Упокојила се Зорка Делић Скиба (1936-2015), жена коју је покатоличио злочинац Алојзије Степинац
понедељак, 08 јун 2015

 Поштовано Уредништво,

Мислим да би било добро да се објави ово писмо које сам данас примио.

На једној од Међународних конференција за истину о Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, казао сам слушаоцима да нисам у стању да им покажем фотографије или дијапозитиве из времена рада Комисије антрополога која је 1964. године ископавала масовне гробнице хрватских жртава у Јасеновцу на левој обали Саве и у Доњој Градини на десној обали Саве. Међутим, замолио сам госпођу Зорку Скиба да изађе пред слушаоце и покаже ожиљке на врату од клања.

Кољач коме је гледала у очи док ју је клао, није могао да издржи, већ ју је упола заклану, живу бацио у јаму из које је она током ноћи изашла. Њу је после тога усвојио усташа и она се сећа да ју је лично надбискуп геноцида и ратни злочинац Алојзије Степинац, пријатељ њеног усвојитеља, покатоличио.

Новим генерацијама можда нису познати овакви злочини, па зато мислим да је добро да побјавите ово Писмо.

Са поштовањем,

ваш Србољуб Живановић

+ + +

Поштовани Професоре,

На овај начин Вам шаљем мало информација. Окончала је живот наша заједничка пријатељица Зорка Скиба.

Имао сам прилику дружити се са њом, женом која је преживјела страхоте 2. Свјетског рата. Једном сам Зорку и довезао у Београд када је била у Прес центру промоција Ваше књиге о Јасеновцу.

Зорка је била живи свједок масовног страдања које је задесило наш народ у 2. св. рату...

Зоркини родитељи и рођаци су побијени.

И посмртни остаци почивају на Шушњару. Спомен обиљежје са посмртним остацима 5.500 страдалих се према казивању Зорке Скиба налази на земљи њених родитеља. Да феномен буде већи. у чињењу злочина је са својом сатнијом учествовао у усташа по имену Славко Дасовић који је касније из дјечијег логора Јастребарско усвојио Зорку која је прекрштена и добила име Марија Дасовић. Зорка је игром случаја освјежила своје сјећање и вратила се на своје првобитно оме. Многа српска дјеца су остала онако како су могла, и ћути се. И они и њихови потомци су данас Хрвати. Црква ћути и прича о "Божијој љубави"!

Цјенио сам Зорку јер ме је потсјетила на моју страдалу сестру Зорку њену вршњакињу. Наиме, по оцу сам имао двије сестре Борку и Зорку. Оне су се смрзле у зиму 1943. негдје на врлетима Грмеча и не зна се. Наравно усташе су запалиле куће, и моје сестре нису имале гдје да презиме. Стога сам Зорки имао обичај да кажем: кад тебе видим замишљам шта би моје сестре све урадиле да нису страдале!

Наравно страдање је било масовно. Није адекватно евидентирано. Споменички није достојанствано обиљежено, што је велика мрља тзв. Социјалистичког поретка на чијем челу је био човјек који није знао наш језик. И тај поредак је био као успаванка до новог растурања Југославије и рат се поновио и најкрвавији је имао епилог у БиХ. Зорка се са својим супругом Влајком Србином морала да избјегне из Мостара, гдје су остварили заслужено право на мировину. Но, међутим, рат и прогон опет у БиХ између 3 ватре!

Ви сте свједок 2. свјетског рата морали избјећи из Сарајева од усташких кама, бодрених добрим дијелом миротворном римском црквом, која је била благонаклона и према италијанским и њемачким фашистима, под чијим окриљем је направљена НДХ, и устоличен Поглавник. И почињен школски примјер геноцида над 3 народа - Србима Ромима и Јеврејима.


Прије двије седмице сам са својом пријатељицом отишао у посјету Зорки, која је своје посљедње дане живјела у миру села Копривна општина Оштра лука покрај Санског Моста. Болест и године су узеле маха. Видјело се тада. Сугерисали смо да би требала отићи љекарима на детаљније претраге. Отишла је мало се опоравила и угасила као свјећица.


Да туга буде већа на дан зоркине сахране је у Сарајево дошао и био Папа. Није рекао ништа о стравичним злочинима у којима су руке преко лаката окрвавили свештеници његове цркве, сљедбеници Бискупа Штадлера и Бауера...

Схрањена је по породичној жељи била у Приједору.

Пуно поздрава,

Младен Карић

 

+ + +

Зорка Делић Скиба рођена је 27. јануара 1936. године у селу Крухари код Санског Моста, као четврто дијете Драге Делића и Драгице, рођене Праћа.

Након злочина геноцида Независне Државе Хрватске у срезу Сански Мост, када је у околним селима и самом граду убијено неколико хиљада Срба, а за само два дана, на Илиндан 1941. године на Шушњару убијено 5.500 Срба, Зорка та страдања преживљава и постаје ратно сироче. У геноциду над Србима Санског Моста убијени су јој отац, мајка, дјед са мајчине стране, солунски добровољац Тодор Праћа са своја два сина Миланом и Душаном, кћерком Драгицом и братом Митром, те још десетине најближих рођака.

Као ратно сироче, Зорка са својим братом Милом, сричевкама Славком и Радом, те стричевићем Драшком, пролази кроз Јасеновачки систем логора. Заједно са браћом и сестрама, Зорка 1942. године завршава у дјечијем логору у Јастребарском, хрватском логору за српску дјецу, који је био под управом часних сестара Конгрегације Св. Винко Паулски.

Посредством Каритаса, из Јастребарског логора је у хрватске породице примљено око 500 српске дјеце уз обавезу да им се промијени идентитет и да се васпитају у строго римокатоличком духу.

Зорку је на усвајање узео домобрански часник Славко Дасовић, исти онај који је учествовао у Илинданском покољу Срба а и Зоркине породице у Санском Мосту и околини.

Зорка, сада покатоличена и са именом Марија Дасовић, завршава седмогодишњу пучку школу и пет разреда гимназије.

Након завршетка гимназије, Зорка завршава Педагошку академију у Мостару, одсјек математика и физика и ради као наставник 32 године у Основној школи „Браћа Шимић“ у Мостару, а 1990. године бива пријевремено пензионисана.

Почетком ратних сукоба у БиХ бива протјерана из Мостара, а од завршетка ратних сукоба живјела је као избјеглица у селу Копривна код Оштре Луке.

На позив СУБНОР-а Југославије, у мају 1979.године, Зорка је позвана на Међународне сусрете пионира, посвећене страдалој дјеци 1942.године у дјечијем логору у Јастребарском, гдје је говорила по први пут о страхотама кроз које су пролазила српска дјеца у усташким хрватским логорима и злостављањима од једног дијела римокатоличких часних сестара. Тај наступ је наишао на оштре критике тадашњих медија. Убрзо наког тога, о Зоркином дјетињству је писао Јован Кесар у књизи „Дјетињство моје украдено“ , а 1984. године у Приједорском позоришту је приказана монодрама са истим називом. Ражисер је био Ахмет Обрадовић из Мостара а глумица Злата Когелник.

Савез логораша Другог свјетског рата у Бањалуци издаје прву Зоркину књигу „Спасиле ме умиљате очи“, а након тога Зорка издаје још двије књиге под називом „Злочин под плаштом милосрђа“ и „Били смо дјеца логораши“.

Од 2005. до 2007. године Зорка је обављала дужност предсједника секције логораша за Приједор. Имала је низ сусрета са значајним личностима из јавног и политичког живота, о чему су писале готово све новине у Републици Српској и Републици Србији.

РТВ Приједор је 2007. године снимио документарни филм о Зорки под називом „Ожиљак“.

На Међународној конференцији о Јасеновцу 2007. године у Бањој Луци, Зорка је говорила о својим сјећањима на Јасеновачки систем логора и логору за дјецу у Јастребарском.

Свој допринос је дала и на расвјетљавању истине о геноциду над српским народом Санског Моста и Приједора током Другог свјетског рата у зборнику радова „Шушњар 1941“ чији је издавач Удружење расељених Срба из Санског Моста.

Зорка је дала допринос на промоцији књиге Раде Милосављевића „Дјечији усташки логор Јасетребарско“ у Новом Саду и Бањој Луци 2009. године, као и на промоцији књиге Јакоба Данона 2010. године „Страдање Јевреја Босанске Крајине“

Зорка је највише личним залагањем и трудом учествовала у формирању Удружења „Јастребарско 1942“  чији је била и први предсједник.

По добру ћемо је памтити, са љубављу и поштовањем спомињати и чувати успомену на њу, њене ријечи и њена дјела.

Нека јој Свемилостиви Господ подари вијенац славе непропадљиве и нека насели душу њену тамо гдје праведне душе почивају. Амин

" Јер нема ништа тајно што неће бити јавно,

ни скривено што се неће дознати и на видјело изаћи."
(Лк; 8,17)

http://genocid.info/

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 08 јун 2015 )