Раде Јанковић: Улога Русије у последњем времену
недеља, 21 фебруар 2016

„А Исус одговарајући поче им  говорити:

Пазите да вас ко  не превари.“

Марко: 13; 5

1.

Ако се само мало пажљивије загледа у чињенице, и при том се одвоји небитно од битног, неодољиво се намеће сугестија: да је сусрет папе Франциска и патријарха Кирила, заправо, пажљиво испланирана заједничка акција највиших црквених и државних власти Русије. Уосталом, ова синергија постоји одавно.

 Колико ми поглед допире, не видим ни један потез руске Цркве који није усаглашен са државном политиком Русије, како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану. Ако се, дакле, сусрет папе Франциска и патријарха Кирила у Хавани, на дан Св. Три Јерарха, сагледа из угла ове синергије, отварају се пред нама многа важана питања, како на геополитичком тако и на есхатолошком плану. На геополитичком плану поставља се питање: да ли ова и оваква Русија доноси човечанству истинску алтернативу Новом светском поретку?; или само тражи своје место у прерасподели глобалне моћи унутар већ зацртаног концепта Новог светског претка? А већ и само постављање оваквог питиња имплицира есхатолошки проблем: да ли је ова и оваква Русија „онај који сада задржава“ или...? (1) „Јер тајна безакоња већ дејствује“ – то знамо; поставља се питање, међутим: да ли смо са безакоњем или против њега?

2.

Без сумње, са тим се уосталом сви слажу, ово је епохални догађај; догађај који ће обележити надолазеће време, све до оног дана када ће Господ сићи са Небеса и донети своју коначну пресуду. Чак и ако се деси реакција „одоздо“, чак и ако би дошло до раскола, процес отворен у Хавани наставиће се у зацртаном правцу; додуше, са колебљивим учинком али са  непроменљивим циљем: преобликовање православног идентитета. Можда ћемо зато већ сада морати неке догађаје из наше ближе прошлости, о којима смо до јуче мислили да знамо све, другачије да вреднујемо. Сада, из перпспективе „заједничке декларације“ - из перспективе достигнутог екуменистичког јединства „две Хришћанске цркве“. Гледано из ове перспективе, а посебно кроз призму апела да се пружи заштита свим хришћанима на Блиском истоку - како вам данас изгледа позиција руског војног контингента у Сирији? Да се потсетимо: руска војна акција у Сирији започела је као изнуђена одбрамбена мера: исламски терористи прете да угрозе Кавказ, тиме и безбедност Русије; Русија је зато принуђена да реагује, да благовремено спречи ширење тероризма на њеној територији. Наравно, нисмо против! Мајчицу Русију треба бранити свим срцем, свуда - па и у Сирији! Али након потписивања заједничке декларације у Хавани, изгледа да се све променило, постало некако другачије: контингент Руске војске у Сирији, од сада више неће бранити само Русију; од сада, он ће бранити све хришћане на Блисом истоку. („Хришћане свих праваца“ – како би рекао Владимир Путин.) Уочавате ли разлику? Као каква стигма на здравом телу православља, папин потпис на фамозној „заједничкој декларацији“ ставља Руску војну акцију у Сирији под својеврсни „сакрамент потврде“ од стране Ватикана, и ствара предтекст, шта више правни оквир! – јер декаларција то и јесте: сагласност воља објављена у свечаној форми – сагласност, за постепено преобликовање Руског војног контингента у крсташку војску Запада. Да ли се размишљало о томе у Кремљу, када су патријарха Кирила отправљали на пут у Хавану? Или се управо то желело: да се од папе добије тај „видљиви знак невидљиве милости“! (2) Ако је тако, онда све постаје некако другачије. Они упорно понављани апаели из Москве, на пример! - упућени Западу: да се придруже Руској војној интервенцији у Сирији. Сада, након папиног потписа – то постаје сасвим могуће! (3)      

3.

Ситуација неодољиво подсећа на оно доба пред први крсташки поход. И тада, иницијатива је дошла са Истока, из Византије - од византијског цара Алексија I Комнина. Запад је тада био у хаосу и безнађу. Ватикан је таворио на маргини друштвених збивања. Хроничар тога доба, надбискуп Виљем од Тира, писао је: „У скоро свим деловима земље, вера је пропала. Међу људима више не влада страх од Господа. Правда је нестала и међу народима влада насиље. Преваре и издаје су се надвиле над свима. Врлине су нестале јер су бескорине. Уместо њих сада влада зло.“ (4) Папа је немоћно посматрао расуло. Али онда, изнеда – шанса! Стигао је вапај Алексија I Комнина. Папа Урбан II муњевито је реаговао. Схватио је да га само неки крупан догађај може поново вратити на историјску сцену. Новембра месеца 1095.године, у близини града Клермона у Француској, пред неколико десетина хиљада људи, он држи надахнуту проповед. Бираним речима слика све стварне и измишљене страхоте које трпе хришћани на Блиском истоку. Демонизује Турску и подиже тензију присутних, речима пуним емотивног набоја. Коначно, позива све да крену у помоћ угроженим хришћанима на Блиском истоку. Тако је почео Први крсташки рат. А први сукоби крсташа били су са Турцима, под зидинама Никеје и код Дорилеја 1. јула 1097.

Сличности, може бити нису сасвим случајне. Постоје скривене силе – „духови злобе у поднебесју“ – које обликују историјску збиљу по матрици дешавања која се, са мањим или већим варијацијама, с времена на време, понавља – зато су сличности и могуће. Европа је сада у хаосу и безнађу. Све традиционалне вредности су пропале: вера, брак, морал, породица. Ватикан је уздрман скандалима: финансијским, педофилским, хомосексуалним. Не помаже ни промена папе! На Западу више нико не верује озбиљно. Вера се свела на петнаестоминутни ритуал звани миса и повремене карневале на тргу Светог Петра, где папа глуми „Христовог намесника на земљи“. Папа осећа да се ближи крај тој кичерској представи и његовом глуматању, полако пакује ствари и спрема се да огласи „фајронт“. Кад, изнеда – шанса! „Православна браћа“ из Москве шаљу апел: помозимо хришћанима на Блиском истоку! Папа Франциско реагује муњевито, језуитски прецизно: то је „дар Божји“! То је тај догађај који Ватикан чека већ хиљаду година. Догађај који ће променити епоху! Из фијоке вади фасциклу са већ написаном декларацијом и првим авионом лети у Хавану. На лицу тог човека појавило се истинско озарење, те ноћи у Хавани. Разумем његову радост. То је радост шпекуланта који је у последњем трнутку повратио сав изгубљени капитал. Папа је у Хавани добио све што је желео: убацио је још једно зрно смутње у Божју башту православља; свукао је хитон са тела Свете Русије и подерао га; обесмислио је велико дело Александра Невског и поништио победу на Чудском језеру; обесветио је Божји благослов који су Русији прибавили њени свеци и богоугдници; повратио је свој  примат и удобно се сместио у центар историјских токова. Сад мирно чека дан када ће постати Pontifex maximus свих религија света. А свом „православном брату“ препустио је вечну срамоту пред људима и пред Богом. Крсташки рат може да почне!

4.

Занимљив је и простор на коме се одиграва ова постмодерна драма. То је простор од Нила до Еуфрата - библијски простор на коме су се одиграле све значајне сцене из Старог завета. Овде су Египат и Мраморно море; Синајска гора, на којој је Мојсије добио десет Божјих заповести, и Планина Морија на којој је Аврам принео Исака на жртву Богу; овде су Јерихон и Јерусалим, где су живели, борили се и градили храмове цар Давид и цар Соломон; место где су проповедали пророци: Илија, Енох, Данило и Језекиљ. То је свети простор - Света земља хришћана, муслимана и Јевреја. Овде су рођени, Исус Христос и сви апостоли; по њој су ходали, ту боравили и проповедали Јеванђеље. Овде је света река Јордан у којој су се крстили, Таворска гора и Голгота; место Преображења, Тајне вечере и Распећа. Овде су настале прве хришћанске заједнице и прве хришћанске цркве, у Јерусалиму, Тиру, Дамаску. Овде је Брдо Храма, џамија Ал-Акса и камен са кога је Мухамед на крилатом коњу узлетео на небо. Овде је и Велика џамија у Дамску где се, како тврде муслимани, чува глава Св. Јована Крститеља. То је место где ће се, по хадису (5), у „судњем дану“ заједно појавити Иса (Исус), син Мејремин (Маријин) и дванести имам Мехди који се чека; место, где ће се одиграти Мелхема (Армагедон) – последња битака са Деџалом (Антихристом) То је, дакле, есхатолошки простор – место где ће се одиграти сви догађаји последњег времена; простор, на коме ће се, по пророчанству Св. Јована Богослова, сабрати „седам чаша гњева Божјег“ - на месту „које се Јеврејски зове Армагедон“ (Хар Мегида). На том скученом простору одрешиће Господ на свршетку времена - „читири анђела који су свезани на великој ријеци Еуфрату“. „И шести анђео – сведочи тајновидац са Патмоса – изли чашу своју на велику ријеку Еуфрат; и пресахну вода њезина, да се приправи пут царевима од истока сунчанога.“ (6) На том простору од Нила до Еуфрата, богатом традицијом, истинском духовношћу и њеним кривотворинама; величанственом, фасинантном и у исто време кобном месту, требало би, по плану циониста (7), да се створи Велики Израел.(8) Али и да се, по Курану, обнови исаламски Хилафет (Калифат)! Руски војни контингент налази се у срцу овог простора. На стотињак километара од Јерусалима! Овде би, у Јерусалиму, на Брду Храма, где се налази и џамија Ал-Акса, по замисли циониста требало да се изгради Нови Соломонов Храм, и у њему да се устоличи Месија (Maschiach), цар и првосвештеник који је обећан Јеврејима. Вести које нам стижу говоре да се највеће борбе већ воде око „велике ријеке Еуфрат“. Руска војска налази се, дакле, на простору замишљеног „Великог Израела“ и иде у сусрет Армагедону. Са којим циљем? Да ли да осујети пројекат „Велики Израел“ или да га подупре? (9) Можада нећемо још дуго чекати на одговор. Идејно решење Новог Соломоновог Храма већ је урађено. И објављено је на интернету! Кажу, да је и материјал за градњу спремљен. А има и оних који стрепе да су темељи џамије Ал-Акса већ поткопани. И минирани!...   

5.

Русија је своју постмодерну политичку ренесансу започела са идејом Нове Евроазије. Ми смо у томе видели шансу за православне народе Балкана и приклонили се тој идеји са страшћу човека који је дуго боловао од неизлечиве болеси и сада пред собом, напокон види оздрављење. Ми смо у тој идеји видели могућност да се у том големом Евроазијском простору формира и један ужи круг, савез православних балканских народа: Срба, Румуна, Бугара и Грка – „Нова Византија“. (10) Али авај! Ми сада видимо да се Русија поново окреће у потрагу за „заједничким хришћанским коренима европске цивилизације“. Какав је то самоубилачки нагон који вас поново опседа, браћо Руси? Зар ви још верује у „заједничке хрићанске корене“? - после свега што сте од Европе добили, од Наполеона до Хитлера. Читав један век, најумније руске главе упозоравале су на погубне последице те опседнутости. Николај Трубецкој, на пример: „Једну од најтежих последица европеизације представља уништење националног јединства, комадање националног тела европеизираног народа. /.../ Распарчавање нације изазива заоштравање класне борбе, отежава прелазак једне класе у другу. /.../ Речју, стварају се такви услови који неизбежно раслабљују европеизирани народ...“ (11) Или Константин Леонтјев: „За опстанак словена неопходна је моћ Русије. За моћ Русије неопходан је византизам. Онај ко руши ауторитет византизма, закопава, можда, себе самог, а да тога није ни свестан, под темеље руске државе.“ (12) Али авај! Узалуд су вам говорили. Русија се поново враћа у тај демонски загрљај. Много је честитих људи којима се сада чини да је Русија, у овом краткотрајном периоду од пада бољшевизма, у целости духовно презрдавила од атеизма и интрнационализма. И да јој „узгредни сусрет“ са папом не може ништа наудити. Опасна је ова самообмана – Русија је сада најрањивија! Јер ако болест не сузбијете у корену, сва је прилика – оболећете поново! (13)

6.

Ми већ сада можемо да говоримо о једном, историјски потпуно новом феномену: православном језуитизму. И један нови лик чврсто ступа на историјску сцену. Он је вешт, окретан, гибак у опхођењу. За све има логично објашњење и све своди на земаљске циљеве. Не! – каже - не издаје он предање; он Истину само прилагођава тренутку. Кад га ухвате на делу, он се правда: не, није то била аудијенција код Папе, била је то приватна посета; кад га притисну аргументима, он се брани: не, није била тајна посета, само је саопштење мало закаснило. Православни језуита се никада не каје, он се оправдава. Тако подлокава предање, јер је покајање у темељу наше вере. Кад склопи пакт са Сатаном говориће вам о миру у свету: „Мора се учинити све да се радикално промене набоље односи Русије и САД. /.../ Мора се учинити све да се не дозволи рат.“ – каже патријарх Кирил. (14) О, ко не воли мир! Али мир са Сатаном је смрт пред Богом! Они који са Сатаном склапају мир на земљи, одпали су од вере јер су поцепали најмање две посланице Св. Апостола Павла,  пола Јеванђеља и цело Откривење Св. Јована Богослова. Пред нашим очима одиграва се епохална драма: замена Небеских, земаљским циљевима. Православни идентитет нарушен је у његовој есенцији: ехатолишкој усмерености ка Небу. Православна вера није вера „од овога света“. Православље не борави у земаљској равни, него тамо где бораве наши свеци и мученици; на земљи само пребивамо, е да би се припремили за вечни живот на Небу. Зато су све те приче о миру на земљи и све те њихове „Декларације“ само шарене језуитске лажи. Они вас плаше ратом да би неопажено, испод жита, протурили своје екуменистичке циљеве. Да су прави хришћани, не би вас плашили ратом него миром у коме се „глобална цивилизација“ распада од преждеравања, блуда, содомије, среброљубља... Прави хришанин се не боји рата! Рат, велики рат, Армагедон, доћи ће свакако. И нема тог папе, ни тог патријарха који га могу спречити. Јер ће доћи по допуштењу Божјем, ради очишћења од грехова наших. Кад није успео потопом, Бог ће нас очистити ватром и сумпором. Ми нисмо позвани да спречимо Армагедон, него да се припремамо за оно што ће доћи после њега.   

7.

Ако воља за оздрављењем није сасвим замрла у нама, још су могућа изненађења и један нагли обрт у добром правцу. Православна црква, то нису само архијереји и нижи клир који издају своје позвање; православна црква, то је „мало стадо“; то су сви они који чувају предање и спремни су да крвљу посведоче своју веру: свештенство, монаштво - али и верни народ! Верни народ, то није бесловесна маса него словесни људи сабрани око речи Господа Исуса Хрисоса, који свесно исповедају предање у уверењу да тиме утемељују Истину на земљи. Сада је верни народ позван да покаже да је истинско стадо Божје; да окрепљен Духом Светим поврати моћ истинског расуђивања. Слика стварности коју нам намеђу „господари таме“, лажна је. Зато је и наша представа о овоме свету погрешна. Они стално говоре о миру, а перманентно производе рат. Православни јесу у рату, зато и јесмо војујућа црква – али њихов рат није и наш рат! Против кога ратују православни? „Не ратујемо против крви и тијела - каже Апостол Павле – него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју.“ (15)  Православнима не треба њихов лажни мир у коме човек пропада у герху и сведен је на своју најмању меру – живи организам. То је мир гробља на коме треба да се зацари Антихрист. Одбијамо и да учествујемо у њиховом рату за земаљска добра: нафту, злато и дијамнте ; за више „хлеба и игара“ и „бољи живот“ у блуду и разврату. Јер се тако приправља пут за долазак Антихриста. Ствара се предтекст за Трећи светски рат који су „господари таме“ пројектовали још у XIX веку. (16) Какву год форму да задобије – конвенционални, нуклеарни или медијски – овај ће рат у суштини бити рат за душе. Тежиште овог рата биће измештено у интелигибилно људско пространство. Праве битке водиће се између истинске духовности и њених кривотворина: спритуализма, окултизма, сцијентизма. А видљиви облици тога рата „против крви и тијела“ биће у функцији магијског деловања на ум и душу човека. Зато свако ко има правславни крст на себи мора да бди, да не постане савезник „духова злобе у поднебесју“. Православни нису дужни да бране Запад од зла које је сам створио; ни да крче простор за остварење нечијих кошмарних снова; ни да буду један од стубова Новог светског поретка. Одбијамо да будемо Крсташка војска Запада и миротворци Новог светског поретка!

8.

Православни! Не клањајте се „медијским иконама“, чак и кад смерно стоје у цркви. Не уздајте се у земаљске власти и поглаварства, чак и кад се крсте са три прста – то раде и језуити! (17) „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом.“ (18) Не гледајте у слику са екрана као „теле у шарена врата“! Испитујте духове, пратите знаке времена, гледајте дубљу позадину слике која нам се намеће – созерцавајте истину! И  пазите да вас ко не превари! Тако вам Бог помогао. Амин.

________________

(1)               Св. Апостол Павле: Друга посланица Солуњанима: 2; 7

(2)               Тако се у Римокатоличкој теологији дефинише појам сакрамента.

(3)               Историја нас, ипак. нечему учи! Савез између Русије и САД-а сасвим је известан, самим тим што се једном већ опробао као погодно средство за успостављање Новог светског поретка. 1941. десило се немогуће: удружили су се „трули капиталисти“ са Волстрита и „интернационални пролетеријат“ из Москве. Сада је само питање: да ли је ИСИС довољно моћан да одигра улогу нацистичке Немачке!

(4)               Упућујем читаоца на yuotube.com где може погледати коректно напревљен документарни филм Крсташки ратови  I и II.

(5)               Хадис је зборник свега онога што је Мухамед изрекао и што су о њему и његовим поступцима забележили његови следбеници – асхаби.

(6)               Св. Јован Богослов: Откривење: 9; 14 и 16; 16

(7)               Да бих избегао оптужбу за антисемитизам, нужна је ова дистинкција: јудаизам је духовна снага која обликује национални и верски идентитет Јевреја; ционизам политичка доктрина. Да би сте били ционист није нужно да будете Јеврејин; само је потребно да прихватите идеју о изабраности и њој засновано право на владавину светом. Највећи успех ционизма је у томе, што је успео да наметне представу да иза овог пројекта стоји читав Јеврејски народ.

(8)               Опширније о пројекту „Велики Израел“ (Ерец Израел) видети: Олга Четверикова: „Велики Блиски исток“ и „Велики Израел“ I и II (www.eparhija/prizren.org); Кајл Хант: Такозвана избегличка криза и стварање Великог Израела (www.srbin.info); Ционисти у борби за пројекат „Велики Израел“. (www.ljiljan.ba)

(9)               Не заклињите се прерано! Сатана зна да помрси путеве и да нас на крају путовања доведе до циља који нисмо желели!

(10)            Детаљније сам о томе писао у књизи Глуво доба - идање Духовни луг из Крагујевца, 2015, посебно у делу под насловом Између Алаха и Молоха.

(11)            Николај Трубецкој: Европа и човечанство – Београд, 2004, стр.46-47.

(12)            Константин Леонтјев: Византизам и словенство – Београд, 2005, стр.51.

(13)            Већ су постали видљиви први симптоми. Појавиле су се „православне иконе“ са ликом Стаљина и захтеви за његову канонизацију. И г-дин Путин је ономад изјавио да цени идеале социјализма и још чува своју паритијску књижицу. Уместо да јачају православно јединство и приправљају пут Парвославном цару, они тугују над жалосном судбином Совјеског савеза.

(14)            www.fakti.org

(15)            Св. Апостол Павле – Ефесцима: 6; 12

(16)             У писму које је амерички масон 33˚ и писац масонске „библије“ Морал и догма, Алберт Пајк, упутио италијанском масону Ђузепе Мацинију, 15. августа 1871, пише: „Трећи светски рат мора бити проузрокован између ционистичких и лидера исламског света. Рат мора бити спроведен на такав начин да ова два света уништавају једни друге, где ће се придружити и остали народи, наравно, још једном подељени, до тачке потпуног физичког, моралног, духовног и економског уништења. /.../ Многи ће тада доћи до граница разочарања у хришћанство, чији ће свети дух, који носе у себи, од тог момента бити без компаса и правца, замениће анксиозност за идеално, али не знајући куда да иду и ко да их сада води, добиће право светло кроз универзално испољавање ћисте доктрине Луцифера.“ И опет кажу нема завере! (www.vesrtinet.rs)

(17)            Из обреда увођења у дужнст језуита: „Међу католицима да будеш римокатолик... међу реформаторима да будеш реформатор, међу хугенотима хугенот, међу калвинистима калвинист, међу протестантима да будеш протестант и стекнеш њихово поверење.“ (др Алберто Ривера: Ватиканске убице – Београд, 2009, стр.48) Међу православнима да будеш православан и стекнеш њихово поверење!

(18)            Св. Апостол Павле – Коринћанима: 6; 14.   

                                                                            

Последњи пут ажурирано ( недеља, 21 фебруар 2016 )