Католичка црква није препустила вођење верског рата цивилима, као што је чинила у сличним околностима у давно прошлим вековима. Она се потпуно спустила доле на борбена поља и без опрезности дигла мач против оних које је она одлучила да уништи, и то са таквом отвореношћу која се није видела већ дуже времена. Многе усташке формације су водили католочки официри-свештеници, а често и калуђери, који су се заклели да се боре са ножем и пушком у руци за „победу Христа и Хрватске“. Многи од њих се нису колебали да изврше најсрамније задатке, поносили се делима која би испунила срамотом ма ког просечног „безбожника или дивљака са Истока“. Све у име вере. Док су се неки, како смо већ видели, старали о концентрационим логорима, други су водили наоружане Усташе да затварају православне цркве, да конфискују православне матичне књиге, да прогањају, хапсе, и да, чак и убијају православни народ, убрајајући ту и православне свештенике. У Бањалуци, на пример, званична наредба је гласила да се све матичне књиге Православне цркве о венчању, крштењу и сахранама пошаљу католичким парохијама, док су у Пакрацу католички свештеници заузели двор српског епископа после затварања и запечаћења православне катедрале (12-ог априла, 1941.).
Православне цркве су биле претворене у сале, као на пример, у Прњавору, 10-ог јула, 1941. Друге су биле претворене у католичке цркве, ако нису биле потпуно порушене, као на пример, у Лици, Банији и Кордуну, где су 172 цркве биле потпуно уништене. Православни манастири су имали исту судбину. У Фрушкој Гори 15 српских и православних манастира и цркава је било дато католичким калуђерима фрањевачког реда, као што је то учињено и са црквеном имовином у Ораховцу, Пакрацу, Лепавини и другим местима. Манастир Врдник-Раваница, где су сахрањени остаци Кнеза Лазара, који је историску косовску битку против Турака 1389. године, и погинуо у одбрани хришћанства, био је исто тако одузет, као и Сремски Карловци, бивше седиште православне патријаршије. Ту су најпре биле опљачкане драгоцености велике катедрале, па је она била затворена, по томе када је сву физичку имовину преузео католички бискуп. У кратком времену су 250 православних цркава биле опљачкане или уништене. У ђаковачкој епархији, као ито је било споменуто раније, 28 православних цркава су биле претворене у католичке цркве.
Заједно са рушењем православних цркава, католичко дивљаштво је ударило по самој кичми Православне цркве, т.ј. по православном свештенству.
* * *
Слика 1:
На једном усташком састанку, са десна на лево - Надбискуп Степинац, генерал Роата, командант фашистичких окупационих снага у Југославији, усташки фелдмаршал Славко Кватерник и командант немачких окупационих снага у Хрватској.
Као Врховни војни апостолски викар Усташке војске, Надбискуп Степинац је имао и војне као и политичке функције, дружећи се са фашистичким, нацистичким и усташким командантима.
Једно време је Степинац руководио усташком герилом после бегства Павелића из Југославије. Успоставио је везе и координирао разбијене усташке банде, упућујући свештенике и калуђере, да служе за везу с њима.
Када је коначно католичка Хрватска пропала и распала се, Степинац је поново 8. новембра 1945. благословио усташке крсташке снаге са заставом у својој сопственој капели. После тога је примио „петицију усташких интелектуалаца“ да се бори до краја за ослобођење усташке Хрватске.
Био је у сталном додиру са усташким одредима који су пустошили православна села и вароши. И такође са нацистичким окупационим снагама у Хрватској и ван ње.
Слика 2:
Сарајевски Надбискуп, Др. И. Шарић, поздравља са "ХАЈЛ ХИТЛЕР!" у групи цивила Усташа и нацистичких официра на аеродрому Бутмир 1943.
Надбискуп Шарић је био Усташа од 1934. Држао је говоре, правио завере и радио као прави усташки вођ, што је и био. Потстицао је своје свештенике да делују као Усташе и да "примењују револуционарне методе у служби истине (т. ј. католичке цркве)", изјављујући да "није вредно да слуге Христове мисле да би борба...требало да се води...у рукавицама".
Многи католички свештеници, бискупи и калуђери били заклети усташки официри, као на пример отац Иван Милетић, који је водио герилу против централне владе у Београду. Или отац Радослав Главаш, фрањевац, који је 10. и 11. априла 1941. разоружао месну полицију и запосео пошту. У Херцеговини, центру усташког покрета, био је Фрањевачки манастир.
Слика 3:
Папски легат (у белом), Надбискуп Степинац, Анте Павелић (у усташкој униформи) и његова жена, на отварању дечјег дома у Тушканцу.
Представник Папе Пија XII је учествовао у званичним и полу-званичним функцијама усташке Хрватске. Он је био очевидац пропагирања Павелићеве и Степинчеве политике терорисања и католизације Хрватске. Знао је о злочинима и ужасима који су се одигравали. Пратио је напредак присилног католичења, знао је о свесрдноме учешћу свештенства у свеопштем покољу хиљада православних Срба. Све те ствари је верно преносио Папи Пију ХII. Осим тога, хрватски бискупи су писали извештаје Папи о усташким ужасима као на пример, Др.Ујчић, католички надбискуп у Београду.
Сврха Дечјих домова била је да се прекрштава православна сирочад и тако их преобраћа Католичкој цркви.
Слика 4:
Ватикан је био добро обавештен о свему што се дешава у усташкој Хрватској. Не само зато што је католичка јерархија слала папи редовне извештаје, већ и стога што је папа имао тамо свог личног представника.
Папски легат је имао дужност да шаље редовне и тачне извештаје о раду католичког свештенства и бискупа. Исто тако и о политичким и војним акцијама усташке владе и усташких вођа.
Представник Папе Пија XII је био папски легат, монсињор Марконе, који је био акредитован код усташке владе и Павелића. Монсињор Марконе је све детаљно знао у сваком погледу о католичкој јерархији и усташким сарадницима. Уствари био је посланик не само католичке јерархије ка да је извештавао Ватикан, већ исто тако и Пија XII кад се обраћао Надбискупу Степинпу и Павелићу.
Горе на слици, монсињор Марконе окружен је Надбискупом Степинцем и нацистичко-усташким официрима на усташком састанку.
* * *
Православни свештеници су били хапшени, терани у концентрационе логоре, гоњени, или просто убијани. Стотине њих, укључив и православне епископе, су нестали само зато што су били свештеници вере која је била непријатељ "праве Цркве".
Православни свештеници, пре но што су били убијени или обешени, често су били ужасно мучени, као на пример, свештеник Бранко Добросављевић, из Вељуна, који је био натеран да служи опело свом сину рођеном, кога су Усташе најпре убили у његовом присуству, а затим су њега мучили и убили, што је био сигнал за масовна убиства стотина православаца у самим црквама у Кладуши, Вељуну, Слушници, Примисљу и другим местима. 20-ог априла 1941., у селу Свињица, Усташе су ухапсиле православног свештеника Бабића, и после мучења закопале га у земљу у усправном стању до појаса. У току неколико недеља Усташе и католички свештеници су убили 135 православних свештеника, од којих је 85 припадало само једној епархији.
Више свештенство није било поштеђено. У ноћи 5-ог јуна 1941., по налогу усташког шефа Гутића, православни епископ Платон из Бања Луке у Западној Босни, заједно са неколико православних свештеника, међу којима су били и бивии народни посланици, Усташе су одвеле у предграђе града. Ту је брада старог епископа била ишчупана, ватра запаљена на његовим голим грудима, затим после подужег мучења, он и сви његови сапатници су били убијени секирама, а њихова тела бачена у реку Врбању.
Доситеј, православни епископ Загреба, престонице независне државе Хрватске, где је надбискуп имао свој дворац-резиденцију, полудео је после мучења пре но што је био протеран у Београд. Три православна епископа, Петар Зимоњић, из Сарајева, Сава Трлајућ из Плашког и Платон из Бањалуке били су убијени.1
Многобројни католички свештеници и калуђери, од којих неки нису чак ни припадали усташким формацијама, вршили су безобзирна убијања својим сопственим рукама. Многи од њих су методично и са прецизношћу учествовали у невероватно крвавим оргијама. Канон Иван Микан, већ раније споменут, правио је свакодневну туру по хапсанама и немилосрдно тукао православне Србе воловским бичем, грдећи Усташе да су лењи на свом послу, и лично је наредио да се православни манастир у Гомирју опљачка, а његови становници пошаљу у концентрациони логор, где су сви били побијени. Фра Анто, католички свештеник из Трамошњице, организовао је усташке банде с намером да зароби што више православаца и које би он веома често сам лично мучио, као што је то урадио и у Брчком. Вјекослав Симић, калуђер манастира у Книну, лично је убио многе православце. Сидоније Шолц, калуђер фрањевачког манастира у Нашицама, отерао је православно становништво читавих села, док су католички свештеници Гунчевић и Драгутин Марјановић, поред тога што су вршили службу као полициска власт, су наредили хапшење стотина православаца, које су мучили и затим убили, уз лично учешће у њиховим извршењима.2 Герман Кастимир, абот манастира у Гунтићу, лично је спроводио масовна убијања православних Срба у Глини, од којих је стотина била убијена у тамошњој православној цркви. Имена многих других је забележила Српска источно-православна епархија у Америци и Канади, Православна црква у Југославији, југословенске владе и друге званичне агенције.З Циљ свих ових ужаса је био да се униште непријатељи католицизма. Али, док је Католичка црква, кадгод је имала тоталну власт, могла да постане окрутни разарач својих непријатела, она је могла да води у исто време ни мало мању окрутну кампању апсорбирања. То се могло вршити само на један начин: прекрштавањем-покатоличавањем.
Католичка црква није никада веровала у убеђивање које би употребила само када не може да ужива потпуну власт. Њене радње су увек биле основане на непоречним и типичним католичким догмама: гола снага. Ово не само да сруши, већ и да промени. У Хрватској је употребила силу да учини оба, уништавање и промену, што је било у свим њеним верским ратовима, - два лица исте стратегије.
Тако је било, када је рушила православне цркве или док је клала православне свештенике и епископе. Она је у исто време прекрштавала њене вернике у католицизам употребљујући "убеђивање" иза кога је стајао бојкот, претње, сила, па чак и смрт. Католички свештеници су постали природне вође ових специјализованих операција. Свештеници и калуђери су се такмичили да виде ко ће моћи више православаца да прекрсти у „једину праву веру“.
Дух, којим је борба била вођена може се најбоље проценити по једном типичном памфлету, објављеном 1941., бискупском журналу у Ђакову, у коме се каже: -
"Господ Исус Христос је казао да ће бити само један пашњак и један пастир. Становници: грчко-источне вере, послушајте овај пријатељски, мудар савет... Ђаковачки бискуп је већ примио у Свету католичку цркву хиљаде грађана, и ови грађани су примили УВЕРЕЊА О ПОШТЕЊУ ОД ДРЖАВНИХ ВЛАСТИ. Следујте примеру ваше браће и пријавите се што пре ради ПРЕКРШТАВАЊА У КАТОЛИЧКУ ВЕРУ."
Ово није био једини случај католичког "убеђивања" потпомогнут бајонетима. Свештеници су отворено говорили православнима да постану католици ако желе да избегну прогањање, концентрационе логоре и уништење. Фрањо Пипинић, свештеник из Пожеге, на пример, вршио је масовна прекрштавања крајем 1941., уз помоћ усташког капетана Перановића, говорећи српском народу да је примање католицизма једини начин да се спасу смрти у концентрационим логорима. У записницима Комисије за испитивање ратних злочина има стотине оваквих случајева "убеђивања" од којих смо навели само неколико.
Један од најфанатичнијих мисионара за прекрштавање је био свештеник Анте Ђурић у срезу Двор. Он је издао наредбу за покољ, пљачку и спаљивање многих села, и отерао је стотине Срба у концентрациони логор у Костајници. Он је лично сакатио и убијао Србе у Босанској Костајници. У његовим говорима он је увек подвлачио, да Срби у његовом срезу "имају само три начина да се извуку: да приме католичку веру, да се иселе, или да се очисте металном метлом."
Свештеник Амброзије Новак, чувар капуцинског манастира у Вараждину, 1941. године је отишао у село Моштаницу, у пратњи Усташа, и наредио је српском народу да се окупи, говорећи: "Ви,Срби, осуђени сте на смрт, и ви можете да избегнете ову пресуду једино ако примите католицизам."
Свештеник Мате Могуш, из парохије Удбине, Лика, био је још отворенији: "До сада, моја браћо, ми смо радили као католици за нашу Католичку веру са крстом и црквеном књигом; међутим је дошао дан да се сада латимо револвера и пушке." И то је он проповедао у својој цркви.
Неки су, међутим, хтели да употребе пушке да би донели што обилнију жетву насилним прекрштавањем, знатно већих размера. То сведоче речи оца Петра Пајића, објављене у органу сарајевскога надбискупа:4
"До сада је Бог говорио кроз папске енциклике... И? Оне су затварале њихове уши... Сада се Бог решио да употреби друге методе. Он ће спремити мисије. Европске мисије. Оне ће бити пред вођене, не од свештеника, већ од војних команданата, на челу са Хитлером. Проповеди ће се чути уз помоћ топова, митраљеза, тенкова и бомбардера. Језик ових проповеди биће интернационалан."
Такве мисли су освајале и свештенике који су били на најутицајнијим положајима, као на пример, монсињора Дионисија Јурића, једног од шефова у Министарству за културу, а што је још важније, исповедника никог другог већ самог Анту Павелића. Када је био у Стази, Банија, отац Јурић је ставио ствар покатоличавања овако: -
"Ма који Србин који одбије да постане католик треба да буде осуђен на смрт. Данас није више грех убити дете од седам година, ако је то дете против нашег усташког покрета."
Усташе су извршиле покоље који се не могу из бројати. Али побожан католик Миле Будак, у говору у Карловцу 13-ог јула 1941., није се двоумио да изјави да "усташки покрет почива на вери". Католици који су имали ма какве сумње о овоме могли су да се увере простим испитивањем професија многих усташких вођа, међу којима се велики део састоји од свештеника, калуђера, па чак и бискупа, као на пример, Др. Иван Шарић, - надбискуп Сарајева, Усташа од 1954. Овај стуб Свете католичке цркве, чим је католички терор завладао Хрватском, говорио је и понашао се као прави Усташа, што је и био, куражио је своје свештеничко особље да раде као Усташе, чак и да "употребљују револуционарне методе у служби истине, правде и части"; речи које је понављао стално у његовом КАТОЛИЧКОМ ТЈЕДНИКУ, у коме је без умора изјављивао да "није вредно Христовим ученицима да мисле да се борба против зла може водити на племенити начин и у рукавицама". Поред тога што је писао песме о Павелићу, он је куражио католике да следују Павелићевом примеру и примеру Усташа.5
Али ако је отворено одбијање прекрштавања означавало смрт, примање „праве вере“, иако веома често гарантија за земаљски живот, није увек била гарантија сигурности. Најмање опирање од стране православаца, ма који очевидан знак да постају католици само да себе спасу, врло често би пробудило католичку освету. И поред то га, било је случајева када је позив на прекрштавање био само изговор за масовни покољ.
Поджупник Илија Томас, из села Клепца, на пример, био је одговоран за смрт стотина Срба у том крају. Да би лакше заробио уплашене жртве које су бежале у планине, он им је обећавао да им се никакво зло неће десити ако пређу у католичку веру. Када су многи, верујући овоме, долазили код њега, он их је предавао Усташама, који су их све побили.
У селу Стикаду, у Лици, католички свештеник, Морбер, вођа Усташа, позвао је Србе да пређу у католичку веру. Због тога што су неки, који су се одазвали његовом позиву да се покатоличе устезали помало, Усташе су их опколили и све побили чекићима или из пушака, и бацили њихове лешеве у једну јаму. Када су их доцније откопали установило се да су многи били живи закопани. Јосип Орлић, свештеник из Суње, одавно заклети Усташа, натерао је Србе у свом крају да приме католицизам претећи им концентрационим логорима. Велики број Срба у том месту је примио католицизам, бојећи се за своје животе. Али кад су они били прекрштени, рекли су им отворено да су то учинили да им спасу душе, па су их одвели у Јасеновачки концентрациони логор маја 1942., где су скоро сви били побијени.
Неки свештеници и калуђери су се специјализирали за присилно масовно прекрштавање. Усташки свештеник Дионисије Јурић, фрањевац и близак пријатељ Павелића, кога смо зећ раније споменули, био је унапређен за шефа једног одељка, па је напразио план за систематско прекрштавање и оних Срба који су били сачузани од гоњења и по коља. Свакодневна масовна убијања која су се спроводила пред њиховим очима постала су најмоћније оруђе за масовно "убеђивање". Многи су следовали "пријатељском савету" и били "прекрштени". Прекрштавање појединаца и маса дешавало се све чешће и чешће. Већина ових је била објављена у католичкој штампи. КАТОЛИЧКИ ЛИСТ, орган загребачке надбискупије, под контролом А. Степинца, у свом издању бр.38, 1941, на пример, саопштио је да "нова парохија од преко 2.300 душа" створена је била у селу Будинци, као последица прелажења целог села у католичку веру, и додао је да је припремање за прекрштавање извршио фрањевац из Нашица, отац Сидоније Шолц. Слично масовно прекрштавање у близини Осјека, извршио је отац Петар Берковић, ито је било описано у УСТАШКОЈ ВЕЛИКОЈ ЖУПИ, бр. 1372, од 27. априла 1942: -
"Његов рад покрива период од припремања чланова Источно-православне цркве за прекрштавање у католицизам све до времена када су стварно и били прекрштени, тако да је у областима Воћин, Чачинци и Чералије он покатоличио више од шест хиљада особа."
Усташки администратор, Анте Ђурић, свештеник у Дивушама, натерао је све очеве породица да се окупе око њихових месних учитеља, да донесу таксену марку од 10 динара, да би направили молбе за прекрштавање своје и својих фамилија. Алтернатива: губитак куће и службе. Куратор Огулина, канон Иван Микан, наплаћивао је 180 динара за свако насилно прекрштавање, тако да је само из једног српског села - Јасенак - прикупио 80.000 динара.
Искрено признање како су ова масовна прекрштавања извршена дато је у НОВОЈ ХРВАТСКОЈ, усташким новинама, 25-ог фебруара 1942: "Прекрштавање је извршено на веома свечан начин од курата из Петриње, Михајла Разума. ЈВДНА УСТАШКА ЈЕДИНИЦА ЈЕ ПРИСУСТВОВАЛА ОВОЈ СВЕЧАНОСТИ."
Прекрштавања, која су била тако милозвучно обележена била су често прослављена, не само с додатком воде, већ и крви. Свештеник Иван Рагиз није ћутао о томе. Он је вишеструко наваљивао да се побију сви Срби, убрајајући и децу, тако да ни "семе ових животиња не остане“. Његов достојан му колега, Божидар Брале из Сарајева, учествовао је у ликвидацији Срба са пушком у руци, гласно захтевајући "ликвидацију Срба без компромиса". Духовни савет сарајевскога надбискупа је на крају видео Бралета, Као кривца пред еклезијастичким судом? Далеко од тога! Као председника тог католичког тела!
* * *
Слика 5:
Калуђери и фратри су били кичма политике насилног католичења. Многи су учествовали у акцијама терора, као на пример, Вјекослав Симић, калуђер манастира у Книну, који је убио туцета православаца сопственим рукама. Сидоније Соло, још један калуђер францисканског манастира у Нашицама, депортирао је православни живаљ читавих села. Игуман манастира у Гунтићу, отац Г. Частимир, наређивао је покоље стотина православних у Глини.
Отац Др. Драгутин Камбер, Језуита, наредио је покољ око 300 православних у Добоју, и војни суд за 250 других, од којих је већина стрељана.
Отац Срећко Перић из манастира у Горици, 10ог августа 1941, лично је потстицао покољ више од 5.600 православаца у области Ливна.
Фратри су били усташки официри. Други пак команданти концентрационих логора.
Слика горе: Анте Павелић за време једне од повремених визита францисканским манастирима.
Слика 6:
На слици слева на десно: Ђуро Врањеш, аутор и Станко Ђокић.
ЂУРО ВРАЊЕШ, Србин православац, рођен у селу ВЕЛИКА ЦЕТИНА, Далмација. Његов ујак, ИЛИЈА А. ВРАЊЕШ, једног дана јула 1941. је био ухапшен од усташког оделења, који су без икаквог објашњења мучили га до смрти, секући га на комаде, још живог. То су чинили чак и по томе када је издахнуо. Његов нећак, Ђуро Врањеш, горе на слици, морао је да употреби ћебе да би покупио искасапљене делове његовог тела.
Јануара 30, 1942., Усташе су се спустиле у село БОСАНСКУ РИБНИЦУ, где је живео са породицом Станко Ђокић (горе на слици десно од аутора). Док је он био у шуми Усташе су одвукли његову жену и петоро деце на обалу мале реке РИБНИЦЕ, и не питајући их дали желе да пређу у католичку веру, све их побили. Шест месеци доцније, када је Станко Ђокић дошао кући, нашао је свих 6 лешева његове породице на месту где су били побијени. Лично их је сахранио.
Слика 7:
Са лева на десно: Сава Дурбаба, Писац и Тома Стојсављевић.
12-ог априла 1941. године, стриц Томе Стојсављевића, Миле Стојсављевић, Србин православац, народни посланик, био је ухапшен од Усташа заједно са двојицом његових православаца пријатеља, Милошем Мандићем, православним свештеником и Др.Тарлеицом. Сву тројицу су убили, чак и без формалне оптужбе као извињења.
13-ог јуна 1942., Усташе су убиле оца Саве Дурбабе, Рада, у његовом родном селу Браловци. После тога су се забављали тиме што су мучили Савину тринаестогодишњу сестру. Ово су чинили тако што су је давили с времена на време, па све дуже и дуже, док је нису на крају и удавили. Нису се само тиме задовољили, поломили су јој кости тако да је већи део девојачких удова био претворен скоро у кашу.
Затим су исекли језик једне друге младе жене из истог села кроз отворе које су просекли на њеним образима ножем.
Слика 8:
Са лева на десно: Будислав С. Терзић, о.Малуцков и Писац. Будислав Терзић борио се против Немаца, комуниста и Усташа од 1941-1945. Био је сведок ужасних злочина које су Усташе извршили. Јуна 1941. католички Усташе су стигли у мала православна села Стикаду и Гудуру, срез Грачац. Наредили су становницима да скупе у малу цркву Св. Петра, где ће католички свештеник да их покатоличи. Када су сељаци ушли унутра, Усташе су затворили врата и затим бацили кроз прозоре бензинске бомбе.
Сви верници, т.ј. цело православно становништво ова два села, 600 особа, људи, жене и деца, су живи изгорели. Међу њима су били рођаци Будислава Терзића: Милан, стар 50 г., Миле 30, Петар 30, Дане 30, Лазо 22, Миле 60, Миле 75, Јека 22, Васо 2, Раде 22, као и неколицина деце чија имена и године не може да се сети. Укупни број његових рођака убијених овако је 32.
У вароши Грачац Усташе су поклали своје православне жртве у месној месарској радњи. Ово су месне власти пронашле, јер су потоци људске крви текли у олух.
* * *
Од католичке јерархије, као мозга такве политике терора, и окрутних наоружаних католичких банди на њеном расположењу десило се оно што се и очекивало. Појединци, целе фамилије и читава села, па чак и мале варошице примиле су католичку веру. Њихов званични улазак у "праву веру" је обично се дешавао за време масовних свечаности, које су приређивали усташки свештеници у присуству наоружаних усташких јединица. Одбијање или чак и само одлагање, проузроковало би реквизицију имовине спремних за покатоличавање, претњу лично њима, њиховим рођацима и чак њиховим животима.
Хиљаде су примиле католицизам на овај начин. После "прекрштавања" нови католици су парадно ишли према месној католичкој цркви, обично у пратњи јединица побожних наоружаних Усташа, певајући о срећи да су најзад постали деца праве цркве, и завршавајући са ТЕ ДЕУМ и молитвама, пре свега за папу. Понекад ни ово није било доста, па су читава села, где су Срби били прекрштени, морала да шаљу телеграме захвалности А. Степинцу. Јер је ревносан надбискуп, као добар пастир, наредио да вест ма којег масовног прекрштавања, извршеног у ма којој парохији по целој Хрватској има да се пошаље директно њему. Телеграми о тако сретним догађајима, су били објављивани у усташким новинама, НОВА ХРВАТСКА, као и у Степинчевом личном званичном журналу у надбискупији, КАТОЛИЧКОМ ЛИСТУ. Овај последњи, од 9-ог априла 1942., објавио је четири таква телеграма адресованим Степинцу. У њима, масовни уласци у груди "Мајке цркве" били су лаконски и концизно описани. Један је, на пример, гласио: "2.300 особа окупљених у Слатинском Дреновцу из села Дреновац, Пушина, Красковић, Прекоречан, Миљани и Ђуришић, примило је данас заштиту Римокатоличке цркве и шаљу њихове дубоке поздраве свом поглавару."
Тридесет процената православних Срба у новој Хрватској је било прекрштено у католицизам и то у изванредно кратком времену. Употреба страха да ће да изгубе имовину, па чак и живот, међутим, још увек није била довољна за већину чланова католичке јерархије ангажоване у овакав тип прозелитизма, и гдегод су наишли на отпор, католичко свештенство је наређивало и, у ствари само вршило убијање многих православаца. Када су наишли на колективан отпор, немилосрдно колективно кажњавање било је примењивано на апатичне православце. Најчешће је то значило мучење, па чак и уништење.
Примера таквих свештеничких убица има много. Довољно је да се помену неколико. На пример, о-тац Др. Драгутин Камбер, заклети Усташа, али такође и језуитски свештеник. Отац Драгутин је наредио убијање око 300 православних Срба у Добоју, и предао војном суду 250 других, од којих је већина била убијена. Или отац Др. Бранимир Жупанић, који је убио више од 400 људи, жена и деце само у једном селу, Рагоље, и који је био лични пријатељ Анте Павелић. За време једне од његових проповеди у цркви у Горици, отац Срећко Перић, из манастира у Горици близу Ливна, препоручивао је масовно убијање следећим речима: - "Убите све Србе. Прво убите моју сестру, која је удата за Србина, па онда све Србе. Када завршите овај посао, дођите у цркву и ја ћу вас исповедити и ослободити греха." То је проузроковало масовно убијање 10-ог августа 1941., када је преко 5.600 православних Срба изгубило своје животе само у срезу Ливно.
Главни еклезијастички убица, међутим, није био ни обичан католички свештеник нити пак фанатички Језуита. То је био ни мање ни више него члан Реда благог св. Франциса: Мирослав Филиповић, Усташа још од пре рата и фрањевачки калуђер. Отац Филиповић је убио дете својим сопственим рукама у селу Дракулић, док је држао говор батаљону Усташа: "Усташе! Ја прекрштавам ове дегенерике у име Бога. Ви следујте мом примеру." То је била његова кратка братска опомена. 1500 православних Срба је тада поубијано у једном једином дану. Јасеновац, усташки концентрациони логор, једнак по ужасима Дахау, убрзо после тога добио је новог команданта: оца Филиловића. У својој новој улози, Филиповић, сарађујући са оцем Звонком Брекалом, Звонком Липовцем и оцем Кулином, проузроковали су смрт 40.000 људи, жена и деце у логору за време његове администрације.6
Губици нанети овим бесним покушајима католика да униште Православну цркву били су огромни, Материјална штета достигла је до 7 милијарда предратних златних динара. Од 21 православних епископа у Југославији, један је био интерниран у Италији, двојица су насилно отерана из средишта њихових епископија и послати у Србију, један је затворен са патријархом Гаврилом, а затим обојица су били одведени у концентрециони логор у Дахао, двојицу су испребијали и послали у Србију, где су убрзо после тога умрли, двојица су умрли интернационим логорима, а петорица су била хладнокрвно убијена.7 Око 400 православних свештеника је послато у концентрационе логоре, док око 700 (једна четвртина целог броја православних свештеника) било је убијено. Четвртина манастира и цркава је била потпуно уништена, око пола од целокупног броја било је оштећено, а непознати број је претворен у католичке цркве или католичке дворане. Од 189 цркава у Горњо-Карловачкој епархији, на пример , 175 је изгорело и уништено.8
Највећи губитци, међутим, су били нанети скромним члановима Православне цркве. У Павелићевој новој усташкој држави, у ствари, између априла 1941. и пролећа 1945., захваљујући усташким јединицама, усташкој полицији и концентрационим логорима, најмање 850,000 чланова Православне цркве и држављана Југославије, убрајајући известан број и Хрвата (плус 30.000 Јевреја и 40.000 Цигана) је овако погубљено.9 Стотина католичких свештеника и калуђера је допринело, било директно или индиректно, овом огромном покољу.
Да се каже да су ово била дела појединаца који су патили од верске маније, или да су ови исти појединци одбацили најелементарнија правила хуманости и радили по својој личној иницијативи у пркос опомена њихове Цркве, и који су се побунили против њене власти, је неистина. Усташки покољи, све грозоте које су учинили католичка званична лица, свештеници или калуђери, ушло је у хладнокрвно израчунати план за потпуно уништење православне масе, која се активно или пасивно одупрла абсорбцији у Католичку цркву. У ствари, била је то претходно смишљена политика Католичке јерархије, која је радила за правог инспиратора, Ватикан.
____________
Напомене:
(1) Види: Меморандум о злочинима геноцида извршеним против српског народа од стране независне државе Хрватске за време Другог светског рата, октобра 1950. г., послат Президенту 5. Генералне скупштине уједињених нација од Адама Прибићевића, председника Независне демократске партије Југославије; Др. Владимира Белајчића, бившег судије Врховног суда Југославије, и од Др. Бранка Миљуша, бившег министра Југославије
(2) Види такође: МУЧЕНИШТВО СРБА, стр.176.
(3) Листу имена католичких свештеника који су лично извршили такве злочине види: МУЧЕНИШТВО СРБА (стр.17б), припремљено од Српске источне православне диоцезе за САД и Канаду, Паландексо ва штампа, Чикаго 1943. г., да је желео надбискуп Степинац могао је да их казни, уз војне санкције, као њихов војни свештеник. Лоше је значење што је Ватикан дозволио Степинцу да постане војни свештеник октобра 1940. г.,пре но што је Југославија била нападнута. Види такође ТАБЛЕТ, јануара 17, 1953.
(4) КАТОЛИЧКИ ТЈЕДНИК, Бр. 35, августа 31 -ог, 1941. г.
(5) ХРВАТСКИ НАРОД, децембар 25, 1941.; НОВИ ЛИСТ, новембар 10, 1942. г.
(6) Филиповића су сматрали за абнормалног, чак и многе његове усташке колеге. Сви случајеви који су наведени су аутентични и могу се наћи у актима Југословенске државне комисије за испитивање ратних злочина.
(7) У целој Југославији свега шест њих су остали на њиховим местима.
(8) Ови губитци се односе на целу Југославију. Највећи део, међутим, је био намерно проузрокован од католика у Хрватској (цифре објављене у ГЛАСНИКУ, званичним новинама Српске православне патријаршије, 1951.г.)
(9) Ово је званичан број, који се сматра да је на конзервативној страни. Српска православна Патријаршија је израчунала број убијених око 1,200.000.
Извор: Авро Манхатан, Католички терор данас, Paravision Publications Limited London, 1969.
Приређивач: "Борба за веру"