Уредништво: Између тајкуна и штакора
среда, 03 јун 2015

 Као што су посетиоци „Борбе за веру“ могли да примете, наши поуздани извори су нас на време обавестили да самозвани бискуп Гргур херцеговачки спрема, уз помоћ свог кафанског друга – средњошколца Батића Бачевића, интервју за „Политику“ (овде:). На крају, тај интервју се „испилио“, под насловом „Између тајфуна и лахора“ (овде:).

Наслов нашег увода је прецизнија употреба насловних термина Гргуровог интервјуа: јер, Београдска патријаршија је у овом часу располућена између тајкуна какав је Гргур и ватиканско-екуменистичких „пацовских канала“ Степинца и Павелића (а Хрвати пацова зову „штакор“), којима се креће ка унији са Римом.

Бискуп Гргур није, додуше, изложио нови петогодишњи план разарања Српске Цркве, пошто претходни није до краја остварен. Као што је познато, остао је још понеки епископ са Гргуровог списка за одстрел из 2008. године. Овог пута је човек који „гледа у будућност“ глуматао преподобног помиритеља, чиме смо закорачили у постсаборски театар апсурда.

Унијатски „Титаник“

Из интервјуа смо, између осталог, сазнали да на Сабору није било ни свађа ни апсурдовања. Епископи су „заједно обедовали, пили кафу и размењивали мишљења, погледе и ставове“. Било је различитих мишљења, али подела није било. Речи Светог Апостола Павла „будите једне мисли међу собом“ (Рим.12,16) у „новој стварности“ – истој оној у којој Гргуров духовни отац качи каноне мачку о реп – више не важе. Од Гргура сазнадосмо, такође, да се бродом боље управља ако сваки путник умује о пловидби. Крманош је ту само статиста. Сваки од путника заповеда курс, а од бродолома их чува заједничка вера у безбедну пловидбу. Читаоци „Политике“ су, међутим, остали ускраћени за информацију да се такав брод зове - „Титаник“!

Латиноумни бисери бискупа Гргура

Новопечени доктор теологије промовисао је низ апсурдоновотарских бисера, између осталих и начело да су „поделе лоше“ а „различитости добре“, као да је реч о вишепартијском систему, а не о црквеној саборности. За оне што каче каноне мачку о реп, - логично је, - не важи ни апостолско начело „нађе за добро Свети Дух и ми“ (Дап. 15,28). У екуменистичко-новотарској саборској стварности, као што видесмо, влада начело „нађоше за добро Ватикан, америчка амбасада и ми“. Гргуров духовни отац, Атанасије Јевтић, у време кад је Сабор доносио одлуке против новотарија у Богослужењу, говорио је: „Добро би било да ово схвате поједини наши Епископи, који мисле да се гласањем и надгласавањем (једва надполовичне већине) може решавати било које битно питање Цркве: о Цркви, њеном животу, раду, богослужењу”. Овој истини није научио свог духовног сина, који некаонско уклањање епископа надгласавањем назива „добрим различитостима“.

Хуле на Духа Светога бискупа Григура

По бискупу Гргуру, владике Георгија и Филарета одувао је саборски тајфун,  „јер је у њему Дух Свети“. Шта очекивати од полатињених умова до хуле и јереси? Свети пророк Илија, велики ревнитељ Божији, гоњен од цара Ахава и царице Језавеље, морао је да бежи у пустињу и да се крије по пећинама, па је, већ клонуо духом, замолио Бога да му узме душу. Тада му је речено да ће му се на Хориву јавити Господ. И изиђе пророк на гору Хорив. Тада наиђе страшан ветар који брда разваљиваше и стене разламаше, како пише у Светом писму, али Господа не беше у ветру. Затим настаде земљотрес, али Господа не беше ни у трусу. Онда наиђе огањ, али Господа не беше ни у огњу. И најзад, после огња дође тихи глас - и то беше Господ (1. Књ. о царевима, гл. 19). И тај тихи глас подиже пророка из очајања и поврати му веру. Дакле, Господ не беше у страшном ветру - тајфуну, већ у тихом гласу.

Сачувај нас, Боже, екуменистичке љубави

Како би оправдао безакоња саборске већине, бискуп Гргур њено поступање пореди са Божијим поступањем: У овим стварима сви треба да се научимо од Бога, јер он нас воли и када нас награђује и када нас кажњава.“ А каква је љубав српских папофила? То је она љубав којом је Иринеј Буловић "ломио кичму" владики Артемију, што му је обећао 1996. године. То је иста она новотарска љубав која је болесног патријарха Павла пучистички развластила и држала заточеног на ВМА. То је љубав која је институционално урушила Српску Цркву.

Гргурове апорије

Сада долазимо до једне бискупове „теолошке“ апорије: „Сабор је истовремено и тајфун и тихи лахор, јер је у њему Дух свети. Стога, јерес не може да уђе у његово богословље и ниједна прелест није кадра да издржи његово присуство.“ Из контекста недвосмислено проистиче да је у Сабору безусловно Дух Свети, па је зато његово богословље имуно од јереси и прелести. Мада, постоји танка назнака да Гргур мисли на некакво „богословље Духа Светог“. Но, с обзиром да овде имамо посла са полатињеним умом, пре бисмо рекли да се ради о догми папске непогрешивости, пројектоване на екуменистичко-новотарску већину у Сабору СПЦ.

Светоотачко учење о православној саборности

Пошто заплитање у паучину нездраве памети не сматрамо душекорисним, погледаћемо шта истинско светоотачко богословље, надахнуто Духом Светим, учи о Саборима и њиховом функционисању. 

Отац Јустин је говорио да „Где нема... светости, нема ни апостолности, нема ни православности.“ А може ли бити светости по винским подрумима, кафанама, на кошаркашким и фудбалским теренима и латинским храмовима? Да ли је, заиста, сваки Сабор православан и имун на јереси? „А данас, чиме је православна саборност – православна?“, пита отац Јустин и наставља: Оним чиме је одувек била: светошћу Духа Светог, светих апостола, светих отаца, светих васељенских и помесних сабора. Православна саборност увек води себе и проверава себе светошћу светих апостола, светих отаца и светих васељенских сабора. Ако тога нема, зар је православна, зар апостолска, зар света? Сабор, макар на њему било врло много епископа, ако није испуњен духом свете апостолске саборности, није друго до обичан скуп људи, где се одлуке доносе надгласавањем. Само се при томе заборавља да се Дух Свети и свети оци, и њихове свете истине не могу надгласати. Сетите се Светог Атанасија Великог. Њега је Антиохијски сабор, на коме је било преко сто епископа, осудио. Па ипак, сва божанска истина православна била је са Светим Атанасијем, а не са самовољним и богоборним епископима-гласачима. Света, апостолска саборност Цркве била је у једном Светом Атанасију а не у стотини самоугодљивих епископа-гласача. Истина богочовечанске, еванђелске вере није у броју већ у сили и Духу Светом. Јачину и истинитост вере проверава бројем папизам, а Православље никад и довека... Не треба никад сметати с ума да је апостолност, после светости, прва главна одлика православне саборности. Што год не подилази под апостолност, зар је православно? Апостолско, и стога вечно и неизменљиво, гесло саборности јесте: Изволисја Духу Свјатому и нам. Да, најпре Духу Светоме, а не ниједноме од људи: ни цару, ни краљу, ни владару, ни политичару, нити икоме од моћника овога света.

Да ли је сваки Сабор безгрешан и свет?

Да ли заиста јерес не може да уђе у Сабор? Да ли су саборски оци имуни од прелести, како „богословствује“ самозвани бискуп? Ако на Сабору нема апостолске саборности, чега онда има? Ево шта о томе каже Преподобни Отац Јустин:  Хоћете ли да расуђујемо путем антитезе? Супротан принцип светој апостолској саборности јесте сатанизам. Јер Сатана — шта је? Вечно издвајање и усамљивање од Бога и свега Божјег. А то није друго до устајање против Бога у име горде усамљености и надмене издвојености. Стога је сатанизам сила која декомпозише, дезинтегрише, десаборнизује, расипа. Божанска уста Свеистинитог изрекла су: Који са мном не сабира, расипа (Лис. 11, 23). Први расипник, и отац свих расипника, јесте Сатана. Расипање себе по злу, по греху, по небићу и јесте сатанизам, ђаволизам. Где је немогућа саборност? Немогућа је мећу ђаволима, јер им недостаје светости и љубави. Само љубав спаја, везује, саборнизује, сједињује, а зло раздваја, одбија, десаборнизује, разједињује. Љубав је сабирна а зло расипна сила. Ђаво је главни декомпозитор и дезинтегратор Божје творевине.

Зар после ових речи треба изводити закључак?

Грчки теолог Јован Романидис о богонадахнутости Сабора

О богонадахнутости Сабора у истом духу пише и познати грчки теолог, Јован Романидис. Да не бисмо погрешили, цитирајмо њега („Светоотачко богословље, Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд, 2005, стр. 74-78):

Када је Христос говорио о изливању Духа Светога на Цркву и на верне, није говорио у апсолутном смислу, није мислио да ће га послати читавој Цркви уопште, нити је мислио на то да, пошто владике и свештеници имају прејемство рукоположења, да ће га тако задобити читава Црква.  Није мислио да због хиротоније епископа постоји икакво јемство да ће се Дух Свети настанити једино у јерархији. Постојање епископа није јемство да је сабор надахнут Духом Светим. Чињеница је да су постојали многи епископи који су осуђени као јеретици. Да су ти епископи имали Духа Светога, не би запали у јерес. Али хиротонија епископа не представља доказ или јемство, да у сваком епископу неизоставно борави Дух Свети. Тако, није благодат архијерејства  та која води Цркву „свакој истини“.

Бизнисмен Гргур: „економија је духовна ствар“

У закључку овог нашег написа, долазимо до закључка интервјуа самозваног бискупа. Ту се сусрећемо са још једном "продуховљеном" мишљу: да је „економија у самој сржи духовна ствар“. Свето Писмо, као Реч Божја, увек је упозоравало на опасност од везаности за материјална богатства. Надамо се да Гргур ово зна, пошто се похвалио да већ одавно чита Свето Писмо. Још је Соломон, најмоћнији и најбогатији јеврејски цар, у Књизи проповедниковој упозоравао на таштину новца: “Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби богатство, неће имати користи од њега“ (Проп. 5,10). Псалмопојац Давид је упозоравао: “Боље је мало у праведника, неголи велико богатство грешника“ (Пс. 36,10). Благодат Божја, дар живота и љубави, бесплатни су, знао је пророк Исаија: “Ој жедни који сте год, ходите на воду, и који немате новаца, ходите, купујте и једите; ходите, купујете без новаца и без плате вина и млијека“ (Ис. 55,1-2). Господ Исус Христос је много пута говорио да материјално благо прикива за земљу човека који треба да буде слободан:    “Не можете служити Богу и мамону“ (Лука 16,13 ). И још: “Тешко је богатоме ући у Царство небеско“ (Мт. 19,23). Апостол Павле је тражио од хришћана: “Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити“ (Јевр. 13,5). У Првој посланици Тимотеју (6,10), Свети Апостол Павле подсећа да је „КОРЕН СВИЈУ ЗАЛА СРЕБРОЉУБЉЕ“ и да човека може одвести од вере и спасења.

Пут Јудин...

На самом крају свог интервјуа самозвани бискуп херцеговачки рече да је „економија врло често одраз унутрашњег стања једне личности...“ Са овим бисмо се сложили. Главни пример је, наравно, Јуда, који је за тридесет сребрњака издао Учитеља, и због тога се касније обесио, не покајавши се. У почетку је Јуда кренуо од револуционарне“ идеје да би он боље од Христа делио помоћ сиротињи из касице коју су са собом носили апостоли, а онда је, као чувар новца, почео да завлачи руку у благајну и краде...

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 04 јун 2015 )