Уредништво: Владика бачки о монаштву или духовно оцеубиство Старца Јустина Ћелијског
петак, 09 октобар 2015
         Некако по правилу уочи великих хришћанских празника „Слово љубве“, радио Архиепископије београдско-карловачке, са широким дометом транслације програма (и преко радијских фреквенција и посредством интернета), нађе за сходно да својим слушаоцима приреди непријатно изненађење и да им убризга већу дозу новотарско-екуменистичког анестетика који ће им омогућити да добро поднесу ампутацију душе и трансплантацију неправославних и антиправославних погледа на Цркву, свет и живот.

Предозирани слушаоци, посебно ако им се иста емисија емитује неколико пута, отупљују чула за разликовање истине од лажи, Православља од кривоверја. Ефекат анестезије зависи и од тога ко им се обраћа. Не верујемо да још има слушалаца који узимају за озбиљно витијства многовјешчанаја сталних (не скидајућих се) гостију монаха Арсенија Јовановића (који, и поред конфузије мисли о свему, свачему и ничему не заборавља да систематски напада сајт Борба за веру) или протојереја логореја Љубивоја Стојановића, који за свако питање и недоумицу верника има универзалан лек – „добру динамику здравог напредовања“ и „прихватања својих светлих и мрачних страна“ (о одсецању тих мрачних страна путем врлина, посебно уздржања, и покајања, разбарушени и одавно распојасани „духовник“ нема смелости да говори). Е, али ако им се обрати архијереј на позицији број један у Београдској Патријаршији, онда беседу његову ваља нетремице слушати и упијати, како више не би било непоћудних и незнавених ликова који умишљају за себе да су верници и да као такви имају достојанство царског свештенства. Стан причекај, Србендо, сад ће ти просвећени апсолутиста новосадски, бачки, сомборски и сегедински, фанариота и европејац, све потанко објаснити, па ћеш се осећати као својевремено Вук Исакович у Печујској катедрали. И циљ је исти: мало унијатске катихезе за испирање мозга и довођење у ред. Ordnung muss sein, jawohl!

Елем, уочи јучерашњег празника Светог Сергија Радоњешког, данашњег Светог Јована Богослова и сутрашњих Михољских задушница „Слово љубве“ по ко зна који пут репризира предавање Епископа бачког о монаштву. Из најаве сазнајемо да је у оквиру пролећног семестра Школе православне духовности, у недељу 14. јуна 2015.  године (на дан преподобног Јустина Ћелијског – то су свесно прећутали, а видећемо и зашто), у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, предавање на тему ,,Света Евхаристија и монаштво“ одржао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј.

Епископ бачки Иринеј Буловић - детаљ са предавања

Слушаоци су, како чујемо из цвркутаве најаве, „имали част и радост да кроз сусрет лицем к лицу чују мудру и надахнуту реч свога Архипастира који је пристуне обрадовао окрепљујућим и назидатељним словом. Кроз своје излагање Владика Иринеј је указао на крајности потцењивања и прецењивања улоге монаштва у животу Цркве, нагласивши притом везаност монаштва за Евхаристију као центар идентитета Црквe. Да видимо о чему је ту било речи.

Најпре, експозиција каква приличи Преосвећеном бачком, дуготрајна, исцрпљујућа, пуна општих места, захваљивања Његовој Маленкости на части и поверењу што ће говорити о једној тако значајној и узвишеној теми.

Затим упозорење да то и није тако узвишено, јер су монаси веома често умишљали за себе да су посебан ред у Цркви, собом мерећи озбиљност духовног живота и намећући своја мерила свима. А они су само лаици који се другачије облаче, имају нека своја правила - ако, ако, па нека их – али се повремено распомаме па нагрну против црквене јерархије, не знајући да је њихово само једно – да кушују и да се мичу с очију тој јерархији осим кад доносе порезе и штогод у натури што владика најволије.

Најбољи пример за то, слушамо даље, јесте „бивши монах Артемије са својом парасинагогом одметнутих умишљених духовника.“ Затим иде дуга и предуга тирада о „артемијевцима“ који неће да се одазову на толику љубав и разумевање које им, очигледно, бачки архијереј први показује.

Закључак је – монашто је стока једна грдна. Сви има да се причешћујете, јесте ли чули, ко се не причешћује стално, он је себе изопштио из црквене заједнице, па кад то и калуђери буду чинили, схватиће да то њихово монаштво није ништа нарочито, да су исти као и свак у свету, ал' шта ћемо кад су ексцентрици.

"Многобројни" слушаоци...

То је укратко резиме предавања архијереја који је у младости примио монашки постриг у манастиру Високи Дечани. Не смемо да претпоставимо, мада није искључено, да је и тада релативизовао монашки идеал. И не верујемо да је не само тада, у време патријарха Германа, или касније, у време патријарха Павла, смео да овако дрско и безочно „богословствује“ о монаштву. Ово је ствар стратегије евроунијатских и фанариотских интеграција – ударити на монаштво као најсветији део српског националног бића, распалити из свих артиљеријских оруђа по духоносним калуђерима, оклеветати их и осрамотити пред народом, учинити све да се раскине веза између манастира и најширих слојева верника и уредити да у монаштво убудуће ступају само авантуристи и каријеристи који ће представљати својеврсну обавештајну службу у мантијама.

Сети се, Владико…

...Док седиш удобно заваљен у својој стилској фотељи, у алармним уређајима премреженом велелепном Двору посред Српске Атине – не, још увек не аустроугарске и авај, не на Фанару – како си примио монашки постриг и на шта си се обавезао.

Сети се себе, двадесетогодишњака, у власеници насред царске лавре Високи Дечани, тој «ризи добровољног сиромаштва и нестицања и подношења сваких беда и тескоба». Најпре ти је био стављен параман  са напоменом да је то «залог анђелског лика, свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог», као и да изображење Крста што ћеш га носити на грудима треба да ти буде «свагдашњи подсетник на страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа» ради добровољног подражавања. Затим си примио расу – «одећу весеља и радости духовне», кожни појас, да би њиме «опасао бедра своја силом истине, на умртвљење тела и обновљење духа, на бодрост и опрезност», као и мандију – «ризу спасења и оклоп правде», «да би се уздржавао од сваке неправде; да би ревносно одбацивао измишљања свога разума и прохтеве своје воље; да би свагда имао у уму свом сећање на смрт; да би себе сматрао распетим свету и мртвим за свако зло дело; и да би себе чило показивао Христу увек живим за сваку добродетељ». На главу ти је стављена панакамилавка - «шлем спасења и непосрамљивог поуздања» те «покривало смирења и непрекидног послушања», а на ноге сандале «у приправност благовешћења мира, да би био брз и вредан на свако послушање и на свако добро дело». Такође си добио бројанице, «мач духовни», као подсетник на непрекидну молитву Исусову, ручни крст – «штит вере, о који ћеш моћи погасити све распаљене стреле нечастивога» и упаљену свећу, која подсећа ти је дужност да «чистим и добродетељним животом и добром нарави будеш светлост свету».

Обавезао си се пред Господом и људима на одрицање од света, на добровољно примање на себе жалости и тескоба монашког живота, а бела власеница у којој си стајао бос требало је да те до самртног часа опомиње на чистоту твоје душе у моменту примања пострига, искреност и благородност намера са којима си приступио овом светом чину.

Преподобни Јустин Ћелијски

Сети се свога духовног оца, аве Јустина, његовог живота. Сети се да је он превео осам хиљада страница Житија Светих, сети се колико је тумачења новозаветних књига оставио, сети се његове Догматике, Философских урвина, Достојевског о Европи и Словенству, његових сузних молитава се сети, његових метанија, његових проповеди, његовог себеприношења за распети народ српски, његовог дистанцираног става према неким сегментима званичне политике Београдске патријаршије. Радио је сам самцит, прогнан са Универзитета, под присмотром УДБЕ и ОЗНЕ у забаченим манастирима, вођен на саслушања, лишен контакта са иностранством... Он, скромни јеромонах па архимандрит Јустин, на чији дан покушаваш да окаљаш најчасније српске синове и кћери – монахе и монахиње, живе жртве паљенице и најмиомириснији принос од свих нас који српском земљом ходимо.

Сети се, Владико. И покај се, јер су дани зли.

Леле, када залелечу звона дечанска...

Последњи пут ажурирано ( уторак, 13 октобар 2015 )