Уредништво: Вашар таштине или откуда Патријарху докторат?
недеља, 30 август 2015

 Живимо у друштву које почива на три стуба моћи – приватном власништву, профиту и сили. Грамзиво стицати, гомилати, поседовати, истицати своје богатство и моћ – то је императив афирмације у свакој сфери деловања у друштву заснованом на тржишним односима.

При томе није важно одакле то богатство, утицај, моћ потиче. Важно је да се на модусу имања гради ауторитет. Краљ може бити глуп, опак, зао, дакле крајње немеродаван да буде ауторитет, а да ипак, у срединама у којима није развијена критичка свест, поседује ауторитет. Све док има титулу, претпоставка је да иза ње стоји меродавност. Ако је краљ чак и го, његови поданици вероваће да је обучен у раскошне хаљине. Циљ тржишно усмереног човека је бити потпуно прилагођен, постати пожељан у условима који владају на тржишту људи.

Нисмо ненавикли на разноразне механизме злоупотребе пропаганде, механизме за разарање критичког мишљења, клишее за подређивање ума и начине његовог успављивања, на заглупљивање људи и њихово приморавање да губе способност поверења у оно што виде властитим очима и у своје моћи суђења. У разне смо фикције веровали под другом Титом, под Слобом и Миром, а о транзиционој Србији да и не говоримо. Свеопшта продаја магле, грчевито стицање, грлато самопромовисање уз аплаузе и климање главама увукли су се у све поре овог несрећног и разореног друштва. Црква, нажалост, није остала имуна на овакве обрасце понашања, због чега је у последњих десетак година изгубила доста од истинског ауторитета деценијама стицаног на јасној супротстављености доминантној идеологији и на одвојености од овога света са његовим вредносним оријентацијама. Мучеништво, исповедништво, подвижништво, истинољубље, правдољубље, братољубље били су и остали темељи ауторитета Цркве, њених архијереја, свештеника, монаха, лаика.

Нови, тржишни (у неким случајевима опсесивно-згртачки) карактер односа у Цркви изнедрио је и један посебан сој клирика и лаика без својстава, оних који немају свој его, јер немају вредности за које би приањали, немају карактер који би им припадао, који се не би мењао и повијао као трска на ветру. Ова „криза идентитета“ потиче од у новије време наметнутог императива приклањања овој или оној струји, овом или оном идеолошком обрасцу или одређеном центру моћи. На драстичан начин то се испољило у неканонском смењивању правоверних архијереја – сада смо сведоци прогона Епископа нишког, а у најави су и нови обрачуни, по којима ће Патријарх Иринеј остати забележен као пример без преседана у историји наше Цркве.

 Особе без својстава, а управо такав је, на несрећу овога народа, наш садашњи Патријарх, ни не воле, ни не мрзе. Оне немају дубљих веза ни са собом ни са другима, ни за шта не маре, избегавају и добре и лоше осећаје јер им они ометају главни циљ – продају и размену, функционисање без постављања сувишних питања. Патријарх Иринеј овакве је особине изграђивао деценијама на трону нишких епископа (пре избора о њему се говорило искључиво као о једном од највештијих црквених бирократа), а онда се догодило да је, по допуштењу Божијем, таквом човеку поверено да води брод Српске Цркве.

Управо немање својстава јесте кључ за разумевање нехајности Патријархових неодмерених и често скандалозних изјава и поступака. Његова интелигенција је манипулативна, усмерена искључиво на постизање практичних циљева. А његови поданици, који се боре да успешно зараде на продаји сопственог достојанства, да се високо позиционирају у трци за новац, утицај и моћ, да постану конјунктурни, на муци су како да човеку без својстава придају ауторитет у условима када се он круни вртоглавом брзином.

И досетише се. Почасни докторат теолошких наука! Почасни докторат човеку који није написао ниједну књигу, ниједну теолошку студију или чланак. Где? – у њујоршкој духовној академији. Према свецу и тропар!

Не сумњамо да ће веселник похитати у Њујорк, да ће титулу коју му додељује једна по академским мерилима безначајна школица примити као нешто што му неоспорно припада, па се неће ни бавити сувишним питањима шта је теологија, шта значи титула доктора наука, шта значи бити интелектуалац и на шта та титула обавезује. А подсетићемо: интелигенција није тек друштвена класа која се међу другима издваја по поседовању формалног образовања или академских титула – интелигенција је, у примарном значењу овога појма, идеалистичка класа, класа људи у потпуности посвећених идејама, који су били спремни да за своје идеале иду у затвор, на робију, у смрт. У својој вољи за моћ, у опсесивно-згртачкој манији тога се неће сетити ни предлагачи, ни добитник титуле која би требало да обавезује.

Напокон, Патријарх није једини који је изнебуха промовисан у високог интелектуалца. Недавно је Епископ шумадијски Јован постао „академик“ фантомске организације која је нелегитимно преузела историјско име САНУ - Српска краљевска академија уметника и научника. „Академици“ ове установе су и протојереј логореј Љубивоје Стојановић (предаје у Фочи и Вршцу), затим ректор београдске Богословије Драган Протић, неизоставни Димитрије Калезић... Уосталом, зашто се они не би китили титулама академика када се титула редовног професора на Богословском факултету Универзитета у Београду може зарадити, и са њом отићи у пензију, без иједне написане књиге или теолошке студије (пример Иринеја Буловића), када на том истом факултету докторат може одбранити кандидат коме је ментор писао рад, када је секретару Синода из неког разлога било потребно да се окити титулом доктора па је, преко прече - наоколо ближе, то учинио на Учитељском факултету са темом из методике наставе књижевности (сувишно је напомињати да он није претходно завршио студије књижевности), и тако даље, и томе слично.

Таштина над таштинама, вели Проповедник, таштина над таштинама – све је таштина... Бламирање Патријарха Иринеја, а у његовој личности и целе Српске Цркве, тужна је нова понуда на вашару таштине овога света са његовим страстима и пожудама. Али, не заборављајмо: Христос Господ је победио свет!

Последњи пут ажурирано ( среда, 02 септембар 2015 )