У наставку свог писма "Вестима" Недељко Вујић се пита каква је ситуација са свећама данас.
"Не знам за парохије и ЦШО - ако пролазе боље са новим набављачем - и мени је драго", пише Недељко Вујић. "Али, видим да је Епархија у шкрипцу. Зашто? Можда зато што сад свештеници шире свој приватни бизнис са свећама по Епархији. Манастир данас купује свеће, неће да их добија бесплатно.
Да се зна, и раније су неке парохије саме правиле бар део асортимана свећа (Калгари, једно време Винипег и Свети Сава у Ванкуверу). Да се зна и то, након приласка ЦШО из Новограчаничке епархије, никада свеће нису од мене узимали Хамилтон (Бартон Ст), где свештеник Војислав Павловић има своју фабрику, ни Ватерло. Лепо је сведочио свештеник некадашњи из Ватерлоа, да ни владика ни нико други није терао било кога да узима свеће ако их већ праве или ако имају бољу понуду. Кажу да је чак и члан Комисије рекао: 'Па у реду, то је фер.'
Данас свеће, поред свештеника Војислава Павловића, праве и свештеник Душан Гњатић и још неки којима је он из Ватерлоа дао калупе. Чујем да се отац Радован из Риџајне спрема да прави свеће у напуштеној новој парохијској цркви у Сасктауну. На другим местима узимају од других набављача. Кажу, јефтиније (да ли и квалитетније или је парафин). Некима и даље продаје Монастерџ Цандлес. Шта ће од свега тога да има Епархија? Закључите сами.
Цена протиног образа
"Кад је владика Георгије разрешен, остало је доста дуговања за ненаплаћене свеће које сам испоручио", пише Недељко Вујић. "Молио сам и звао, део тога људи су платили, поштено. Данас још имам дугове из Мисисаге (42.596,48 долара), Торонта-Ривер (9.669,41), Оквил (1.864,60), Риџајна (2.510,55) и Шербрука (732,37). Чујем да је недавно дошла и једна испорука воска у манастир за Монастерџ Цандлес. И људи који су сад тамо фино узели туђи восак за себе. Нек је на здравље! Да кажем и ово: Прављење свећа је и кренуло из манастира, из старе куће, а све до краја восак се допремао и складиштио у манастиру.
Мисисага је ту посебна прича. Владика је већ био разрешен, а прота Првослав ме зове и тражи нову испоруку, нема црква свећа. Ја се нађем с њим, кажем му да још има дугова (у том тренутку 26.247,64 долара) и молим га људски да не буде проблема с исплатом. Донећу свеће да има у цркви. А прота се удари прстом по лицу и каже: 'Мени на образ'. И донесем им свећа за више од 16.000 долара.
Колико вреди протин образ, дођосмо до претње судом. Нашли смо се једном пре тога у кафани Тим Хортсон на Блоор Ст, а он се правда.
Уз похлепу иде обично и завист. Види колико Брацо има! (Брацо - надимак Недељка Вујића - В. М). Читали сте и сами, новом секретару Епархије, а јуче је дошао у Канаду, баш је стало да зна откуд мени оно што имам. Како он да нема! Од свих је најзавиднији и најупорнији био један којег сам горе споменуо. Нећу да кажем који је, нема смисла, из истог смо краја. Али има сведочење поузданог сведока из Мохак ина, недалеко од манастира. Свратили тамо мој земљак и још један (и њега сам споменуо) након седнице Савета Епархије по обичају на коју туру пића, па се земљак оном другом гласно жалио: 'Рекао сам ти, баки, то са свећама, то је бизнис, ту је лова.'
А шта је, заправо, било? Пред седницу завирим мало у манастирску кухињу, а земљак ме и онај други олајавају: 'Колико Брацо има!' Не виде ме, ја тек што сам на врата стао, а они окренути леђима. А тако, земљак, мислим се. Заборавио си оно како је Брацо, из Алистона у Хонди, више од 100 километара и после ноће смене возио да покоси манастирско гробље - ту ми отац лежи - не да наплати него да да још један прилог, па тек онда назад у Мисисагу, још 30 километара до куће. Мало касније ја му накитим и добро увећам у причи оно што имам. Није те живот научио ништа: Не гледај туђе, гледај у оно своје што имаш, да не изгубиш и то.
Ето, ја не могу боље. Рекох колико знам и како умем. Како је то говорио прота Василије Томић, док смо га сви поштовали и сваку реч му слушали: 'Рекох и душу спасих'", каже на крају писма "Вестима" Недељко Вујић.
Знали, па заборавили
"Најтежа оптужба Комисије на рачун нашег владике била је та да свештеници наводно нису знали да је Монастерџ Цандлес засебна фирма, независна од Епархије", пише Недељко Вујић.
"Знало се да је прича о три милиона само прича, није народ толико блесав. Али ово је већ нешто мало стручније и озбиљније. И сада свештеници најрађе потежу овај аргумент. Хајде да видимо стварне аргументе.
Могу да верујем да неки свештеници на западу Канаде нису знали све ствари. Велика је ово земља, ретко се чују људи на ову даљину, још ређе виђају. А знају сви верници, наше свештенике тешко је заинтересовати за нешто што се њих лично и директно не тиче. Тешко се фокусирају кад није њихов интерес у питању. Набавка и продаја свећа? Њима ни из џепа ни у џеп. Осим ако их не праве они.
Кад нису заинтересовани, онда их збуњује што све уплате иду преко Епархије. Кажу зато данас ти што су лагали: ето то је доказ, мислили смо да је епархијска фирма. А разлог што су чекови ишли на Епархију је други. Није ни владика Георгије од јуче: на тај начин контролисао је Монастерџ Цандлес, али и своје парохије, да не буде једно у стварности, а друго у финансијским извештајима. Јер од тог прихода ишао је проценат Епархији за разрез.
Тврдим и ево доказујем да су истину сто одсто знали свештеници из шире регије Торонта, они који су данас најгласнији кад треба рећи да нису знали. Уосталом, они су били најближи владици Георгију, а и са мном су се дружили. Све су знали. А ево и доказа.
На банкету сам у парохији у Ричмонд Хилу, код проте Василија Томића, на Сретење 2010. Банкет је за његову нову парохију. И, као и обично, дајем пристојан прилог, да помогнем напоре проте којег ценим. Дајем чек од 5.000, а уз то моја Нада и ја поклањамо целу вечеру за банкет. Али чек није на моје име. Чек је на фирму Монастерџ Цандлес. Ако лаже коза, не лаже рог!
У Мисисаги, на слави цркве, једне године, кум сам на слави. Дајем донацију од 12.000 долара, од чега хиљаду за владичанску митру. А оних 11.000 је што им опраштам дуг за свеће. Како се онда не зна да је приватна компанија? Да ли сам ја дао 11.000 за кумство или Епархија? Тад се знало, и отац Првослав и отац Љубо, а данас не знају. И признаницу сам уредно добио."
КРАЈ