"Овако се ствара и атмосфера у којој свуда око нас већ увелико делује тајна безакоња. Сатана има своје дубине (Откр. 2, 24), своје скривене замисли и планове. Тајна се састоји у томе што се његове замисли још нису у потпуности откриле. Ако узмемо у обзир тајну побожности, о којој Апостол говори на другом месту, онда можемо наслутити и у чему се састоји тајна безакоња. Тајна безакоња, коју је измислио сатана, састојаће се у настојању сатане да подрива и изопачује праву веру, - пише уредништво "Борбе за веру" 7. септембра 2015. у опширнијем чланку о новом односу снага у Београдској патријаршији (овде:).
Недавни чланак о деци одузетој од једне православне породице у Норвешкој, чак и да није у причу умешано "православље", близу је средишта у којем се ломи опстанак људског добра и вредности. Али, такав како је презентован, чланак отвара одређена питања и сумњу. Пронашао сам оригинал на сајту (штета је што не дајете и конкретан линк уз чланке). Дакле, није наведено и нигде се не види разлог и образложење овако драстичне мере. Овако како је наведено, тешко је поверовати - не зато што није могуће - него зато што просто недостаје материјал за разматрање и убедљиво утемељену причу. На једном месту у оригиналу је речено да је у питању пљускање деце по гузи, као главна "кривица" родитеља. За норвешке сатанисте обучене у социјалне раднике и судије то би могло да буде довољан повод, зашто да не. Плус Румуни, плус хришћанство. Све игра улогу, сва три фактора су непожељна!
Радио сам у оба правна сектора у донекле сличној држави (заштита деце; странци). Доживео сам као странац и родитељ и сâм тај феномен. Са обе стране. И са стране управног органа, и са стране жртве.
{Узгред: Зар се не ради о Пентакосталној цркви, коју ми, је ли тако, видимо као секту, - а не о Православној румунској цркви? Могуће је да је Christian Post погрешио, чак и намерно. Западњак је толико пун себе, да све што је мало даље од њега, а има вредност, за њега је ништа. Али свој "космополитизам" доказује страсном опседнутошћу будизмом, хиндуизмом, абориџинима и најпримитивнијим оријенталним религијама или паганизмима народа које су до недавно уништавали, истребљивали, презирали, а и даље презиру (али никад толико као Словене!). Овде, на мање од хиљаду сто километара ваздушне линије од Србије, и хиљаду од Бања Луке, и мање од 900 км до Калињинграда (Русије), они појма немају шта је то православље па чак и отвореним хришћанима треба да објашњавам како ја то и јесам и нисам "Грчки ортодоксан" и да то није само још једна у низу "национална црква", како они то виде.}
А сада моје искуство. Из прве руке!
Овде, на обали Северног мора, се одузимање деце очевима, много учесталије од одузимања од оба родитеља, доводи у директну везу са "већим правима мајки" или жена. И наши људи овде "падају" на то.
Тврдња није на месту. То је начин да се растури породица, да се детету одузме родитељ, да одрасте без сигурности породичног гнезда. Да се дете претвори у биолошки продукат (фраза "биолошки родитељи" овде је веома устаљена; а ако постоје "биолошки родитељи", онда постоје и "биолошка деца"!). Жртва је дакле породица на првом месту, па онда деца, па тек онда очеви, коначно и мајке. Урушавање породице је наравно и против жена тј. мајки, и њиховог "интереса" у породици - будућих старица, бака, - интерес против свих, против друштва и човека en masse.
Обманут, Западњак остаје опседнут интересима, и верује да је и ово један конфликт унутар интересâ.
У походу на породицу служе се деструкцијом и обманом сваке врсте. Постојећи правни систем се изиграва на сваки начин, закони у пракси заобилазе, доносе се управне одлуке које су дијаметрално противне законима па се образлаже стање указивањем на њих као на законски извор. Као да управне одлуке не морају да буду субординиране, подређене вишим законским актима! Пошто постоје адвокати, судови и закони, људи теоретски (и донекле у пракси) могу да се боре: али њих неутрализују подзаконским актима, тајним пактом из заједничког интереса судства, легислативе и адвокатуре: грађанину није дозвољено ни могуће да покреће било какву парницу без адвоката. Који су наравно веома скупи. Мајке које руше породицу, с друге стране добијају комплетну правну, материјалну, моралну, организациону, пореску, логистичку и сваку другу подршку. Очеви бивају руинирани и остају без средстава да воде борбу (која је и онако скроз неравноправна). А понекад и без средстава за спровођење очинства, ако им не буде скроз укинуто; понекад и без средстава за сам живот. Али никакви материјални аспекти, одузете паре, намештај, посао, каријера, имовина, потрошене уштеђевине, кредитна задужења, пропале фирме и здравље не могу се поредити са БОЛОМ И БЕСПОМОЋНОШЋУ које човек осећа кад ЊЕГОВОМ рођеном детету на силу ускрате НАЈОСНОВНИЈЕ ЕМОТИВНЕ И БИОЛОШКЕ ПОТРЕБЕ - дететово право на родитеља и породични живот.
Дакле није то давање предности женском роду, како лажу. То је стимулисање одвајања од породице, жена, деце, па и очева. Институције, тимови, социјални радници се баве креирањем ситуација у којима ће очеви реаговати непожељно, или конфликтно. Жена је слабија, па је као таква лакше и чешће оруђе. Подложно средство за остваривање циља. Свака и свачија жеља се ту иначе слуша ако води у том правцу. Свака страна се стимулише и провоцира да обелодани што више слабости и "преступа" других страна. Супротан, конструктиван правац не заступа нико; тај интерес није популаран, није признат, он бива анатемисан када стиже и из редова струке, фигурише као опција само као празно слово на папиру (тј. у закону, који се посматра као »формалност«, док је »реалност« хуманитарна: дете угрожено својим родитељима). И то је једна сатанска подвала женском роду и популацији - да она има више права на дете него мушки родитељ; становиште, овде опште-прихваћено, као "природно". И не доводи се у питање ни од оних који признају све-раширене неправде и нерегуларности судова и инстанци за "заштиту деце".
Заштита породице остављена и препуштена је ретким појединцима са рудиментарном савешћу, који су и сами онда у положају Дон Кихота пред непрегледним ветрењачама. Можеш победити једну, или две, или три, или чак седам, али за разлику од седмоглаве аждаје у народној причи, држава ће се појавити са осмом главом и нуклеарном главом против само-организованог појединца наоружаног перорезом.
Понека, ретка жена овде, православка, каже да се стиди. За стид је међутим ова фашистичка држава, или боље рећи умрежени конгломерат држава-савезницâ, које уништавају породицу. За стид је отупелост грађана који равнодушно дозвољавају и прихватају модерно јањичарство. Отупели на практични фашизам на најважнијем сегменту друштва: отимању деце од родитеља, ускраћивања деци породичног живота без утемељеног реалног и правног основа, уз потпуно изигравање постојећег правног оквира. ТО је за стид, а не, како се често одводи од суштине, свођењем на "похлепу за новцем или пакост лоше мајке X или Y".
Скоро нико не схвата шта се овде одиграва.
Ја кажем, острашћен, "фашистичка" држава. А могло би и "тоталитарна", да сам умеренији. Али руку на срце, није ни то подесно. Фашизам је био бољи. Није заслужио овакво поређење. Чак ни у фашизму или нацизму деци нису (ни на домаћем ни на страном терену) одузимани родитељи само зато што једна страна (један родитељ, или управни радник [социјалац=држава]) тако хоће. Било је више права. И фашизам је донекле препознавао по свој народ корисну улогу породице, утилитарно се односећи према њој, са жељом да се роди више übermenscha у модел-породицама. Непријатељство је углавном било усмерено према споља. Још мање се овакво јањичарство практиковало у комунизму. Било га је можда у Кини? Али и тамо спорадично, ако уопште, и не структурно. Овде, данас, већ пар деценија у питању је систематски процес, институционално широко постављен, изграђен и довршен, са правном праксом (јуриспруденција потпуно супротна духу постојећих закона) и са подупирућим увреженим моралом тј. општеусвојеним прихватањем раздвајања деце и родитеља од стране друштва, под кринком да "закон помаже жени, која је слабија".
Дакле, морао би неки нови термин да се скује за овакав "тогалитаризам" - судску, управну и полицијску самовољу и безакоње [С.Т. је сковао пригодан појам "анархотиранија", додуше једним другим поводом]. "Модерно јањичарство" такође не одговара, јер су јањичари били отимачи из редова страног народа, окупатора. Османлије су своје просто мобилизовале у војску, нису трајно одузимале. Овде и данас, anno 2016, процес се дешава ИЗНУТРА, и зато је страшнији, универзалнији и опаснији. Он се штавише извози, не само у окружење, него и у земље супротног, традиционалног морала, као што су Русија и Србија (код Хрвата притисак и примена су мањи; они још живе у меденом месецу венчања са ЕУ-ропијом, и чувају своје вредности). Породица не само што је на Западу изгубила заштиту сопствене државе, него је непосредно угрожена од своје сопствене државе. То је једна елементарна, општеприсутна, непосредна опасност, недостатак најосновније безбедности у којој човек живи: светог породичног круга.
Р.С., Бенелукс