БОРБА ЗА ВЕРУ - Заједничко саопштење цркава и верских заједница

Tрадиционалнe Црквe и верскe заједницe у Србији предложиле су 4. марта 2009. године Влади Републике Србије да привремено повуче Предлог закона о забрани дискриминације, ради преиспитивања и побољшања. У досадашњем стању Предлог је неприменљив, угрожава Уставом и државним вредностима гарантоване слободе и права, и противречи самом себи. Залагањем за измене и прецизирања текста Предлога, традиционалне Цркве и верске заједнице се, између осталог, залажу за постизање такве прихваћености овог прописа која ће бити гарант његове пуне примене у пракси.

Традиционалне Цркве и верске заједнице поздрављају мудру одлуку Владе да поменути Предлог буде повучен на дораду.

Основни недостатак Предлога закона о коме је реч јесте то што може довести до колизије између неких од права којима се тај Предлог бави и права на слободно поседовање и изражавање верских уверења, проповедање верских учења и заштиту моралних вредности. На тај начин би била доведена у питање примена низа одредби предложеног закона.

Из текста Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, у којој традиционалне цркве и верске заједнице посебно интересују чланови 8. (Право на поштовање приватног и породичног живота), 9. (Слобода мисли, савести и вероисповести), 10. (Слобода изражавања), и 12. (Право на склапање брака), јасно проистиче међусобна условљеност и повезаност различитих права. Члан 17. (Забрана злоупотребе права) Конвенције садржи одредбу која на генерални начин иде у истом правцу: „Ништа у овој Конвенцији не може се тумачити тако да подразумева право било које државе, групе или лица да се упусте у неку делатност или изврше неки чин који је усмерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена Конвенцијом."

О повезаности и међусобној условљености људских права, а то су права код чијег уживања не би смело да буде дискриминације, по мишљењу традиционалних Цркава и верских заједница није довољно вођено рачуна, па се чини да су нека од тих права уместо у однос међусобне комплементарности стављена у однос колизије или могуће колизије. Примера ради, из текста Предлога није јасно да ли се неким од његових одредби ограничава право Цркава и верских заједница да у оквиру своје активности проповедају традиционалне вредности, попут традиционалних породичних вредности и брака управо онаквог како је он дефинисан у члану 12. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, који као једно од људских права предвиђа и право на склапање брака и који гласи: „Од тренутка када постану способни за брак, мушкарац и жена имају право да ступе у брак и заснују породицу према националним законима којима се регулише остваривање овог права."

Чињеница да су све традиционалне Цркве и верске заједнице у Србији исказале своју забринутост због могућих штетних последица недовољне одређености одредби Предлога закона о забрани дискриминације, показатељ је најпре тога да стварних разлога за ову забринутост има, а затим и тога да ниједна традиционална Црква и верска заједница у овој ситуацији не гледа само своје интересе и положај већ да све заједно покушавају да заштите општи интерес и вредности друштва Србије.

Поводом често истицанога тврђења да је доношење закона о забрани дискриминације неопходно ради испуњавања услова за даље приближавање Европској унији, указујемо на то да неке од традиционалних Цркава и верских заједница са простора Србије постоје и чак и представљају најзначајније и најутицајније институције ове врсте у низу држава чланица Европске уније које су усвојиле у целини важећи acquis communautaire - право европских заједница - и које поседују антидискриминациону регулативу која је у потпуности у складу са европским и са ширим међународним стандардима. Цркве и верске заједнице о којима је реч немају примедбе на антидискриминациону регулативу у тим земљама, уклопљену у међународне прописе и acquis communautaire, какве имају у односу на Предлог закона о забрани дискриминације за који је тражено да привремено буде повучен из процедуре у Народној скупштини. Ово је јасан показатељ да модификације за које сматрамо да треба да буду унете у Предлог закона о забрани дискриминације никако неће отежати даље укључивање Србије у европске интеграционе процесе већ управо супротно.

Предлог не приступа појединим проблемима дискриминације сагласно њиховој тежини, како у Европи тако и у Србији. На пример, док су на упоредном плану чести примери да полној дискриминацији буду посвећени посебни акти - закони, директиве ЕУ и слично - Предлог том проблему посвећује једнаку пажњу као дискриминацији на основу „сексуалне оријентације" и „родног идентитета", што су личне склоности које се у многим међународним документима и законима развијених држава уопште и не помињу изричито. Антидискриминациони Протокол 12. уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода не набраја изричито ове личне склоности као могуће основе дискриминације, док Амстердамски уговор само помиње сексуалну оријентацију.

Предлог је сам себи противречан. На пример, док у члану 3, став 3, забрањује вршење права утврђених законом „противно циљу у коме су призната или са намером да се повреде или ограниче права других", у члану 45. се успоставља објективна одговорност за непосредну дискриминацију, дакле без обзира на кривицу починиоца. Како у том случају да се докаже да је неко право гарантовано овим Предлогом вршено противно циљу коме је признато или с намером да се повреде права других?

Укидањем претпоставке невиности и пребацивањем терета доказивања на туженог, Предлог заоштрава ситуације у којима се преклапају основна људска права.

Поједини коментари неких државних званичника и јавних личности, појединих медија и извесних невладиних организација поводом овог Предлога и поводом става Цркава и верских заједница о њему могу се сагледати као вид дискриминације усмерене против традиционалних Цркава и верских заједница, као и вид ширења мржње према њима. То нарочито важи за оптужбе да су традиционалне Цркве и верске заједнице противници испуњавања услова за белу Шенген-листу. У ситуацији када се касни са усвајањем читавог пакета закона који су услов за укидање виза грађанима Србије, именовати Цркве и верске заједнице као одговорне за то кашњење недобронамерно је и представља покушај пребацивања одговорности.

Традиционалне Цркве и верске заједнице се по правилу не мешају у послове државе, што је очигледно на примеру овог Предлога: надлежни државни органи, којима је веома добро позната уздржаност Цркава и верских заједница у односу на политичка питања, пропустили су да консултују цркве и верске заједнице.

Природно је да Цркве и верске заједнице имају право и могућност да изнесу став о пропису који би требало да има за циљ, између осталог, забрану дискриминације код уживања верских слобода и забрану дискриминације по основу верске припадности. Ако се зна да је Предлог писан заједно са групом удружењâ грађана, неопходно би било да се о том питању успостави сарадња и са традиционалним Црквама и верским заједницама, којима припада 95% грађана Србије.

Подсећамо да међу људским правима и основним слободама значајно место заузимају верске слободе, заштићене чланом 18. Универзалне декларације о људским правима, чланом 18. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и чланом 9. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Верска припадност је један од најзначајнијих основа недопуштене дискриминације коју забрањују члан 2. став 1. Универзалне декларације о људским правима, члан 2. став 1, члан 4. и чланови 24-26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, члан 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, члан 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и Протокол 12 уз ту Конвенцију, као и низ других одредби међународних уговора и националних устава и закона. Осим тога, у члану 20. став 2. Међународног пакта о грађанским и политичким правима садржана је забрана ширења верске мржње, док члан 13. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима прописује обавезу, приликом образовне активности, развијања разумавања, толеранције и пријатељства међу верским групама, као и право на организовање верског образовања.

Апел традиционалних Цркава и верских заједница за преиспитивање Предлога није представљао напад на било кога, али је ипак изазвао контранапад коме је у медијима дато више простора и значаја него свим осталим догађајима. То показује да је комунистички терор, нарочито према вери, оставио тешке последице на друштво. Надамо се да ће унапређени Закон о забрани дискриминације, и уопште даље напредовање Србије ка европским вредностима и интеграцијама, излечити Србију од последицâ тоталитарног терора и идеолошких предубеђења.

Заједничко саопштење представникâ традиционалних Цркава и верских заједница поводом Предлога закона о забрани дискриминације