Што је започео епископ новотарац Хризостом, завршава епископ Јустин
недеља, 31 мај 2015

 Манастир Благовештење проглашен женским, уместо Георгија мати Михаила

Чачак, Овчар Бања - Манастир Благовештење кабларско решењем епископа жичког Јустина проглашен је за женски и ова одлука ступиће на снагу 4. јуна. Истим актом владике, игуман Благовештења архимандрит Георгије разрешен је дужности настојатеља ове светиње и остаће у манастиру као свештенослужитељ.

Сабрат Георгијев,архимандрит Јован Радосављевић премештен је у манастир Јежевицу.

Од 4. јула о манастиру на кабларској литици стараће се игуманија Михаила Пантић која је премештена из сестринства манастира Жича одакле су и, одлуком владике , прикључене јој још две сестре, Гаврила Јаношевић и Рафаила Милосављевић.

Данашњу литургију у Благовештењу држали су настојатељ манастира Вазнесења господњег, архимандрит Тимотеј, и секретар Епархије жичке, Сава.

Верници желе да чују Владику

Јутрашњој литургији присуствовало је стотину верника који су изразили жаљење због разрешења дугогодишњег игумана овог манастира Георгија. ,, Георгије је наш духовни отац, учио нас је деценијама да сведочимо о вери и ширимо реч божију. Сматрамо да је неправедно сменити некога ко је од своје 13 године у манастиру, и ко је цео свој живот посветио вери, тражимо да нас посети владика Јустин ” каже Зорица Зоћевић.

  Верници плачу за Георгијем

Један број верника питао се зашто је манастир после пет векова промењен у женски изражавајући страх од, како је речено, ,,новотараца”.

,,Браћо у Христу, дубоко поштујемо Георгија и његове године, као и сва његова дела. Али награду за то ми монаси не очекујемо на земљи, овде смо да служимо и слушамо наше претпостављене. Сви ми заветовали смо се да ћемо то управо чинити и захваљујући томе наша света Црква преживела је 2000 година. У жичкој епархији од 200 монаха 150 су жене и ми морамо бринути о свом сестринству ” рекао је секретар Епархије жичке, Сава, обраћајући се верницима.

,,Разумем како се осећају наши верници, шта их боли и чега се плаше. И ја лично сам променио више манастира, по одлуци епископа и ми као монаси не смемо се везивати за људе из света и народ. Али, уверавам вас да је наша брига за свету српску цркву већа него икада. Георгија дубоко поштујем и одлука владике да остане у Благовештењу као свештенослужитељ је на месту. Епископ одлучује који ће манастир бити мушки а који женски и ко ће бити игуман у ком манастиру” рекао је игуман Вазнесења Тимотеј.

„Монахиње које дођу бринуће се о Георгију, да има скувано, постављено, прибрано, опрано и испеглано, неће ником полагати рачуне и имаће сву слободу у овом манастиру” нагласио је он.

Архимандрит Георгије затражио је да се у манастир врати сво особље које је у њему боравило укључујући и мати Февронију, и да ће тако прихватити одлуку Владике жичког.

Међутим, игуман Тимотеј, узвратио је питањем: „Како да се сада врати у манастира, кад је пре више година рашчињена”?

Глас западне Србије

+++

ПОДСЕЋАЊА:

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ УГ  „ЗАКОНОПРАВИЛО“

ОБРАЧУН С ОМИЉЕНИМ МАНАСТИРОМ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Удружење грађана „Законоправило“ обавештава јавност о следећем:

После Светог Архијерејског Сабора, на коме су епископи, вођени Духом Светим и подстакнути љубављу српског православног народа, спречили пуч у Српској православној Цркви и одбранили патријарха Павла од безаконих покушаја смене, маскиране у његову, тобож, „оставку“, они који нису задовољни том саборском одлуком решили су  да се обрачунају са наслеђем Патријарха Павла. Први на удару су овчарско-кабларски манастири, у којима се служи Света Литургија у складу са одлукама СА Сабора СПЦ и богослужбеним упутствима самог Патријарха (из његове књиге „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“). Пре свих светиња, удар је извршен на манастир Благовештење под Кабларом, у који је Патријарх Павле деценијама, још од када је био  епископ рашко-призренски долазио лети да се молитвено одмори од својих претешких дужности и мало укрепи у Овчар Бањи. Сваке године, на стотине верника из Чачка, Пожеге, Ужица и околине долазило је у Благовештење да присуствује свакодневним Литургијама које је служио наш дивни Патријарх, и да узме његов свети благослов. Домаћин патријархов био је архимандрит Георгије монах у служби Богу и роду скоро пет деценија, као и вредна монахиња, мати Февронија. Патријарх Павле је био задовољан гостопримством, и никад ни једну једину реч није рекао против манастирског поретка.

Међутим, дошао је тренутак обрачуна са Патријарховим омиљеним манастиром. Под изговором да не могу да постоје мешовити мушко-женски манастири, епископ жички Хризостом наредио је протеривање мати Февроније из Благовештења, иако зна да је она стуб манастирског домаћинства и монахиња која се доследно држи монашких Завета. На крају ју је послао и на црквени суд. Наводна одбрана канонског поретка у Благовештењу је само то – „наводна“. Јер, епископ жички г. Хризостом је заборавио да су му мешовити манастири и Жича,  и Градац, и Јовање, да су у Јовању и Градцу млади јеромонаси, а да он сам живи у женском манастиру Жича, где га двори женско монаштво. Реч је, наравно, о нечем другом: као што он не поштује одлуке СА Сабора о богослужењу, и служи Литургију непрописно, и као што прекопава жичко манастирско гробље, које је основао Свети Владика Николај, и на коме почивају земни остаци великих жичких епископа, Василија (Костића) и Стефана (Боце), као и славних монаха, попут оца Калиста и мати Јустине, тако му смета Благовештење какво је волео Патријарх Павле, као и остали овчарски манастири у којима се служи по одлуци СА Сабора и вековној пракси СПЦ.

Борећи се против саборских одлука, епископ жички Хризостом је дозволио јеромонаху Петру из Митрополије црногорско-приморске да иде по жичкој епархији и проповеда против традиционалног богослужења, што је дотични учинио на Аранђеловдан 2008. у Атеници, у храму Свете великомученице Марине, на Светој Литургији, саблажњавајући миран верујући народ Атенице и Чачка и поново уносећи злу крв у град који је много пострадао од оних који нису слушали одлуке СА Сабора СПЦ, и у коме је тек завладао литургијски мир и јединство.

Удружење грађана „Законоправило“ искрено поздравља одлуке СА Сабора о богослужењу и остајању Патријарха Павла на трону Светог Саве и обећава да ће свим хришћанским средствима бранити те одлуке, као и овчарске манастире, највеће светиње овог дела Србије. Не можемо спречити прекопавање жичког гробља и самовољу оних који Сабор не слушају, али јавност можемо обавестити о претњама архимандриту Георгију и монахињи Февронији, којој се прети избацивањем из светиње. То није ни чудо, с обзиром да је Епархија жичка постала прва полицијска епархија СПЦ, и да они који крше одлуке СА Сабора о богослужењу, траже да их полиција штити од верног народа, што је демонстрирано у низу случајева у жичкој епархији 2008. од Душковаца, преко Ратине, до Катрге. Злоупотреба, ни криве ни дужне, полиције која треба да брани нечију самовољу, неће спречити српски народ да остане веран свом Предању, од Светог Саве до, недавно на Сабору одбрањеног, Патријарха српског Павла.

Удружење грађана „Законоправило“ подсећа јавност да се велики број верника, забринутих због прогона овчарско-кабларског монаштва, окупио на Светој Литургији у манастиру Благовештење, у недељу 23. новембра 2008, што ће чинити и убудуће.

У Чачку, 24. новембра 2008. године                   

УГ „Законоправило“

http://borbazaveru.info/content/view/477/77/

+ + +

 

 Записано у дане када је отишао српски патријарх
 
        Скромни, богобојажљиви човек, обузет Богом, вером, непрестаном молитвом

Питају ме, има ли туге у мом срцу после смрти Његове светости. А, ја, одговарам  да у дубини своје душе, свог бића, осећам радост… Радост јер знам да је он сада у рају, у самом срцу раја… Ако је то ико овоземаљским животом заслужио, онда је то он…

Звоне звона Благовештења. Већ трећи дан заредом, на сваки пун сат. На тугу. Јекну низ српску Свету гору, помешају се са звоњавом која стиже одозго, од манстира Свете Тројице, па даље са звонима Преображења и Никоља, све до манастира Ваведење, доле према Чачку, на самом крају клисуре… Жали српска Света гора српског патријарха.

У Благовештењу, испред манастирске цркве, барјак на пола копља. Са старе јабуке у сред порте, испод које је Његова светост често знао лети да поседи, опало лишће. Изнад манастира, пуста стаза којом је патријарх са неком светом књигом под руком, или бројаницом међу прстима умео да прође, горе до пропланка, где је налазио мира себи…

Зора у српској Светој гори. Тишина у порти манастира Благовештење. Само повремено из зидина манастирске цркве, кроз врата, наслуте се напољу речи молитве за покојног патријарха, које часне сестре, отац Георгије, игуман манастира, непрекидно читају, понављају…

Унутра, у цркви, гори свећа. Здрхти глас оца Георгија док понавља – Господи помилуј, Господи помилуј… Стари игуман, док чита молитву, стоји готово на месту на коме је и искушеник Гојко Стојчевић, потоњи српски патријарх, стајао, далеке 1946. године, уочи Благовести, оног дана када се замонашио… Од тада, сваког лета, док су га ноге држале, и снага служила, монах Павле, па владика Павле, па патријарх српски Павле, враћао се у Благовештење…

Отац Георгије

– Ти дани били су празник и за манастир и за све нас, за верујући народ… А он је волео да прича са народом, да застане са сваким у манастирској порти, да приупита како се живи, како се народ бори – присећа се патријархових дана у Благовештењу отац Георгије.

Дао Бог тако, путеви њих двојице, патријарха и убогог монаха често су се укрштали. Још од 1951. године, у манастиру Рача украј Дрине, где је Гоергије био млади искушеник, а јеромонах Павле учитељ, предавач…

– Бога ми је био строг… Знао је и да нас казни, остави без ручка… Поменуо сам му то, децембра прошле године, кад сам га посетио на ВМА, само се насмејао, ништа ми није рекао – прича Георгије.

Необично пријатељство двојице божијих људи продужило се на скоро шест деценија.

– Избије одоздо, из Овчар Бање, иде пешице, узбрдо… Кад одлази, или иде у Чачак, знао  је да на аутобуској станици, стрпљиво, са осталим народом чека аутобус за Београд… Долазио је лети, обично иза Петровдана, понесе са собом гомилу неких докумената, а онда по ваздан или чита та документа, па нешто записује, бележи, или неку књигу, углавном, никад докон није био. Ама, баш никад… Кад ништа не чита, или не пише, знао је да узме мајсторски алат, па зађе по манстиру, од врата до врата, поправља  браве, фасунге, мења шарке, ама, све је знао да ради – прича отац Георгије.

За непуних шест деценија колико је познавао Његову светост, патријарх се, наставља Георгије, није променио ама баш ни мало…

– Упознао сам га када је био јеромонах, после је био владика, па патријарх, али је остао исти… Онај скромни, богобојажљиви монах, обузет Богом, вером, непрестаном молитвом… Ух, како је знао да се љутне, кад би му, овде у Благовештењу, за ручак, или вечеру, на сто поставили нешто посебно, нешто мимо осталих монаха… Говорио је – јешћу ја шта и ви… – сећа се монах Геоергије Његове светости.

– Једном, седимо за ручком, дошли игумани Тројички и Преображењски, и донели по литар ракије. Питам на почетку ручка Његову светост могу ли да наспем свима по једну чашицу. Он ме поледа, вели, знаш ли ти да можеш да будеш кажњен за само помињање алкохола… Знам, велим му ја, али, ово је од грожђа, два пута прошло кроз лулу, мученица права… Сложи се да му наспем али само мало… Наспем му мало, а мени прелијем чашицу, па је искапим… Он ме погледа, вели – немој ти мени да се пробекријаш… Кад нисам до сад, нећу ни одсад – одговорим му – препричава отац Георгије.

Није једном, наставља, него ко зна колико пута гледао патријарха како сам поправља ципеле старе и по десет – петнаест година, како сам крпи своје монашко одело, пришива дугмад, скроман, једноставан…

– Десило се једном, патријарх у манастиру, а на столу у трпезарији новине са његовом сликом, а поред слике наслов – “Светац који хода“. Погледао је то, и само кратко прокоментарисао – “једино Бог одлучује ко је светац“ – каже отац Георгије.

– Дуго сам сакупљао храброст да га питам где да га сахране, кад и тај дан дође… Једном, у порти, нешто смо причали, ја решим… Почнем да муцам, те ово, те оно… Он ме гледа, вели, видим ја шта хоћеш да питаш… Хоћеш од мене да правиш бизнис овде… Ево, рећи ћу ти: Ако умрем овде, овде ме и сахраните, ако умрем у Београду, нека ме сахране у манастиру Раковица…

– Питају ме, има ли туге у мом срцу после смрти Његове светости. А, ја, одговарам  да у дубини своје душе, свог бића, осећам радост… Радост јер знам да је он сада у рају, у самом срцу раја… Ако је то ико овоземаљским животом заслужио, онда је то он… Он који за живота, сигуран сам, јер га дуго знам, ником зла није помислио, који је сваког човека ценио и уважавао једнако… Увек је говорио – сви смо ми деца Божија, понављао да је Бог човека створио према својој слици и прилици, и да после, када је човек отпао од Бога, Бог га није одгурнуо, него настојао да га врати себи – понавља речи Његове светости отац Георгије.

– Остајао је тако по петнаестак дана, кад дође дан да иде, узме штап у руке, вели, ајде Георгије да сведемо рачун… Какав рачун, нађем се ја у чуду, кажем му, па ми једног патријарха имамо… Још да је добар, знао је да се нашали… Онда узме па рачуна, петнаест дана, толико исто вечера, толико ручкова, па као рачуна колико то кошта, онда то подвуче, па настави, ја сам теби за то време поправио толико врата, толико прозора, још то и то… После тога знао је да извади новчаник, из новчаника штосић ситних пара, јер крупне никада није имао и да остави у манстиру, па да ме онда приупита – да ово није мало Георгије… Какви мало – присећа се Георгије испраћаја патријарха из Благовештења.

Зоран Шапоњић

Извор: „Искра“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 31 мај 2015 )