Ново се доба
старом песмом слави:
омладина непомјаникова
још једну цркву дави!
И барјак церско-солунски
и два бора и две крошње…
све, тоне са звоником;
ни крштење ни сахрану
никад више да звоно
не објави ником.
Стигло је завештано доба!
Само ће се сирене гласити,
између рођења и гроба
светско ће ропство красити.
Наступила је општа катаклизма,
врата су јој отворили
јахачи екуменизма.
Над Ваљевом удављена
Грачаница,
богомолна и под водом, стоји!
од градића водосветлуца Србија;
као и градић, и Србија, само умишља
да још увек постоји.