„Прича о настанку 'Приче која лута свијетом' и
'Прича која лута свијетом' Тихомира Левајаца мора се прочитати.
Ко год то не уради, грешан је.“
Радомир Батуран
Прича о настанку ”Прича која лута свијетом”
Једног дана 2003. године, једног дана који је био једнак другим данима, једног дана као што је овај, у мом стану, телефон, зазвони. Дигнем слушалицу, а у слушалици глас издалека, из Ванкувера. Зове Драган Андрејевић, власник ”Кишобрана”, најзападнијих српских новина у дијаспори, који је први објавио моје записе о Канади, под именом ”Сањао сам Канаду”. Каже да ускоро у Бањалуку треба да дође папа Јован II Војтила, а он дописника из Републике Српске нема, па ме моли да за његове новине пошаљем неку причу о папиној посети Бањалуци.
Ја Драгану кажем да нисам новинар, а он не престаје да моли. Те папа је светски позната личност, те то је значајна посета, корак ка зближавању народа, религија, нешто као помирење, те договорена са властима Републике Српске, те он ће прилог хонорисати, те ово, те оно.
Ја обећам да ћу погледати да ли неки прилог могу да направим, али не знам да ли ћу успети.
Тај телофонски позив био је повод да почнем да размишљам о папином доласку, да испитујем зашто папа долази, шта штампани медији пишу, а шта електронски говоре, а шта народ прича.
После ми до руку дође програм папине посете, где приметим да у његов боравак у крајишкој лепотици није предвиђена посета селима Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, где су усташе под вођством фратра Вјекослава Филиповића 7. фебруара 1942. године побиле, измасакрирале 2289. људи, жена, деце, већ само посета самостану Петрићевац, да ту лаика Ивана Мерца, главног идеолога хрватске усташке младежи, који је у 33. Години умро, блаженим прогласи.
О том страшном злочину који је, у име братства и јединства, шездесет година под тепих гуран, о којем није смело да се говори, а камоли пише, први је озбиљније истраживао, тада када је распад Југославије почео, и о њему писао, Јован Бабић, па сам и ја, од њега, и из његове књиге о страдању Срба у Дракулићу, много тога сазнао.
Наравно, и о побијеној деци у Народној пучкој школи у Шарговцу.
Оптерети ме једна мисао: Како је могуће да папа долази у самостан где је дан уочи злочина састанак одржан, где је до детаља испланиран, а да не дође три километра одатле где је толики невини народ страдао? Да не дође у Драгулић, где су у цркви пописане све жртве, у основну школу у Шарговац где ус деца побијена?
Да ли врховни поглавар католичке цркве то зна?
Да ли зна да је тај злочин учињен под заштитним погледом тадашње Римске курије?
Да је чињен под окриљем Католичке цркве?
Да ли зна да је фратар самостана Петрићевац, у који долази да Ивана Мерца прогласи блаженим, усташе у покољ видио?
Да је, кад су у школу упали, од несрећне учитељице тражио да православну децу од католичке одвоји, а када је она то урадила, фратар је прво дете заклао и наредио усташама да га следе?
Да ли су га његови сарадници о томе обавестили?
Ако нису, зашто нису?
Да ли је то већи злочин од самог злочина који је 1942. године учињен?
Како су злочинци могли децу, која нису ништа друго до космичка појава, божанство у малом, пољубац Бога, бескрајност, чистота и невиност, да побију?
Коју су количину мржње у грудима имали, колико су били изопачени када су тако нешто могли да ураде?
У ког Бога они верују, а у ког фратар који их је водио?
Зашто на школи не постоји никакво обележје да је злочин тад и тад учињен?
Зашто нема спомен-плоче са именима невино страдалих?
Па кад пашче цркне, каже народ, иза њега ланац остане!
А из деце ништа.
Не могу се њихова имена тек тако у празнину истрести!
И тако даље, и тако даље.
Како сам читав живот у школи провео, и све своје снове за школу везао, прича о побијеној деци у Шарговцу била ми је несхватљива, необјашљива, непојамна, стравична… Нисам могао да спавам. У једном тренутку, да бих се ваљда растеретио, сине ми идеја: Да напишем причу у облику писма које учитељица Добрила Мартиновић, која је по несрећи одвајала православну децу од католичке, коју су, после злочина натерали да својом руком у Прозивник поред имена сваког убијеног детета напише да је умрло 7. вељаче 1942. године, и која је после полудела, и давно умрла, са онога света пошаље папи Јовану Другом поводом његовог доласку у Бањалуку.
Да му каже оно што је мене мучило.
Тако и би.
Наста прича.
Папа би у Бањалуци и оде, прича оста.
За свагда.
Да траје.
Да лута светом.
Да људску савест пече.
Да се не заборави.
Да опомиње.
Да се тако нешто никад на овим просторима не догоди.
Не само овде, него нигде.
Прича о настанку књиге ”Прича која лута свиетом”
Када је ”Прича која лута свиетом” била написана, нисам журио да је објавим. Да је објавим и у најпрестжнијем књижевном часопису у нас, не би имала мисију коју би требала да има. Неко би је прочитао, неко не би, неко би чуо за њу, многи не би, и на томе би се све завршило.
Нека је, себе сам тешио, нека чека неко своје време. Које, ни сам нисам знао.
Како у наслову приче стоји, ”која лута свиетом”, у једном тренутку сине ми идеја: Кад већ лута светом, што не би помоћу језика лутала, те решим да правим књигу само са једном причом. Са причом која ће бити преведена на десетине светских језика, како би и другим народима био доступан догађај који је седамдесет година од јавности скриван.
И би тако. Причу преводиоци преведоше на осамнаест светских језика, од јапаског и кинеског, арапског и хебрејског до експеранта. Уз причу додадосмо једну песму, коју је, инспирисана мојом причом, написала моја колегиница, професор српског језика, Славица Малић, те оригиналан Прозивник побијене деце, као и неколико слика са мотивима приче коју су сликала деца из данашње основне школе у Шарговцу, тако да наста јединствена књига, књига са једном једином причом.
Да лута светом.
Да лута човечанством, као што и оно само лута.
Посебно данас.
Тихомир Левајац
ПРИЧА КОЈА ЛУТА СВИЈЕТОМ
Свети оче[1], мада вам се јављам тек сада, јављам вам се за свагда. Јављам вам се са дна васионе, гдје живим и оностраним и овостраним животом, тако да не знам гдје сам. Јављам вам се из луде куће, гдје су ме за живота стрпали. Чак нисам ни знала да сам у лудници, јер је све нормално било – кућа је и прозоре, додуше изопачене, имала. Када сам свијет промијенила, лудило се наставило у мојој глави, у којој је општи хаос. Ја јесам у лудници, али нисам луда. Чак ми је на овом свијету, гдје сам тобоже жива, боље, него у вашем, тамо. Али су ме сјећања издала, такода не знам ко сам, ни чија сам. Не знам да ли сам рођена као католкиња, тада када је било враћање православаца вјери отаца. Када су несједињени превођени на католичанство у којем вјечно спасење могу наћи. Не знам да ли сам Хрватица у тијелу Српкиње, или обрнуто, ни чије име носим, своје или помазано.
Име је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, представљам се као Добрила Мартиновић, као учитељица која је радила у
Народној пучкој школи, у коју су католичка дјеца и дјеца православне вјероисповјести ишла.
Народна пучка школа се налазила у Шарговцу, надомак Бање Луке, која је, тада када је успостављена Независна Држава Хрватска, требала бити главни град те државе и звати се Антиград.
Неки ће вас увјеравати да је то Антин Град, али то није истина. Ја вам то из своје главе, из припитомљене луднице, тврдим.
Историја је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, у то вријеме, у тој новоствореној држави, нико у њој није могао да живи осим Хрвата. Ко није хтио да се покрсти, усташе су знале куда ће с њим. Тад није било грехота убити ни мало дијете од седам година, ако је сметало усташком напретку. А православна дјеца, тај влашкинакот, сметала су. Како је greace ides, nula fi des, како је грчка вјера, никаква вјера, требало је тај гркокатолички одрод почистити гвозденом метлом из Народне пучке школе у Шарговцу, гдје сам ја, по несрећи, учитељица, била. А ваша црква је, у циљу стварања Civitas Dei, гвоздену метлу одобрила, и чак апеловала, уздајући се у вашу милост, да онима који у том патриотском раду понекад прекораче уске границе вјерског морала и етике, да им опроштај да.
Опроштај је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, седмог фебруара по грегоријанском календару 1942. године упала је у школу Усташка сатнија Друге тјелесне бојне Анта Павелића, коју су предводили натпоручник Јосип Мислов, сатник Никола Зелић, те неки жупник из самостана Петрићевац гдје ви треба католичког лаика Ивана Мерца, који је љубио Цркву и Христова Намјесника, који се борио за Апостолску Столицу, и као орао хрватској омладини показао пут ка сунцу, учините блаженим, односно прогласите за свеца. Свеца, тако се каже. Е, тај неки жупник из самостана Петрићевац је фра- Мирослав Филиповић, мада други мисле да је фра-Томислав Филиповић, а трећи фра-Вјекослав Филиповић. Но, сва та мишљења су недјелотворна, пошто је ријеч о једној истој Сaтони. Сaтони којој је Бог име напустио.
Сaтона је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, фра-Сaтона је мене натјерала да узмем Књигу Разредницу, те да одвојим дјецуправославну од католичке дјеце, да раздвојим дјецу коју сам вољела више него ове очи на које гледам. Када сам их раздвојила, ја не знам шта је са дјецом било. Кажу да су црнокошуљаши, ја то ни-сам видјела, натјерали католичку дјецу да присуствују, у циљу стицања потпуног усташког васпитања, као каквој лекцији, тој тужној представи, да посматрају како курвини синови убијају њихове вршњаке, али ја не знам како су их убијали, да ли су себе или њих побили. И не знам гдје, да ли у учионици, у ходнику, на степеницама, у школском дворишту, или на страницама читанке. Сјећем се само њихових благословених очију, погледа који је вапио да им помогнем, док су крвници из руку у руке топузице премијештали, а ја им помоћи нисам могла. То је најстрашнија слика коју сам у свом памћењу из вашег свијета понијела, јер ја одавно нисам од овога свијета. Шта је даље било, то у причу не може да стане. Оно што је изванразумско, то не може да се исприча.
Прича је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, био је расипан мјесец, мјесец фебруар, па је велики снијег био читав свијет покрио. Био га је до појаса завијао, тад кад су црнокошуљаши у школу упали. Нико од њих, у лицу, ниједну постојану боју није имао. Да умијем да цртам карикатуре, ја бих њих као бубашвабе нацртала, али не умијем. Не умијем ни да их опишем, описивање их не би обухватило. Чак ни ријечи као што су нељуди, фукара, базд и штрока, не досежу њихов смисао. То је тужно.
Свети оче, ријечи су лажа, а Бог је истина.
Били су до зуба наоружани, и сви су, изузев оних који су их водили, то сам по говору закључила, из Херцеговине били. Послије су неки причали да нико од њих ватрено оружје није употријебио, да се дјеца не би препала. Не знам због чега су послије многи приповиједали да су дјецу која су тек прогледала убијали ножем који се звао бод, усташки бод, тољагама, сјекирама, вилама, бајонетима, а највише металном куглом на дрвеној дасци званој србомлат. И причали су да су их убијали искључиво тупим предметима, да се не чује. Ја то не могу посвједочити. Ја се само сјећам њихових очију које су милост искале. Те очи никада нећу заборавити. Очи у којима је био страх, вапај, ужас, умирање! И још се једног детаља сјећам. Сјећам се да је један од кољача, док је у руци србомлат држао, да му је крв руменила подсјечене нокте, и да је други кољач одскочио корак уназад да га не би упрскао распрсли дјечји мозак из разбијене главе, и да је снијег њихове крикове упијао.
Осталог се не сјећам. Само њихових очију које су ме и у сновима прогониле, па ми се чинило да са ума силазим. Ниједан злочин не може бити тако грозан као онај који га чини.
Злочин је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, није истина то што је у свом опширном извјештају италијански конзул јавио да је 7. фебруара 1942. године у Народној пучкој школи побијене 56 православне дјеце, ни то што су педантни Нијемци забиљежили, да је побијено 53 дјеце. Разумите ме, у стању у којем се налазим, не могу са жртвама да лицитирам. Нијемци би били у праву да је Курузовић Драгица тај дан у школу дошла, али није. Она је тај дан отишла код тетке у Борик, па није заклана. Сведочим вам са онога свијета, пошто ме ниједан овоземаљски обзир не обавезује да не говорим истину. Математика је лажа, а Бог је истина. Свети оче, кад сам доживјела ту част да полудим, све је готово било. Али нисам ја полудјела што нисам могла да носим слике које су се у мојој сузи непрестано огледале, што сам видјела сцене које са човјека перу све што је пролазно и са великом енергијом сугеришу смисао и бесмисао живота, него сам скренула тада када ме је послије масакра људски накот натјерао да у Главни именик, који се преобратио у Крвави прозивник, поред имена сваког закланог дјетета напишем да је оно умрло природном смрћу 7. фебруара 1942. године. Ја то себи нисам смјела дозволити, да ме тако понизе, да својом руком у Главни именик упишем да су дјеца природном смрћу умрла! За тај дио ја признајем своје гријехове. У име Исуса Христа и Дјевице молим за опроштај. Нека ми Свевишњи суди. Од тада сам неутјешена. Од тада не могу да се смирим, и никада се нећу смирити, ни спасити. Та несмотреност је моја казна. Она се изродила у сјетилност која ме на парчиће растурила, тако да сам се скроз удаљила од своје савршености. О томе како сам полудјела, знам мало. Вјероватно,оно што је претходило није се могло заборавити. Дан и ноћ сам се растурала од живаца. Нерви су ми били напети, тако да су дамарали ужасом. Осјећала сам се свакако, чак и као пашче. Да бих себе утјешила, сањала сам да сам ништа, али ни то није помогло. Знам тренутак када ми се тијело сплело у нервни систем, када се заглавило у хиљаду збрканих вена, када сам почела да се одупирем дисању, када сам помислила да све ово још једном не бих могла преживјети, а нисам ни ово, тачно знам како сам се осјећала тада када су ме прогласили оностраном, а онда у очај зазидали. Ја сам сада од онога свијета, у свом коначном свијету. Човјек све може да преживи осим смрти.
Смрт је лажа, а Бог је истина.
Свети оче, пошто ви као ходочасник путујете широм свијета, пошто се као путујући папа бавите трговином индулгенција и откупом дионица, и опростом гријехова, само неко ко је видио и једну и другу страну, ко живи и оностраним и овостраним животом, има право да вам каже: Маните се путовања, маните се љубљења писте и подизања дјеце са уштирканим кошуљицама и чипкастим сукњицама изнад себе и глађења њихове косе, маните се благосиљања пастве подизањем руке – загледајте се у вјечност. Доста ми је смисла, доста ми је лажног морала, доста ми је суза над погребом ошштим. Из покоља се никада никаква правда није родила, па неће ни из овог. Некад нисам знала, али сада знам, да не постоји ни исток ни запад, већ да постоји само Ватикан. Кад сам сазнала да као путујући свједок јеванђеља долазите на мјесто гдје је злочин посијан, да ће личност вашег угледа доћи на мјесто гдје је дан уочи покоља одржан састанак, на којем су учествовали бивши велики жупник Виктор Гутић, бањалучки жупник др Никола Билогривић, предсједник суда Стиловић и више свећеника, надала сам се да ћете у име Римске курије посјетити и Народну пучку школу у Шарговцу. Да ћете доћи на мјесто гдје је злочин учињен под заштитним погледом Свете столице. Да ћете доћи у данашњи Српски Милановац, на мјесто лешева и дима, гдје је невина Христова крв липтала, гдје је гашено угљевље, да се поклоните трону гдје је једна пучка школа заклана. Да ћете доћи да чујете гласове поклане дјеце која школом лутају, да чујете њихову мртву грају, њихове мртве радости, њихове мртве пјесмице које су пјевали и рецитовали.
Била сам спремила картон, не картон, него обичан новински папир на којем су била исписана имена поклане дјеце, али ми нису дали да га поставим, да га било гдје објесим. Нигдје, ни на огласну таблу, ни на улазна врата, нити да га окачим о било које дрво у школском дворишту. Чак ни на школску ограду. Само ме не питајте ко није дао. Замислите, није дало Министарство просвјете Републике Српске. Мјесна заједница је била за то, и грађани, и Управа школе, и школски одбор, а Министарство просвјете није. Кажу, није вријеме, за то. Ми треба да градимо мостове, а похабани папир са именима поклане дјеце опет ће узнемиравати духове. Кад треба српска истина да изађе на видјело, онда није вријеме! Е јесте, вријеме! Оно, вријеме, што буде више пролазило, прича о покланој дјеци све ће чешће свијетом лутати и све више људску савјест пећи. Јер, има прича које никада не могу да остаре. Оне се крећу а да се са мјеста не помакну. Такве приче могу себе да надживе, могу од убоја да бране, од гујавица, жаовица и злих сила, и могу да трају бесконачно. Не могу се ни спалити, ни уништити ни затурити. Не могу се закопати, и тако избрисати.
Не могу се поклана дјеца учинити безименим, не могу се тек тако у празнину истрести. Свети оче, новински папир није лажа! Њега никакав снијег не може замести, никакав вјетар подерати, никаква киша сапрати, никакво сунце спржити, никаква ватра спалити, никакав коров прекрити, ма колико нејачак и порозан био. Ма колико блиједио, пропадао и трулио, испод њега ће све разговјетније, као када се кокице кокају, васкрсавати имена посмрчади.
Радојка, Симеун, Јован, Јелена, Душан, Душан, Јованка, Душан, Драгомир, Мара, Милан, Остоја, Милева, Ђуро, Милан, Душан, Госпава, Драгица, Радмила, Милорад, Остоја, Славко, Душан, Зорка, Гојко, Здравко, Милан, Остоја, Бранко, Драгица, Славко, Љубица, Милева, Мара, Митар, Даринка, Нада, Светозар, Бранко, Видосава, Јован, Милош, Здравка, Стамена, Анка, Бранко, Милева, Марија, Нада, Живко, Милан и Миливоје.
Мора правда у неком вишем облику да постоји.
Мора да постоји неки судија који не гријеши.
Лаку ноћ, Оче!
_________________
[1] Реч је о папи Јовану Павлу II, који је 22. јуна 2003. године, дошао у Бањалуку да у самостану на Петри ћевцу прогласи Ивана Мерца, католичког лаика, блаженим у његовом родном граду. Да Ивана Мерца, који је још давне 1928. године умро, а који се држао девизе Aut Kathotirus aut nihil, Или католик или ништа, прогласи за свеца на месту, гдје је, тада када је створена усташка творевенина Независна Држава Хрватска, у току Другог светског рата, 5. фебруара 1942. године одржан састанак, којим је руководио фратар самостана Вјекослав Филиповић. На том састанку донесена је одлука да се сутрадан, 7. фебруара, изврши покољ српског живља на подручју приградских села Дракулић, Мотике и Шарговац, што је и учињено, када је за један дан, под вођством фратра Филиповића побијено, поклано, измасакрирано 2298 људи, жена и деце српске националности.
ПЈЕСМА КОЈА ЛУТА СВИЕТОМ[2]
До мојих дупљи
нисте дошли.
До свијетле мисли
у бићима нашим,
нисте могли бодежима и
црнилом.
Зауставили смо се
у дну васионе,
у бескрајној смислености
свију ствари.
И чекамо –
у разредима.
Славица Малић
_____________
[2] Професорица српског језика и књижевности у бањалучкој Гимназији написа ову песму инспирисана “Причом која лута свиетом”.
ПРОЗИВНИК КОЈИ ЛУТА СВИЕТОМ
