БОРБА ЗА ВЕРУ - Драган Милашиновић: Сребреница, Ђенерал Дража и масонски поздрав у Напуљу

Британски покушај изгласавања Резолуције о Сребреници, која је имала за циљ да Србе историјски жигоше као геноцидан народ, са свим последицама које из тога проистичу, захваљујући Русији није славно завршио, али је свакако донео одређене последице и поуке, не само у политичком смислу. Једна од њих, која се очигледно Британцима не допада, јесте одговарајуће отрежњење у српској јавности везано за континуитет антисрпског деловања британске Круне кроз историју.

Злобно копање по још увек свежим сребреничким ранама као да је широм отворило очи српског народа, приморавши га да се окрене уназад и сагледа све ударце које му близу два века задаје моћна Британска Империја са очигледним геостратешким циљем да што више ограничи (или чак и потпуно елимише) утицај српског фактора на Балкану. Пред том спознајом произашлом из дубине искреног светосавског бола, занемела је, на тренутак, густа мрежа скупо плаћених лобиста и медија под контролом моћних тајних служби, па се отворио простор у коме су дуго потискиване и „покриване“ информације о антисрпским активностима Енглеза, од Берлинског конгреса, преко оба светска рата, до безумног Блерововог говора мржње којим је објавио почетак НАТО интервенције на СРЈ, склопљене у смисаони, свакоме јасан, мозаик. И тако је питање које се повремено и стидљиво помаљало у српској јавности од бомбардовања 1999. године „Да ли нас Енглези, заправо, мрзе“, практично преко ноћи еволуирало у „Зашто нас Енглези толико мрзе?!“

Свестан шта оваква нагла промена у јавном мњењу може значити и донети у актуелном политичком тренутку, ургентно је реаговао лично британски амбасадор у Србији, Денис Киф, прогласивши тврдње о антисрпском деловању Британије за „теорије завере“. Сама чињеница да се јавности обратио он, а не његови скупо плаћени, а ипак тако јефтини, трабанти у Србији, показује колико је операција „Сребреница“ била контра-продуктивна за њене иницијаторе. Али, ни његов наступ није био нарочито убедљив. Прича о „конзистентности енглеске политике“ деловала је шупље, а позивање на „теорије завере“ одвећ су бесмислене и поприлично офуцане после свега што се Србима догодило последњих двадесетак година.

Но, када смо већ код „теорија завере“ и перфидног антисрпсрпског деловања Енглеза, тешко је не присетити се улоге енглеског фактора у трагичној судбини генерала Драгољуба Драже Михаиловића и његовог равногорског покрета, као и историјских последица које су из тога проистекле по српски народ и државу.

Ничим не умањујући антифашистички карактер Титовог партизанског покрета мора се истаћи да и немачки и савезнички извори указују на чињеницу да су до краја 1943. године равногорци а не партизани били главна опасност по немачку окупациону силу на територији Србије, а да је генерал Михаиловић сматран за првог вођу покрета отпора у окупираној Европи.

Током 1943. на иницијативу Черчила у Југославију стиже Енглеска војна мисија коју предводи његов лични пријатељ Фицрој Меклејн, са наводним задатком да утврди ко Немцима наноси више удара. Занимљиво је истаћи да је Меклејн пре рата, као обавештајац, радио у британској амбасади у Москви под именом Сафорд Крипс (Safford Cripps)(1), да је био човек од изузетног Черчиловог поверења, као и да је непосредно пред слање у Југославију унапређен у чин Бригадног генерала, са само 36. година. Енглеска мисија се придружила Титовом штабу и веома брзо почела да, својим извештајима минимизира значај и улогу равногорског покрета, а велича значај деловања Титових партизана. Почело се са наводном пасивношћу Дражиних бораца, а затим су уследиле и неке теже квалификације, које је британска дипломатија дизала на потребни ниво. За мање од годину дана слика о равногорском покрету је толико промењена да је Черчил у јануару 1944., објавио како Британија одустаје од даље помоћи генералу Михаиловићу, што је представљало почетак његовог краја, а отворило врата за први сусрет Тита и Черчила, који се догодио у Напуљу 1944.

Данас је јасно да је наводна енглеска војна мисија заправо била специјална војно-обавештајна операција са задатком да пре очекиваног краја рата уништи аутохтони српски антифашистички покрет генерала Михаиловића и тиме минимизира изворни српски утицај на обликовање послератне Југославије, будући да су српски комунисти одбацили националну идеологију. Значај те операције потврђује и чињеница да се током 1944. године њој прикључио и Черчилов син, мајор Рандолф Черчил.

Први сусрет Тита и Черчила одиграо се 12.08.1944. године на тераси виле Ривалта код Напуља. (2) Након руковања које је фотографски забележено из неколико углова Черчил се обратио Титовом преводиоцу Олги Хумо: „Кажите Маршалу, драга моја, да ми је мило што га видим. Ја сам о њему и вашој земљи чуо много од мог сина Рандолфа“. (3) Био је то почетак једног чудног пријатељства, које је Србе коштало веома скупо. Тог првог дана разговорима су присуствовали само Тито, Черчил, Меклејн и Пирсон Диксон (уз преводиоце Олгу Хумо и Стива Клисолда), док се сутрадан разговарало у нешто ширем саставу.

Састанак у Напуљу практично је одредио судбину Југославије и њеног друштвеног уређења, односно њену предају Титовим комунистима. Иако је наводно имао намеру да разговара о могућности сусрета Тита са Краљом Петром на територији Југославије, Черчил је олако прешао преко те и других тема које би Титу могле бити непријатне. Лако су се сложили и око сурогата владе Тито – бан Субашић, која је била само међукорак у елиминисању српских интереса и предаји потпуне власти Титу. Сложили су се и око тога да „Тито нема проблем са Србима, већ са групом окупљеном око Михаиловића“. И око свега осталог договарали су се чудесно брзо и лако.

Они који су присуствовали њиховом састанку, рачунајући и Фрица Меклејна, регистровали су њихово међусобно разумевање и поштовање, што је онима који су боље познавали осионог Черчила, било донекле изненађујуће. Но, ако се боље погледа снимак њиховог руковања, можда и нема места већем изненађењу. Не због срдачних осмеха на њиховим лицима, већ због положаја руку при њиховом руковању који означава поздрав Масонске браће одређеног мајсторског степена!

ПОСЛЕДИЦЕ НАПУЉСКОГ СУСРЕТА ПО СРПСКИ НАРОД

Тито је, према Черчилу, очигледно био прави човек на правом месту, вредан да му се на управљање повери даља судбина југословенског пројекта. Сусрет у Напуљу дефинитивно је ствари усмерио у том смеру, немилосрдно гурнувши каријеру и живот генерала Михаиловића ка трагичном завршетку.Неправедна квалификација националног издајника, суђење које је било само егзекуциона фарса и мученичка смрт без познатог гроба били су не само крај једног честитог српског официра, већ и увод у масовне комунистичке злочине према оном делу српског народа који није желео, или није могао, да брзо прихвати комунистичку идеологију. Ово је српски народ увело у тешке националне поделе чије су последице и данас осећају, што се најбоље могло видети по реакцијама не недавну судску рехабилитацију генерала Драже Михаиловића.

И не само то. Давање југославије Титу на дар омогућило је и:

· Да Хрватска и Словенија избегну одговорност што су биле саставни део Хитлерове нацистичке коалиције.

· Да се минимизира тежина злочина које је према српском народу учинила злочиначка усташка држава – НДХ.

· Да се потисне значај и улога СПЦ као кохезионе снаге и верског изворишта српског народа

· Да се модалитетом тзв. „аутономних покрајина“ отвори пут за константно политичко и привредно слабљење Србије у југословенској федерацији.

Такође, не сме се заборавити, да је Тито, практично чим је учврстио власт, узвратио услугу Черчилу и кроз информбировску кризу 1948. године, направио трајни отклон од Русије (тада СССР), започевши отворено кокетирање са Западом. Иако се тада све приказивало као међусобни обрачун комуниста (Тита и Стаљина) данас је много јасније да се заправо радило о другој фази геостратешке операције договорене у Напуљу, и да је Тито практично враћао дуг онима који су га довели на власт, баш као што то чине и данашњи српски властодршци. Јасно је и то да је тај Титов чин довео до наглог кидања историјиских веза српског и руског народа, које ни до данас нису обновљене на прави начин, упркос великим напорима Русије и жељи српског народа да се то учини.

Тај историјиски Титов заокрет такође је био основ за прогон Срба и Црногораца који се нису лако мирили са тиме да им је преко ноћи Русија (СССР) постала непријатељ што су плаћали суровим затворским казнама и злогласним Голим отоком, на коме је од укупног броја регистрованих затвореника чак 65,6 % било српске или црногорске националности. (4)

Масонски поздрав Тита и Черчила у Напуљу можда јесте, а можда и није толико битан за последице које су проистекле из првог њиховог сусрета. Уосталом масонерија није чврсто униформни покрет, како се обично мисли, иако сви поштују одређена општа начела. Но, постоје и разлике које се не скривају превише. Отуда њихов уплив у политику, мада неупитан, није увек једносмеран. Примера ради, масонска ложа Велики оријент Француске јавно је осудила НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године, иако ниједна друга национална ложа то није учинила.

Али, зато, енглеска антисрпска политика има неспорни континуитет. Због тога амбасадор Киф о „терији завере“ може причати са, својим земљаком, Дејвидом Ајком, који годинама (додуше безуспешно) доказује да су Виндзорови рептилског порекла, али тешко да ту, рецимо, може сместити чињенице које у својој књизи „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт“ износи академик Драгољуб Живојиновић, или доказану улогу енглеске МИ-6 у преврату 27. марта 1941, баш као и штету и жртве савезничког бомбардовања српских градова 1944.

А и поменуте Блерове речи изречене почетком НАТО бомбардовања Србије: „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“, тешко да се могу подвести под „теорију завере“ на коју се позива Денис Киф.Превише су биле конкретне. И практичне.

· https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%B0%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80_%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B8_%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BA