Ko уноси смутњу међу ревнитеље
уторак, 24 фебруар 2009

КО УНОСИ СМУТЊУ МЕЂУ РЕВНИТЕЉЕ

          Пошто се на Youtube појавио кратак видео запис са насловом: „Грешни Милоје љуби руку попу „новотарцу!?“, осећамо потребу да дамо објашњење под којим се околностима збио догађај који је приказан на видео запису, и из којих је разлога Грешни Милоје тада тако поступио.

Ово чинимо да би ствари биле јасније, односно да не би дошло до забуне и уношења смутње и саблазни међу оне који се боре за поштовања одлука СА Сабора СП Цркве, које се односе на богослужбени поредак у нашој светој Цркви.

Најпре, апсолутно је истинит догађај који бележи видео запис. Тог дана протођакон Радош је саслушавајући чачанске свештенике, Милоја назвао „Патријарх Милоје“. То је био његов шамар Милоју. Кад је пред поноћ протођакон изашао у порту, Грешни Милоје му је окренуо и други образ: својим смирењем га је загрлио и целивао му руку, иако поуздано знамо да му је познато било да се ђакону рука не целива.

Да би се, дакле, разумео контекст видео записа о догађају који се збио 30. 3. 2008. године, стављамо на увид следећа факта:

1. У Чачку је васпостављен богослужбени поредак у складу са светотачким предањем, прописима СПЦ и одлукама Сабора, о чему сведочи писмо грешног Молоја  од 5. 2. 2008. објављавено на стр. 49 књиге „Не помичи старе међе“: 

 

Архијерејском намеснику Трнавском

старешини храма Вазнесења Господњег

свим свештеницима и ђаконима храма

Вазнесења Господњег у Чачку


Многопоштовани часни оци,

Радосна вест о томе да сте у слози и љубави донели одлуку да сви служите у складу са светоотачким предањем, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ и Служебником представља премудрост велику. На тај начин вратили сте мир, љубав, слогу, братољубље и свако добро у Цркву нашу, у душе наше, у срца наша, у град наш, у домове наше...

Благодарим вам, часни оци, на доброти срца вашијех, на мудрости вашој и на хришћанској и пастирској љубави и бризи вашој.

Ја вас молим часни оци, примите изразе мог најискренијег извињења и покајања за сваку реч коју изговорих или написах док несагласије биваше међу нама.

Нека би Бог дао да несагласје никад више не овлада нама, него нека међу нама буде мир Божији, слога и љубав братска .

Коленопреклоно, са истинским сузама радосницама, молим вас: праштајте часни оци! Праштајте и благословите ме грешног.

Целивајући вам ваше часне деснице, са најискренијим доброжељељем,

Грешни Милоје Стевановић

У Чачку, 5. фебруара 2008. године Господње

2. 30. 3. 2008. године, уочи Крстопоклоне недеље, окорели новотарац протођакон Радош Младеновић долази у Чачак као вук у јагњећој кожи и каже да жели да донесе мир, разумевање и да искаже жељу за дијалогом, због тога му грешни Милоје благодари и целива руку. Одмах затим кроз два до три дана Милоје му шаље фотографије које је су сачинили неки од присутних, на којима се види срдачан загрљај протођакона Радоша и грешног Милоја. АЛИ уз те фотографије Милоје му шаље и бескомпромисно писмо које је објављено на страни 54 и 55 исте књиге:

Протођакону Р.

Оче ђаконе, помоз’ Бог,

Дотурише ми нека благочестива браћа ове фотографије, а ја их, ево, шаљем Теби. Да остане сећање на познанство наше. Даће Бог, да ме, кад једног дана будеш листао старе албуме, поменеш грешног у молитвама својим. И не само то. Нека оне сведоче један трен смештен у време нашијех непотребних неспоразума. Нарочито непотребнијех сада, кад на род наш ударају силници обезбоженог света и поретка који они стварају умујући мимо Закона Божијег, отимајући нам прочевља, рушећи нам светиње, насрћући на веру отаца нашијех.

И к’о што је казано све има своје време. Има време, кад духовни родитељи сабирају духовна чада своја, к’ошто кокош сабира пилиће под крило своје. И кад добри пастир напаса стадо своје. А, онда дође зло време кад родитељи из’еду окот свој. Кад се пастир пројолпази, забаза как’ом бестрагијом па му се унезвери и распуди стадо његово. Има време кад родитељи сетују ђецу своју, предајући им наук ђедова њиховијех, управљајући стопе њихове стазама праведнијем. И зло време кад родитељи скрену са путова отаца и праотаца својијех, кад се осиле и узвијону, кад сатаре страх Божији, кад поцепају тапије предака својијех, кад почну да помичу и исправљају међе које су утврдили оци њихови, умујући својијем умом, ругајући се простоти предака својијех, навлачећи тако проклетство на њиве и градине своје. У том тмурном времену рђави пристави не казују господару својему да је у криву него га соколе лицемерјем својијем и тако се он све више удаљује од чељади својијех, па се она извргну у блудне синове који растачу имање господарево.

Утом безизлазу има један тесан и спасоносан пут! Господ нам га накричи кроз причу о блудном сину. За тај излаз из беспућа потребно је само мало љубави. Спремност на покајање и духовна снага оца да рашири руке своје и похита у загрљај чељадима својијем која га жељно и искрено очекују едаби му опет целивала десницу Његову и возвратила Му достојанство.

Оче ђаконе,

Тувим твоју реч при познанству нашему, пред поноћ, уочи Крстопоклоне недељу. Ти каза: Ми смо дошли мир да донесемо, да се разумемо... Циљ је да разговарамо и да у разговору видимо где су разлике а где су блискости…

Хвала Богу, рекох.

А сада додајем: Хвала и Теби оче ђаконе. На мудрости Твојој. Јер само нам је то недостајало. Да разговарамо. Ми смо грешни тражили разговоре пре свих збитија. Ми смо кроз разговоре желели да кажемо: Оци и братије, не помичите старе међе које су утврдили праоци наши! Јер желимо да сачувамо предање отаца нашијех и да га не упрљаног, чистог, не поруганог изнесемо до последњег издисаја својега и предамо га деци нашој и унуцима нашијем!

Зар нам неко може замерити што хоћемо да сачувамо тапије наше, гробља наша, олтаре и иконостасе наше... Свете тајне наше којима желимо да приступамо достојно припремљени, онако како су то чинили преци наши! Зар нам ико може замерити што смо чврсти у науму својему да бранимо и одбранимо светоотачко предање наше, разговор душе наше са Сотворитељом нашим (а ми неуки и маловерни разумемо да је Света литургија разговор душе наше са Сведржитељом нашим и не дамо да нам ико то дирне, јер је то наше).

Ми, дакле не споримо ником да мисли и ради другачије. Боже сачувај! Али, не у нашој цркви која је саздана трудољубљем ђедова нашијех и заливена молитвама и сузама отаца нашијех. Онај ко мисли, жели и хоће другачије нека тако и чини. Али, у некој својој цркви. О свом трошку. Ми не бранимо католицима њихову јерес, нити хиљадама секти изнедрених из те јереси. Ми не бранимо никоме да њима иде у загрљај. Али не дамо светиње наше! И не дамо да ико преведе чељад нашу жедну преко воде! Јок! Нипошто!

Оче ђаконе,

Нека Бог да да Твоје мудре речи буду брвно на ћуприји преко кога треба да пређемо да би стигли једни другима у братски и хришћански загрљај. Јер, ваистину, ови неспоразуми нису били борба против никог, но залагање да сви будемо једно стадо и један пастир. Нека би Твоје речи добре воље биле благовест мира и љубави међу нама и у нама, на многаја љета.

Амин, Боже дај!

Са искреним доброжељењем,

Грешни Милоје

У Чачку, Крстопоклоне недеље 2008. године Господње

П.С.

Ја се уздами искреност Твојега исказа верујући да је Црквени суд Епархије жичке уочи Крстопоклоне недеље дошао у овај град да учврсти васпостављену слогу у храму Вазнесења Господњега у коме се сада, милошћу Божијом, богослужи једноoбразно у сагласју са вековним богослужбеним поретком.

Нека би Бог дао, да таквим приступом повратите мир у целој епархији и отклоните непотребне поделе и трвења која ником добро не доносе.

Амин, Боже дај!

3. Да је Радош вук у јагњећој кожи и да је његов загрљај „Јудин пољубац“  најбоље говори овај документ објављен на страни 159 исте књиге (акт еп. Жичког Ебр. 617 од 26. маја 2008.):

 Image

 

ТЕКСТ АКТА ЕПИСКОПА ЖИЧКОГ ХРИЗОСТОМА, Е. бр. 617, од 26. маја 2008.године

"На основу чл. 67 Правила и поступака за Црквене судове Српске православне цркве, доносимо следећу

ОДЛУКУ

Налаже се комисији у саставу: јереј Миломир Радић, црквеносудски тужилац Епархије жичке, јереј Небојша Дабић, секретар Црквеног суда Епархије жичке и протођакон Радош Младеновић*, уредник часописа „Жички благовесник“, сви из Краљева, да саслушају Милоја Стефановића из Чачка по питању његовог учешћа у подстицању протојереја Мирољуба Јовановића, протојереја Драгана Никитовића из Чачка и протонамесника Горана Јанковића из Горачића да не изврше одлуку Епископа жичког бр. 102, 103 и 106 од 23. јануара 2008. године о свом премештају на друго место службовања.

После саслушања комисија ће Нам поднети писмени извештај, који ће, поред њих, саслушавани потписати."

*Подвлачење у тексту уредништва сајта

Наравоученије:

Ко са ђаволом тикве сади, о главу му се лупају.

Последњи пут ажурирано ( субота, 21 март 2009 )