Свеправославни или ипак XVIII Васељенски сабор?
Мала историјска дигресија. После пада Константинопоља, Трећи Рим је увек са хришћанском љубављу и бригом уз широку руску хришћанску душу бринуо о хришћанима Истока, било да се ради о Московским Царевима, Кнежевима северне Русије, било да се ради о малоруским атаманима, Императорима Руским, увек се налази могућност да се, чак и у последњем тренутку помогне и брине о Источним Патријаршијама, а посебно о Цариградској, која се налазила под муслиманским гњетом.
Посете Источних Патријарха, Митрополита, Епископа, увек су биле пропраћене великом помпом и издашним поклонима. Многи источни јерарси чак су на руској земљи имали сопствене викендице. Такве чувене светиње Православног света као што су Почајевска и Межирицка икона Мајке Божије, биле су са њихове стране остављене руском народу, као дар за гостопримство. Руска православна душа увек је сажаљевала хришћане са Истока и Балкана, улазила је чак и у многе ратове због хришћанске солидарности и водила их ради њих чак и на сопствену штету.
На жалост, како тада, тако и сада, ти пожртвовани поступци Русије нису увек били достојно оцењени. Налазећи се у муслиманском политичком ропству, Источни Патријарси, а посебно Цариградски, морали су да се у веома сложеним околностима више баве политичким питањима него пастирском бригом за душу пастве. Његова паства се смањила до једног градског кварта – Фанара. Титула Патријарха и Патријархата је и историјска, али веома номинална. У историји се чак догађало да су Патријарси морали под притиском власти наметати незаслужене анатеме на политичке опоненте Турске, јер су турски султани утврђивали кандидатуру на Патријаршијски чин.
Катехон је ослабио и био је једно време поражен од стране богоборачке власти, Русија је на политичкој хришћанској арени изгубила своје место и једино директном интервенцијом Мајке Божије која се обратила генералисимусу Стаљину да се врати Богу, променило је исход рата и историју човечанства. Сада РПЦ држи прво место по броју парохија, бројности пастве и утицају на друге помесне Цркве. Александријска Патријаршија је мисионарством освојила Афрички континент и заслужује поштовање у другим црквама. А Јерусалимски Патријархат? Зар историјски није отуда започета проповед Христова. Благо речено, то веома узнемирава Цариградску Патријаршију, где у борби за место по утицају у Цркви са својом титулом “Васељенска”, није све баш по “васељенски”.
У садашњим околностима када је колонијална политика англосаксонских земаља ограничила или заменила спољну политику већине земаља, уместо Турске сада на Цариградског Патријарха и његову спољну делатност утицај имају Сједињене Америчке Државе. САД су на светској арени већ одавно себе прогласиле за судију и дежурног полицајца у питањима религије и безобразно се мешају у религиозна питања.
Које главне спољнополитичке “духовне” бриге данас пројављује Цариградски Патријархат?
На основу дужности, то би, наравно, било решавање спорова помесних цркава, да буде предводник Цркве – “прве међу једнакима” руководећи орган и самим тим у првом реду бити Јеванђеоски мисионар светионик, чувар јединства хришћана.
Али при покушају да се реше горе наведени циљеви, у стварности се на жалост добија нешто потпуно супротно. То су екуменистички сусрети, молитве (!) с иноверцима, што је у супротности са канонима Цркве, то је слабљење благочестивости и аскетизма, што се одражава и на моралне и молитвене потребе према пастви и духовенству. Сервилност пред римокатолицима – Римским папом. Па чак и приликом лобирања о неопходности Васељенског сабора, деловање Цариграда добија не баш православне обрисе. То су спорења у диптиху Цркве, о првенству. Претензије на потчињавање њему свих дијаспорних грчких цркава. То је непрекидна борба, претензије и мешање у живот помесних Цркава, то се тиче питања канонске територије, њиховог старатељства у свету, то је претензија чак и на ону паству где се нису трудили мисионари Константинопољског Патријархата. И то је једно од најболнијих канонско-историјских питања. Цариград све време мора да доказује своје “васељенство”, излазећи изван оквира фанарског кварта Истамбула, да преживи у репресивним околностима. Притом се не извлаче поуке из претходних грешака, таквих какав је грчки национализам, да чак и православне црквене општине образоване у Турској не желе да му се потчине, већ да буду Турска Помесна Црква.
Претензије и самоутврђивање “васељенства” понекад, чак и сада, доводе до апсурда. Тако, на пример, Цариградски Патријарх тражи од митрополита “нових земаља” (епархије које су 1928. године предате под управу Грчке Православне Цркве) престају да носе архијерејске митре за време богослужења са учешћем више архијереја. У прошлости се нешто слично тражило од архијереја Критске Цркве, али су то они једнодушно одбили. Један од митрополита “старих земаља” Грчке Православне Цркве коментарише: “Ако Патријарх Вартоломеј почне да уводи у дејство тај предлог, премда то питање за њега нема велики значај, него га он једноставно користи као начин да достигне већи одазив митрополита на Фанар. Ако се то уведе, онда можемо говорити о литургијској пародији, пошто ће митрополити “старих земаља” носити митре, а митрополити “нових земаља” ће изгледати као архимандрити”.
А зашто се не би такав црквени потенцијал са “васељенским” претензијама и амбицијама, искористио на “панелу” геополитике? Размислили су и учинили ЦИА-листи из САД, а трошкови уопште нису велики, пиар Патријарха, заштита грчког кварта од исламских фанатика, релативна светска подршка, и понека милостиња, да не би фалило за хлеб. Али заузврат се добија такав диван, али већ проамерички глас по целом свету, у корист решавања њихових проблема! И то се активно промовише.
Тако смо ових дана сазнали да је Грчка Православна Црква (ГПЦ) затворила своје представништво при ЕУ. Према информацији коју је обелоданио Infocathо, изгледа да разлози које је навела Црква нису само финансијске природе нити због “незадовољства понашањем ЕУ у опхођењу и према потребама грчког народа”, већ због односа са Цариградским Патријархом који ЕУ само компликује. Суштина спора ГПЦ и Цариградске Патријаршије је у следећем. Фанар је увек претендовао на то да у иностранству представља све Помесне Цркве грчког порекла. Но, претходник данашњег Архиепископа Атинског и све Грчке Џеронима – Архиепископ Христодул – пожелео је да у ЕУ има сопствено представништво и деловао је у том правцу, притискајући Цариградског Патријарха Вартоломеја, одбацујући његову молбу о отварању представништва Цариградског Патријархата у Атини, све док његова жеља није постала реалност.
Улога америчке геополитике овде је више него очигледна – то су расколи унутар хришћанског света, а ЕУ служи као полуга и структура за оваплоћење тог задатка не само у Европи, него и у Украјини.
Но, питање које се тиче пројекта Украјине и живота канонске Православне Цркве у њој, је много сложеније и опасније. Какав је интерес Цариграда у датом питању? Тај интерес (као и појава раскола) није никао сам од себе. Расколнички пројекат као и јерес украјинства, припреман је у иностранству и успешно се оваплотио у пољским земљама и у Малорусији, а његова суштина је – Русе учинити нерусима. УГКЦ је испунила ту мисију у западним земљама, али је становништво Малорусије и Новорусије остало и даље православно и побожно. Тада наступа следећа етапа у деоби канонског Православља и руског света, то је раскол и стварање аутокефалне цркве и то обавезно антагонистичке према Русима и Руској Православној Цркви.
А какву корист од тога има Цариградска Патријаршија? Апсолутно никакву! Цариградска Патријаршија није заинтересована за појаву још једне негрчке Цркве у диптиху, поготово словенске и још веће од Цариградског Патријархата. Словенске Цркве су ионако многобројне и утицајне. У Цариградској Патријаршији одлично схватају да су веома провидне и несолидне амбиције (подгреване чак и од расколника) о претензијама на изгубљену Кијевску митрополију и о њеном повраћају. А расколници УАПЦ и УПЦ КП нису објект за преговоре! Но, уколико се то буде реализовало и појави се Украјинска помесна црква, онда овде своју улогу јасно види Цариградски Патријарх – не само бити арбитар, него главна личност која пресуђује. Како би се “васељенство” реализовало изван фанарског кварта. Искушење је веома велико. Да ли се одлучити или не на грубо и безобразно мешање у живот највеће на свету Православне Цркве. Какве би последице од тога могле уследити по читав православни свет? И да ли су сразмерне те привремене погодности које ће добити Цариградска Патријаршија после тог поступка?
Сада су у току следећи поступци. Званичних сусрета расколника са Цариградским Патријархом нема, чак се не објављују ни званични разговори Цариградске Патријаршије и расколника. Покушај ранијих представника Украјине да се донесе одлука на државном нивоу, нису донели плода. У процесу уједињења у Помесну Цркву УАПЦ и УПЦ КП нема померања иако је Стејт Департмент САД уложио велике напоре. Прећи под директно потчињење Цариградској Патријаршији, у УПЦ КП и УАПЦ не жели нико, чак ако то пожели и Цариградска Патријаршија. Украјински епископи УПЦ из дијаспоре (из САД и Канаде) који су долазили и водили “преговоре”, обећавали су много по питању решавања овог проблема, као и у ранија времена. Али овде треба имати у виду да је аутономни статус УПЦ МП у Украјини са својим Синодом много слободнији и више је у саставу РПЦ, него што су украјинске епархије из дијаспоре у саставу УПЦ.
Како Цариградски Патријарх, тако и расколници у УАПЦ и УПЦ КП – представљају веома пожељан инструмент у геополитици САД по питању деобе канонског Православља и Руског света. И уколико је Европа легла под САД придружујући се антируским санкцијама чак и на сопствену штету, то САД очигледно улажу све могуће напоре да остваре своје циљеве у црквеној геополитици. И у томе ће Цариградски Патријарх имати своју улогу, јер је он толико залегао на панел геополитике САД.
Протојереј Олег Трофимов, доктор богословља
Извор: „Фонд стратешке културе“