ВЕЧНИ СРПСКИ КАТИХИЗИС: ЈА САМ ЧОВЈЕК, СРБИН И ХРИШЋАНИН / РАЗГОВОР СА КЊИЖЕВНИКОМ СРЂАНОМ ВОЛАРЕВИЋЕМ
За читаоце сајта „Борба за веру“ разговарали смо са нашим угледним писцем, Србином из наших дивних далматинских крајева, Срђаном Воларевићем.
ЖИВОТ И РАД
ПИТАЊЕ (П): Уважени господине Воларевићу,реците нам укратко нешто о себи и свом стваралаштву.
ОДГОВОР (О): Рођен сам у Буковићу поред Бенковца, у Северној Далмацији. Школовао се у Београду, студирао филозофију. Објавио књиге песама: „Кнегиња за породичним столом“, 1972.; „Разбијено огледало“ (библиофилско издање, са бакрорезима Петра Омчикуса), 1979.; „Шапат у говорници“, 1983.; „Вести са границе“, 1989. Књиге приповедака: „Искушење ћутње“ 1992.; „Под кровом ватрене куће“, 2002.; „Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине“, 2012. Романи: „Цвјета“, 2004.; „Кратка повест једног гађења“, 2011. Путописни есеј „Једно време у Италији“, 1994. Есеји: „Где ми јесмо они нису“, 2001.; „Извештај из земље Лотофага“, 2009. Радио Београд је емитовао моје радио драме „Краљица, прељуба“, „Ускок Стојан Јанковић“, „Петар из Бргуда“, „У кругу прогонства“, „Алберто Фортис међу Србима у Далмацији“. Објављивао по књижевној периодици књижевну и ликовну критику, есеј, историографске радове и друго.
ОД БЕЧКОГ РАТА ДО ДАНАС
П: Ваша књига огледа „У земљи лотофага“ је, још у доба претходне власти, показала не само дубину наше, него и светске кризе, за коју видимо да је избила у тренутку тектонског поремећаја светског поретка, једнаког оном какав је био прелазак из Средњег у Нови век. У њој сте показали куда иду и Срби и свет без Бога. Пут у пропаст се потврђује из дана у дан. Какве су перспективе са Ваше историософске осматрачнице?
О: У приснијим разговорима са неколицином блиских и сродних душа усталио сам да казујем како смо ми Срби, као народ, као један живи организам у словесности Божјој, иако без своје државе и њој следствених установа, свој највиши духовни врхунац после Немањића имали у време када је патријарх Арсеније Чарнојевић, са трона Светога Саве позвао Србе да заједно са Европљанима крену у борбу против Османских окупатора. Тај рат неки зову Бечки, неки Света лига, а неки Велики бечки рат. Постоје наговештаји да је патријарх позвавши Србе на оружје имао на уму ослобађање свих српских земаља у једну државну целину. Даље индиције казују да би у тој Србији, по патријарховим замислима, врховни војни заповедник био велики српски јунак Стојан Јанковић, а световни владар гроф Ђорђе Бранковић. Рат се завршио са несрећним исходом за нас Србе, са најоштријим упозорењем да никад са Западом (читај римокатолицизмом, и кад је протестантски или евангелистички или атеистички) не ступамо у савез, ма које врсте, а поготово не оне који подразумевају господственост, част, врлину, витештво, жртву. Међутим, отац проте Матије Ненадовића, Алекса Ненадовић, као онај који је угледом своје мантије два нараштаја касније позивао Србе да се прикључе Аустрији у рату против Турске, то или није знао или се равнао по чему другом, па кад је Аустрија изневерила Србе, свуда по Београдском пашалуку држао је проповеди како Шваби не треба веровати док је света и века. И Радован Караџић је веровао Ричарду Холбруку, па га је овај лагао као последњи улични дрипац, и Дража Михаиловић је веровао Великобританцима, па су га ови, уз све његове заслуге у заједничкој борби против Хитлера, препустили својим миљеницима комунистима на милост и немилост, и Добрица Ћосић је веровао лорду Дејвиду Овену па га је овај пијачно превеслао, а Слободан Милошевић је био рекордер у давању вере Западњацима који су га, Ђинђићевим рукама стрпали иза решетака, где су га и уморили.
Размере Великог бечког рата не могу имати оне границе које имају данашњи ратови, али за она времена то је заиста био један велики рат. За нас је драгоцен јер нам показује да у свим потоњим ратовима, до дана данашњег, ми смо увек уносили господственост, част, врлину, витештво, жртву; то је оно што Србина чини човеком и чедом Светога Саве. И то не могу умањити ни бескрилни анђели палог света Наташа Кандић, ни Соња Бисерко, ни Александар Вучић, ни нико међу Србима од историчара по потреби и камери и микрофону, ни њихово свеукупно величање издаје као врлине, а жигосање јунаштва као чина силеџијства и као злочина. А као најочевиднији знак „тектонских поремећаја“, рат, увек указује на суштину човековог бића и његов однос са Богом, без мимикрије. Ово што се нама Србима дешавало од деведесетих до данас показује да се наши ратови нису завршили, били ми као народ у ковитлацу светских преустројавања или не били, и коликогод нам трубили са високих политичких функција да су за нас ратови прошлост. Не само због тога што је Крајина окупирана и расељена, не само због тога што су Косово и Метохија претворени у базу америчке солдатеске, што у Рашкој области прсти Запада муљају по муслиманима, што се Војводина палим српским душама на нитима Ватикана разглашава несрпском земљом, што је српска Спрата постала продавница отирача за ноге, ми Срби смо у рату, данас и овде, то и врапци знају, онако као што председник Николић бунца да Србија неће више ратовати. А ако знамо да је народ Божја творевина, као што су то реке, планине, звезде, како један словестан народ може пропасти? Зар нам пример са Гедеоном и његових триста бораца против Мадијанаца, којих „бјеше много као пијеска по бријегу морском“ (СУД, 7, 5, 6 и 7) не казује о неуништивости народа када је у духу свом уз Бога? И од чега нас Срба треба да је страх осим од Бога?
АУТЕНТИЧНОСТ ИЛИ ХИБРИДНОСТ
П: Сукоб цивилизација, пре свега хришћанства (макар и у постхришћанској верзији САД – ЕУ позног либерализма) и ислама, пре но што је постао стваран, био је, на неки начин, пројектован, као да, осим сукоба, не постоји и сапостојање у миру ( сетимо се Хантигтона и његовог инсистирања на неизбежности сукоба). Ако знамо да је САД подржавала све исламске фундаменталисте, од талибана против Совјета, до оних који су били добри као ратници против Асада и Сирије, а зли су као ИСИЛ, шта је смисао тог сукоба?
О: Сједињене Америчке Државе су једна хибридна творевина, са потписима масона на Декларацији о независности (само један потписник није био масон). А то значи да та држава није настала из спонтаног трајања једног народа, са својом историјом, митовима, предрасудама, веровањима, обичајима, страстима, сазнањима, својом душевношћу и духом... Америчке објединитељне снаге изражавају се искључиво и једино кроз законе људске, као творевине лукаваго ума. Тако је било, када је та вештачка творевина саздана, тако је и данас. Онда није ни чудно што у пребројавању ратова у свету, од године краха фашистичке Немачке, Америка данас држи барјак изазивача скоро свих ратова, које неки зову сукоб цивилизација, или борба за интересне сфере, или одбрана националних интереса... чиме нам се показује да та држава тим ратовима одржава своју хибридну националну свест у некој врсти ексклузивности која се, после свих мирних и често невидних и замаскираних средстава, изражава војном силом, као 1999. против нас Срба. Иако свуда и на све трубе труби о свом слободном свету и светињи слободе, Америка не зна, као што није ни знала, шта је симбиоза – ко у то не верује, нека се запита: где су амерички Индијанци? Слика и прилика таквог разумевања себе и другог народа находи се код оних који за себе говоре да су Хрвати, и не само када славе „Олују“, као велики национални празник.
СА КОСОВА И ОКО КОСОВА
П: Славни српски писац Григорије Божовић својевремено је писао да је Ибарски Колашин (данашњи тзв. „Север Космета“) два века спречавао да се споје „љута Дреница“ и Санџак. Ми смо, од осамдесетих година 20. века, знали за „зелену трансверзалу“. Да ли би шиптарски рат у Македонији био могућ без Бриселског споразума, и пуштања низ воду србског Севера Космета?
О: У картама догађаја, које Америка меша над српским земљама, Шиптари су данас веома јак адут – чију снагу оверавају и увећавају наши јаничари са вашингтонском чалмом и краватом. То значи да ако и не би било Бриселског споразума, међу домаћом отпадијом Американци би пронашли извођаче нечег другог за потпуно одстрањивање ма каквог српског учинка на Косову и Метохији, али и даљег климања Србије као трулог зуба, тако да би и овако и онако Шиптари добили миг да крену против Македоније. И није њихов, већ амерички циљ усталасана Шиптарија, дозирано са великом Албанијом, за сада, са намером да преко њих држе нас Србе у запту и контролишу цео Балкан, а тиме се опиру Руском примицању Дарданелима. И у томе не видим ништа ново. Немојмо заборавити: Албанију су направили Аустрија, Италија, Немачка – на нивоу амбасадора, пошто су Срби од Турске ослободили своје историјске и етничке земље, које су данас у добром делу данашње Албаније. Јер хабсбуршком двору никако није ишло у главу да Срби треба да живе на својој земљи, са својом управом. А у главама Америке сада сврдла исти црв, с тим што су њени апетити окренути према Русији, а домаћа отпадија (коју из не знам којих разлога зову елита), из широке лепезе свог делања, не да Америци отежава, него се вазелински и више подмеће но што нужда тражи.
КРАЈИНА И УКРАЈИНА
П: Оно најважније што се не сме заборавити – рат запада против православног Истока почео је у Вашој родној Далмацији, у древним србским Крајинама. Руска геополитичарка Ана Филимонова је на једном скупу рекла – да смо бранили Србску Крајину,не бисмо добили Украјину. Каква је улога славног краја Јанковић Стојана у нашој историји и зашто смо предали Книн?
О: Морам да наведем једно веома занимљиво запажање, с почетка рата за слободну Републику Српску Крајину. Чини ми се да се то дешавало септембра 1991. године. Границе Крајине су углавном биле обезбеђене и одређене у Далмацији, као клин једино је још преостало било углавном хрватско село Крушево, између Обровца и Бенковца. После неколико дана бомбардовања минобацачима и много испаљене пушчане муниције и тај клин је одстрањен. Тада се међу мештанима, углавном сељацима и житељима малог града Бенковца пронео глас како је Крушево наоружао Вацлав Хавел, писац и председник Чешке. Просто и једноставно изговорено: Вацлав Хавел. И нико није спомињао његову незахвалност, над тиме како су му Срби, за време његовог дисидентског робијања, омогућили да му се породица прехрани. Ово сазнање не само да казује о веома високој националној свести, већ и способности да се проникне непријатељ и његова делатност. Да бих то доказао цитираћу песму коју је 1991. спевао, како се потписао, „чобан Буковице, / што недавно тражио цурице / у Лишане покрај Островице“ (Буковица је подвелебитски појас у Далмацији, у Крајини, шумом и каменом и брдима прекривен).
„Овај рат си отпочео Фране
Против Срба против српске стране
Јер ти ниси школован толико
Зато кољеш мало и велико
Кад не мореш клати на велике
Тражиш помоћ и од Америке
И од Швабе старог савезника
Да Србија не буде велика
И друге се земље придружиле
Па да Срба не постоји више
Ако ове две Крајине падну
Знај Србијо и ти си у јаду
Брзо они стићиће до Срема
Знај Србијо да и тебе нема
Зато нама требаш помоћ дати
Да нас амо не кољу Хрвати и
Од Руса а шта направише па да
Од њих нема ништа више
Цео Балкан од Солуна града
Српски народ да највише страда
Ако ово потпишете стварно и (мисли се на Венс-Овенов план, са УН)
Косово изгубићеш равно
Војводину Мађари ће давати
То одавно чекају Хрвати
Ето види што нам свијет ради
Само да би крепали од глади
Па нас тако стављају на муке
Да крепамо и без њене руке
Ако план се Туђманов потпише (план са УН и УНПРОФОРом)
Знај Србијо да те нема више“.
Ово је цитирано без исправки, будући веома сликовито по веома високој националној свести, без које се и не може сагледати ни једно геополитичко сазнање о народу и његовој држави. И сигурно да је питање над питањима: зашто је предат Книн. Оно јесте да много тога није било на добрим, дубљим, чвршћим темељима у Крајини, али кад се сетимо како се у Србији обележавао 1. мај 1995. године, док је падао део Крајине у Славонији, онда нам је и јасна пропаст целе Крајине. Да кажем са тихом јеткошћу и не без опорог укуса горчине, тада се у нас Срба испољила тешка болест одсуства свести о сопственом роду, болест коју су комунисти подигли на виши ниво боловања у односу на оно што се запатило у првој Југославији. А то нас онда уводи у далеко сложеније разматрање, испреплетано са сумасишавшим одступањем од места победника у Првом светском рату, јер, најупрошћеније речено, рат није добила Југославија него Србија, и не Југословени него Срби, да не би непријатељ и злочинац у лику Хрвата преко ноћи могао да постане и пријатељ и брат, а понегде и Србину газда.
ИДЕ ПАПА ОКО ТЕБЕ, ПАЗИ ДА ТЕ НЕ ОГРЕБЕ
П:Без Ватикана се наша историја не може разумети. Шта ли нам сада, кад им је на челу „мирољубиви“ Фрања, који је у Патријаршију послао свог оданог сеиза, кардинала Курта Коха, спремају? Морамо ли памтити историју наших односа са Ватиканом?
О:Да, то је једна прека нужност у свим нашим сећањима на минула времена у нашем народу. Ми морамо с далеко више пажње да осматрамо и пратимо делатност Ватикана, чак да у уџбенике из историје бистро и јасно уносимо најбитније чињенице које описују однос Ватикана према Србима. Још 1622. године у Ватикану је установљена Римска конгрегација за пропаганду вере, до тада делујући ванинституционално. Основни циљ те установе био је и до данас остао уништење српског православља и борба против протестантизма. Професор Радослав Грујић је разоткрио почетке организованог делања у штампању богослужбених књига, са српским писмом и римској цркви подобним догматима, као и у школовању даровитије српске деце у војнике римокатолицизма за борбу против православља, из времена доминације Османлија на Балкану. Најновији подвизи те установе казују о Заводу светог Јеронима, у јавности познатијем као пацовски канал за одвођење усташа у слободу, на Запад, међу којима најугледнији бејаше Анте Павелић. Да та делатност Ватикана не јењава имамо уверења из сазнања о данашњем положају оне шаке преосталих Срба у Хрватској. Тако, на пример, почившем митрополиту загребачко-љубљанском господину Јовану жалили се њему подручни свештеници како их Срби из села у околини Слатине о славама у куће више не пуштају. Кажу: „Имамо ми другог попа“. Колико се сећам то се нигде у јавности није могло ни чути ни видети. Нешто слично дешава се у самом Задру, где је приличан број Срба остао, али сада с именима Анте, Јуре, Стипе... Ја лично ни једном једином папи, па био он и мирољубиви, не верујем ни да, док је жив, метаније једном годишње чини над свим јамама по Далмацији, Херцеговини, Лици, Велебиту, Јадовну, у Старој Градишци, Јасеновцу, Бања Луци, Сарајеву, Госпићу... Не верујем све док фратри децу по школама у Хрватској не почну да уче покајању, да по имену и презимену именују све из римокатоличког клира који су својеручно учествовали у покољима Срба у Независној Држави Хрватској, иако их има преко 2000 (две хиљаде), заједно са часним сестарама. Да је у питању „одгој“ који треба да одведе на пространства мирољубивости, у то нас је уверио и онај несретни градоначелник Сплита, Жељко Керум, када је ономад јавно изразио мржњу према Србима, па се онако припросто правдавајући излануо „јер сам тако одгојен“. А што се тиче папиних и ватиканских наума с нама, у та кола дуго већ утрпани смо као народ и као црква, сад нам још само фали конкордат, за оних 0,5 % римокатолика у Србији, па да та кола крену још брже, до уклањања олтара и увођења латинског језика. Нама на душу што се миримо с тиме.
ИМПЕРИЈА ПРОТИВ СВЕТОСАВСКЕ ЦРКВЕ
П:У СПЦ се, како неко примети, дешавају ствари небивале ни у доба Броза. Наиме, Броз је утамничио двојицу србских владика ( митрополита црногорско-приморског Арсенија, владику хвостанског Варнаву ), и наредио рашчињење владике америчко – канадског Дионисија. Од 2010. до сада видимо уклањање петорице владика. Има ли то икакве везе са геополитиком НАТО Империје? Хоћемо ли дочекати осамстогодишњицу србске аутокефалије са подељеном и завађеном СПЦ?
О: Негде сам давно био прочитао како је наш песник Иван В. Лалић био у гостима код Исидоре Секулић, а ту се задесило још неко млађе друштво писаца и песника. Било је то у она времена када се полако, по свим порама живота, као незуставиви канцер ширила комунистичка визија државе и народа. И онда је Лалић, онако младалачки, из опијености овим светом, мудру Исидору Секулић запитао шта ће бити са нашом Црквом, будући да су комунисти водили борбу против Бога и Цркве. А она му је смирено одговорила: Црква постоји више од хиљаду година. И ништа више није имала потребе да каже. После краха сирове и голе комунистичке власти, до данас, Црква се полако усправљала, са новим снагама, све више бивајући присутна у животу Срба. Наравно да је плановима НАТОа то стајало на путу, па ништа није необично у томе што настоји да растури Српску Православну Цркву, као најважнијег и најјачег стуба српске словесности и духа, будући да су Срби у овом кутку света веома важан народ. Пошто је НАТО разбио све веће гаранте националног јединства, уз свесрдну помоћ јаничара својих међу нама, преостала је Црква. И све што сада чини, ради по истом рецепту фрагментације, или атомизације Цркве – што је, уједно, и од духа либералног капитализма, где ништа није вечно, ништа целовито, ништа обједињавајуће, где је саборност прокажен вид човека, где је хистеричност начин тока времена, и где установе постоје да би служиле онима којима нису потребне.
Замислимо, на пример, путнички авион који је растављен на своје фрагменте, моторе, крила, реп, танкове за гориво, а остала су само седишта и кабина, са кокпитом. И путници лепо седе, пијуцкају сокове и ракију, једу сендвиче, и верују да путују, као што и пилоти седе и верују да пилотирају, а авион се није ни макао од писте. Ето, то је фрагментација, то је атомизирање Србије и Срба. Па нек се свако смести где мисли да му је место, међу путницима, или међу пилотима.
Исто тако, не треба нам способност проницања магичних формула „отвореног друштва“, „транспарентности“, „независних медија“, „политичке опозиције“, „цивилног друштва“, „људских права“, „хомофобије“, „невладиних организације“, „вобинга“, „права мањина и различитости“, „омбудсмана“, „агенције за борбу против корупције“... да бисмо познали делатност кнеза таме чији је једини и највиши циљ да се из Србије измакне свако видно и невидно тло на коме ће се усправити обједињено српско родољубље. Па тако и у нашој Светосавској Цркви. Не могу а да не наведем прву реченицу из књижице, намењена деци, која се зове „Наук хришћански“ Стојана Шобате из 1772. године, по налогу Синода у Сремским Карловцима која је била уврштена у катихизис. Та реченица, после питања „ко сам“, гласи: „Ја сам човјек, Србин и хришћанин“. А ако знамо да је Америка држи душу и вољу НАТО пакта, онда нам је јасан њен план да се Срби без пушке и бомбе распу као песак у кориту реке, са приличним бројем својих православних цркава, међусобно чак и завађених.
НОВИ ПОРЕДАК - ОД НАПОЛЕОНА, ПРЕКО ХИТЛЕРА, ДО ДАНАС
П:На крају, хоће ли Нови поредак, о коме Хитлер није могао ни да сања на овај конзистентан начин како то чине либерал – капиталисти и банкократе Запада, заиста бити остварен? Куда идемо?
О: И Наполеон је правио Нови светски поредак, па је зубе поломио у Русији, као што је и Хитлер неславно прошао наоружан закорачивши на православну земљу. Не видим зашто се то не би данас десило и Америци, Америци која се у духу може објединити само по сили закона, или што они кажу, под заставом. Није никаква тајна да се рат води оружјем а добија духом. Зато, не баш у љубави са духовним јединством, Американци производе своје клонове широм света, па и код нас Срба али и у Руса, да би те креатуре као јаничари данашњице, као безобзирне акинџије представљали претходницу главнине америчке. Онда није ни необично што у америчком односу према рату и према циљу свог освајања, уз најпунији учинак гордости и бахатости, нема ни господствености, ни части, ни витештва, ни честитости, што ће врло скоро довести до потпуног краха тог америчког настојања да установи нови светски поредак. То значи да нас Србе чекају врло, врло турбулентне године, па да се не изненадимо, као и деведесетих година, и да неспремни на пречац почнемо да откривамо наше најмоћније оружје: духовно јединство, уз ћивот Светога Саве. И не треба да стрепимо од оних чији су свеци Сорош, Рокфелер, Ротшилд... од оних који се бусају у прса своје моћи и силе а нису су усудили да пешке дођу у Србију 1999. године.
Хвала Вам на разговору, господине Воларевићу.