Почињемо публиковање сензационалног истраживања.
Откриће које публикујемо важније је од политике и економије. Истражени су узроци и механизми деградације друштва (како у Русији, тако и у другим цивилизованим земљама). Ако се деградација не заустави, биће то крај цивилизације.
Први део. Шта се дешава? Најезда педофила
"Број злочина напаствовања деце у последњих шест година повећао се 26 пута".
Ова информација се у марту 2008. године појавила у руској штампи и на телевизији. И шта се после тога десило? Ништа. Информација је већ и заборављена.
Суманути раст најпрљавијих и најбруталнијих злочина забележен је баш у оним годинама које су гордо назване "годинама стабилности", економског процвата и тријумфа државности. "Русију су почели да уважавају" - то је најскромнији комплимент који власт сама себи непрекидно говори, а њени поклоници понављају.
Међутим, за овакво бујање насиља било би логично да читаво руководство "органа реда" буде смењено, и да се позове на одговорност њихов главни руководилац (који је гарант наше безбедности). Уместо тога, код нас је предложена безумна мера - да се казне родитељи који су оставили децу без надзора (предлог закона је већ припремљен).
Тешко је и опасно ловити манијаке. А родитеље је лако и ловити и кажњавати. То је као када возачу наплатиш казну без признанице.
Изговор су им друге земље. У Швајцарској, Немачкој и другде забрањено је остављати код куће само дете млађе од 13 година.
Али ми нисмо у Немачкој и Шведској. Швеђани, Немци и други боје се да оставе децу саму код куће, а ми се бојимо да их пустимо саме напоље. То је битна разлика. Они не желе да оставе дете насамо са телевизором и лековима, а ми са манијацима који нам се већ привиђају у сваком улазу. Осим тога, у Европи се људи не боје својих полицајаца, а наши грађани (то потврђују све социјалне анкете) боје се "пандура" више него бандита.
А најважније је то што нико и не покушава да схвати откуд такав муњевит раст злочина управо ове врсте (јер, пљачке и крађе, ако и расту, расту за понеки проценат, а ово је порасло 26 пута, то је 2600 процената).
А онда, не схвативши узрок, покушавају да излече последицу.
* * *
Дечак је у другој половини XX века у Шведској свакодневно и дуго остајао без надзора (и због тога се Карлсон навадио да долази код њега). Та књига је популарна у целом свету, а у њој нема ни речи о томе да је полиција казнила Дечакове родитеље.
Аутор ових редова је у другој половини XX века у Русији данима био без надзора. У тамне зимске вечери узимао сам санке, одлазио од Таганке до Андронијевског манастира и тамо се сатима санкао од манастирског зида низбрдо према реци Јаузи.
Пре само 15 година родитељи су се бојали да се дете не изгуби, да се не удави. Али да ће у рођеном граду, у улазу рођене куће неко силовати и унаказити њихово дете? Не, таквог страха није било.
А 26 пута за шест година - то је експлозија. Таквом брзином чак ни мишеви не мутирају. Човек се није изменио од времена Адама. Родитељи нису могли да постану гори 26 пута за шест година. Они, дакле, нису узрок, нити је узрок лош надзор. Уосталом, зашто и помињати мутације? Па за шест година нису се промениле ни генерације. То су све једни исти људи!
Шта се мења таквом брзином? Само техника. Тачније, електротехника. У датом случају
- број телевизијских канала и број убистава на тим каналима.
Телевизијски програми великом брзином постају прљавији и бруталнији, и сурвавају се у провалију без дна. А заједно са њима и наш живот. На екранима се број манијака-педофила повећао безброј пута (јер, био је на нули).
У 2007. години у Русији су насилници убили 2500 деце. Значи, од сваких десет хиљада деце која су изашла напоље једно је убијено. А они што седе код куће крај телевизора - гину сви до једнога. Телевизор никога неће поштедети и никога пропустити. Али на гледаоцима се не види крв, па се зато сматра да је све у реду.
* * *
Телевизор детаљно приказује нову искасапљену жртву, детаљно описује како ју је манијак заправо мучио, и објашњава да није лепо тако нешто радити.
Коме то телевизор говори? Нормалне људе не треба убеђивати, они ионако то не раде. Али испред екрана не седе само нормални.
То је исто што и поставити пред алкохоличара чашу вотке и расуђивати о томе како је корисно не конзумирати алкохол. Или показивати тигру кунића и расуђивати о добру. Али тигар не види мило, невино и мекано створење. Тигар види плен, и иде му вода на уста.
Неко уствари пушта тигрове из кавеза.
* * *
Човек се не мења. Али друштво је способно да се мења огромном брзином. За свега шест година (1933-1939) културни Немци су се претворили у звери.
То озверавање није било случајно. Оно је било испланирано и остварено. Хитлер се (за разлику од совјетских руководилаца) никада није претварао да је хуман. Ево неких фрагмената његовог програма: "Образовање сакати људе... Интелигенција је отпад нације... (Готово дослован цитат Лењина, који је уместо "отпад" рекао "г..."). Свест доноси људима безбројне невоље... Ја хоћу да моја омладина буде као дивље звери..." (То је оно право, јер је необразованим зверима без свести далеко лакше управљати).
И Немци постадоше људождери. То је од њих направила убога (по данашњим мерилима) пропаганда - новине, радио, митинзи. Са таквим инструментом као што је телевизор резултати су утолико пре гарантовани.
Деградација нашег друштва је реална. Чињенице свако може видети.
Псовање. Мушкарци и тинејџери су увек псовали. Али тек у последње време почеле су да псују и девојчице. И између себе, и са дечацима, и у присуству одраслих. Не говоримо о проституткама и онима што живе по баракама, него о девојчицама из добростојећих породица. Оне почињу да псују од четвртог разреда, па чак и раније.
Отворено пијанство. Тинејџери су увек имали тежњу за пићем, као и свим осталим што је забрањено. Али тек у последње време тинејџери су почели да пијанче сасвим отворено. Усред бела дана. Ученици и ученице пију и пуше, уопште се не стидећи одраслих - у парковима, на дечијим игралиштима, у метроу. Одрасли их не упозоравају (Из страха?).
Пораст насиља на расној основи. Пораст сексуалног злостављања. То не треба ни доказивати, о томе се говори у сваким вестима...
Манијак је позван, зато је и дошао
26 пута за шест година, то је језива статистика. То су подаци за 2007. годину.
А шта се догодило шест година раније, 2001. године
Управо тада, на централним ТВ каналима појавили су се програми о манијацима-педофилима. Речи осуде биле су праћене кадровима бруталног насиља, приказивањем детаља...
Да ли је то била осуда или стимуланс за манијаке? Чак и ако су аутори то чинили из најбољих побуда, они су крчили пут у пакао.
Наиме, јасно је да приказивање таквих ствари неизбежно изазива пораст насиља и повећану потражњу и продају дечије порнографије.
После првих таквих емисија ("Птичији грех" и "Друга страна") објавио сам чланке "НЕОПХОДНОСТ ЦЕНЗУРЕ" и "ЦЕНЗУРА ИЛИ СМРТ" - о неопходности да се потхитно уведе морална цензура на ТВ.
Емисија Аркадија Мамонтова "Друга страна" почињала је формалним упозорењем: "Пре него што почнете да гледате овај програм, удаљите децу од телевизора!"
А после неколико секунди на екрану се појављује манијак који бичује везаног обнаженог осмогодишњег дечака.
Да ли је то искрено упозорење или мамљење? Ко то може да уклони децу за неколико секунди? Нарочито ако се не ради о бебама, него о 10-15-годишњацима.
А ако родитељи нису код куће? А ако је телевизор у дечијој соби? А ако је укључен само секунду после упозорења?..
У филму се говорило о томе где се продају дечији порно-филмови, колико коштају, како треба питати продавца... Студенти журналистике су на моју молбу отишли да то провере, и нажалост, после емисије продаја порнографских касета је утростручена.
Није прошло ни месец дана, а на федералном ТВ каналу објављена је најава: "На молбу ТВ гледалаца понављамо емисију..."
Ништа није помогло - ни чланци, ни обраћање руководству канала. Нисам успео да спречим понављање емисије. Нисам успео ни да сазнам ко су ти људи који су пожелели да још једном погледају тако нешто? Онда сам објавио у МК ("Московский комсомолец") чланак "Јесте ли ви звали манијака?"
На моју молбу емисију су погледали стручњаци - психолози и психијатри. И као допуна чланку објављени су и њихови професионални закључци. Ево неких фрагмената:
КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 1
...Програм је засићен шокантним психотраумирајућим приказима мучења деце у току вршења над њима патолошких хомосексуалних и садистичких радњи... Питање о степену негативног утицаја емисије на гледаоце може бити решено у склопу комплексне судске психолошко-психијатријске експертизе у случају покретања кривичног поступка.
Директор Московског обласног центра социјалне и судске психијатрије, заслужни лекар Руске Федерације, кандидат медицинских наука Г.К.ДОРОФЕЈЕНКО
Руководилац психолошке лабораторије, доктор психологије, академик В.В.ГУЉДАН".
Нажалост, за покретање кривичног поступка потребна је жртва. Значи, неки тата и мама треба да се обрате тужилаштву са жалбом да је њихово дете било жртва ТВ емисије и добило психолошку трауму. А то значи да ће бити извршена експертиза. Дете ће почети да муче питањима: Шта је видео? Шта је осетио? Шта га је конкретно уплашило, и како га је конкретно уплашило? Који конкретно кадрови? Шта се тамо догађало?.. На крају крајева од тога може да не буде никакве користи, а дете ће гарантовано доживети још већу трауму.
КОНСУЛТАТИВНИ ЗАКЉУЧАК бр. 2
1. Моралисање коментатора у позадини је примитивно и безизражајно, како по смислу, тако и по интонацији и емотивној обојености. Видеоматеријал је пренаглашен. Например, почетни кадрови батинања детета сувише дуго трају. Реакција одвратности и ужаса код нормалног човека се развија после једне или две секунде гледања. Затим се код гледаоца могу покренути механизми психолошке заштите. Например, идентификација самог себе не са дететом, него са насилником; знатижеља и тако даље. И ако је заиста било молби гледалаца да се емисија понови, оне су изазване побуђеним ниским инстиктима, а не жељом да се боље схвати "дубоки" смисао емисије.
2. Демонстрација дечије порнографије на Централној телевизији довешће до тога да ће људи у такозваним граничним психичким стањима, неуротичари и неке психопате постати свесни корисници дечије порнографије. За њих сама чињеница приказивања на ТВ означава дозвољеност, допуштеност сопствених потискиваних стремљења. Социјална референтност (оријентација на већину) у Русији традиционално замењује савест: "То је морално, јер то сви раде". "Ако многи купују порнографски материјал, значи могу и ја"...
3. Вишекратно показивање процедуре куповине дечијих порно-филмова са детаљним инструкцијама, примитивност смисла емисије, пренаглашеност видеоматеријала наводи на мисао да је то лоше камуфлирана реклама дечије порнографије.
Кандидат психологије
ХОЛМОГОРОВА В.М.
Институт психологије Руске академије наука
Шеф катедре биологије МИПКРО,
доктор биологије
СЕДОВ А.Е.
Лекар-психијатар ИЉУШЕНКО С.В.
Први пут је овај филм о манијацима (за манијаке?) приказан у осам сати увече, а поновљен у десет. То је време када и деца гледају ТВ. Због тога сам питао стручњаке: "Од ког узраста се могу гледати такве емисије?" Добио сам неочекивани одговор:
- Ни од ког.
Ни одрасли не треба да гледају?
- Нико не треба да гледа. Психолошка траума од таквих сцена понекад наступа брже од једне секунде и остаје за цео живот. Дете је нежна душа, оно почиње да муца, да лоше спава, почињу напади агресије...
То је исти онај послетрауматски синдром који добијају војници у рату. Амерички ветерани имали су вијетнамски синдром, руски су имали авганистански, чеченски. Али симптоми су свуда исти: лош сан, кошмари, тежња ка алкохолу, напади агресије.
Исто тако је рањив и морал. Он се васпитава годинама, а понекад се уништава у једном тренутку.
...У Италији је на ТВ приказана емисија о борби против дечије порнографије. Тамо је седам секунди трајао цитат из емисије Мамонтова о педофилима. Отпуштени су сви који су то пустили у етар.
Наши радници телевизије се за то не отпуштају, него награђују. "Гледајте како је висок рејтинг!"
Манијаци су испливали на екран 2001. године. Сцене које су тада биле шокантне - сада су норма. Сада има и много горих.
Битцевски манијак није био на ТВ-екрану секунду или две. Он је сатима на свим ТВ каналима причао како је убијао, како је скривао лешеве, како је био задовољан собом и какво задовољство је осећао. Цела Русија је пратила наставу.
Такве монструме боље је уопште не показивати. А ако већ показујеш, онда његов изглед треба да изазива одвратност и повраћање. Али наша телевизија је удесила тако да он није изазвао одвратност, него знатижељу. Тајанствени, судбоносни, подмукли, непоштедни јунак. Да, он је негативац, али он је јунак малог екрана. Колико слабих душа је осетило несвесно усхићење, колико психопата је пожелело да се опроба? Не зна се.
Године 1992, када се судило Чикатилу, нико му није давао термин на телевизији.
Склањајте шибице од деце
Људи не подражавају проповеди, него дела. Не подражавају расуђивање, него оно што виде. Да подражавају оно прво, на земљи би већ био рај (када би се испуњавале "најобичније" заповести).
Телевизор учи: "Ево, децо, гледајте: девојчица ступа у сексуални контакт са псом. То је веома лоше! То је неморално!" А у студију је обавезно (ради објективности) и ватрени поборник настраности: знате, они шире своја искуства; све треба знати, све треба пробати.
И каква ће бити поука ове емисије? Шта ће дати "сама чињеница приказивања"? Оне који то чине нећеш зауставити речима "лоше" и сл. Они који нису знали да је тако нешто могуће, сада су видели да је могуће. Апсолутно предвидљив и неизбежан резултат такве ТВ-проповеди је пораст скотолоштва.
Пре неколико година на ТВ-екрану су почели да псују. Шта има везе што су то негативци? Они су јунаци и они се приказују. И ево сада деца псују. За такво јунаштво нису потребни ни ум, ни таленат, ни напор.
Емисија "Времечко" почиње у 16.30. То је дечије време. Манијаци су једна од сталних тема. Недавно су ме позвали у ту емисију да у директном програму кажем да ли је исправно поступио неки боксер што је намртво пребио Узбекистанца који је покушао да силује дете (мада је већ било поуздано познато да је тај боксер врло сумњиви наркоман и све је било сасвим друкчије него што је причао у својим првим интервјуима, који су га учинили јунаком Русије).
Ко је испред екрана у дневно време? Баке и унучад. Да ли они треба да лове и убијају манијаке? Треба обучавати милицију на затвореним курсевима, а не плашити децу и подбадати монструме по целој земљи.
На самом почетку емисије покушавао сам да објазним да не треба приказивати педофиле, и чак не разговарати о њима. Јер што више их ми приказујемо, њих је све више. И да је већ време да се схвати та законитост и да се престане са тим. Чак сам се сетио познатог филма "Пети елемент", где се планети Земљи приближава Смрт (планета-убица, нешто као сатана). И што су моћније ракете којима је гађају генерали поносни на своју војну силу, то се муњевитије повећава и приближава Смрт.
Не полази нам за руком да убедимо ТВ-водитеље да треба смањити гадости. Они се тако вређају, као да им је неко предложио да добровољно умру од глади. И вичу: "Не! То треба приказивати! То је животна реалност!
У ствари (ако ћемо да говоримо отворено), то је лаж. Обичан човек у целом свом животу не угледа толико убистава и манијака колико само за један дан на ТВ-екрану. Пропорције зла у животу и на екрану су апсолутно различите. Ако би се живот у једном тренутку подударио са својим одразом на екрану, све ово би већ била пустиња.
У држави је бандит - сваки стоти. А на екрану - сваки други.
* * *
Познати научници и лекари захтевају да се забрани приказивање насиља, и објашњавају како то утиче на људе, на децу.
Власти не разумеју (јадни они, ништа не разумеју!), и још додају: "Па како ми можемо то да забранимо? То би била цензура! Ми не можемо да кршимо Устав!"
Али када се ради о њиховим животним интересима (на пример, о изборима), онда власти врло добро све схватају и све могу.
Опозиција је ипак бројнија од серијских убица. Али убицама се термини дају дарежљиво. Битцевски убица је на свим каналима износио своје погледе на живот и своју радну биографију. А лидера опозиције нигде нема на телевизији.
Њих нико не приказује, о њима се чак и не разговара. Да не бисмо, знате, саблазнили колебљиве бираче.
Сам Познер, човек са Првог канала који је инфилтриран дубоко у телевизијско-кремаљско-политички процес, јавно је потврдио: "Тврдим да на телевизији у Русији не постоји слобода речи. И ми то сви знамо. У време кампање за изборе, како у Думу, тако и за председника, било је потпуно јасно да има ствари о којима не треба говорити, које не треба именовати, и које не треба призивати. Из администрације Председника (и ја то поуздано знам) јављају се телефоном и кажу: "Како то допуштате да код вас гостује тај и тај?" И после тога више не допуштају".
Дакле, постоји наредба из Кремља: штетне политичаре не приказивати. И дакле, они то могу кад хоће. И дакле, требало би да нареде да се забрани приказивање манијака.
Немојте ме погрешно разумети. Ово није молба да се приказује опозиција. Ово је само молба да се прекине приказивање убица, да се заустави пропаганда педофилије.
Друштво штити само себе тако што забрањује настраност. То треба да обавља власт (најамник). Јасно је да на децу (и све људе) јаче делују шокантни кадрови, него што лепо обучени и досадни опозиционари делују на бирачко тело.
Ако забрањујемо екстремистичку литературу, ми тиме признајемо да она утиче на људе. Иначе, зашто бисмо је забрањивали? Ако забрањујемо порнографију, тиме признајемо да она утиче на људе. Дакле, текстови и слике утичу на људе. Неке лоше, неке (Јеванђеље) добро. Покретне слике су моћније од слова.
Ако не признајемо утицај телевизије, онда то чинимо или из глупости, или из тврдоглавости, или зато што је то сувише страшно признати.
Ако пак признамо да ТВ не разонођује, него развраћа, онда ваљда треба нешто предузети. А како се борити против милијарди долара?
* * *
...У огромном авиону на висини од 10 хиљада метара разговарао сам са стјуардесом поред врата пилотске кабине. У првом реду млада и лепа мама дојила је своју бебу. А њено лице било је као у светице – са неизрецивим молитвеним изразом. Очи подигнуте ка небу, усне се благо покрећу, у очима се сија суза. Као "мадона са дететом"! Гледао сам је кришом и размишљао: "Да је сад ту неки иконописац, неки Рафаел!" Она се сигурно молила за здравље свога детета, јер се многи боје летења.
Касније, кад сам пошао на своје место, осврнуо сам се још једном да видим ту молитвену чистоту, али боље да се нисам освртао.
То је био најсавременији страни авион у коме на свака четири реда одозго виси по један телевизор. И онај ко седи у првом од та четири реда мора да гледа са високо подигнутом главом.
Мама је гледала филм страве и ужаса. Она се бојала чудовишта, и није се молила ни за себе ни за дете (у том тренутку она није ни мислила на дете), и уопште се није молила, него се страшно секирала за неку холивудску гуску. А њена језа (то ће потврдити сваки физиолог) тровала је млеко.
Шта је то дете унело у себе са мајчиним млеком?
Лекари не препоручују читање за време јела. Наводно, желудачни сок се не издваја, и још свашта се дешава. А гледање филма страве и ужаса док дете сиса? Док оно сиса мајка треба да га покрива својом љубављу, да у потпуности буде усредсређена на њега, а не да се јежи од страха.
* * *
Кажу да у телевизору, тобоже, постоји избор. То је лукавство. Избор постоји у књижари. Тамо су на истакнутом месту блистави бестселери (чак и они који то читају знају колико то вреди; то човек чита "да одмори мозак, да ни о чему не размишља". Многи људи свесно искључују тај Божији дар - своје сопствено размишљање).
Али у свакој књижари ипак постоји избор. Читалац ће лако наћи оно што му је потребно, па макар и на удаљеној полици. Јер, и ремек дела и отпад ту се продају на истом месту.
На телевизији је "удаљена полица" у глуво доба. Идиотске емисије се показују свакодневно у ударном термину, а Висоцки једном годишње у поноћ.
Кажу да ТВ одражава реалност. Кад би то било тако, улице би друкчије изгледале. Пивнице и јавне куће биле би отворене од јутра до сутра, а музеји и библиотеке после поноћи.
Телевизија је криво огледало. Или још горе - она сама бира шта да одрази. Она одражава барабе и манијаке, лакрдијаше и лажове, а нормалних, добрих, паметних људи тамо готово да и нема, не одражавају се.
Ако докажемо утицај телевизије, ако докажемо њену кривицу, то ће значити да док ми ловимо поједине манијаке, телевизор их штанцује на хиљаде.
Он је главни
Ко је глава народа? Начелник нашег живота? Бог? Неко ће мислити да је то председник?
Не, то је телевизор.
Он је главни и одговорни. Без њега многи људи (дрски ТВ водитељи оба пола, дрски мангупи са посланичким имунитетом) не би чак ни постојали у нашој свести.
Чак и председника се људи сете тек када га ова кутија покаже. А кутије се људи сами сећају. Укључе је, залепе се за њу, сатима гледају и слушају без прекида (једни са другима се понекад и свађају, а са телевизором - никада).
Чак и Богу (са великим "Б") већина верника посвећује секунде, или у најбољем случају минуте. А богу (са малим "б") - сате и сате.
Сви су се залепили за екран, као муве за лепљиву траку на којој их чека смрт. Она тако саблажњиво мирише, тако саблажњиво и згодно виси над столом за ручавање...
Па ипак, постоји мишљење да телевизор, тобоже, само информише и забавља, али да реално не утиче на људе.
Наставиће се...
Александар Минкин је познати руски новинар и публициста.
Чланак је изашао у пет наставака у познатим руским новинама Московский комсомолец, од 21. до 25. априла 2008. године. Прочитала га је практично цела образована Русија.
Текст је плод вишегодишњег истраживања телевизијског феномена, то јест функционисања телевизијског програма и његовог утицаја на човекову душу. Посебно је запањујуће ауторово откриће о томе како се прави рејтинг гледаности. Аутор није ни представник Цркве, ни представник државе. Дакле, истраживање није обавио из неких верских или политичких побуда (бар се то никако не може наслутити на основу других његових текстова и уопште на основу његове целокупне делатности). Из написа се јасно види да га је на овакво истраживање побуђивала искључиво његова савест. (Коментар сајта savest.org, који је са руског превео текст).