Епископ Америчке Православне Цркве Димитрије (у свету Роберт Ројстер), сахрањен је у Даласу у августу 2011. године. На дан сахране било је веома топло – температура је достизала 40. степен Целзијуса. Тело није било балсамовано. Када је гробница отворена, ваздух у њој био је прилично влажан, а на површини дрвеног ковчега била је, такође, влага. Влага је била и на одеждама, и на кожи епископа. Међутим, на телу није било трагова распадања.
Роберт Ројстер је одрастао у Даласу, у протестантској породици. Након много размишљања и читања Светог Писма прешао је у Православље.
Ево шта о овом чуду пише Владимир Григоренко – блиски пријатељ владике Димитрија, иконописац храма Светог Серафима у Даласу, који је присуствовао и сахрани и откривању моштију:
„Јуче смо, у саборном храму Светог Серафима Саровског у Даласу, положили архиепископа Димитрија у његово последње пристаниште.
Ја сам добио благослов да учествујем у церемонији преноса владикиних посмртних остатака у нови гроб, у крипти капеле Васкрсења.
Архиепископ је желео да буде сахрањен на земљишту које припада саборном храму Светог Серафима у Даласу.
Крст на владикином гробу у Рестленду
На жалост, нисмо успели да се до сахране договоримо са градом око свих формалности, па смо зато одлучили да владику сахранимо на гробљу Рестленд, с тим да његове посмртне остатке пренесемо у саборни храм када буде завршено одговарајуће место за погреб.
Направили смо молитвену салу са погребном ћелијом, повезану са саборним храмом. Паралелно са изградњом, усагласили смо све формалности и добили све дозволе, но све је то трајало више од четири године. Када је све било спремно, одредили смо датум премештања.
У складу са савезним законом (који је на церемонији представљала директор за гробна места гробља Рестланд), за пренос тела у ново гробно место службеници гробља морају да га положе у нови ковчег, који се потом запечати, и одвезу на земљиште које припада саборном храму.
Ја сам лично водио преговоре са директорком гробља (која има 25.годишњи радни стаж), која нам је у детаље објаснила са каквим ћемо се језивим призором суочити, ако одлучимо да присуствујемо преносу тела у нову гробницу.
Без обира на то, ја и неколико свештеника и мирјана из разних парохија наше епархије, одлучили смо да учествујемо.
Рано ујутру 4.марта 2016. године, радници гробља Рестланд отворили су бетонску гробницу где се налазио дрвени ковчег владике. Био сам психички спреман да видим ту ужасавајућу слику о којој су ми говорили.
На наше велико изненађење, ковчег је био готово у истом стању као на дан сахране, иако је у бетоном запечаћеној крипти било влажно. Он је лако отворен.
Директорка гробља, која је била у пуној заштитној одећи, изјавила је да никада за 25 година свог радног искуства није видела небалсамовано тело, после пет година у гробу, у таквом стању. Иначе, она то чудо није могла да објасни.
После тога, службеници гробља дозволили су нам да урадимо све што је требало.
Владикино тело било је нетљено, умотано у неколико слојева влажне одеће. Нећу подробно описивати детаље – свако може сам да изведе закључке из фотографија које су овде постављене“.
По материјалу са: „mixstuff.ru“
Превод и приређивање: „Борба за веру“