Закључци Богословског семинара на тему „15.правило Двократног сабора и прекидање црквеног општења“+
среда, 25 мај 2016

 Свештена Митрополија Пиреја, с благословом нашег митрополита г. Серафима, у сарадњи са Одељењем за јереси и парарелигије организовала је и одржала у четвртак, 27. новембра 2014. г. у 16 ч., у конференцијској сали Пирејски савез у Пиреју, богословску конференцију на тему „15. правило Двократног Сабора и прекидање црквеног општења“, у којој су учествовали многобројни клирици и верни народ Пирејске Цркве.

На отварању рада семинара речју је поздравио наш Преосвећени Митрополит г. Серафим. У наставку су тему подробно развила три изабрана говорника: а) Вископреосвећени Митрополит пирејски г. Серафим, који је разрадио тему: „Ограђивање у светлости живота и борби Преп. Теодора Студита“, б) архим. Василије Пападаки, игуман Свештеног Манастира Свете Анастасије Римљанке у Ретимну, који је отворио тему: „Прекид црквеног општења сагласно православном богословљу и Предању Цркве“ и г) протој. Јован Фотопулос, правник и богослов, који је разрадио тему: „Неопштење и ограђивање сагласно учењу и животу Светих Отаца“.


Конференција је, после уводничара и после широке расправе истих, завршила следећим закључцима:

 

ЗАКЉУЧЦИ 

1. У православљу је важно помињање епископа сваке помесне Цркве, као јемца и чувара православне вере, али и као изражаваоца јединства црквеног тела, које се остварује и чува Светом Евхаристијом. Када се вера нарушава јересима, онда Црква, преко својих Светих и богоносних Отаца, утврђује одступајућа јеретичка учења, и у наставку, следећи вишевековно канонско и саборско Предање, прелази на осуду јереси као и нераскајаних и упорних у јеретичким учењима јеретика, сазивањем Православних Сабора на помесном или на васељенском нивоу.

2. Нагло ширење свејереси екуменизма током читавог 20. века све до наших дана, створило је код група клирика и лаика потребу тражења основа у свештеним канонима и код Светих Отаца Цркве, ради тога да у њима учврсте њихово уклањање од сваког општења са јереси, прекидајући свако црквено општење са јерествујућим епископима. Тако, током последњих неколико година, стиже још једном на сцену црквене актуелности 15. правило Двократног Сабора, сазваног у дане Великог Фотија 861. г.

3. Речено свештено правило (тачније, други део или параграф правила) допушта прекид помињања, (ограђивање), клирика од његовог надлежног епископа још и пре његове саборске осуде, само у случају да проповеда јавно јерес „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“. Овај услов је веома важан, јер нас обавезује да идемо „следујући Светим Оцима“ и да се ослањамо на расуђивања у вези јереси, која су они учинили помоћу силе и просвећења Светога Духа, пратећи а не претходећи Свете Оце и преурањено се хватати њиховог суда у вези јереси. Зато што није надлежност сваког члана Цркве да жигоше и распознаје са сигурношћу јереси, јер нема одговарајуће духовне предуслове. Са горњим су изразом: „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“, његови творци у наведеном свештеном правилу тежили да исто тако нагласе поштовање према саборској установи Цркве, али и ауторитет Светих Отаца.

4. Наведено свештено правило треба да се тумачи у духу и међузависности са два претходна, 13. и 14. правилом, са којима сачињава једно тематско јединство. То јест, као и два горња правила (13. и 14.), тако и први део 15. оцењују неопходним саборско суђење и испитивање моралних грехова или других грешака епископа, пре прекида његовог помињања, и још више се сматра сада, када је, наиме, реч о најтежем греху пада у неко јеретичко учење, нужност саборског суђења и испитивања јеретичког епископа, пошто ово захтева сагласност са два претходна свештена правила, али и са читавим саборским Предањем наше Цркве. Једина разлика у односу на два претходна свештена правила се састоји у томе да, када је узрок ограђивања пад у „осуђену“ јерес, онда се допушта ограђивање још и пре саборског суђења палога јеретичког епископа. Одсецање од тела Цркве се не дешава на невидљив и аутоматски начин, због саме јереси, чим, наиме, падне јеретик у јерес, већ са одређеном саборском одлуком осуде. Ако одсецање јеретика бива аутоматски, због саме јереси, онда би била излишна његово саборска осуда.

5. Оци, писци 15. свештеног правила, нису одредили обавезно ограђивање од јеретичких епископа. Ово правило не озакоњује обавезу, већ просто даје право. Док похваљује оне који се ограђују од јеретичког епископа „пре саборног решења“ овога, не прописује, међутим, неку казну за оне који без прихватања његових учења, настављају да га помињу, и истовремено надзиру његова злославља и траже укључивање и сигурно његово саборско препознавање и осуду од домаћег саборског органа. Ако би свештено правило имало обавезујући карактер, требало је да свакако постоји одговарајући исказ за све оне, који настављају да имају црквено општење са јеретичким епископом пре његове саборске осуде, и да у овом исказу постоји предвиђена казна, пошто је у питању једна тако озбиљна тема, као што је јерес. Осим тога, да је Црква сматрала за обавезу клирака да се одмах одвоје од епископа, који је пао у јерес, она би прописала нарочите, веома строге, каноне на темељу овог питања. Не би било довољно да говори у вези овог питања као у загради, тј. не би било довољно да просто уметне један изузетак у свештена правила, која су установљивана ради спречавања и кажњавања раскола.

6. У супротстављању јересима опредељујућа и одлучујућа је помоћ Светих Отаца, као што је видљиво из Саборских аката, Житија Светих, црквене књижевности и свештених правила. Свети Оци не уобличавају сами, већ као богопросвећени и богопокретани оповргавају јереси својом богословском речју и воде народ Божији у стајању против њих и јеретика, као што се види из живота и борби Преп. Теодора Студита.

7. Сигурни руководитељи црквеног тела у његово стајање против савремене свејереси екуменизма јесу новији просветљени Преподобни Оци, као Преп. Јустин Поповић, Св. Старац Пајсије Светогорац, Св. Старац Филотеј Зервакос, Преп. Старац и велики руски светогорски подвижник, оснивач Свештеног Манастира Јована Претече у Есексу, Софроније Сахаров, и други, који су жигосали екуменизам, али се нису ограђивали од њихових месних епископа, утврђујући истовремено потребу саборске осуде ове јереси, као и оних који је покрећу. Претпостављање наших самотворевина против злославља у односу на богопросвећено стајање савремених Светих Отаца, и тврђење да је непотребна божанска просвећеност и саборска осуда јереси по питању ограђивања, удаљавају нас од духа Светих Отаца, док разноврсна вређања данашњих Светих од стране браће која се ограђују, не само да их ограђују од јерествујућих епископа, већ их ограђују и од Православне Цркве.

8. Чињеница да у савременој свејереси екуменизма постоје елементи старијих јереси, саборски осуђених од Цркве, не оповргавају потребу њене савремене саборске осуде, сагласно духу и препоруци Преп. Јустина Поповића. Ка овом циљу су клир и верни народ Божији дужни да окрећу своје борбене покушаје и да дејствују снажнијом антијеретичком борбом, док се наша јерархија, приморана од клира и народе, не позабави овом свејереси, осуди је саборски, именује њене следбенике и позове их на покајање. У случају да неки остану у својим заблудама, одсеца их од Цркве.

9. Богословље Светих и богоносних Отаца и њихово богопросвећено пастирско служење има за онтолошку основу Цркву, као Тело живога Господа Исуса Христа. Оно циља чување јединства црквеног тела, неповређеност вере, искуство Цркве, али и суштинско понављање и примену истинитих предупређења божанског Закона и свештених правила, помоћу којих се установљује и остварује охристовљавање човекове личности и његово обожење по благодати.

Превод са грчког: архимандрит др Никодим Богосављевић

___________________

+Πορίσματα ημερίδας με θέμα "15ος Κανών της Πρωτοδευτέρας Συνόδου και διακοπή της εκκλησιαστικής κοινωνίας", http://thriskeftika.blogspot.rs/2014/11/15_28.html (23. 05. 2016.). Превод: архим. др Никодим (Богосављевић).


 

Последњи пут ажурирано ( петак, 27 мај 2016 )