Апостасијски суноврат: патријарх Кирил позвао православне да јеретике не називају јеретицима
среда, 23 март 2016

 Патријарх Кирил апеловао на православне да се хришћани других конфесија не називају јеретицима, али то не доноси никаве мисионарске успехе

У Прву недељу Великог поста - Недељу победе Православља, патријарх московски и целе Русије Кирил одслужио је Лигургију Светог Василија Великог и чин Торжества Православља у саборном храму Христа Спаситеља у Москви. Поглавар Руске Цркве обратио се овом приликом пастви Архијерејском беседом.

Говорећи о сведочењу Православља међу хришћанима других конфесија, патријарх Кирил је предложио да се они не називају јеретицима: „Чим кажете човеку да је он – јеретик, ви затварате сваку могућност комуникације са њим, он ће престати да вас слуша и постаће ваш непријатељ“,  рекао је патријарх. По његовом мишљењу, таква стратегија доводи то тога да се православни затварају у своје средине и образују „гето“, а задатак је другачији – „борити се за сваку људску душу, као што су то чинили Апостоли“, цитира патријархове речи агенција „РИА – Новости“.  

На недавном историјском „сусрету миленујума“, на хаванском аеродрому, патријарх ни једанпут није назвао римског папу јеретиком. Но, без обзира на то, из неког разлога није дошло ни до каквог мисионарског пробоја. Авај! А вероватно су се многи православни (посебно службеници ОВСЦ-а) искрено надали – и, просто, били уверени – да ако Свјатјејши патријарх не назове понтифа јеретиком, онда ће такав сусрет на врху сугурно постати истинско „апостолско“ сведочење међу милионима римокатолика и креативни мисионарски полет: као резултат „братског“ историјског сусрета папе и патријарха, верник римокатолик ће се неизоставно истог трена заинтересовати за Православље и затражити да га приме у окриље наше Руске Цркве.

А могуће је да се, у току тог сусрета, и сам римски понтиф замисли над тужним плодовима либералних западноевропских содомских „вредности“ - које је породила управо римокатоличка цивилизација,  - подсети се црквене историје, и, последично, размотри неке заблуде Римокатоличке „цркве“, како на догматском плану, тако и на плану светског историјског процеса. Тако би се, коначно, остварио исконски сан наших пензионисаних мисионара: папа са својом многомилионском паством прелази у Православље. А то би већ била потпуно другачија геополитичка ситуација: „Ватикан је наш!“ И никакве санкције против РПЦ, од стране Европске уније и Стејт Департмента, ту више не би помогле!

Но, из непознатих разлога, позив Свјатјешег Патријарха Кирила да се „бори за сваку људску душу, као што су то чинили апостоли“, остала је без видљивих мисионарских резултата: на кубанском „сусрету миленијума“ римокатолицизам није назван јересју, а та јединствена мисионарска шанса је ипак остала без успеха. Међутим, да је патријарх у току „сусрета миленијума“, угледајући се на Свете Апостоле, одбацио своју либерално-политички коректну реторику и као мудри лекар дијагностиковао да је римокатолицизам - јерес, по примеру многих православних Светитеља, онда би се, као резултат такве духовно-пастирске терапије, знатно увећала вероватноћа да се верник-римокатолик замисли и потражи истиниту апостолску Веру.  Међутим, користећи уместо светоотачке политички коректну терминологију, коју нам у последње време снажно намеће светска либерална заједница, самим тим не дајемо заблуделим представницима других конфесија никакву шансу да потраже Пут спасења у крилу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве – Цркве Православне. Ради лажних принципа либералне политичке коректности, ми сакривамо од представника инославних хришћанских „цркава“ истину о истинитој Цркви Христовој – јединоспасавајућој, и одричемо се, по речима самог патријарха Кирила, од „борбе за сваку људску душу, као што су то чинили апостоли“. То јест, произносимо либерално-политички коректне речи, које су супротне духу апостолског рада и које Апостоли Христови никада не би одобрили.

Патријарх Кирил је на празник Победе Православља, у већ поменутој проповеди у храму Христа Спаситеља, говорио о још једној „јереси“: „Данас већ можемо да говоримо о глобалној јереси човекопоклоништва, новог идолопоклонства, које прогонони Бога из човековог живота. Никада ничег сличног у глобалним размерама није било. Управо на превладавање ове јереси савремености, чије последице могу бити апокалиптички догађаји, Црква мора да усмери сву снагу своје заштите, своје речи, своје мисли. Ми морамо заштити Православље“.

Но, како се ове патријархове речи слажу са горе цитираним његовим речима: „Чим кажете човеку да је он – јеретик, ви затварате сваку могућност комуникације са њим, он ће престати да вас слуша и постаће ваш непријатељ“. Јер и ако такозвани „човекопоклоници“ и други „космополити“ чују да су јеретици,  престаће да слушају глас Цркве и у трену ће постати наши непријатељи. А то већ ни на који начин није у складу са мисионарском концепцијом Руске Православне Цркве!

+ + +

Подсећамо да је митрополит волоколамски Иларион, још 2010. године, увео мораторијум на употребу речи „јерес“, - да се јеретици не би увредили и да би са њима били изграђени добри екуменистички односи. Јер, по мишљењу митрополита Илариона, тај термин је „погрдан и увредљив“.

Међутим, термин „јерес“ није ни погрдан ни увредљив, како је тврдио владика Иларион, већ је светоотачки. Тај термин просто констатује чињеницу отпадања црквене заједнице од свете апостолске Вере Цркве, или кварење Вере од стране те заједнице. Термин „јерес“ је широко заступљен у многим светоотачким списима, налази се у вероучитељним књигама и посланицама Православне Цркве, као и богослужбеним текстовима.

Ако се тако буде односило према богословској терминологији, освећеној делима Отаца Цркве, онда ће следећа фаза неизбежно бити мораторијум на реч „грех“.

Поуздан начин за познавање воље Божије јесте изучавање Светог Писма и Светог Предања, које у себи садржи одлуке црквених Сабора и расуђивања Светих различитих времена и народа. Ако по било ком питању црквеног живота постоји одговарајуће мишљење Светих Отаца, онда се њихово расуђивање признаје за божаствено учење – за учење Цркве.

О латинству као јереси писали су многи Свети Оци и подвижници благочешћа. На пример, Свети Фотије Константинопољски, Свети Марко Ефески, Свети Григорије Палама, Свети Никодим Светогорац, Преподобни Теодосије Печерски, Преподобни Максим Грк, Преподобни Пајсије Величковски, Свети Игњатије Брјанчанинов, Преподобни Амвросије Оптински и Свети Праведни Јован Кронштатски, разобличавали су учење Римокатоличке „цркве“ као душегубну латинску јерес.

Из „Окружне посланице Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве из 1848. године свим православним хришћанима“:

„Једна, Света, Саборна  и Апостолска Црква следећи источним и западним Оцима, као што је у време наших Отаца проповедала, тако и сада опет саборно вапије да ово новоуведено мишљење, као да Дух Свети од Оца и Сина исходи, јесте суштински јерес, и да његови следбеници, ма ко они били, јесу јеретици..., а заједнице које они образују јесу јеретичке, и да је са њима свака духовна заједница од стране деце Православне Саборне Цркве безакона“.

Подписано од стране четири Источних Патријараха: Константинопољског, Александријског, Антиохијског и Јерусалимског, са члановима њихових Синода.

По материјалу са: "odigitria.by"

Превод и приређивање: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( среда, 23 март 2016 )