Др Александар Раковић: Српска Црква на удару страних планера - интервју
субота, 26 март 2016

 Увод

Потписник ових редова одувек је сматрао и сматра да је СПЦ на удару англоамеричке империје која држи под контролом Брисел. Срби и њихова Црква главна су им препрека на Балкану. Због тога је интервју са Александром Радовићем, стручњаком за верска питања, више него користан у наше доба коме су праве информације насушне.

Владимир Димитријевић

+ + +

За „Геополитику“ говори др Александар Раковић, историчар и стручњак за верска питања и аутор књиге „Срби и религијски интервенционизам 1991–2015“

Покојни владика будимски Данило учио је аутора овог интервјуа да се увек радује кад се међу нама појави човек великих знања и способности, који је спреман да одговорно и озбиљно радећи, без бусања у прса, самим својим радом служи народу коме припада.

 Такву радост осетио сам читајући најновију књигу др Александра Раковића, историчара из Института за новију историју Србије, „Срби и религијски интервенционизам 1991–2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и Цркви после распада Југославије“ (Хришћански културни центар „Др Радован Биговић“; Београд, 2015). Дело, писано  мирно, без буке и сензационализма, одмереним језиком чињеница, прави је пример како се науком сведочи истина. Раковић, који се до сада бавио крајње изазовним темама, од одраза Ирске револуције у нашој јавности, преко рокенрола у Југославији од 1956. до 1968. па и надаље, до места Богословског факултета СПЦ на Универзитету, својом новом књигом дирнуо је у центар центара – у тему спољних уплива у наша верска питања од последње деценије прошлог века до данас. Као дугогодишњи државни службеник нашег Министарства вера, Раковић је био „ђе прах гори пред очи јуначке“ (Његош), и прави је сведок онога што се у овој области збива у нас.

Господине Раковићу, по Вашем ставу, изложеном у новој књизи, религијски интервенционизам против нашег народа и СПЦ покренут је у тренутку распада СФРЈ и траје до данас. Он је, сматрате Ви, саставни део војног и економског интервенционизма евроатлантиста против наше државности. Такође, истичете да су се верске идеологије из доба Другог светског рата повампириле, па су на реду, опет и опет, „Хрватска православна црква“, „Црногорска православна црква“, римокатолички ревизионизам, радикални ислам, великоалбански фанатизам, бугарски и румунски верско-етнички експанзионизам, а ту је и проблем с трагичним расколом у Македонији. Откуда толика потреба да се СПЦ, као најстарија установа нашег народа, раздроби и рашчеречи?

- До распада СФР Југославије (1991– 92) Срби су живели у заједничком државном оквиру, с јединственом православном црквом, војском, економским системом и монетом, културном сценом, фудбалском лигом и спортским репрезентацијама. Југославија, коју је српски народ с правом највише својатао, била је најлепша земља у Европи. Имала је море, острва, планине, брда, равнице, реке. Таква Југославија је дробљена и споља и изнутра. Када се Југославија распала, и пошто су коначно утврђене нове границе, само је Српска православна црква опстала на читавом простору некадашње Југославије и једина је тековина српског и југословенског уједињења из 1918. која је надживела ту епоху. Мишљење страних планера распада Југославије и њихових постјугословенских помагача јесте да разградња српског и југословенског простора не може бити окончана док постоји Српска православна црква у садашњем јединственом организационом облику. О томе је посебно говорио лидер црногорских сепаратиста Мило Ђукановић: да сецесија Црне Горе не може да буде заокружена док год је у тој републици српско свештенство и монаштво. Република Србија и Република Српска имају довољно снаге да поново интегришу један део постјугословенског простора, посебно због тога што у Црној Гори још ништа није разрешено и на клацкалици је да ли ће у блиској будућности бити јачи Срби или црногорски сепаратисти.

Да кренемо редом, од Хрватске. Шта су узроци оживљавања идеје о „хрватском православљу“? Какав је истински став хрватског римокатолицизма према СПЦ?

- Република Хрватска, када је реч о расрбљавању Срба, наставља истим путем као и Хабсбуршка Монархија и такозвана Независна Држава Хрватска. С тим у вези, и Римокатоличка црква наставља баш тај исти пут каквим корача већ више векова. У овом моменту више нема војног геноцида над Србима какав су спроводиле Независна Држава Хрватска (1941–1945) и Република Хрватска (1991–1995) јер за тим више нема ни потребе. Срби су, наиме, након последњег рата, сведени на пуку мањину која ће опстати само у Подунављу, а на другим просторима у Републици Хрватској за коју деценију Срба више неће бити. Није пријатно имати таква сазнања, али довољно је сабрати један и један и извући закључак. С тим у вези је и појава преко 16.500 православних Хрвата на попису у Републици Хрватској 2011. а скоро сви они су некада били православни Срби. То је други колосек расрбљавања преосталих Срба, док први колосек остаје прелазак Срба у римокатоличку веру, а број тако преведених није лако утврдити. Постоји и трећи колосек расрбљавања Срба у Хрватској, а то је етномимикрија проузрокована страхом. Поједини свештеници Римокатоличке цркве у Хрватској, неки врло утицајни, отворено дају подршку савременом идентитету „православних Хрвата“, а тиме пружају легитимитет и такозваној „Хрватској православној цркви“, која је била један од маљева у рукама усташког поглавника Анте Павелића. Оваква врста споне делује злослутно. Када је реч о односу Римокатоличке цркве према Српској православној цркви, тај однос је вишеслојан. Римокатоличка јерархија у Хрватској и Босни и Херцеговини нема позитиван однос према Српској православној цркви и своди га на нетрпељивост Хрвата према Србима. Можемо да се претварамо да није тако, али баш јесте тако. Погледајте само питање канонизације Алојзија Степинца, верског поглавара такозване Независне Државе Хрватске, које задире у најдубљу суштину патње српског народа. Али када је реч о римокатоличкој јерархији у Републици Србији, ван хрватског етничког простора и на удаљеним меридијанима, чини се да уочавају да треба да начине отклон од погледа Римокатоличке цркве у Хрватској и Босни и Херцеговини према Српској православној цркви и пруже руку помирења и дијалога. То није лако, с обзиром на то да је хрватски лоби при Светој столици веома утицајан, па је тако исход неизвестан. Српска православна црква је изричито за дијалог у којем се неће игнорисати чињенице о страдању Срба, Јевреја и Рома у усташкој квазидржави.

Докле је допро покушај стварања основе монтенегринске нације, тзв. „Црногорске православне цркве“?                                

- Црна Гора је антидржава Србији, на исти начин како је Сицилија 1943. требало да постане антидржава Италији. Реч је о истоветном или веома сличном америчком плану. Ђукановићев режим је успео да располути национални идентитет православног народа у Црној Гори на Србе и Црногорце, али није успео расрби Црну Гору. Срби, Црногорци који говоре српским језиком и верници Српске православне цркве, апсолутна су већина у Црној Гори. Број крипто-Срба међу онима који се изјашњавају као Црногорци је веома висок. Српство у Црној Гори је било приморано да оде у контракултуру, да делом добије чак и форму урбане поткултуре, а то се показало као драгоцено јер је тиме очувана виталност народа који баштини тековине историјске Црне Горе, а тиме и уједињења са осталим српским земљама. Такозвана „Црногорска православна црква“ делује као циркуска трупа с неколико мечки које лоше играју. Није никаква претња Српској православној цркви. Претња је Ђукановићев режим, који ће ићи до краја у конфронтацију са српском јерархијом у Црној Гори, и неће презати од физичког напада на цркве. Терен за то се припрема „Нацртом закона о слободи вјероисповијести“, којим црногорски сепаратистички режим има намеру да пропише отимање имовине Српске православне цркве у Црној Гори, забрану њеног имена и симбола који асоцирају на српство и укидање организационог јединства с Патријаршијом у Београду. Ако Скупштина Црне Горе усвоји тај опаки текст, свако ко познаје везаност верног народа за своје храмове може лако да претпостави да ће се верници затворити у цркве и онемогућити сепаратистичком полицијском апарату да упадне у православне светиње. Ђукановић то зна и зато оклева. Највероватније чека улазак НАТО снага у Црну Гору, али тек то може скупо да га кошта јер нико не зна шта носи дан а шта ноћ. Без Ђукановића на власти, монтенегринско-дукљанске структуре ће се урушити саме од себе. Мислим да ће Црна Гора у блиској будућности бити обликована као српско-црногорска држава и да ће то бити њен карактер, за разлику од Републике Србије и Републике Српске које имају српски карактер.

Шта се дешава са муслиманском верском заједницом у Србији? Да ли је реч само о личној нетрпељивости на линији Зукорлић–Зилкић, или о нечему озбиљнијем?

- Реис-ул-улему Адема Зилкића добро познајем и знам да нема никакве анимозитете према другима, па тако чак ни према муфтији Муамеру Зукорлићу. Ради се о томе да је Исламска заједница Србије на челу с реисом Зилкићем аутентична и традиционална верска заједница муслимана у Републици Србији. Насупрот томе, Исламска заједница у Санџаку, чији је јавни или прикривени челник увек Зукорлић, организациона је целина Исламске заједнице Босне и Херцеговине, али идеолошки окренута лику и делу Аћифа Бљуте (Аћифа ефендије), великоалбанског идеолога из Новог Пазара. Мислим да би Министарство правде Републике Србије коначно морало да упише Исламску заједницу Србије у Регистар цркава и верских заједница као традиционалну верску заједницу у нашој земљи јер све правне и историјске чињенице говоре томе у прилог.

Налазимо се у јеку арбанашких настојања да нам, уз помоћ Империје и њених сателита  у Унеску, отму косовско-метохијске светиње, и да себе прогласе за њихове баштинике. Има ли наде да одбранимо своје?

- Увек има наде, а наша земља мора да уради много више него до сада како би дипломатским путем привукла још више држава да гласају против пријема администрације албанских сепаратиста на Косову и Метохији у Унеско. У новембру 2015. смо извојевали значајну победу у Генералној скупштини Унеска, али је питање колико ће нама наклоњених влада широм света америчке службе срушити у наредних годину-две. Требало би пуно радити са земљама које су 2015. биле неутралне јер оне потенцијално лакше могу да гласају против албанских сепаратиста, него земље које су већ заузеле проалбански став. Током гласања у Генералној скупштини Унеска, у Београду се одржавала конференција у оквиру Трећег билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије. Наши пријатељи из Индонезије – која је највећа муслиманска земља у свету – гласали су у Паризу против пријема албанских сепаратиста у Унеско. Када је из Париза стигла вест да је захтев албанских сепаратиста за пријем у Унеско одбијен, чланови обе државно-верске делегације, и Србије и Индонезије, овацијама, аплаузом и на ногама поздравили су одлуку Генералне скупштине Унеска. Будући да сам на челу Друштва српско-индонежанског пријатељства „Нусантара“, било ми је посебно драго што су Индонежани били раме уз раме с нама и у Унеску. Жалосно је што су против нас гласали Бугарска, Македонија и Црна Гора и што су се уздржале Грчка и Румунија. Нисам успео да објасним пријатељима из Индонезије зашто су неке православне земље гласале да квазидржава „Косово“, где Албанци уништавају православне светиње, добије старатељство над српском средњовековном духовном баштином. Посебно им није било јасно да се Грчка уздржала како би добила отпис дела дуга, јер се православним светињама не тргује…

У последње време бугарска и румунска држава покушавају да наметну своје виђење њиховог етничког православља на канонској територији СПЦ. О чему је реч?

- Када је о Румунима реч, ради се о томе да имају геополитичке претензије до Велике Мораве, као што у Молдавији имају исте такве претензије до Придњестровља. Не треба бити политички коректан па тражити ово или оно образложење јер је реч управо о великодржавном пројекту. Када је о Бугарима реч, много су слабији од Румуна, али би у геополитичком одмеравању снага заједно са Албанцима – за корист Запада – могли да нам пресеку пролаз ка Републици Македонији на простору од Прешева до Босилеграда. Бугаре посебно нервира то што су Македонци окренути Србима, иако су уложена огромна средства да се одлепе од нас.

Има ли наде да се раскол у Македонији залечи?

- Надам се да ће све три цркве у преговорима – Српска православна црква, Православна охридска архиепископија и Македонска православна црква у расколу – што пре кренути путем решења македонског црквеног спора. Уверио сам се да Македонци неразрешени црквени спор доживљавају као патњу. Република Македонија је направила велику грешку тиме што је прогонила, осудила и утамничила архиепископа Јована Вранишковског, а неки епископи Македонске православне цркве у расколу су то подржали. После пуштања на условну слободу владике Јована, прилике су нешто боље, али, нажалост, не и добре. Биће прилике да се о томе разговара и на предстојећем Свеправославном сабору, када на ред дођу и друга спорна питања којих има много више ван нашег простора.

У књизи сте, без двоумице, именовали САД као кључног играча у насртају на религиозни мир у Србији, који се увек маскира у причу о демократији и људским правима. Бавили сте се и непрестаним нападима америчке администрације на наш закон о верским заједницама. Шта се на том пољу дешавало, шта се дешава, шта ће се дешавати?

- Американци су најјачи налогодавци, саветодавци или инспиратори религијског интервенционизма који против нас Срба воде Румуни, Бугари, албански сепаратисти на Косову и Метохији и Ђукановићев сецесионистички режим. Такође, амерички рукопис се уочава и на затезању прилика у Републици Македонији. Британско деловање је било видљиво на примеру инструментализације трагедије у Сребреници када је српски премијер, у виду шеријатске казне, каменован и умало линчован. На посматраном простору делују службе још неколико западних земаља, чији се интереси, усмерени против српског народа, углавном подударају са америчким и британским намерама да се путем религијског интервенционизма дестабилизује српски простор. Повратком Русије на наше поље шаховске табле, чини се да су српске позиције сада јаче него што су биле. Недавно сам на конференцији о светском миру, коју су Руси организовали у Београду, рекао да наши руски пријатељи морају да имају у виду да смо ми Срби, заједно са Ирачанима, били први који су се супротставили западном имеријализму и то у време док је Русија била на коленима. Срби и Ирачани су први запалили бакљу слободе. Ми Срби смо платили високу цену жељи да будемо слободни, били смо у нокдауну, али нисмо нокаутирани. Дочекали смо повратак Русије на ногама, а руска политика према нашем простору мора да буде много боље промишљена.

Још 2012. нова власт је укинула три „идентитетска“ министарства – оно које се бавило верама, оно за дијаспору и Србе у региону и оно за Косово и Метохију. Зашто је то учињено, и бавимо ли се озбиљно питањима од којих зависи наш народни и духовни опстанак?

- Инострани амбасадори и дипломате су годинама пунили главу нашим политичарима да су идентитетска министарства непотребна: Министарство вера, Министарство за дијаспору и Србе у региону и Министарство за Косово и Метохију. Странце је јако нервирало то што нису сломили Србе и што такви Срби воде најбољи међуверски дијалог у Европи. Република Србија је имала Међурелигијски савет који су чинили поглавари и високодостојници Српске православне цркве, Римокатоличке цркве, Исламске заједнице Србије и Јеврејске заједнице у Србији. На тим темељима су установљене и државно-верске делегације наше земље. Мало је места у свету где су односи између исламске и јеврејске заједнице тако добри као код нас. Како другачије да осујетите тако добре односе и тако чврст дијалог, осим да измакнете ослонац и везивно ткиво? Међутим, преварили су се. До 2012. смо поставили тако чврсте темеље, увезали смо државне органе и традиционалне цркве и верске заједнице, до нивоа на ком је немогуће лако их развезати.              

Разговор водио: Владимир Димитријевић

«Геополитика» број 95, фебруар 2016.

Последњи пут ажурирано ( субота, 26 март 2016 )