Поводом празника Светог Сергија Радоњешког, игумана земље руске
четвртак, 08 октобар 2015

 ЕВО МЕНЕ И ЧЕДА

ШТО МИ ИХ ДАДЕ БОГ

Старац Сергије Радоњешки – духоносни человођа руских инока

Свети праведни Јован Кронштатски изговорио је нешто пре своје блажене кончине: «Код нас многи више не разумеју шта је то Русија... А она је – подножје престола Господњег!»

Шта је узвисило земљу руску изнад свих крајева земаљских? Шта ју је учинило богатијом од других? Шта удостојило особитог промишљања Божијег? – Њено највеће благо, непотрошиво, некварљиво, пресјајно: преизобилна ризница плодова питоме, светитељске побожности народа руског. А та побожност, или благочестивост, како истиче епископ Атанасије Јевтић, ни у животу народа ни у животу појединаца није пуко «религиозно осећање» или «верско убеђење», него пре свега «наша жива и делотворна вера у живога Христа Богочовека и Спаситеља, и наше живљење и доживљавање Њега као Бога и Спаситеља свога у Цркви Његовој Православној силом и благодаћу Духа Светога», испољена као «љубав према Богу и љубав према људима, верно богољубље и живо човекољубље».

Руски човек од искони гори чежњом за Царством небеским. Он сав живи Богочовеком, чувајући лик Његов у свој светлости његове чистоте. Христос Господ је рускоме човеку близак и мио: он му је заштитник и прибежиште, нада и утеха. Молитвена оданост, мученичка преданост, чистота и неодољивост вере – то су дари што их пре хиљаду година принеше неофити са Истока новорођеноме Богомладенцу у душама својим. И још: испуњена је душа свакога Руса миомиром нежне и дирљиве љубави према Пресветој Богородици, заступници и покровитељици све земље руске, Чијем предстатељству и молитвеној помоћи прибегава све од мала до велика. Народни песник то овако дочарава:

Отвори срце, па ћеш моћи

Видети, к'о што види дете,

Над степом руском, у тихој  ноћи,

Хорове анђела како лете.

 

Блистање света невидљивог,

Хорова небеских дивни пој...

О, све је чудесно, дирљиво

У Русији вишњој, небеској!

 

Са свима светима Пресвета

Душу у молитву извија

Пред престолом Свога Детета

Које у наручју однија...

И заиста: као што негда Марија, чувши благу вест, најсудбоноснију и најузвишенију у историји рода људскога, смирено изусти: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38), тако и Русија драговољно узе на себе Крст служења Господу као своју свету и једину дужност, савршено се приволевши вољи Саздатеља и промислу Његовом.

Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше. (Мт. 6, 21) То благо које руски народ чува као своју најсветију својину, пред којим се трепетно преклања, љубећи га свим срцем, благо што га издиже високо изнад усковитланог житејског мора, даје смисао и вредност његовом постојању, осветљује му пут у прегнућима и крепи га у свим историјским и духовним искушењима јесу ликови светитеља руских – од равноапостолних Олге и Владимира, преподобних Антонија и Теодосија Печерских, до богоносног Серафима Саровског и великих оптинских стараца.

Свети земље руске: неизбројиво мноштво преподобних, мученика, праведника, благоверних кнезова и кнегиња, Христа ради јуродивих... – «Ево нас на небу, јер земља постаје небо кроз светитеље Божије! Ево нас међу анђелима у телу, међу христоносцима! Ево нас у рају, у коме буја и расте све што је божанско, свето, бесмртно, вечно, праведно, истинито, еванђелско! Ево нас у вечности: времена нема више, јер у светитељима Божијим царује и влада Вечна Божанска Истина, Вечна Божанска Правда, Вечна Божанска Љубав, Вечни Божански Живот», кличе отац Јустин Поповић. Диван је Бог у светима руским!

У небеским хоровима угодника Божијих које је изнедрила Света Русија једна од најкрупнијих фигура јесте «игуман земље руске и све Русије чудотворац», преподобни Сергије Радоњешки. Прејемник Антонија и Теодосија Печерских, овај дивни угодник Божији разгорео је веру у народу руском у глуво доба татарско-монголског робовања и приправио пут читавим нараштајима инока – Зосими, Саватију и Герману што се «на непроходним и ненастањеним острвима соловецким подвизаваху», Сергију и Герману Валаамском, Корнилију Комељском и Александру Ошевенском, Димитрију Прилуцком и Јоасафу Белгородском, Јосифу, «волоцкој похвали» и Нилу «нестјажатељу»... Манастир у коме је старац Сергије још пре више од шест стотина година запалио неугасиво кандило – лавра Свете Тројице у Сергијевом Посаду код Москве – постала је расадник угодника Божијих, од којих је њих 57 канонизовано (служба им је састављена 1981. године). Међу њима су и тако знаменита имена, попут преподобних Саве Сторожевског († 1407), Андреја Рубљова († 1426), Арсенија Комељског († 1556), Дионисија Радоњешког († 1633), светитеља Васијана, архиепископа ростовског († 1481), Серапиона, архиепископа новгородског († 1516), Јоасафа, епископа белгородског († 1754), Инокентија, митрополита московског († 1879). Црквени песник им овако одаје хвалу: «Као многоплодна градина појави се у крају радоњешком обитељ Тpојице Живоначалне, из које монаха пречасних мноштво произађе, и они, као изданци благоухани, све до краја Русије плодоношаху.» (стихира на Господи возвах из службе Сабору радоњешких светих, Минеј, 6. мај) Преподобни Сергије тако се показује као можда и највећи инспиратор руске монашке духовности, као што су и плодови његовог духовног руковођења монасима и мирјанима, како ћемо видети из даљег излагања, били најдалекосежнији за даљи развој богопоштовања у народу, обнављање општежитељног монаштва, али и устројавања руске државности.

   У службама светом Сергију – оној на дан пресељења његовог у вечност (25. септембар) и оној која пада у дан обретења чесних моштију Свечевих (5. јули) на много места велича се и прославља његова духовничка служба. Он се чествује као «Духа Светога обиталиште», «добри пастир и учитељ», «человођа монаха», «отаџбини својој пресветли светилник», «граду Москви бедем необориви и свим крајевима руским силни заступник», «међу светитељима украс чесни» и «молитвеник за душе наше». Ове службе пружају довољно основа за закључак да је у Цркви Божијој он прослављен као духоносни старац, богомудри учитељ монахујућих. Већ на малој вечерњи 25. септембра помињу се «мноштва монаха» које је окупио око себе Преподобни, а истиче се и да смо сви ми «чеда твоја, и овце словесних учења твојих» (стихира на стиховње, Слава:). Ова мисао подробније се излаже у стихирама на Господи возвах велике вечерње, где, између осталог, химнограф кличе: «Тесним путем ходећи, ученицима твојим казивао си, Сергије преподобни: Не убојимо се подвига испосничког, да страшни огањ мучења адскога избегнемо.» И даље: «...говорећи, трпљењем украшени Сергије: Ради раја што га изгубисмо сада одећу меку одлажемо, <...> свуцимо се сад ради одеће која неће оветшати.»

У канонима Преподобном такође наилазимо на мноштво подсећања на његову духовничку службу. «Ученицима својим образац врлине показавши, многе душе спасењу си привукао, од пристрашћености свету ослободивши их», читамо у 3. песми Канона. «Духа Светога озарењима почаствован и светлоносним живљењем украшен, потребитима си преизобилно давао и монахујуће си с љубављу примао, Оче преподобни.»  (2. канон, песма 3, тропар 3) Ова мисао подробније ће се развијати у наредним песмама канона. Преподобног Старца химнограф приказује као руковођу многих ка спасењу по свише му датој благодати Духа Светога. «Као друго небо на земљи вољом Божијом, Преблажени, показао си се; словесно си стадо васпитао као Анђео који живљаше у телу, Богомудри.» (2. канон, песма 7, тропар 1) Исту мисао наћи ћемо, изражену на други начин, у 2. тропару 8. песме: «Духа Светога благодат у тебе се усели, злих духова изгонитељем начинивши и монасима учитељем показавши те.» И зато се Преподобни опет и опет назива «светилником многосветлим који ка Христу мноштво монаха узведе» (исто, Икос), оним који «саборе испосника новим живљењем приведе» (1. Канон, песма 8, тропар 2). То је највеће дело учитеља који «у истини отаџбином својом управљаше» (песма 9, тропар 2) и поукама својим «као некаквом лествицом што на небо узводи ка висини врлиновања привођаше» (Минеј, 25. септембар, стихире на Хвалите). Лик светог Сергија као «игумана земље руске» и  оснивача његове благословене обитељи, «коју устроји као град Бога Живога» још јасније се оцртава у Служби Сабору радоњешких светих (Минеј, 6. јули). Ево неколико карактеристичних одломака: «Изданак благородни из корена добрих родитеља твојих Кирила и Марије, који се у свештеној схими упокојише, Сергије богомудри, на плећа си многотескобни Крст живљења монашког ставио; пустињско живљење одабравши, духовну градину насадио си, богоносни оче Сергије, и мноштво инока добронаравних, што велико име Тројице Свете прославише, васпитао си» (Канон, песма 1, тропари 2 и 3); «Као палма обитељ Живоначалне Тројице разлиста се многим трудовима твојим, преблажени оче Сергије, да се у њој ревносно ученици твоји спасавају» (исто, тропар 4).

Обнављајући општежитељно монаштво, свети Сергије учинио је оно што је у своје време постигао Теодосије Печерски. Разлика међу њима ипак постоји: Теодосије је дошао у обитељ коју је већ био основао и устројио његов духовник, блажени Антоније, али је на поредак у њој оставио снажан печат свог духовног генија. Свети Сергије је, међутим, сам основао манастир, и то најпре на начелима идиоритмије, да би се постепено, са његовим разрастањем, прешло на општежиће; за то време утицај оснивача Лавре на братство бивао је све већи.

Житије светог Сергија написао је његов савременик Епифаније Премудри, који је, као сабрат манастира, петнаест година провео у општењу са Светим. Епифаније нам реалистички, пластично приказује човека који се захваљујући своме доличном богопоштовању узвисио до светости и уздиже га као образац аскетске врлине. У каснијој обради тога житија, за коју је заслужан Пахомије Логотет (Србин), у први план биће истакнуто његово активно учешће у догађајима судбоносним по живот рускога народа онога доба. Међу двојицом хагиографа, међутим, нема противречности, и обе описане стране Сергијеве личности складно се стапају у једну целину. Наиме, строго испуњавајући своје монашко правило, живећи у самоодрицању и одрицању од света, на чему инсистира Епифаније, Старац не презире свет, него се, усходећи у усавршавању ка безграничности, ка бескрају, испуњава саможртвеном љубављу према ближњима и служи им. Стављање у службу отаџбини једна је од пројава савршене љубави према Богу и према људима. Онај у коме се разгори љубав спреман је да све од себе дадне другоме, чак и да се целосно жртвује за њега. «Када бих могао наћи губавца», каже ава Агатон из Алфавитног патерика, аскетског списа насталог још у далеком V столећу, «да му дам моје тело и да узмем његово, радо бих то учинио. Јер је то савршена љубав.» А суштина бића људскога, поготово монаха, јесте задобијање истинске и пуне љубави. Сетимо се само аве Јосифа, једног другог пустињског оца, који упућује свим временима и свим људима поруку: «Не можеш бити монах ако не постанеш сав као огањ.» Ово свето искуство преподобног Сергија, као и безбројних претходника његових, остаје и нама као непогрешиви путоказ за сналажење у безданим унутарњим просторима наших душа, али и бескрајно сложеном лавиринту односа међу људима у овоземаљској реалности.

   Свети Сергије Радоњешки потицао је из угледне и имућне породице бољара ростовских Кирила и Марије. Рођен је 3. маја 1322. године, и на светом крштењу добио име Вартоломеј. У житију се приповеда како је још од утробе матере своје био изабран на службу Богу: «Једном мати његова, бременита њиме, дође по обичају своме у цркву на свету литургију. Пред само читање Светог Јеванђеља младенац у утроби њеној громко викну, и глас његов чуше сви што стајаху близу матере његове; тако исто за време Херувимске песме он по други пут викну; и кад свештеник изговори: Светиње светима, по трећи пут зачу се глас младенца из утробе материне. Из тога сви разумеше да ће се на свет јавити велики светилник свету и служитељ Пресвете Тројице.» И после рођења младенац се разликовао од друге одојчади: средом и петком није сисао, а не би се ни дотакао материних дојки уколико би она јела меса. Вартоломеју беше седам година када су га родитељи послали у школу. Старији брат његов, Стефан, брзо напредоваше у знању, док малом Вартоломеју учење није ишло од руке, тако да су га родитељи грдили, учитељ кажњавао, а другови исмевали. Једнога дана, када га послаше да тражи изгубљено ждребе, дечкић срете некаквог старца, монаха, који га, приметивши његов забринут израз лица, запита зашто тугује. Малиша кроз сузе исприча о својим мукама са учењем и замоли га да му помогне. Монах «сатвори молитву и благослови Вартоломеја рекавши: Ево, чедо моје, од сада ти Бог дарује да разумеш све што усхтеднеш, да би могао и другима користити». После тога пођоше они у дом Кирилов и Маријин, и дете задиви све течним и лепим читањем псалама. Ова епизода из детињства већ показује будуће црте Свечеве – трпљење, смирење, молитвеност, несумњиву веру, трезвеност – црте, дакле, које ће код себе још више развијати као монах и игуман. Једноставан, трезвеноуман хришћански живот, а не некаква егзалтирана религиозност биће благотворно тле на којем ће израсти горостасни лик светог Сергија, али и свих прослављених руских стараца – од преподобног Теодосија па све до богоносног баћушке Серафима и оптинских подвижника. Нема у њима морализма, пијетизма, нити сувог рационализма: они примају Духа Светога и опште са Њим непосредно и реално кроз праксу, односно, кроз живот подвига и врлине, исповедајући заједно са Апостолом: А ја не дај Боже да се чим другим похвалим, осим крстом Господа нашега Исуса Христа, кроз кога се свет мени разапе и ја свету. (Гал. 6, 14) Како уочава истакнути проучавалац руске агиолoгије Игор Корнилијевич Смољич, «у животу хришћанског подвижника основно је оно што представља истински живот човеков: душу не одводе у погибао велики греси, него свакодневна искушења, која неприметно, на сваком кораку излажу опасности душу подвижника, као и свакога хришћанина. Ову црту староруске аскезе примећујемо од самог њеног настанка: откривамо је још у житију светог Теодосија Печерског, премда сваки подвижник поседује јасно изражену индивидуалност.» А како је у руском друштву монаштво, и поред своје апсолутне усмерености на вертикалу, на есхатон, дало најздравије плодове и било инспиратор најплеменитијих идеја у свеукупном друштвеном развитку, особито у уметности, основни став руске аскезе – порука да изнад свега ваља стремити човечности као боголикости, уподобљењу Богу и кроз њега обожењу човека – прожео је све творевине руског националног духа. Томас Ман је, примера ради, истицао да је руска књижевност – најчовечнија, као што је и наш Милан Кашанин записао: «Што сам, с данима и ноћима, више о њима размишљао, постајало ми је јасније да они – Чехов, Толстој, Достојевски, Гогољ, Пушкин – да они нису писци. Њихов глас је тако врео, речи тако благе, као што нису и не могу бити у онога ко, непознат, за непознат свет пише књиге, него само у некога ко, познат, с нама разговара и са нама живи. Има тренутака кад се чини да су сви писци на свету књижевници, а само руски – људи.» Како да у овоме не видимо облагодаћујући утицај рускога монаштва, а у њему – светозарног лика угодника Христовог Сергија, који је прерастао у образац? Баш као што се казује у Јеванђељу: Не може се град сакрити кад на гори стоји. (Мт. 5, 10)

Каогод и преподобни Теодосије, и блажени Сергије је још од младости показивао изразите склоности ка аскетском живљењу. «Иако се још није налазио у манастиру, он је водио монашки живот, тако да су сви били изненађени видећи такво уздржање и побожност у дечака», бележи хагиограф. И зато нико не беше изненађен када, пошто напуни двадесет година, Вартоломеј стаде молити родитеље да му даду благослов да прими монашки постриг, али, на њихову молбу да им послужи у старости, реши да сачека њихово упокојење. По благочестивим обичајима онога доба, извесно време пред смрт Кирил и Марија примише монашки постриг у Хотковском манастиру светог Преображења Господњег, на пет километара од Радоњежа, где и данас почивају њихове свете мошти. И обудовели брат Вартоломејев, Стефан, дође ту и замонаши се. Не прође много времена, и родитељи Вартоломејеви се један за другим у миру преставише Господу своме. После смрти родитеља, браћа проведоше ту четрдесет дана; наследство своје Вартоломеј предаде млађем брату Петру (у познијој, Пахомијевој обради житија говори се да је сав свој иметак раздао убогима), а затим наговори брата да остави живот у општежићу и крене путем отшелничког подвизавања. Настанили су се у густој боровој шуми, куда људска нога пре њих не беше крочила; у близини није било ни села, ни кућа, нити икаквих насеобина људских. На једној пољани начинише колибу, затим подигоше малену цркву и решише да је посвете Пресветој Тројици. Тако скромно би положен темељ будуће знамените Лавре.

Није лак био пустињачки живот у непрестаном посту и молитви, далеко од света, у густој шуми, где је већ нешто после поднева наступао сумрак и где се зима чинила бескрајно дугом. Старији брат Стефан није био кадар да поднесе толики напор, и зато је прешао у манастир Богојављења Господњег у Москви. Вартоломеј остаде потпуно сам. Наступао је најтежи период у његовом отшелничком подвигу...

Недалеко од Вартоломеја подвизавао се један стари јеромонах по имену Митрофан, који често долажаше на његов позив да у новоподигнутој црквици служи литургију и да га причешћује Светињама Господњим. На молбу младићеву, отац Митрофан постриже га у монашки чин у двадесет трећој години живота, на дан светих мученика Сергија и Вакха. «После пострижења», забележено је у житију, «игуман Митрофан одслужи свету литургију у цркви Пресвете Тројице и удостоји новог инока причешћа светим Христовим Тајнама; у то време црква се испуни необичним миомиром, који се ширио чак и изван храма. Новопострижени монах седам дана непрекидно борављаше у цркви. Игуман свакога дана служаше свету литургију и причешћиваше га светим Телом и Крвљу Господњом. За све то време храна Сергију беше просфора, коју му је свакога дана давао игуман. Дан и ноћ Сергије провођаше у богоразмишљању, стално славословљаше велико име Господње, певаше псалме Давидове и песме духовне: сав беше обузет радошћу, душа му гораше божанским огњем и побожном ревношћу.» После тога, по благослову јеромонаховом, новопострижени инок остаде сам да се подвизава по примеру древних подвижника, у борби са искушењима и њиховом превазилажењу. У тим првим годинама подвизавања води се одлучујући бој: монах–анахорета или побеђује искушења, или пада под њиховим теретом. За будућег светилника рускога монаштва те године биле су тешке не само због тежине самог аскетског подвига – умртвљавања тела постом, бдењем и сваковрсним пословима, и не само због неминовних сумњи у погледу исправности изабраног пута, у погледу властитих телесних и духовних снага, него и због услова живота: зими је у боровој шуми земља пуцала од мраза, а млади пустињак имао је на себи само једну, већ овешталу расу; поред келије његове протрчавали би чопори гладних вукова, а навраћали би и медведи; мртва тишина дању, завијање снежне мећаве ноћу – то је атмосфера у којој је Сергије стицао искуство духовног живота, препуштајући Богу да делује на душу његову, испуњавајући се Господом и светошћу Његовом и уподобљавајући Му се. Зато је усамљени подвижник у шумском честару, пребивајући у покајању, непрестаној молитви, уздржању, ћутању, себеодрицању и усхођењу по лествици врлина до савршене љубави која удостојава боговиђења и богоопштења, као и толики подвижници по гудурама, пештерама и јамама земаљским пре и после њега, иако скривен од света, био истински сведок Бога на земљи и Његово оприсутњење. И управо то је разлог због чега свет сазнаје за њега и хита к њему. Најпре за њега сазнадоше богољубиви монаси, те стадоше долазити у пустињу радоњешку по један, по двојица или тројица, молећи Преподобног да их прими за своје сажитеље и саподвижнике. Видећи у њиховој жељи промисао Божију, пустињак их стаде окупљати, и тако се у шуми сабра дванаест људи. Братија начинише дванаест келија, оградише храм и келије дрвеним плотом са једним вратима, на којима поставише вратара, и тако ниче достославна и Богом чувана лавра Свете Тројице, а са њом и град Сергијев Посад. А за светог Сергија отпоче нови подвиг – служење стараштва.

Тихо и мирно протицао је подвижнички живот братије: свакодневно се они сабираху у свој малени храм и узношаху усрдне молитве Господу своме. После неког времена монаси стадоше молити Преподобнога да прими свештенички чин и буде им игуман. Преподобни то најпре одби: «хтео је да се угледа на Господа и да свима буде слуга», вели хагиограф. «Својим рукама саградио је три или четири келије; на својим раменима носио је у две ведрице воду са извора под гором и остављао код келије свакога брата; секао је дрва, пекао хлеб, шио одећу, готовио јело и смирено обављао друге послове <...>. У манастиру беше савршена једнакост, али Преподобни стајаше изнад свих.» Ипак, на неотступне молбе братије он се прими игуманства негде око 1344. године, и од тада му је, поред моралног и духовног ауторитета, припадала и канонска власт.

Велики је циљ стајао пред младим настојатељем (Сергију тада беше тридесетак година) – увођење строгог поретка општежића, али ка том циљу он је одлучио да се креће постепено. Манастир је још увек живео по идиоритмијском систему – братија нису имала заједничку трпезу, тако да је општежиће долазило до израза једино у храмовном богоослужењу. Игуман Сергије био је духовник свим монасима, што је, несумњиво, играло пресудну улогу у духовном узрастању братства. У том погледу делатност Сергијева можда понајвише подсећа на служење светог Теодосија Печерског у својој лаври. О служби духовничкој житије Светога даје обиље података. Тако, сазнајемо да «многи са разних страна, и издалека, стадоше се окупљати око преподобног оца Сергија, да под руководством славног подвижника спасавају душе своје. Свети игуман с љубављу примаше све који му долажаху, и старе и младе, и богате и сиромашне, али знајући тегобе монашког живота он их не постригаваше брзо. <...> Примајући монахе после марљивог искушеништва, свети отац је и после тога будно пратио њихов живот. Тако, он је строго забрањивао братији да после повечерја излазе из својих келија или да разговарају; сваки је дужан био боравити у својој келији, бавећи се рукодељем или молитвом. <...> Умео је да спаја кротост са строгошћу, и био је прави пастир а не најамник.» Од братије је захтевао не само вршење разних манастирских послушања и испуњавање молитвеног правила, него и читање. Међу књигама којима се сам Преподобни руководио били су наслови попут «Душекорисних поука» преподобног аве Доротеја, «Лествице» преподобног Јована и «Подвижничких слова» преподобног Исака Сиријског. Под утицајем тих и других књига у обитељи се формирала висока монашка духовност. По благослову игумана, у манастиру се бавило и резбарством, иконописањем, калиграфијом, појањем... Тако је на благодатном темељу почела да се изграђује и величанствена руска култура.

После десетак година управљања, вероватно 1354. године, Преподобни уводи општежитељни устав, што ће изазвати незадовољство код извесног броја монаха, и они ће убрзо напустити манастир. Овај детаљ говори о томе колико је руском монаштву онога доба била страна киновија, и колико је духоносни Сергије био велики реформатор. Манастир је и у економском погледу сада боље стајао, али је милостиви игуман то користио за умножење добротворне делатности: овде су, као и у Теодосијевој Лаври, путници збрињавани, сиромаси храњени, болесни неговани. И за братство, и за посетиоце манастира игуман је представљао врхунски ауторитет пре свега због властите светости. Монах Епифаније сведочи да је, и поред мноштва обавеза везаних за устројење манастира и управљање њиме, преподобни Сергије имао снаге за непрестано усавршавање у подвигу, да се у свом унутарњем делању са ступња очишћења подигао на ступањ просветљења, и да се удостојио највећих духовних дарова – созерцања Бога и сједињења са Њим. Епифаније и описује Преподобног као првог руског мистика.

Сведочанстава о његовим духовним даровима било је безброј. Тако, два сабрата била су удостојена виђења Преподобнога како служи литургију у окружењу анђела небеских. Његов келејник, монах Михеј, такође је видео јављање Преподобноме Мајке Божије у пратњи светих апостола Петра и Јована. Трећег чудесног виђења удостојио се монах Симон. «Једном Преподобни служаше литургију, а ученик његов Симон, човек савршен по животу, беше тада еклесијарх. Он виде где по светом престолу кружи огањ, обасјавајући олтар и служашчег оца Сергија, тако да Светитељ стајаше у огњу од главе до ногу. А кад настаде време причешћу, божански огањ се подиже, и савивши се као неко најтананије платно, спусти се у свету чашу, из које се и причести достојни служитељ свети Сергије.» Била је то благодат Духа Светога...

Подвижник који је достигао толику духовну висину није могао да не врши утицај на све који му притицаху. Житије Сергијево казује о бројним чудесима, предсказањима, исцељењима, о прозорљивости Свечевој. Али највећи утицај духоносни Старац извршио је на великог кнеза Дмитрија Ивановича Донског, коме је дао благослов за полазак у одсудни бој против Татара на Куликовом пољу (1380), чиме је започело ослобађање руског народа од туђинског јарма. Ево како се то описује: «У то време по попуштењу Божијем би за грехе наше најезда татарског хана Мамаја на земљу руску. Велики кнез Дмитриј Иванович стаде се спремати за рат. Али пре но што крену у рат, оде у манастир Пресвете Тројице да од његовог светог игумана, преподобног Сергија, добије благослов за свој ратни поход. Свети Сергије га наоружа благословом и молитвом, и изрече му овакво пророштво о победи: Иди против варвара; ни најмање не сумњај, Бог ће ти помоћи и ти ћеш победити непријатеља и здрав се вратити. Велики кнез, уздајући се у помоћ Божију и у молитве светог угодника Божијег Сергија, крену са војском у рат, и на Куликовом пољу страховито потуче непријатеља 8. септембра 1380. године, тако да се сам хан Мамај једва спасе бекством са малом дружином. Међутим, за све време док се водила Куликовска битка, преподобни Сергије, сабравши братију, стајаше са њима на молитви и усрдно мољаше Господа да дарује победу православном војинству. Имајући дар прозорљивости, свети Сергије јасно гледаше шта се дешавало као да се битка одвијала пред његовим очима; и каза братији о победи великога кнеза Димитрија над Татарима, помену по имену многе православне војнике који падоше у боју и отслужи помен за њих. А све му то би откривено од Бога.» Парадоксално: подвижник скривен од света у једном моменту постаје централна фигура руске историје и ставља се на чело руског народа као његов духовник, благосиљајући га на саможртвени подвиг и измољавајући у Бога победу христоименитој војсци над Агарјанима! Како је то је могуће? – Због проверене законитости врлинског живљења у Христу да се права и истинска љубав према човеку може родити једино из огњене љубави према Богу и преданог служења Њему. Ова епизода из живота светог Сергија још једном доказује да је цео живот његов био посвећен светој љубави, прожет љубављу и претворен у неугасиви огањ љубави.

У неразориве дворе Господње душа је његова узлетела 25. септембра 1392. године. У историји руске Цркве свети Сергије остао је забележен као један од њених највећих синова: познато је да му је, управо због високих духовних квалитета, митрополит московски Алексије († 1378) нудио да буде његов прејемник на катедри, али смирени подвижник није желео да похабану расу пустињачку замени раскошном архијерејском одеждом. Историја га је забележила и као највећег устројитеља руског монаштва, оснивача читаве једне аскетске школе у чијем ће окриљу током XIV и XV века стасати мноштво подвижника. Настанак још осам манастира са општежитељним уставом везује се за делатност светог Сергија. Али, у целини посматрано, игуман земље руске, његови ученици и ученици његових ученика основали су четвртину свих руских манастира – тих бедема вере и богопоштовања, жаришта просвете и културе у руском народу. Тако се остварило виђење којега је Преподобни био удостојен на молитви, када је зачуо глас: «Сергије! Молиш се за чеда своја духовна: Господ је примио молитву твоју! Погледај око себе, и видећеш колико је мноштво инока сабрано под твоје руководство у име Живоначалне Тројице!» Созерцавајући славу человође руских инока и његових духовних чеда, црквени песник у умиљењу кличе: «Веселите се и ликујте, људи христоименити што дођосте да се дому Тројице Животворне поклоните; јер гле, лик радоњешких угодника Божијих, зрацима светозарним блистајући, сву земљу руску осветљава, и имајући одважност пред Господом, на небесима моли се приљежно за спасење душа верних хришћана.» (стихира на Господи возвах на великој вечерњи Сабора радоњешких светих, Минеј, 6. јули)

Сама Лавра у Сергијевом Посаду после смрти свога зачетника, све до данашњег дана, представљала је једно од средишта руске духовности. У њој је у XVIII столећу, најконтраверзнијем у историји руске културе, у доба свеопште секуларизације, отворена Духовна семинарија (1742), а у наредном – Духовна академија, настала на темељу Славјано-јелинско-латинске академије  (1814). У XIX столећу, у време игуманства архимандрита Антонија, који је лично општио са преподобним и богоносним оцем Серафимом Саровским, а одржавао је контакте и са оптинским старцима, Лавра доживљава поновни процват. О угледу Лавре сведочи, између осталог, и чињеница да је Првојерарх Руске цркве, Патријарх московски и све Русије уједно и њен свештеноархимандрит, чиме се целокупна његова архипастирска делатност налази под благодатним покровитељством светога Сергија.

Свети Сергије, светилниче пресветли земље руске, моли се пред престолом Господњим и за наш страдални народ: за долгоденствије, одважност и непоколебивост правоверних епископа, за истрајност у подвигу сведочења праве вере часних монаха и монахиња српских, праведних свештеника, честитих домаћина и свих богољубивих душа којима је доста зулума фанаритоског, унијатског и еврокомесарског. Помилуј нас, Господе,јер се испунисмо понижења! Опомени се како нам се безбожник руга сваки дан! Покажи силу Своју, припаши мач свој о бедра своја, Силни, јер се испунисмо понижења од гордељиваца и уживача који имају изглед побожности а силе су се њезине одрекли. А Твоји су, Господе, по речи Давидовој, само они у којих је срце чисто и руке чисте, ко не узима олако душу своју и не куне се лажно своме ближњем. Преподобни Сергије, са свима војскама небеске Русије, похитај у помоћ нашу и дај нам снаге да веру православну одржимо и да се на онај дан када нам преци наши изађу у сретање не постидимо, него да, држећи високо уздигнуту заставу добра, честитости и правде, узмогнемо рећи: „Добар рат ратовах, веру очувах и душу бесмртну, неокаљану, приносим на олтар Небеске Србије као свој једини иметак!“ Преподобни Сергије, буди с нама! Преподобни Сербије, осоколи нас!

Проф. др Ксенија Кончаревић

(из књиге „Путевима руске монашке духовности“,

Крагујевац, Каленић, 2004)

 

ИЗ ЖИТИЈА ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГА

СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ

Преузето из: о. Јустин Поповић, Житија Светих за септембар. Ваљево, 1991.

...Скроман и убог беше тада изглед Тројицке лавре. Тихо и мирно прохођаше подвижнички живот пустињака; свакодневно се они сабираху у своју малену цркву и узношаху своје усрдне молитве Господу: служила се полуноћница, јутрење, часови, вечерње и повечерје, а за вршење свете литургије позивали су свештеника из најближих села. После неког времена к преподобном Сергију у новоосновану обитељ дође и свештеномонах Митрофан који беше постригао преподобног Сергија за монаха;  братија га с радошћу прими, и он би једнодушно изабран за игумана. Монаси се радоваху што се сада света литургија могла служити чешће него раније. Али игуман Митрофан поживе у обитељи око године дана, па премину. Тада братија стадоше молити преподобнога Сергија да он прими свештенички чин и буде им игуман. Преподобни то одби: хтео је да се угледа на Господа и да свима буде слуга. Својим рукама саградио је три или четири келије; на својим раменима носио је у две ведрице воду са извора под гором и остављао код келије свакога брата; секао је дрва, пекао хлеб, шио одећу, готовио јело и смирено обављао друге послове. Своје трудове велики подвижник сједињавао је са молитвом, постом и бдењем; хранио се само хлебом и водом, и то у малој количини; сваку ноћ проводио је у молитви и бдењу, само је на кратко време прибегавао сну. И за дивно чудо, тако сурово живљење ни најмање не ослаби подвижниково здравље; угушујући греховне устанке тела, такво живљење као да је укрепљавало његово тело и придавало му силе за нове, још веће подвиге. Својим уздржањем, смирењем и побожним животом преподобни Сергије пружаше пример свој братији у обитељи. И сви се монаси труђаху свом снагом својом да га подражавају; како он, тако и они пребиваху у посту, молитви и непрестаним трудовима: час су шили одећу, час преписивали књиге, час обрађивали мале градине своје и обављали друге сличне послове. У манастиру беше савршена једнакост, али Преподобни стајаше изнад свих; он беше први подвижник у својој обитељи, или боље рећи – први и последњи, јер су се многи у његово време и касније подвизавали ту, али се нико није могао упоредити са њим.

Међутим, у манастиру се сваким даном све јаче осећала потреба за игуманом и јерејем. Позивати у манастир свештенике није увек било могуће, а и братији је био потребан руководитељ са игуманском влашћу. Лица достојнијег за то није било од оснивача обитељи, али преподобни Сергије се плашио игуманства; желео је да он буде у манастиру не старешина него последњи инок. Напослетку се подвижници Радоњешке пустиње договорише и решише да преподобног Сергија изаберу за игумана, па сви заједно отидоше к њему и рекоше: Оче, ми не можемо живети без игумана; желимо да нам ти будеш наставник и руководитељ; ми хоћемо да долазимо к теби с покајањем и да, откривајући сваки дан пред тобом све помисли, добијамо од тебе разрешење наших грехова. Служи у нас свету литургију, да бисмо се из чесних руку твојих причешћивали Божанским Тајнама.

Преподобни Сергије одлучно одби, овако говорећи: Браћо моја, на игуманство никада помислио нисам; душа моја жели једно: да окончам дане своје као прост монах. Не приморавајте ви мене. Најбоље је да све то препустимо Богу; нека нам Он Сам открије вољу Своју, па ћемо тада увидети шта нам ваља радити. Међутим, монаси и даље неодступно мољаху Преподобног и говораху: Ако ти нећеш да се бринеш о нашим душама и да нам будеш пастир, онда нам измоли игумана од владике. У противном случају, сви ћемо ми бити принуђени да оставимо ово место и погазимо завет који смо дали; тада ништа неће преостати него да лутамо као овце без пастира.

Братија су и после тога не једанпут долазили Преподобноме и молили га да прими игуманство, и претили му још упорније да ће оставити манастир и отићи у свет из пустиње, сву одговорност за то пред Богом бацајући на Преподобног. Таквим претњама они најзад примораше преподобног Сергија да се прими игуманске дужности у својој обитељи. Са два стараца Преподобни отпутова у Перејаслављ Заљески код Атанасија, епископа Волинског, пошто је овај, због одласка светог Алексија митрополита у Цариград, водио тада послове митрополије. Владика тада с љубављу прими подвижника, о коме је давно био чуо, и дуго разговараше са њим о спасењу душе. По завршетку разговора преподобни Сергије се смирено поклони епископу Атанасију, молећи од њега игумана за своју обитељ. На његову молбу владика одговори: Одсада ти буди отац и игуман братији тобом сабраној у новој обитељи Животворне Тројице.

   Целивавши и благословивши Преподобнога владика га отпусти с миром у обитељ Пресвете Тројице. Пустиножитељи с ликовањем дочекаше игумана – свога наставника и оца, и поклонише му се са синовском љубављу. Радоваше се и игуман гледајући своја духовна чеда. Ушавши у цркву он се обрати Господу са усрдном молитвом да га Господ благослови и ниспошље му свесилну помоћ Своју у новој, тешкој дужности. После молитве Преподобни се обрати братији са поуком: подстицаше их да не малаксавају у повизима, тражаше њихову сарадњу и снисходљивост према њему, и по први пут их благослови својим игуманским благословом. Поука његова беше проста и не са много речи, али својом јасноћом и убедљивошћу она се занавек укорени у срцима братије. Уосталом,  Преподобни није толико утицао на братију речју колико самим својим животом, својим добрим примером.

   Поставши игуман, преподобни отац наш Сергије не само не измени своје пређашње подвиге, него са још већом ревношћу испуњаваше сва монашка правила, стално носећи у срцу свом Спаситељеве речи: Који хоће да буде старији међу вама, нека буде свима слуга (Мк. 10, 44). Он свакодневно служаше свету литургију, и увек сам спремаше за њу просфоре: својим рукама је туцао и млео пшеницу, сејао брашно, месио и заквашивао тесто, и сам их пекао. Печење просфора беше нарочито омиљен посао Преподобнога: никоме другоме он није препуштао тај посао, иако су многи од братије желели да узму на себе то доиста тешко послушање. Осим тога, он је сам варио кољиво и правио свеће за богослужење. У цркву је долазио први, стајао право, не дозвољавајући себи ни да се наслони на зид ни да седне; из цркве је излазио последњи. Неуморно и с љубављу поучавао је братију.

   У својим подвизима преподобни Сергије се угледаше на статродревне устројитеље монаштва, чија је житија читао са великим усрђем. Назидавајући се казивањима о светим подвижницима, Преподобни се дивио како њиховом равноангелном живљењу и победи над злим дусима, тако и њиховом служењу невољним људима у свету. Он се мољаше Пресветој Тројици да и њега удостоји да иде стопама светих мужева, који су хранили проссјаке, помагали удовице, сирочад и све невољне, и који су  добили од Господа дар исцељивати болне, васкрсавати мртве, помагати путнике на суву и на мору.

   Дуго времена братије беше у манастиру дванаест душа. Но глас о Преподобном ширио се по околини. И дође из Смољенска неки архимандрит по имену Симон. Одрекавши се високог положаја, Симон са дубоким смирењем мољаше Преподобног да га прими као простог монаха. Веома потресен таквом молбом, Преподобни га с љубављу прими. Архимандрит Симон предаде Преподобном и велики иметак што беше донео као дар на устројство манастира. Тим даром Преподобни, уз помоћ Божију, подиже пространу дрвену цркву у име Животворне Тројице, прошири манастир и доведе у ред његове зграде: келије братије беху постављене у виду четвороугаоника око цркве, тако да је црква стајала у средини и видела се са свих страна. И Преподобни с братијом живљаше ангелски као на небу, дан и ноћ славословећи Бога.

   Тада се у обитељ преподобног Сергија врати из московског Богојављењског манастира његов млађи брат Стефан. Он доведе са собом свог млађег сина, дванаестогодишњег Јована, и предаде га Преподобном да га постриже у монаштво. Преподобни се удиви таквој вери свога брата, испуни му жељу и постриже Јована дечака за монаха давши му име Теодор. Измлада васпитан оцем у побожности, пошћењу и чистоти, Теодор се под руководством свога стрица утврђиваше у монашким подвизима. Од тога времена многи са разних страна, и издалека, стадоше се окупљати око преподобног оца Сергија, да под руководством славног подвижника спасавају душе своје. Свети игуман с љубављу примаше све који му долажаху, и старе и младе, и богате и сиромашне, али знајући тегобе монашког живота он их не постригаваше брзо. Обично је наређивао те су дошљака облачили у дугачку одећу од црног сукна и одређивао му извесно послушање да обавља заједно са осталим монасима. Тако је поступао зато да би новодошавши могао упознати сав манастирски устав; тек након дугог испитивања преподобни отац би га постригао у монаштво, облачио у мантију и давао камилавку; а савршеније саподвижнике своје удостојавао је схиме.

   Примајући монахе после марљивог искушеништва, свети отац је и после тога будно пратио њихов живот. Тако, он је строго забрањивао братији да после повечерја излазе из својих келија, или да разговарају; сваки је дужан био боравити у својој келији, бавећи се рукодељем или молитвом. Касно увече, нарочито за време дугих ноћи, неуморни и ревносни игуман је, после келијске молитве, обилазио келије и кроз прозорчиће гледао чиме се ко бави. Ако би затекао монаха где врши молитву или се занима рукодељем или чита душесспасоносне књиге, онда је с радошћу узносио за њега молитве Богу да га Господ потркепи. Ако би пак чуо недозвољени разговор или приметио да се неко бави каквом ништаријом, он би закуцао на врата или прозор и одлазио даље. Сутрадан је призивао к себи таквог брата, ступао с њим у разговор, тихо и кротко наводио га да призна своју кривицу. Послушан монах би признао, искао опроштај, и отац Сергије му је с родитељском љубављу праштао; а на непокорног, који не би признао своју кривицу, он је налагао епитимију. Тако се преподобни Сергије бринуо о повереном му стаду; тако је умео он да спаја кротост са строгошћу, и био прави пастир а не најамник.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 08 октобар 2015 )