Никола Маловић: Так гаварил Дастајевскиј
петак, 19 фебруар 2016
           У праву је Хокинг када о времену и простору говори као о једној те истој равни. Стога је неважно да ли о актуелном тренутку казује колумниста својим ријечима, или му властите ријечи служе тек као рам за колумну. Пазимо...*

„Новцима све могу да купим, почасти, уважења, могу свакога да поткупим, могу из свега да се откупим. Тешко је представити себи ову окорелост срца младог човека који је одрастао у једном од тих богатих домова.

„Мучно је видети тамо у иностранству како се извози и колонизира... наша интелигенција – како се од нашег чистог, свежег и одличног руског материјала ствара бедни међународни олош, нешто безлично што нема карактера, националног осећања, нешто што је без отаџбине.

„Рус, када заиста постане Европљанин, не може да не буде у исто време и природни непријатељ Русије.

„Ми имамо више наде у Азији него, може бити, у Европи.

„Када би се догодило да и Русија одлучи да нешто нарушава, него само да поведе рачуна о својим интересима – одмах би се све остале „равнотеже“ уједињавале у једну и кретале би на Русију. Ето, „нарушавате равнотежу“, говорили би.

„Ми смо се учили да волимо Француску, Немце и све друге, као да су они наша браћа, не водећи нимало рачуна... што нас нису никада волели нити имају намеру да нас и убудуће воле.

„Чим Европљанин буде приметио да ми ценимо свој народ и своју националност, он ће одмах почети да нас цени.

„Науку ћемо прихватити, али што се тиче „просвећивања“ немамо потребе да и њега црпемо из западноевропских извора.

„Данас сви у Европи држе камен у руци и спремни су да се окоме на нас када им се прва прилика за то буде указала. Због чега та мржња, због чега они не могу да схвате једном заувек да смо ми безопасни за њих, због чега неће да схвате да смо њихове добре слуге и да се наша европска мисија састоји у томе да послужимо Европи и њеном благостању?

„Европа је спремна да нас похвали, да нас и по глави помилује, али нас неће признати за своје, презираће нас и потајно и отворено, сматраће нас за људе нижег реда...

„Србија је (1876) изашла на бојно поље уздајући се у своје моћи али, разуме се, она зна да само Русија може да је сачува од пропасти у случају велике невоље...

„Љубав према човечанству не може се замислити нити схватити, да је она апсолутно немогућа без вере у бесмртност душе.

„Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема више цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати.

„Чим морално-религиозна идеја код једног народа дође до краја, иживи се, наступа панична и кукавичка потреба да се људи уједине ради „спасења стомака“ – свако грађанско уједињење у таквом случају других циљева не може имати... То је предосећање краја, почетак краја.“

Так гаварил Дастајевскиј, кажем себи, и заклапам књиге из којих сам учио наук, у Заливу којим је, на одушевљење Бокеља православаца и католика (тада готово само Срба), Русија политички чинодејствовала по протјеривању Француза, од 1806. до 1807.

* Цитати из три књиге „Дневник писца“ Достојевског (1873, 1876, 1877-1881), Партизанска књига, Љубљана, 1982.

Извор: „Недељник“