажна проблема – безаконе смене двојице правоверних епископа. Све се одвија по већ опробаном сценарију: оптужбе се крећу на релацији новац-неморал, јер се оптужбе клирика за такве преступе најлакше примају у народу (од људи у мантији и безбожници очекују скромност и целомудреност).

Лажне заставе

Производећи својеврсни „False Flag“ („Операција под лажном заставом“) на правоверне епископе, екуменистичко-новотарска клика калкулисала је с адекватном реакцијом. Устајање ревнитељског табора – верника и клирика – било је неминовно. Смена било ког епископа екуменисте и новотарца, макар био и педофил, била би бледа сенка онога што се тренутно одвија пред нашим очима. Сада у строју „бранилаца поретка“ корачају водећи ревнитељи и водећи цркворазбијачи, исти они који се моле да у вечности буду са духовним и телесним прецима усташких кољача. Играјући прљаве језуитске игре, паписти су рачунали на кратко памћење народа. Управо је епископ бачки Иринеј Буловић, који је безаконим свргавањем „ломио кичму“ владики рашко-призренском Артемију, како би се уклонила и последња препрека предаје Косова и Метохије у руке шиптарских мафијаша и НАТО убица, и који је инсталирао своје послушнике на трансферзалу пацовских канала уклањањем владике Константина, - иницирао стављање на дневни ред Сабора питање свргавања епископа Георгија и Филарета, предавањем Сабору петиције са потписима 21 епископа. Овај чин је, између осталог, показао да је, на жалост, у Српској Цркви већ укорењена папистичка концепција Цркве, преузета из старог Рима, по којој постоје два сталежа: виши, привилеговани – патрицији, и нижи – плебс, плебејци. Духовништво - то су ти патрицији, виши привилеговани сталеж, и обични верујући хришћани – плебс, плебејци”, нижи сталеж, бесправни, који обавезно само слуша, у свему се беспоговорно повинује, никада и ни у чему не смејући да се искаже, осим у плаћању харача. Јер ни једна петиција верног народа, од којих су поједине имале и по 15.000 потписа, никада није стигла до Сабора. Говорило се да се петицијама не може вршити притисак на Сабор, нити се на тај начин могу решавати питања у Цркви. Дакле, на идентичан начин уклањању владика Георгија и Константина, уклоњени су и владике Артемије, Константин и Василије, али то подносиоцу садашње петиције и његовој гласачкој машинерији у Сабору тада није сметало.

Шта се то у међувремену догодило? Да ли се епископ бачки преумио?

Скривене операције се настављају

Из перспрективе здраве логике, очито да није, мада – гле туге – у то понекад поверују и поједини житељи неких ревнитељских манастира. Сада, заправо, долазимо до трећег елемента „лажне дихотомије“ (лажног избора) а то је - решење. Изведеним лажним нападом не само да су екуменисти желели слудети и оно мало здравомислећег народа, већ су рачунали и на далекосежније последице своје „False Flag“ операције. Ни један од вапијућих проблема неће бити разматран на Сабору. Екуменизам, заједничке молитве за јеретицима, груба кршења канона, увођење јереси у Цркву на широка врата, стварање дубоког раскола богослужбеним новотаријама – неће бити ни поменуте на Сабору. А будући „Свеправославни Сабор“? Ко се тога још сећа у овој саборској гангули? Хоће ли двојица Иринеја - Гавриловић и Буловић, и митрополит Амфилохије, тренутни „лош полицајац“, као учесници прошлогодишњег истанбулског сабрања предстојатеља Помесних Православних Цркава и као стални представници у предсаборским припремним комисијама, упознати саборске оце са детаљима свог рада у поменутим закулисним „међуправославним“ телима? На који начин ће Сабор СПЦ заузети ставове које ће делегација СПЦ заступати на „Свеправославном Сабору“? Шта то беше словесно стадо Христово? На који начин ће бити изабрана 25-ца епископа која ће догодине ићи у Истанбул? Да ли ће верници бити питани о томе или о било чему?  Народ је привремено ослепљен бацањем прашине у очи тобожњом одбраном поретка од насртаја Синода, док ће се сва крупна питања по Цркву решити у дубокој тајности, онако како је екуменистичко-новотарско братство навикло да чини.

Ни речи у рушењу породице и содомизацији Србије

Да не заборавимо: у Србији се спрема увођење новог Грађанског законика, који одузима права родитељима и баца их у положај сумњивих лица пред државом, као и легализацију „педерских бракова“. Већ су донели стравичне законе, попут оног о обавезној вакцинацији сумњивим вакцинама. Спрема се и закон о еутаназији („убиству из милосрђа“). Мислите ли да ће се Сабор огласити о томе? Наравно да неће. Срећни православни народи, попут Руса, Грузина, Грка имају саборе који се боре за заштиту хришћанског идентитета свог народа, али Срби, по Божијем допуштењу, због грехова својих, нису срећан православни народ. Њима је дато да их воде екуменисти и новотарци, који плове под лажним заставама и бацају народу прашину у очи, с папиним крижевима и прстењем на рукама.

Како ће то тећи?

Све је врло прецизно и темпирано изведено. Већина саборског времена протећиће у утврђивању дневног реда и лажираним свађама. Онда долази викенд. Ближи се велики празник Вазнесења Господњег. Епископи ће журити да се врате у своје епархије. Епископ бачки ће се у међувремену одљутити и вратити у Патријаршију из хотела „Москва“ да напише „званично саопштење“ са Сабора. Читаћемо о завршетку радова на Храму Светог Саве, о црквеном школству  и сличним тричаријама, док суштинске теме неће бити ни поменуте.  

 

Post scriptum

Ми смо 3. априла ове године објавили писмо нашег читаоца К.Т. који је прецизно описао догађања у СПЦ. Као post scriptum овог нашег саопштења, подсећамо вашу богољубиву пажњу на то:

"Смрћу Патријарха Павла, чија је сахрана представљала последњу грандиозну манифестацију нашег свенародног достојанства, тело Српске Црве се преломило. Веома брзо су се међу архијерејима нашли преобраћеници, гоњени користољубљем, а вероватно и страхом (од Хашког трибунала, од домаћих органа гоњења, од свевидећег ока тајних служби, али и од својих безакоња) који су пали на колена пред кнезом овога света, спремни да му служе и да опонашају одговарајући начин живота (не мислимо само на бес и расипништво, него на отуђење од незнавеног народа). И ево их, стоје на почасним трибинама, и где их зову и где незвани одлазе, с улагивачким осмехом, са пробуђеним рајетинским менталитетом, како је Јован Цвијић називао падање на колена пред страним господаром (Европска Унија, НАТО, Римокатоличка црква) и његовим марионетама који данас владају Србијом. Колико су ти носиоци рајетинског менталитета понизни пред страним и домаћим деспотима, толико су свирепи у тлачењу верујућег народа и прогону сваке слободоумне и храбре главе архијерејске, свештеничке, монашке. Заборавили су да је сиротиња раја честит народ, који је у стању да дуго трпи ударце, али да остане веран сопству и својој вери, традицији, образу, да у себи прибира снагу и чека прилику за устанак и ослобођење.

Шта је биланс владавине Иринеја Гавриловића на трону Српске Цркве? За разлику од патријарха Павла, који је расколе исцељивао, овај их је (самостално и још више под сугестијом консултаната са врха власти и из саме Цркве) распаљивао. Процесуирано је више епархијских архијереја, сви под оптужбом за финансијске малверзације (у Патријаршији, као и повереној му Архиепископији београдско-карловачкој таквих појава, јамачно, нема), а свакоме поштеном човеку јасно је као бели дан да су они смакнути због националне оријентације у времену свеопште продаје Западу.

У редове епископата бирају се каријеристи којима је једини закон закон лојалности јачем, а једина вредност новац и моћ.

Свештеничка места се купују. Рукополажу се и такви кандидати који ће својим деловањем компромитовати чак и саме епископе који су им указали поверење.

До народа никоме није стало. До оних малих чији анђели подједнако гледају лице Оца небескога, који су остављени у беди, глади, болести, безнађу, презиру.

Све што је Патријарх Павле извојевао, они су уништили и расули.

Скромност, на коју су обавезани већ и монашким заветима, заменили су невиђеном раскоши својих дворова, бесним колима, пријемима, ручковима, вечерама, ордењем и наградама који се шаком и капом деле тајкунима и медијским звездама (не заборавимо, Патријарх Павле категорички је одбијао да прима новчане прилоге од новопечених богаташа, знајући да се светиња не гради од онога што је стечено на крви, зноју и сузама обесправљених радника).

Независности Цркве од државе олако су се одрекли, па су допуштали да их инструментализује свака гарнитура која би се дочепала власти. Симфонија се час посла претворила у какофонију, у којој су најотужније звучали реквијеми у изведби министара и премијера присутних на седницама Синода.

 А шта смо заузврат добили као Црква и као народ?

Добили смо веронауку у школама – вероучитељи су препуштени сами себи, остављени на милост и немилост координатора за верску наставу и архијерејских намесника, већ дванаесту годину раде на одређено време, по уговору о делу, без икакве социјалне сигурности, а томе је кумовала управо Црква, не држава, сматрајући да би пријемом у стални радни однос изгубила право надзора над вероучитељима (бесмислено, јер надзор врше Министарство просвете и епископије преко својих инспектора).

Богословски факултет враћен је у окриље Универзитета, али он се претворио у легло јереси и место затирања свега што је у српској омладини још остало чисто, поштено и православно.

Богословије су скинуте са црквеног буџета – наставници годинама таворе без плата и сналазе се како знају и умеју, при чему им се јавно одаје признање да су они највећи црквени задужбинари. Просветним установама Цркве нико се не бави, иако после сваког мајског заседања Сабора у званичним саопштењима читамо да је главна тема била унапређивање црквене просвете.

Црква је добила медијски простор, али под јасним условом да шири верску толеранцију и одриче се својих аутентичних вредности.

Сам Патријарх, попут председника Владе, не пропушта ниједну прилику да се појави у јавности, али његова реч нема ону делатну силу какву је имала реч Патријарха Павла, јер Бог хоће да му се клањамо у Духу и истини.

Патријарх Павле позивао је народ на пост и молитву у време свенародних искушења. Сила његове молитве низводила је дажд се небеса и даривала сунце, штитила је српску земљу од најезде иноплемених и међусобне борбе. Његов жалосни прејемник на трону опсетио се да сазива молебане тек пошто би документи о продаји Срба већ били потписани. За време катастрофалних поплава, зељотреса, клизишта наш садашњи Првојерарх није се сетио да завапи к Небу.

Сетио се, веселник, више пута да прозива избеглице и прогнанике из западних српских земаља, због чега је изазвао револт њихових удружења. Ипак, и у свештеним данима Великог и Часног Поста, на исповести подручног свештенства, патријарх Иринеј ономад се усудио да јавно каже како су прекодрински свештеници у Архиепископију донели примитивизам – то је шамар у лице потомцима Стојановим и Синобадовим, Куриџиним и Онисимовим, чији је једини грех што су морали да беже испод усташког ножа из оних наших земаља гдјено мајке јадикују синке, вјерне љубе своје вјерне људе.

Владика Филарет сада је на стубу срама због искреног признања да није ступио у ову и овакву Цркву, да се није њој заветовао, да не може да се снађе у једној политичко-идеолошкој творевини која је у лицу њеног Првојерарха и појединих епископа изневерила своје истинско призвање и продала се за краткотрајне привилегије, за част и сласти овога света.

Уочи Страдалне седмице, у данима када се сећамо Јудиног издајства, време је да поразмислимо и о томе коме смо препустили брод наше свете Цркве и да ли својим нечињењем прећутно учествујемо у њиховој издаји и продаји онога што им не припада – наше части и образа, наше вековне традиције, наших светиња и достојанства.

Устани, Боже, брани ствар Своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!

Сабери, свети Саво, саслужитеље Своје и сажитеље у Небеској Отаџбини: извести Симеона, покрени Василија и Петра, узми Јоаникија, Прохора, Уроша, поведи Лазара, Авакума, Теодора, притекни Вукашину, Платону, Сави, пружи руке своје великомученицима јасеновачким, јадовинским, клепачким, пребиловачким, голубњачким, глинским, петровачким, убеди Николаја и Јустина, обасјај нас утехом небеском! Молите се за Цркву нашу Православну и Отаџбину земаљску распету, продату, поругану; призрите на сваку душу српску која трпети не може ропства мисирскога и клањања златноме телету – духовном опустошењу, лажном миру са неправославнима, разврату, безакоњу,  безбоштву! Јер је у Господа уздање наше, и Победа и спасење свих који се у Њега надамо. Господе над силама, буди с нама! Господе над силама, помилуј нас!

К.Т."

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 18 мај 2015 )