БОРБА ЗА ВЕРУ - Олга Четверикова: Миграциона криза у Европи и њени наручиоци (3)

12. септембра, познати идеолог глобализма, члан Бнај-Брита и Представничког савета јеврејских установа у Француској (CRIF) Жак Атали је дао интервју белгијском листу Л’суар у коме је поздравио мешање националности и раса које је постало сасвим извесно: „Од тренутка како признајемо да слободе представљају фундамент, прва међу њима је слобода кретања“, изјавио је он. „Ти људи ће Европу да претворе у прву државу у свету која … Оно што се дешава са мигрантима ће довести до изградње још уједињеније и снажније Европе… Њихов долазак је незамислива шанса, јер ће она променити европску демографију…

Текући миграциони талас до сада није виђен. Ка Европи се креће добро организована река избеглица која је изазвана углавном догађајима у Сирији, одакле је у суседне земље већ отишло преко четири милиона људи. Према подацима Агенције УН за избеглице, у последњих четврт века то је најозбиљнија криза те врсте.[i] У Европу је од почетка године стигло преко 500 хиљада, а за само један месец – август – регистровано је 156 хиљада избеглица. Према проценама, ове године на северну обалу Средоземља може да пређе до милион миграната.[ii]

Карактеристично је да, када се описују тешкоће избеглица, медији прећуткују питање ко финансира и организује те реке људи и зашто већи део њих представљају млади, здрави мушкарци, који врло зналачки кидају ланце који их задржавају на границама. Истина, у последње време су почеле да се појављују информације о спонзорима сеобе, које омогућују да се закључи да је ова криза изазвана вештачки. Конкретно, аустријски новинари који се позивају на изворе у тајним службама јављају да у томе учествују америчке организације и фондови који плаћају услуге „водичима“ за пребацивање миграната у Европу. Има новинара који говоре да су то „организације за заштиту права“ (њих финансирају Ротшилди). А српски магазин “Печат“, пошто је проучио детаље добро организованог исељавања косовских Албанаца до којих је дошло у току августа (разлог за то нико није могао да им објасни), поставили су верзију да иза тога стоји „Исламска држава“ (ИД), која је себи дала задатак да организује четири хиљаде бораца за Западну Европу (њих 2.000 су већ стигли на одредишна места).[iii]

Карактеристично је и да се нагло променио однос према избеглицама, па и сам тон медија. И раније су мигранти преживљавали трагедије, јер нелегална миграција траје од самог почетка рата у Сирији, али се нико због тога није претерано бринуо. А сада се одједном ситуација променила. Како пише сиријски новинар и писац Мустафа Ал-Микдад, „сада, када је њихов терористички рат против нас извукао велики део наших природних добара, организација имиграције наше младежи почиње да јача, што нас подстиче да закључимо да је припреман нови план усмерен на то, да Сирија изгуби свој потенцијал у људима и научницима, играјући пред западним друштвом на осетљивост `невероватних патњи миграната`… Могуће је чак да ће они донети посебне прописе који, рекло би се, представљају последњи корак који стварно може Сирију да лиши људи одређене старосне доби који би могли да победе тероризам и обнове земљу, а такав њихов поступак значи наставак ратне западне политике, али сада другачијим средствима…“ [iv]

Почела је да се оцртава општа слика онога што се дешава. У „миграционој кризи“ се појављује дупла стратегија европске класе са власти: да се у центру Европе сконцентришу корисни економски мигранти који ће радикалне елементе такозваних спавајућих агената ИД слати у Источну Европу.

Мада медији и говоре о слабости бриселске бирократије и о њеном страху пред најездом река избеглица, за европски крупни бизнис то је прави поклон или „невероватно изненађење“ које омогућује да се уочи доношења споразума о ТТИП добије још јефтине радне снаге. Како је написао А. Рар „Сада ће избеглице носити на рукама“.

Пословни кругови Немачке су једногласно подржали пријем миграната. Тако је председник Федералног удружења немачке индустрије (BDI), члан Билдербершког клуба Улрих Грило, још крајем 2014. године изјавио да је Немачка одавно земља миграната и да то мора и да остане…[v] (Грило је био индустријалац који је осудио своје колеге због симпатија према Русији тако што је рекао да је позиција немачке привреде по најважнијим питањима спољне политике увек представљала важан фактор у међународним односима.[vi])

Његову изјаву је прихватио и министар економије Немачке и потпредседник Зигмар Габриел, који је рекао да најезда миграната помаже Немачкој да у низу привредних грана изађе на крај са старењем нације и глађу за кадровима. „Уколико успемо да брзо научимо оне који нам долазе, и запослимо их, решићемо један од главних будућих проблема наше привреде, а то је мањак квалификоване радне снаге“[vii]. У интервјуу немачком ТВ каналу ZDF он је навео да у неколико следећих година Немачка може да прихвата минимум 500 хиљада избеглица годишње („Ја сам сасвим сигуран у то. Можда и више од тога.“) Стварно, само у овој години Немачка ће, очекује се, примити између 800 хиљада и милион избеглица, што је четири пута више него 2014.[viii]

Симптоматично је и то, да је Ангела Меркел, пошто је изјавила да је доток миграната у Европу запањујући, те да ће тај процес да промени Немачку, истовремено обећала да ће убрзати процедуру за давање прибежишта и да ће издвојити још средстава за помоћ избеглицама, на шта је позвала и друге земље.[ix]

Како признају немачки аналитичари, 2030. године Немачкој ће недостајати шест милиона радних места у сферама какве су хотелијерство, логистика, здравство и брига о старијима. A BDI каже да уз незапосленост од 6,4% у земљи недостаје 140 хиљада инжењера, програмера и техничара. У систему професионално-техничког школовања, од кога зависи већина предузећа у земљи, упражњено је 40 хиљада места. А аналитички центар Prognos наводи да уколико се ништа не промени, дефицит радника ће се до 2020. повећати на 1,8 милиона, а до 2040. – на 3,9 милиона.[x] Постоје прогнозе да ће до 2030. немачка економија морати да се бори са мањком од 10 милиона запослених.

У таквим условима оних 10 милијарди евра које се Немачка спрема да потроши за прихват избеглица у 2016. години (захваљујући профициту буџета који износи преко 21 милијарду евра), баш и нису неко велико оптерећење.[xi] Што се тиче избегличке интеграције у сам рад, Немци намеравају да прошире програм The Job of my Life (који важи од 2013.године, у коме постоји и учење језика и обука занатима) који је донет за странце који траже посао у ЕУ. Већ сада, како каже Грило, на локалном нивоу је све више компанија које отварају врата новим људима. Бизнис је припремио списак понуда за убрзање процедуре признавања професионалне и образовне квалификације и предлаже да се учење језика плаћа.

Морално су припремљени и сами Немци. Према анкети ZDF – ако је у у јулу избеглице прихватало 54% Немаца, већ у августу се тај број попео на 60%. А према подацима „Шпигла“ крајем августа је половина Немаца хтела да Немачка прихвати још више избеглица.

Некоме купус, а некоме месо, или Ред на немачки начин

Како је све више избеглица стизало у Европу, медији су активно обрађивали Европљане у духу прихватања и гостопримства, не либећи се да праве чак и фалсификате (као у случају са фабрикацијом фотографије сиријског детета, избаченог на турску обалу).[xii] Европска комисија је неуморно подсећала на морални дуг, Женевску конвенцију и Повељу ЕУ о основним правима. Најкрасноречивији је био Ж. К. Јункер који је у Европском парламенту одржао надахнут говор о Европи као „мирној луци и месту надања људи“. Парламентарци су га поздравили бурним аплаузом. Резултат је био да је Европски парламент позвао да се у центар савезне политике постави солидарност и да се од ЕУ формира „хармоничан и ефикасан систем прибежишта како би се молиоци прибежишта распоредили праведно“.

А затим је почела проза. Пошто су изјавили да свих 28 земаља треба да буде у систему прихвата избеглица, Ангела Меркел и премијер Шведске су захтевали да се подели и одговорност.[xiii] Тај план су изнели Бон и Париз, објавио га је Ж.К.Јункер и одобрио Европски парламент.

Он предвиђа расподелу 160 хиљада избеглица међу 22 земље (120 хиљада из Италије, Грчке и Мађарске и 40.000 оних који су већ у Европи), и то тако, да 26% прихвати Немачка, 20% Француска, 12% Шпанија. При том систем квота мора да буде обавезан за извршење („поезија нам уопште не треба“ – изјавио је Јункер), а на земље које одбију да прихвате избеглице могу да се примене финансијске санкције. План је приказан као хитна мера после које ће се направити „стални механизам за помирење“. Објављено је да ће бити формиран специјални фонд од 1,8 милијарди евра уколико би дошло до нових криза.[xiv]

Међутим, прихватајући тај план, Немачка се осигурала од радикалних елемената. У сред „миграционог хаоса“ европски комесар за енергетику Гинтер Етингер је изјавио да у Устав СРН треба да се унесу измене које би убрзале доношење одлуке о давању статуса избеглице, али и о његовом одбијању. При том друга варијанта ће се односити само на мигранте из такозваних безопасних земаља, међу које су убројали оне у којима нема ратних конфликата: све земље ЕУ, Гана, Сенегал, као и балканске земље – Србија, Македонија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Албанија и Косово. А досељеници са Балкана, укључујући и Албанце, представљају 40% избеглица те, према томе, њих ће или одбити, или вратити назад.[xv]

Питање квота је ујединило Немачку и Француску, али је изазвало опозицију коју представљају чланови Вишеградске групе, а који немају искуства на размештају избеглица, и који не желе да прихвате број који им се намеће. Међутим, Немци имају довољно начина да приморају суседе. Дана 13. септембра Берлин је увео пасошку контролу на граници са Аустријом, тако што је за известан период ставио у мировање своје прихватање Шенгенског споразума. То је направило утисак, тим пре што је немачки министар унутрашњих послова изјавио да ће наведена мера да се односи на све границе у земљи. Као резултат – решавање питања је одложено за разматрање на ванредном савету министара унутрашњих послова и правде 14. септембра, али и тамо није дошло до сагласности. Сада ће питање бити размотрено на ванредном заседању Европског савета.

А у међувремену, 12. септембра, познати идеолог глобализма, члан Бнај-Брита и Представничког савета јеврејских установа у Француској (CRIF) Жак Атали је дао интервју белгијском листу Л’суар у коме је поздравио мешање националности и раса које је постало сасвим извесно: „Од тренутка како признајемо да слободе представљају фундамент, прва међу њима је слобода кретања“, изјавио је он. „Ти људи ће Европу да претворе у прву државу у свету која … Оно што се дешава са мигрантима ће довести до изградње још уједињеније и снажније Европе… Њихов долазак је незамислива шанса, јер ће она променити европску демографију…“ [xvi]

[ii] http://www.alterinfo.net/LE-CHAOS-MIGRATOIRE-COMME-FORME-SUPERIEURE-DE-LA-CRISE-DU-SPECTACLE-MARCHAND-_a117105.html

[iii] http://www.mondialisation.ca/les-albanais-font-ils-le-trafic-des-islamistes/5469310

[v] http://www.businessinsider.com/afp-german-industries-make-economic-case-to-welcome-refugees-2015-9

[vi] http://gordonua.com/news/politics/Die-Welt-Glava-soyuza-nemeckih-promyshlennikov-raskritikoval-biznes-Germanii-za-simpatii-k-Putinu-74605.html

[ix] Статус избеглице омогућује да се у земљи остане 3 године, после чега човек може да поднесе захтев за добијање сталног боравишта.

[xi] http://tengrinews.kz/europe/10-milliardov-evro-pridetsya-potratit-germanii-bejentsev-280368/

[xiii] http://www.bbc.com/russian/international/2015/09/150909_refugees_quotas_merkel

[xv] http://www.bbc.com/russian/international/2015/09/150908_germany_migrants_refugees_numbers

[xvi] http://www.lesoir.be/988143/article/debats/2015-09-13/attali-refugies-vont-faire-l-europe-premiere-puissance-du-monde