Нова књига архимандрита др Никодима Богосављевића (крај)
недеља, 24 април 2016

Архимандрит др Никодим (Богосављевић) 

 Богословска критика саборског документа Мисија Православне Цркве у савременом свету

(Допринос Православне Цркве у достизању мира, праведности, слободе, братства и љубави међу народима и уклањање расне и других дикриминација)

           Трећи део документа је насловљен са: О миру и праведности. Пошто је речено да је Христос „мир наш“ (Еф. 2, 14), у наставку следи: „Пошто мир Христов јесте зрели плод сједињења свега у Христу: објаве достојанства и величине човекове личности као лика Божијег, пројаве органског јединства људског рода и света у Њему, свеопштости начела мира, слободе и социјалне праведности и, на крају, приношења плодова хришћанске љубави међу људима и народима света.

 Стварни мир – то је плод победа свих тих хришћанских начела на Земљи“. Пре Христа, Његовог мира у свету није било, нити је могло бити. Изузетно је божанска благодат обитавала у старозаветним патријарсима, пророцима и царевима. Његов мир, који је Он оставио Апостолима, а преко њих Цркви, могао је бити предат Цркви у пуноћи тек након завршетка Његовог Домостоја спасења, исцелења и ослобођења човека. Мир Цркве је последица Христове свеискупљујуће, свеослобађајуће и свеисцељујуће Жртве, којом нас је Он измирио са Својим Оцем. Христов мир је, дакле, последица и дар измирења Бога и човека. Након тога, човек је могао у својој души да прими и осети тај мир, и пошто поново пада у грех, он се кроз Св. Тајну Покајања и Причешћа изнова мири са Богом и Црквом, и у Цркви од Бога поново добија тај дар мира Христовог. Према томе, Христов мир није „зрели плод сједињења свега у Христу“, односно у Христу нису сједињени „објава достојанства и величине човекове личности као лика Божијег“ и „пројава органског јединства људског рода и света у Њему“, нити „свеопштости начела мира, слободе и социјалне праведности“ нити „приношења плодови хришћанске љубави међу људима и народима света“. Самим тим, „стварни мир“ није, као што тврде лоши богослови, састављачи овог текста, „плод победа свих тих хришћанских начела на Земљи“. Јер да је тако, то би значили да Христос, како погрешно мисле писци, шаље Свој мир са неба на земљу, на свет, зато што су сви хришћани овог света – православни и неправославни – „међухришћанским дијалогом и сарадњом“ успели да остваре победу „свих тих хришћанских начела“ на Земљи, и зато их Он награђује. А ако ништа од написаног није тачно, онда је то празна реторика, демагогија, политичка прашина. О миру у Цркви и свету говори митр. Серафим у своме допису Синоду ГЦ: „Осим тога, израз 'мир' унутар Цркве има харизматски садржај, који се разликује суштински од светског значења, који се даје у овом тексту. Нико не сумња да ратови, сукоби, крвопролића и насилничка дејства нису сагласна са вољом Божијом. Све ово, међутим, је последица греха и одступања човека од Бога и зато могу да нестану само када се човек врати са покајањем у загрљај Цркве и држи вољу Божију. Црква показује начин лечења зла, међутим, не може да се промени у једну светску мировну установу, нити је могуће да се ограничи на светску улогу, јер се онда кобно посветовњачује и изопачује, губи сотиоролошку мисију. Православна Црква је Богочовечански Организам, чији је циљ да присвоји и да обожи свет, а не да сама постане свет“[34].

У вези наведеног места прот. Б. Главев сматра, с правом, да је овде у питању пантеистичко, оригенистичко брисање граница између Бога и Његове творевине: „Овде се говори о јединству у Христу више не само људи, већ и читавог света, тј. читаве творевине. Шта више, у ово јединство су уведени још 'принципи мира, слободе и социјалне праведности'. У збиру се добија амалгам пантеизма, комунизма, масонства, али назвати то хришћанским ни у ком случају не треба. И тако, у 'Мисији Правослвне Цркве у савременом свету' видимо развијање савршено нехришћанске идеје о Христовом Оваплоћењу (сличних идеја има код Оригена и у документима Другог Ватиканског сабора) и нехришћанских идеја, које укидају границе између Творца и творевине, зато што ни о каквом органском јединству Бога и света не може бити речи. Бог, рецимо тако, општи с творевином једино преко Својих Божанских енергија, а не преко Своје Суштине“[35].

У другом ставу се лоши богослови исправљају и правилно богословствују: „Мир Христов – то је тајанствена сила, која проистиче из помирења човека с његовим Небесним Оцем, 'по промислу Исуса, све савршавајући у свему и творећи мир, неизрециви и од века предодређен, и мирећи нас са Собом, а у Себи с Оцем' (Дионисије Ареопагит, О божанским именима 11, 2, 4. PG 3, 953)“. Међутим, пошто су задржали претходни став, а они се међусобно искључују, онда остају лоши богослови, јер не праве разлику између тачног и нетачног богословља.

Трећем ставу: „Заједно с овим, следи нагласити да дарови мира и праведности зависе и од човековог садејства. Свети Дух даје духовне дарове када човек у покајању стреми к миру и правди Божијој. Ови дарови мира и праведности се појављују тамо где хришћани улажу усрђе у дела вере, љубави и надања на Христа Исуса Господа нашег (1. Сол. 1, 3)“, одговара део из Конституције: „Стога Концил, пошто је освијетлио прави и узвишени појам мира и осудио нечовјечност рата, жели кршћанима управити жарки позив да уз помоћ Криста, творца мира, сурађују са свим људима да се међу њима учврсти мир у правди и љубави, и да се припреми што је за мир потребно“[36]; и из Хавнаске декларације: „Ми се обраћамо свим државама, које су укључене у конфликте, с ватреним позивом да се покаже добра воља и седне за преговарачки сто. У исто време неопходно је да међународна заједница употреби све могуће напоре, како би се окончало с тероризмом помоћу општих, заједничких, усклађених дејстава. Позивамо све државе, укључене у борбу с тероризмом, на одговорна, одмерена дејства. Позивамо све хришћане и све верујуће у Бога на удвостручену молитву Творцу и Примислитељу света, да Он сачува Своју творевину од разрушења и да не допусти нови светски рат. Ради тога, да би мир био дуг и поуздан, неоподни су нарочити напори, усмерени на враћање на опште вредности које нас обједињују, основане на Јеванђељу Господа нашег Исуса Христа“[37].

Четврти став је поново нетачан: „Грех је духовна болест, чији се спољашњи знаци јављају сукоби, раздори, злочини и ратови, с њиховим трагичним последицама. Црква стреми да уклони не само спољашње знаке ове болести, већ и саму болест – грех“. Поново је реч о прометејском, гигантском, што значи утопијском и немогућем задатку, за који Цркви никада „није падало на памет“ да га ставља на своја плећа. Црква не може да искорени грех у свету; то превазилази њене моћи зато што то није њен задатак: њен задатак је да искорењује грех у њеном дворишту, у њеном стаду, у њеним, Христовим словесним овцама. Она треба да се труди, по својој (не)моћи да дође и у себе уведе понеке од изазивача сукоба и раздора, злочинаца и убица, али она не може да искорени сукобе, раздоре, злочине у ратове, зато што то Бог од ње не тражи, па самим тим, нити очекује. Доследно се, дакле, Цркви приписују бриге и старања и проблеми света; на тај начин, увођењем Цркве у област која није њена, она се посветовњачује. Наведеном ставу одговарају следеће мисли из Конституције: „Мир се никада не стиче једном за увијек, него га стално треба градити. Осим тога, будући да је људска воља нестална и рањена гријехом, остварење мира тражи од свих трајно савладавање страсти и будност законите власти“[38].

И у последњем, петом ставу, овај се трећи део завршава опште познатом хуманистичком бајком: „У исто време Православна Црква сматра својим дугом да одобри све то што уистину служи миру (Рим. 14, 19) и отвара пут к преведности, братству, истинитој слободи и узајамној љубави међу свом децом једног Небеског Оца, као и међу народима, који чине једну људску породицу. Она састрадава са свим људима, који су у разним деловима света лишени мира и праведности“. Теза да су сви људи деца једног Небеског Оца је омиљена матра свих глобалиста и екумениста. Недавно ју је поновио и архијеретик папа Франицско, у свом видео обраћању целом свету: „Већина становника планете објављује себе за вернике. Зато теба водити дијалог међу религијама. Ми не треба да престанемо да се молимо за то и треба сарађивати са онима који мисле другичије. ['Ја верујем у Буду'. 'Ја верујем у Бога'. 'Ја верујем у Исуса Христа'. 'Ја верујем у Бога, Алаха'.] Многи мисле другачије, осећају другачије; у том мноштву, у тој различитости религија, имамо само једно решење за све: ми смо сви деца Божија. Надам се да ћете раширити моје молитвену молбу овог месеца: 'Искрени дијалог између човека и жене различите вере може родити плодове мира и правде. Ја верујем вашим молитвама'“[39]. Међутим, Црква Православна не учи тако. Она у Символу вере Бога Оца назива и Творцем, да би разликовала Његово очинство од стварања: Бог је Отац онима које је родио, а Творац је онима које је створио. Дакле, Бог је Творац свима, а Отац само предвечно Сину Слову, оваплоћеном Исусу Христу и свима онима које је у Цркви родио Духом Светим, тј. само православним хришћанима. Сам Христос говори о онима који Га нису примили, и онима који су га примили, разликујући тако оне који јеси и који нису „чада Божија“, оне којима је Његов Бог Отац Отац од оних којима Он то није: „Својима дође, и своји га не примише. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име његово; који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јн. 1, 11-13). Дакле, онима који Га нису примили је Творац, а онима који су га примили, и које је усиновио кроз бесемено, духовно рађање, јесте Отац. Св. Филарет Московски пише у свом Катихизису: „Питање: Да ли су сви људи наши ближњи? Одговор: Сви, зато су сви творевина Божија и произашли су од једног човека. Али, сродници по вери су нам двоструко блиски, као деца Једног Оца Небеског, по вери у Господа Исуса Христа“[40]. „Свети Никодим Светогорац... примећује и наглашава да не можемо, забрањено је да ми Православни називамо невернике и јеретике 'браћом', јер нису духовно поновно рођени од Светог Тројичног Бога Православним Светим Крштењем“[41]. Ако нисмо браћа, онда нам ни Отац и отац (лажи) нису један. Св. Николај Србски пише: „Чији Отац? И откад Отац? Отац Господа нашег Исуса Христа, и Отац од вечности. Пре створења света Он је био Отац… Када је свет створен, и када је Адам изгнан из Раја због греха смртног, одвратног греха непослушности према Створитељу своме, па све до силаска Сина Божјег на земљу, нико од смртних није се усуђивао назвати Бога својим оцем… Најбољи у роду људском могли су се осетити као створења једног свемоћног Створитеља, као лонци једног божанског Лончара; никада као деца једнога Оца небеског. То право дато је људима кроз Господа Исуса Христа. Није свима дато, но онима који Га примише. Који Га примише даде им власт да буду синови Божји (Јов. 1, 12). То јест: да буду посињени и да смеју ословити Бога: Авва Оче (Гал. 4, 56, Рим. 8, 1416)!“[42]. Паралела из Конституције гласи: „Међутим, земаљски мир што се рађа из љубави према ближњему одраз је и учинак Кристова мира, који излази из Бога Оца. Сам, наиме, Утјеловљени Син, кнез мира, својим је крижем све људе помирио с Богом, поново успоставивши јединство свих у једном Народу и у једном Тијелу... Стога се сви кршћани усредно позивају да се 'проводећи у живот истину у љубави' (Еф. 4, 15) уједине са свим доиста миротворним људима да би измолили и изградили мир“[43]. Сличан је апел Хаванске декларације: „Узносимо молитве Христу, Спасетељу света, за установљење на земљи Блиског Истока мира, који је „дело правде“ (Ис. 32, 17), за јачање братског сапостојања међу различитим народима, који се налазе на њој, Црквама и религијама, за повратак избеглица у своје домове, за исцељење рањених и упокојење душа невино погинулих“[44].

Четврти део носи наслов: Мир и спречавање рата. На почетку: „Црква Христова осуђује рат као такав, сматрајући га последицом постојања у свету зла и греха: „Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у вашим удима?“ (Јк. 4, 1). Сваки рат прети уништавању творевине Божије и живота. То се односи посебно на ратове са применом оружја масовног уништења, чије последице могу бити страшне, пошто она изазивају смрт огромног броја људи, а за преживеле живот постаје низдржљив. Јављају се неизлечиве болести, ничу генетске промене и долазе друге невоље, које катастрофално утичу на следећа поколења. Веома опасни јесу данас, не само атомски, хемијски, биолошки, већ и други видови наоружања, које онима који њима владају дају илузију надмоћи и владања над осталим светом. Слична оружја стварају атмосферу страха и неповерења, постајући узроком нове трке у наоружавању“. Прве две реченице нису тачне. Грех и рат, иако је први узрок другоме, се разликују: први има апсолутно, а други релативно значење. Не постоји добар грех, али зато може постојати добар рат, добра употреба силе. Добар рат могу водити сви народи и државе у виду одбрамбеног рата, док се добар рат, који православни народи и државе воде за одбрану Цркве и православне државе јесте и свештени рат. И пре и после Христа постоје свештени ратови, што писци текста пацифистички превиђају[45]. У овом палом свету ништа само по себи није ни добро ни лоше, већ му својство одређује воља Божија, односно да ли нешто јесте или није с благословом Божијим. Разумљиво је отуда да нису сви ратови претња „уништавању творевине Божије и живота“, већ постоје ратови који се воде управо ради заштите и очувања творевине Божије, односно живота људи. Одговарајуће место у ватиканској Конституцији гласи: „Напретком знанствено произведеног наоружања расте у неизмјерност страхота и изопаченост рата. Ратни потхвати уз употребу таквих оружја могу проузрочити голема и непредвидива уништења, која због тога далеко прелазе границе законите обране. Штовише, кад би се у пуном опсегу употријебила та средства која се већ налазе у арсеналима великих сила, дошло би до међусобног, готово потпуног уништења зараћених страна, а да се и не говори о многим пустошењима што би из тог слиједила у осталом дијелу свијета и о смртоносним учинцима који би били посљедица употребе таква оружја“; „Стога је потребно изнова прогласити: трка у наоружавању је једна од најтежих рана човјечанства и неподносиво оштећује сиромашне. И ваља се јако бојати да ће, ако потраје, једнога дана породити сва смртноносна уништења за која већ спрема средства“[46].

Трећи став гласи: „Православна Црква одлучно осуђује разноврсне сукобе и ратове, који имају узрок у фанатизму, оправдаваног религиозним начелима. Дубоку узнемиреност изазива постојано настојање на умножавању угњетавања и гоњења хришћана и представника других општина на Блиском Истоку и у другим деловима света, због својстава њихове вере, покушаји искорењивања хришћанства из његових традиционалних региона. На тај начин, у опасност су доведени постојећи међурелигиозни и међуетнички односи, а многи хришћани су принуђени да напусте места својих живљења. Православни читавог света састрадавају са својом браћом хришћанима и свакоме ко је подвргнут гоњењима у датој области, и позивају на израду праведног и трајног решења проблема региона“. На основу горе реченог је разумљива нетачност прве реченице овог става. Као што смо рекли, постоје добри, чак свештени, ратови који за своју основу имају „религиозно начело“. Због актуелности, овој изјави одговара део из Хаванске изјаве: „Наша пажња је уперена, пре свега, ка оном регионима где се хришћани подвргавају гоњењима. У многим државама Блиског Истока и Северне Африке, читаве породице, села и градови наше браће и сестара у Христу се истребљавају. У Сирији, Ираку и другим државама Блиског Истока ми с болом посматрамо масовни излазак хришћана из земаља, где је почело распростирање наше вере и где су они живели од апостолских времена заједно с другим религиозним општинама. 9. Ми позивамо међународну заједницу на неодложна дејства ради заустављања даљег протеривања хришћана с Блиског Истока. Подижући свој глас у заштиту преосталих хришћана, ми саосећамо и са страдањима припадника других религиозних традиција, који постају жртве грађанског рата, хаоса и терористичког насиља“[47].

Пети део је: Однос Цркве према дискриминацији. У другом ставу стоји: „Православна Црква исповеда да је сваки човек, независно од боја коже, религије, расе, пола, националности, племена, створен по образу и по подобију Божијем, и јесте равноправни члан људске заједнице“. У овом палом свету нема нити ће бити „равноправности“, зато што свет неће Христа. Али, ни Христос неће свет, јер нису Његови: „Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји“ (Јн. 17, 9). Христос није установио, или тачније, родио Цркву да би се она бавила проблемом „равноправности“ и „дискриминације“. Црква не може ништа да промени у вези „равноправности“ међу члановима „људске заједнице“, јер Бог, Који је њена Глава, не тражи то од ње. Али, писци документа толико воле свет, да хоће да саборски установе да се Црква бави светом, а да се не бави собом, да би могла сама да постане свет, што јој овакви документи увелико помажу. Наравно, то се никада неће догодити. Само се може догодити да појединци, због „превелике“ љубави према свету из Цркве испадну. Према томе: Црква може да исповеда само своју веру, и она је то давно учинила на прва два Васељенска Сабора у Символу вере; а не може, последично, да исповеда бригу и старање око људске (не)равноправности. Ни Христос, ни Апостоли нису реч проговорили против ропства. А Црква је, ни сама не проговоривши ни речи против ропства, већ приневши своје најбоље синове и кћери на мученичке жртве, стари свет, тј. човечанство ослободила од ропства. Паралелно место из Конституције гласи: „Но свака дискриминација у темељним правима особе на друштвеном или културном пољу, или због спола, расе, боје коже, друштвеног положаја, језика или религије мора се превладати и уклонити јер се противи Божјој накани... Поврх тога, иако су међу људима оправдане различитости, једнако достојанство особа захтијева да се створе човјечнији и правични увјети за живот“[48].

Другом ставу: „Црква Христова, одувек прихватајући рат као последицу постојања у свету зла и греха, пооштрава свако настојање и усрђе, усмерено на његово спречавање посредством дијалога и других прихватљивих средстава. У случају да рат постане неизбежан, Црква продужава да се моли и остварује пастирску бригу о својим чадима, која учествују у ратним дејствима ради заштите свога живота и слободе, и у исто време улаже све снаге ради скоријег успостављања мира“, одговара део из Конституције: „Такав се мир на земљи може постићи само ако се осигура добро особи и ако људи с повјерењем и слободно међусобно измјењују богатства ума и срца. За изградњу мира безувјетно је потребна чврста воља да се поштују други људи и народи и њихово достојанство те заузето испуњавање братства. Тако је мир плод такођер љубави, која иде даље од онога што може извести правда“[49]. О односу Православне Цркве према дијалогу, митр. Серафим пише: „Мисија Цркве је да измири човека с Богом, што је неопходна претпоставка да се измире и људи у продужетку међу собом. Да понуди Христа, јединог миротворца, који је 'мир наш' (Еф. 2, 14), према апостолу... Свети Апостоли и Свети Оци Цркве наше никад нису схватали своју мисију, као што је разумеју данас предводници Дијалога. Никада нису помишљали да се заједно боре и заједно раде са другим религијама и јересима да би служили једном светском виду свесветског мира, имајући у виду горњу реч Господњу“[50].

Трећи и последњи став овог дела је, можда, највећи „бисер“ овог документа: „Црква, уважавајући начела права човека и равноправног односа према људима, оцењује примену тих начела у светлу свога учења о тајнама, о породици, о положају оба пола у Цркви и о вредностима црквеног предања у целом. Црква има право да доноси и доноси сведочанство о свом учењу у друштвене просторе“. Последња реченица има смисао као кад би неко рекао: „Црква има право да буде Црква“. Она показује и потврђује докле се може стићи сувопарним, безблагодатним, бирократским размишљањем о односу Цркве према свету. Христос је заповедио: „Идите и научите све народе“ (Мт. 28, 19), а након две хиљаде година Црква на Светом и Великом Сабору треба да објави да она има право, које јој нико не може да оспорава нити да угрози, да „у друштвене просторе“ „доноси сведочанство о свом учењу“, тј. да има право да мисионари. Узгред, Христос помиње све народе, а писци текста „друштвене просторе“...

Следи шести део: Мисија Православне Цркве као сведочанство љубави у служењу. Амбициозност садржаја наслова је потврђена и бројем од 15 ставова. Насловом се објављује да је главни циљ мисије Православне Цркве, по састављачима текста, „служење човеку у љубави“, а не спасење палог, грешног човека. Први став: „Испуњавајући своју спасавајућу мисију у свету, Православна Црква делатно се брине о свим људима, који се нуждавају у помоћи, у том броју гладних, сиромашних, болесних, инвалида, престарелих, гоњених, заробљених, затворених, бездомних, сиротих, жртвама катастрофа и војних сукоба, трговине људима и савремених облика ропства. Напори Православне Цркве савлађивању потреба и социјалне неправедности јесте израз њене вере и служењу Самом Христу, Који је поистовећивао Себе с сваким човеком и нарочито с потребитим: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). У овом разноврсном служењу Црква може сарађивати с различитим друштвеним установама“. Црква није, међутим, установљена ради спашавања људи од глади, сиромаштва, болести, инвалидности, престарелости, гоњења, заробљеништва, бездомности, катастрофа, рата, трговине и др., већ ради спасавања од вечне смрти. Ни једном речју Христос није поменуо „социјалну неправду“, нити је давао упутства Апостолима, а преко Јеванђеља Цркви о томе. Он није говорио о милосрђу према „најмањем од браће“ због „најмањег од браће“, већ због нас. Христос је и без нас могао да нахрани гладне, да напоји жедне, да обуче наге, да ослободи, да излечи, али без нашег храњења гладних, појења жедних, облачења нагих, посећивања болесних и затворених, Он није могао да расмекша наша окамењена срца, да би их учинио пријемчивим за благодат Своју, за Себе, за Царство Небеско. Зато се ова Јеванђелска прича не може користити као пример за решавање социјалних проблема овог палог света, јер Јеванђеље и свет имају други дух, другу мисао, другачије циљеве. Одговарајуће место из ватиканске Конституције гласи: „У нашим данима посебице постоји хитна и неодложна обавеза да будемо ближњи баш сваком човјеку и да му, кад се с њим сретнемо, дјелотворно помогнемо: старцу од свих напуштену, страном раднику неправедно презрену, избјеглици, дјетету из незаконите везе које незаслужено трпи због гријха који није његов, гладноме који се позива на нашу савјест подсјећајући нас на Господинову ријеч: 'Мени сте учнили колико сте учинили једноме од ове моје најмање браће' (Мт. 25, 40). Поврх тога се што се противи самом животу, као што је убојство било које врсте, геноциди, побачаји, еутаназија па и својевољно самоубојство; све што повређује интегритет људске особе, као што су сакаћења, тјелесна и морална мучења, психолошке присиле; све што вријеђа људско достојанство, као што су нељудски увјети живота, произвољна хапшења, депортације, ропство, проституција, трговина бијелим робљем и младежи...“[51].

Други став брине о правилној раподели Божијих добара: „Супротстављање и мржња у овом свету вуку за собом неправедност и неравноправност у учешћу људи и народа у добрима Божије творевине. Они лишавају милионе људи основних добара и воде ка деградацији човекове личности. Они изазивају масовне сеобе становништва, рађају сукобе на националној, религиозној и социјалној основи, угрожавајући унутрашњу сложност заједнице“. То исто заговара и ватиканска Конституција: „Бог је земљу и све што она садржи намијенио свим људима и свим народима, тако да би створена добра морала пријецати по правичности свима, под водством правде и љубави. Ма какви били облици власништва, прилагођени законским иституцијама појединих народа, према различитим и промјенљивим околностима, увијек треба пазити на ту опћу намјену добара. Зато човјек, служећи се тим добрима, не смије никада држати да су ствари које законито посједује једино његове него их такођер треба сматрати и као заједничке, у том смислу што оне могу користити не само њему јединоме него такођер и другима“[52].

У трећем ставу поново „служење човеку“: „Црква не може остати равнодушна према економским токовима, који показују негативне утицаје на сво човечанство. Она настоји на неопходности, не само на постављању економије на моралним начелима, већ и да посреством ње делатно служи човеку, следећи учење Светог Апостола Павла: „Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју он рече: Блаженије је давати него примати“ (Дап. 20, 35)“. Бог је створио човека да би му служио, не зато што је то Богу потребно, већ зато што је служење човека Богу извор његовог живота и достојанства: нема већег дара од дара да човек може служити Богу. Преко служења Богу човек служи ближњем. Не неком тамо апстрактном припаднику „друштевене заједнице“, „социјалне средине“, већ Јанку, Петру, Драгани, Џону... Личност помаже личности хлебом, речју, молитвом, а политички и социјални програми, као што је овај који разматрамо, никоме не могу помоћи „делатним служењем човеку“, који остају да лебде у ваздуху, јер немају у себи соли вере и соли благодати... Не помажу ни наводи из Светог Писма и дела Светих Отаца, јер се користе на погрешном месту и на погрешан начин. Слично ламентује и Пасторална конституција: „У тренутку кад би пораст привреде – само да се рационално и хумано управља и координира – могао ублажити социјалне неједнакости, он се све чешће претвара у њихово заоштравање, ту и тамо чак у погоршавање социјалних прилика оних који су слаби и уз презирање сиромашних. Док огромном мноштву људи недостаје оно најнужније за живот, неки, па и у мање развијеним земљама, живе у изобиљу или расипају добра. Раскош и биједа живе једно уз друго. И док неколицина располаже највећом влашћу одлучивања, дође су многи лишени скоро сваке могућности особне иницијативе и одговорности. Живећи често у увјетима живота и рада који су недостојни људске особе“[53]. На сиромашне и бедне мисле и патр. Кирило и папа Франциско: „Наша пажња је окренута људима који се налазе у тешким положајима, живећи у условима крајње потребе и беде, у време када материјална богатства човечанста расту. Ми не можемо остати равнодушни према судбини милиона миграната и избеглица, који куцају на врата богатих држава. Неуздржана употреба, особена за неке најразвијеније државе, муњевито троши ресурсе наше планете. Растућа неравноправност у расподели земаљских блага увећавају осећај неправедности, на којој је постављен систем међународних односа“[54].

У четвртом ставу је изнесен социјално-економски програм мисије: „Провалија између богатих и сиромашних драматично расте због економске кризе. Она се јавља као резултат неуздржаних спекулација од стране представника финансијских кругова, сабирања богатства у рукама малобројних и изврнутом финансијском делатношћу, која је лишена праведности, човечности и одговорности и, у коначном збиру, не служи задовољавању истинитих потреба човечанства. Животно способна јесте таква економија, која у себи сабира делотворност са праведношћу и друштвеном солидарношћу“. Поново нереално, наивно сагледавање стварности, везано за могућност да „провалија“ између богатих и сиромашних буде затрпана. Црква две хиљаде година није успела да државама и народима наметне економију „која у себи сабира делотворност са праведношћу и друштвеном солидарношћу“, чак не ни у државама где православни чине већину становништва, а сада нови ентузијасти, „усрећитељи света“, верују, вероватно надахнути њиховим прелестним „пророцима“, који су најављивали „епоху новог изливања Светога Духа“, да њиховом речју, чак и самом појавом, сви проблеми човечанства могу бити решени. Превазношење и прелест.

Речено се потврђује и у петом ставу: „У оваквим трагичним околностима Црква прима велику одговорност, која лежи на њој, у вези савлађивања глади и свих појава сиромаштва у свету. Ова чињеница, да такве појаве имају места у наше време, када државе живе у условима глобалне економије, сведочи о озбиљној кризи идентитета савременог света. Глад не угрожава само божански дар живота читавих народа, већ и омаловажава високо достојанство човекове личности и тиме баца изазов Самоме Богу. Зато, ако је брига о нашем сопственом храњењу материјално питање, онда је брига о храњењу ближњег духовно питање (Јк. 2, 14-18). Последично, задатак свих Православних Цркава је сведочити о својој солидарности у односу на потребиту браћу и показивати им делотворну помоћ“. Црква сматра, према тексту, да на њеним плећима лежи задатак да реши проблем „савлађивања глади и свих појава сиромаштва у свету“. Задња реченица, међутим, ипак реалније и трезвеније одређује да ће се тај задатак (мисија) Православних Цркава свести на  „солидарност у односу на потребиту браћу“, са „показивањем делотворне помоћи“, с тим да се „показивање“ може свести на „демонстрацију“ на одговарајућим семинарима. Постоје две могућности: а) или састављачи оваквих текстова, као и њихови прихватиоци и, евенутални, потписници, заиста верују у овакве бајке; б) или знају реално стање и реалне немогућности Цркве, али фарисејски пишу лажне изјаве и пароле. Постоји и трећа могућност, али је она везана за пројекте тајне антихристове светске владе, па самим тим и не може бити изнесена јавно. Слично нашем документу објављује и ватиканска Конституција: „Дубок и брз преображај прилика све хитније захтијева да не буде никога који би се, не гледајући на ток ствари и због инертности, задовољио чисто индивидуалистичком етиком. Дужностима према праведности и љубави све се више удовољава на тај начин да сватко према властитим могућностима и обазирући се на потребе другога придоноси опћем добру те унапређује и помаже јавне и приватне установе које служе побољшавању увјета људског живота“[55].

   Да је овакав социјално-економско-пацифистички програм могла написати и објавити било која политичка или државна организација, као део глобалистичких мантри, показује, као и сви остали, и шести став: „Света Христова Црква, обједињујући многе народе земље у свом саборном телу, подржава идеју свечовечанске солидарности и тесније сарадње народа и држава ради мирног решавања сукоба“. По овоме између програма ОУН и мисије Свете Христове Цркве нема разлике.

   Шестом ставу: „Света Христова Црква, обједињујући многе народе земље у свом саборном телу, подржава идеју свечовечанске солидарности и тесније сарадње народа и држава ради мирног решавања сукоба“, одговара став Коституције: „Стога нам је јасно да морамо свим силама припремити тренутак када ће, из пристанак народа, бити могуће потпуно забранити сваки рат. То, дакако, захтијева да се установи неки свеопћи јавни ауторитет признат од свију који ће имати у рукама ефикасну моћ да свим народима зајамчи сигурност, правду и поштивање њихових права“[56]. На пример, Светска влада, за почетак, док не дође...

   У седмом ставу је ламент због потрошачког духа савременог света и због његових последица: „У исто време, забринутост Цркве изазива појачано наметање човечанству потрошачког начина живота, лишеног ослонца на хришћанске моралне вредности. Потрошња упоредо са секуларном глобализацијом води га губљењу духовних корена народа, ка историјском непамћењу и забораву традиције“. Следи питање: за којим то „духовним коренима“, „историјском памћењу“ и „забораву традиција“ и којих „народа“ може и треба да жали Православна Црква? За оним културама, религијама и традицијама које се противе и одбијају Христа? Чудно. Али, светољубцима и човекољубцима су драге све те религије и све те културе, без обзира што од њих неће остати „ни камен на камену“, и без обрзира што све те религије и културе своја чада воде у вечни амбис. „Који сије добро семе, то је Син Човечији; а њива је свет; а добро семе синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посејао јесте ђаво; а жетва је свршетак века, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на послетку овога века. Послаће Син Човечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога“ (Мт. 13, 37-43).  Узалуд Св. Ап. Јован Богослов упозорава: „Не љубите свет ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему. Јер све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од света. И свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавек (1. Јн. 2, 15-17)“.

   У десетом ставу се, између осталог, помиње и „еколошка криза, спојена с климатским променама и глобалним отопљавањем“. Упућујемо на претходну критику еколошког „богословља“ патр. Вартоломеја.

   Помињу се још похлепа, научна истраживања и биотехника, брига о младима и породици, легализација „облика човековог суживота, који противрече хришћанском учењу и предању“. У вези похлепе Конституција пише: „Да би се изградио мир тражи се прије свега да се искоријени узрок неслога између људи, који изазивају ратове, у првом реду неправде. Многи од њих произилазе из превеликих економских неједнакости и због тога што нужна помоћ стиже прекасно. Други пак извиру из похлепе за влашћу и презира према особама и, ако тражимо дубље разлоге, из људске зависти, неповјерења, охолости и других себичних страсти“[57].

   У 11. ставу се говори о велико дару научног истраживања, који, међутим, тражи одговорност и границе. О науци говори и Конституција: „Данашњи немир и промјене животних прилика повезане су са дубљим преображајем, тако да у образовању све већу важност задобивају математичке и природословне и антрополошке знаности а на практичном подручју техника која из тих знаности проистјече. Тај менталитет позитивних знаности обликује културу и начин мишљења друкчије него у прошлости. Техника се тако развила да преображава лице земље те већ настоји загосподарити и свемирским простором... Напредак биолошких, психолошких и друштвених знаности омогућава човјеку не само бољу спознају самога себе него му такођер помаже да примјеном техничких метода изравно утјече на друштвени живот“[58].

   У 14. ставу се говори о деци, младима и браку: „Црква не престаје на посебан начин да пастирски брине о деци и младима, ради њиховог васпитавања у Христу. Разуме се, пастирска одговорност Цркве се простире и на богоустановљену установу породице, која се увек неизмењиво ослањала на свештену тајну хришћанског брака као савеза мушкарца и жене, одражавајући савез Христа и Цркве (Еф. 5, 22-32). То је особено актуелно због покушаја легализације у неким државама, и богословског оправдавања у неким хришћанским заједницама, облика човековог суживота, који противрече хришћанском учењу и предању“. Слично пише и у Пасторалној конституцији: „Достојанство те установе ипак не сја свагђе истом јасноћом, јер је потамњује полигамија и пошаст раставе, тзв. слободна љубав и друге деформације. Поред тога брачна се љубав врло често оскврњује себичношћу, хедонизмом и недопуштеним поступцима којима се спречава рађање“[59]. А Ханваска декларација пише: „Породица је основана на браку као чину слободне и верне љубави између мушкарца и жене. Љубав учвршћује њихов савез, учи их да једно друго примају као дар. Брак – то је школа љубави и верности. Ми жалимо да се други облици саживота данас изједначавају с овим савезом, док се освештане библијске традиције представа о очинству и материнству, као призиву мушкарцу и жени на брак, истискују из друштвеног схватања“[60].

   И на крају: „15. У савременом добу, као и у сва времена, пророчки и пастирски глас Цркве обраћен је срцу човека, позивајући га да прими и оваплоти у живот, по речи Апостола Павла, 'што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу' (Флп. 4, 8), а нарочито жртвену љубав Распетог Господа као јединствени пут, који води свет ка миру, праведности, слободи и љубави међу људима и народима“. Какав почетак, такав и крај. Христос није узишао на Крст да би палом и пролазном свету и палом и грешном човеку у њему донео „мир, праведност, слободу и љубав међу људима и народима“. То му обећава једини човекомрзац и богомрзац ђаво. Лукави му обећава „царство земаљско“, које ће се остварити као бајка из сна, а потом претворити у најгору ноћну мору, када се зацари његов син – антихрист. Христос није дошао да објављује нити да обећава „мир, праведност, слободу и љубав међу људима и народима“, тј. „царство земаљско“. Он је дошао да објављује и да донесе Царство Небеско, које се, међутим, задобија помоћу Крста. Христос је човеку донео једино оруђе спасења и једино оружје одбране – Крст. „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (М7. 16, 24). Иако је Бог Отац послао Свога Сина да спасе свет: „Јер Бог тако завоље свет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни. Јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“ (Јн. 3, 16-17),   свет Га није примио: „У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна. Својима дође, и своји га не примише“ (Јн. 1, 10-11). Христос је у овај свет донео светлост истине и живота: „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“ (Јн. 8, 12); „Док сам у свету, светлост сам свету“ (Јн. 9, 5) - али, свет више воли таму, да се у „сенци смрти“ (Mт. 4, 16) не виде његова дела: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бејаху зла“ (Јн. 3, 19). Христос је узишао на Крст да би дао свету Своје Тело за храну спасења, али свет то не жели: „и хљеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света“ (Јн. 6, 51). Свет, не само да не жели Христа, он Га мрзи: „Не може свет мрзити вас; а мене мрзи јер ја сведочим о њему да су дела његова зла“ (Јн. 7, 7). Разумљиво је да свет поред Христа мрзи и Његове ученике: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн. 15, 18-19). Мржња рађа прогон: „Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати“ (Јн. 15, 20). Али, утеха и нада је Господ Који је победио свет својим Крстом: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33). Под светом Он подразумева јудеје који су Га разапели, и све оне које су неверовањем у Њега постали духовни саучесници тог злочина: „Ви сте одоздо, ја сам одозго; ви сте од овога света, ја нисам од овога света“ (Јн. 8, 23). Христос није од овога света, па, разумљиво, ни Његови ученици нису од овога света, као што ни Црква није од овога света: „Ја сам им дао реч твоју: и свет их омрзну, јер нису од света, као ни ја што нисам од света… Од света нису, као ни ја што нисам од света“ (Јн. 17, 14, 16).  Ни Његово Царство није од овога света: „Царство моје није од овога света“ (Јн. 18, 36). Христос је јудејима рекао да је њихов отац ђаво: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините“ (Јн. 8, 44), а пошто су они у свету, онда је и свету и свима који су у свету отац ђаво. То је разумљиво, јер је ђаво главни изумитељ Христовог предавања на Распеће. Ко љуби овај свет, као нпр. писци овога текста, као и сви хуманисти, љуби и свој живот у свету, а по речи Христовој, сви такви ће изгубити и своје и вечни живот у Њему: „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн. 12, 25). Христос не воли свет, већ своје у свету: „А пред празник Пасхе, знајући Исус да је дошао његов час да пређе из овога света Оцу, љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја“ (Јн. 13, 1). Зато се није ни молио за свет, већ само за своје у свету: „Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји“ (Јн. 17, 9). Не само Христа, већ ни Његовог Духа Светога свет не може да прими, јер га не познаје, јер није п(ре)познао Христа: „Духа Истине, кога свет не може примити, јер га не види, нити га познаје: а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити“ (Јн. 14, 17). Зато се под збирном именицом „свет“ подразумевају сви они који не примају Христа, или то чине на неистинит, лажан начин. А о односу човека према свету Христос упозорава: „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди?“ (Мт. 16, 26).

   Горе наведеном братству у љубави људи и народа, одговара слично виђење 2. Ватиканског концила: „Што год дакле има истинито, добро и праведно у најразличнијим установама што их је човејчанство основало и непрестано их оснива, све то Концил проматра с великим поштивањем. Осим тога он изјављује да Црква жели помагати и промицати све те установе колико то о њој овиси и уколико је то спојиво с њезином мисијом. Она ништа не жели жарче него да се на корист свих може слободно развијати под било којим политичким режимом који поштује основна права особе, обитељи и признаје захтијеве опћега добра“[61].

   Из горње анализе и поређења јасно је да је документ Мисија Православне Цркве у савременом свету сажета копија Пасторалне конституције 2. Ватиканског концила. С обзиром да ни Христос, ни Апостоли, ни Свети Оци никада нису говорили и писали о социјалним и економским темама, јер субјекат (а не објекат) бриге и мисије Цркве није свет, већ конкретни човек, да се закључити да су радници на припреми овог, а као што ћемо ниже видети и других докумената, његове теме, изразе, стил и дух преузели од паписта. Пошто је крајњи циљ екуменистичког покрета и међуконфесионалних богословских дијалога „обнова јединства“, морају се разлике најпре смањивати и постепено укидати да би се удаљене вероисповести међусобно приближиле и изједначиле, и на крају „ујединиле“. Зато су припремаоци Светог и Великог Сабора преузели и прихватили дух ађорнамента – осавремењавања од 2. Ватиканског концила, што потврђује овај докуменат и Хаванска декларација, као прво конкретно, протоунијско сведочанство будуће уније[62]. Велики Сабор треба да се бави временим и неважним темама, којима се Свети Оци и Васељенски Сабори никада нису бавили, да се не би бавио, односно да би се сакриле вечне и једино важне теме – догматске истине вере. Реч је о политичко-социјалном програму који се хуманистички бави човеком, заједницом, народима, човечанством, светом, док Јеванђеље и Свети Оци, и читава историја Цркве и православних народа говоре и упућују на конкретног ближењег. Не социјална правда, не чување природних ресурса и природне средине, не апели за међународни мир, већ спасење твоје, моје, његово, њено – Јована, Милана, Људмиле... Христос је Своју мисију отпочео позивом на покајање: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 4, 17), а у саборском документу се оно помиње само једном, и то у односу на људе у Цркви, а не према онима у свету, што наводи на закључак да, по његовим писцима, савременом свету није ни потребно покајање за улазак у Цркву, на који се они и не позивају. Уистину, Црква излази из себе, помаже рањеним, гладнима и беднима, не позивајући их да дођу у Цркву, већ да му скромно „предложи у својству руковођења Јеванђеље Царства Божијег“. Чудно. Писци документа, дакле, верују да ће изласком у свет Црква преобразити свет, без позива људима и народима да уђу у њу, и нађу вачни живот. Уместо да се брину о свом и спасењу свог стада, читаве Цркве, они су, вероватно (прелестно) мислећи да је већ само Крштење довољно за спасење, кренули да спасавају човечанство. У питању је, дакле, по нама, неповратни ток секуларизације, који, међутим, не може Цркву да претвори у свет, него само може да оне који раде на оваквим пројектима, у њих верују, њих прихватају и за њима следе, из Цркве извести у свет. Узалуд Св. Ап. Павле упозорава: „И не саображавајте се овоме веку” (Рим. 12, 2).

   Да сумирамо: језгро неправославности читавог овог документа, односно погрешног поимања односа Цркве и света, чини неправославно, у основи протестанстско, али, као што смо видели у Пасторалној конституцији 2. Ватиканског концила и папистичко, хилијастичко учење о хиљадугодишњем Христовом Царству на земљи. Оно се у саборском документу, као и у документу концила, излаже у облику есхатологије „срећног краја“, по коме човечанство може да, с Божијом помоћу, пренесеном преко Цркве, искорени неправду, мржњу и рат са лица земље, и да насели вечну правду, мир и љубав. Израз ове погрешне есхатологије смо показали у уводу, тврдњама, супротним Светом Писму и Светим Оцима, да Црква благовести „о свету у коме ће 'Бог отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више' (Откр. 21, 4)“, да су светитељи „доказали и потврдили“   „да чекање мира, праведности и љубави није утопија, већ „остваривање чеканог“ (Јев. 11, 1) „већ у овом животу“, да „последња реч у историји не припада злу“, и да Православна Црква треба да учествује у решавању проблема савременог света „да би се у свету зацарио мир Божији, 'који превазилази сваки ум“ (Флп. 4, 7), измирење и љубав'“. Сликовит и језгровит пример неправославне есхтаологије, настале на погрешном тумачењу Светог Писма, можемо навести из ватиканског документа, који је, као што смо показали и доказали, био протоузор нашем, а који се везује за познато место код пророка Исаије: „Људима као грешницима увијек пријети опасност рата и пријетит ће све до Кристова доласка. Али ако уједињени у љубави надвладају гријех, надвладат ће и насиље, док се не испуни ријеч: 'Прековат ће своје мачеве у плугове, своја копља у српове, неће више народ дизати мач против народа, неће се више учити рату' (Из. 2, 4)“[63]. На овом примеру видимо метод типичан релативистичком, хуманистичком богословљу, особеном за све хилијасте, који се састоји из два обавезна елемената: а) две међусобно искључујуће тезе, које „мири“ везник али и б) погрешно тумачење Светог Писма. Пали људски род ће увек бити под претњом рата (тачније је: „увек ће бити у рату“) до Другог Христовог доласка, али, ако се уједине у љубави могу искоренити грех, савладати насиље и остварити земљаско царство мира, правде и љубави. Међутим, тј. али ако би људи „уједињени у љубави надвладали грех, и надвладали насиље, и испунили пророчку реч Светог Писма о зацарењу мира, правде, љубави овде на земљи – зашто је онда Бог постајао човек? Ако човек без Бога може зацарити мир, правду и љубав на земљи, једном речју – рај, онда то значи да без Њега може да оствари и оно најважније – спасење, односно вечни живот. Најпре, међутим, обе тезе су нетачне: палом човеку не прету увек рат, он је увек у рату; и могу људи да се уједињују милијарде година, они, управо зато што је грех извор мржње, неправде и коначно рата, не могу сами да савладају грех, нити насиље, нити, разумљиво, да „прекују мачеве у плугове“. Други елеменат методологије хилијастчких богослова јесте, као што смо навели, погрешно тумачење Светог Писма. Св. Атанасије Велики[64] и Св. Василије Велики[65] говоре да се то догодило после Христа у Његовој Цркви, а Св. Јован Златоусти[66] сматра да се то односи на време Ромејског царства. А. Лопухин[67] је погрешно веровао да ће „у те последње дане, захваљујући распрострањењу истинитог учења по свој земљи, међу народима престати раздори и ратови, који су тако угњетавали живот древног човечанства“. Кључан је, међутим, почетак стиха који недостаје, а који гласи: „И Он ће судити народима, и разобличити многа племена...“. Ово је слика Цркве у историји, али и есхатолошка слика Царства Небеског, које ће уследити, као што је описано у Откривењу (20, 11-15; 21; 22), након Страшног Суда. Реч је, дакле, о Царству Небеском, у коме неће људи, већ огањ Божији, не прековати, већ сагорети материјалне мачеве и копља у вечне духовне плугове и српове, духовна оруђа слављења Господ. Извор овакве неправославне и неапокалиптичне есхатологије лежи у погрешном веровању да је Христос величином Своје свеискупљујуће Жртве унапред спасао, односно спашће сво човечанство, пре и после Њега. Међутим, Христова Жртва јесте апсолутно свеискупљујућа али није и апсолутно свеспасавајућа: прво је последица Његове безгрешне људске природе и израз Његове безгрешне богочовечанске воље, док је сила ове свеспашавајуће Жртве условљена слободовољним пристанком сваког човека понаособ; у супротном, када би човеково спасење било механичко и мимо његове воље, онда би Бог извршио насиље над слободном вољом човека, што је немогуће. Ово богословље је збир и резултат споја тзв. есхатолошког и тзв. евхаристијског богословља, које би могли назвати евхаристијско-есхатолошко богословље, каквог га налазимо у радовима митр. Јована (Зизијуласа) и еп. Игнатија (Мидића). Оно је директна последица негирања и одбацивања два темеља православног богословља: аскетике и исихазма.

   Овакво погрешно догматско богословље изнедрило је погрешно пастирско богословље. Православна аскетика, исихазам и Евхаристија су Христо-центрични. Христос је жижа Цркве која све привлачи Себи, верујуће и неверујеће. До 20. века је мисија Цркве ишла у правцу свет – Црква, а без аскетике и исихазма евхаристијска есхатологија је на преласку из 20. у 21. век усмерење мисије окренула у супротном правцу: од Цркве ка свету. Уместо древног аскетско-исихастичког метода мисије, Црква је прихватила нови, светски, екуменистички метод дијалога. Улазак у Цркву није више неопходан за спасење. Конформистичко, неаскетско, антиисихастичко, академско, хилијастичко богословље рађа конформистичку мисију. Зато и недостаје позив свету из Цркве: „Покајте се, јер се прилижи Царство Небеско“ (Мт. 4, 17), јер у њој самој, тачније међу богословима оваквих докумената, нема: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ (Лк. 18, 13). Без покајања не може бити позива на покајање.

И као што смо рекли, горе наведено се остварује неодговарајућим, нетачним и неправославним тумачењима и применама делова из Светог Писма и дела Светих Отаца.

   И на крају: последња примедба састављачима текста документа о мисији Православне Цркве у савременом свету је што су из ватиканске Пасторалне конституције, која им је служила као узор, изоставили веома важну област мисије, а то је саветовање како да се савремени човек психо-физички припреми за мисију: „Нека се слободно вријеме употријеби за одмор, за јачање душевног и тјелесног здравља, и то: слободним активностима и студијем, путовањима у друге земље (туризам) која профињује човјеков дух а поврх тога узајамним познанствима обогаћује људе, напокон спортским вјежбама и приредбама које помажу да се очува психичка равнотежа, такођер у заједници, и да се успоставе братски односи међу људима свих сталежа, народности и раса. Нека дакле кршћани сурађују на томе да скупне културне манифестације и акције, које су својствене нашем времену, буду прожете људским и кршћанским духом. Но ипак све те погодности не могу остварити интегралан културни одгој човјека ако се занемари дубоко питање о значењима културе и знаности за људску особу“[68]. Заиста, према „тежини“ „мисије“ и одговарајућа „тежина“ „подвига“.




[34] Πειραιώς: ''Είναι επιτρεπτό η Πανορθόδοξη να έχει ως πρότυπο παπικές πρακτικές;''.

[35] Главев Б. (прот.), О Предсоборных документах и критике их содержания.

[36] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 737.

[37] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[38] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 737.

[39] Богосављевић Н. (архим.), Сусрет патријарха Кирила и папе Франциска – да или не?, http://nikodimbogosavljevic.com/susret-patrijrha-kirila-i-pape-franciska (15. 03. 2016.).

[40] Свт. Филарет Московский, Пространный христианский катехизис Православной Кафолической Восточной Церкви, http://www.e-reading.club/chapter.php/70686/55/Svyatitel'_Filaret_-_PROSTRANNYIi_HRISTIANSKIIi_KATEHIZIS_PRAVOSLAVNOIi_KAFOLIChESKOIi_VOSTOChNOIi_CERKVI.html (15. 03. 2016.).

[41] Мензелопулос С. (митр.), Историјско писмо Патријарху Вартоломеју, 31.

[42] Св. Николај Велимировић, Вера обарзованих људи, Тумачење Символа вере, https://svetosavlje.org/sr/vera-obrazovanih-ljudi/3/ (15. 03. 2016.).

[43] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 737.

[44] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[45] Уп.: Богосављевић Н. (архим.), Хуманизам, екуменизам, пацифизам..., 175-234.

[46] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 741, 743.

[47] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[48] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 657.

[49] Исто, 737.

[50] Πειραιώς: ''Είναι επιτρεπτό η Πανορθόδοξη να έχει ως πρότυπο παπικές πρακτικές;''.

[51] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 655.

[52] Исто, 721.

[53] Исто, 713.

[54] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[55] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 657-659.

[56] Исто, 743-745.

[57] Исто, 747.

[58] Исто, 625.

[59] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 685.

[60] Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[61] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 677.

[62] Уп.: Богосављевић Н. (архим.), Критика Заједничке изјаве Папе римског Франциска и Свјатејшег патријарха Кирила.

[63] Pastoralna Konstitucija „Gaudium et spes“, 739.

[64] Свт. Афанасий Великий, Толкования на Ис. 2:4, http://bible.optina.ru/old:is:02:04 (19. 03. 2016.).

[65] Свт. Василий Великий, Толкования на Ис. 2:4, http://bible.optina.ru/old:is:02:04 (19. 03. 2016.).

[66] Св. Иоанн Златоуст, Толкования на Ис. 2:4, http://bible.optina.ru/old:is:02:04 (19. 03. 2016.).

[67] Лопухин А., Толкования на Ис. 2:4, http://bible.optina.ru/old:is:02:04 (19. 03. 2016.).

[68] Исто, 709.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 24 април 2016 )