Историја испоснице
Малобројна братија наше испоснице живи под надзором и духовним руководством начелника скита, јеромонаха Константина и настојатеља храма у славу Пресвете Тројице, духовника обитељи, јеромонаха Николаја.
Јеромонах Константин је почео свој пут на планинама Кавказа 1973. године, добивши благослов за испосништво од старца испоснице схиархимандрита Серафима (Романцова), данас прослављеног у лику светих преподобног Серафима Глинског и Сухумског, а после његовог престављења се налазио под руководством схиархимандрита Виталија (Сидоренка).
Поред тога, отац Константин је добијао духовне савете, поуке и повремено водио духовне разговоре са схиархимандритом Андроником (Лукашем), такође прослављеним у лику Глинских светаца, схиархимандритом Андрианом (Кирсановим), приснопоминајемим (увек спомињаним) архимандритом Јованом (Крестјанкином), данас живим и здравим архимандритом Кирилом (Павловим) и другим познатим духовним лицима.
Дошавши у испосницу као послушници, тад још мирјани, два Михаила – будући монаси Константин и Давид, су се налазили под руководством јеромонаха Мардарија, недавно почившег схијеромонаха Алексија.
Поред тога отац Константин је био близак са другим испосницима – јеромонахом Гаврилом, јерођаконом Авакумом, схимонахом Василијем и аутором књиге «На планинама Кавказа» монахом Меркуријем и до последњег тренутка, до његовог престављања, био је близак са најстаријим из ове плејаде подвижника-делатника Исусове молитве, схимонахом Касијаном.
Настојатељ нашег храма јеромонах Николај је 1976. године ступио као послушаник у Свето-Успенску Почајевску лавру, дуго је вршио послушање келара (одговорног за намирнице) и економа, а од 1990. године, по благослову двојице архијереја и двојице стараца подвизава се у нашој испосници.
На тај начин по милости Божјој чувају се традиције испосничког монашког живота.
Историја испоснице се наставља…
Неколико речи о садашњости.
Да бисмо уклонили сумње и одговорили на могуће недоумице неких посетилаца нашег сајта: «Одакле, као, испосницима сопствени сајт, ма и да ли су то уопште испосници?» желимо да кажемо следеће: пре него што смо изабрали име за сајт, ми смо се прилично дуго међусобно саветовали, јер, као прво, то је, очигледно, први такав сајт, као друго, име налаже одређену одговорност, као треће постоје извесне техничке суптилности и ограничења, које такође, макар и индиректно, утичу на избор имена за сајт.
Почећемо од тога да смо се за духовни савет и благослов за стварање сајта пре свега обратили архијереју и добили га, а затим су Божјим Промислом следила још два одобрења овог почетка и благослов од архијереја за толико одговоран рад. Даље… живимо далеко на планинама, где нема никакве везе, до најближег насеља, у којем живи неколико људи, има дан пута, али се, милошћу Божјом, испоставило да се једна од наших келија налази високо на планинском гребену, на таквом месту, где се прима сигнал мобилне везе, из базне станице, која се налази доле, на тридесетак километара од нас. На тај начин ми и подржавамо сајт.
Треба рећи о узроцима, који су нас побудили на овај корак – стварање сајта. Рећи ћемо директно, овај рад је за испоснике до сад нечувен и њима веома несвојствен самим њиховим одласком из света и одрицања од свега световног.
Кад тамо, одједном, интернет, сајт…
Али тако се подударило да данас, 30. јануара, на дан сећања преподобног Антонија Великог, оснивача испосништва, читамо у његовом житију, да је он, на неко време, по Божјем Промислу био изведен из испоснице да би служио људима. У житију преподобног Јефрема Сирина, испосника, који је волео безмолвије, речено је да је он, за време глади руководио дељењем хлеба онима који су гладовали у граду. А преподобни Серафим Саровски, по заповести Божје Мајке је изашао из шуме да би ширио реч Божју људима. И постоји мноштво таквих примера у историји православног хришћанства.
Али над свим нашим расуђивањима стоји Јеванђељска заповест. Не гледајте сваки за своје, него и за другијех Фил. 2, 4.
Тим пре, ни на који начин се нећемо дрзнути да се поредимо ни са ким од светих подвижника.
Ми тражимо могућност да помогнемо нашој браћи и сестрама, који духовно страдају, живећи у свету, који траже решење својих духовних недоумица, на које сваки хришћанин наилази на путу свог спасења. Разуме се да је главна ствар монаха молитва и покајање, али на овај или онај начин, из света долази мноштво питања, на која ми, уз Божју помоћ, треба да одговоримо на добро ближњих.
Само по себи стварање и подржавање сајта је веома тежак крст за испосника.
А да ли смо ми испосници или не, могу да кажу људи, који су Божјим путевима боравили код нас, који су прошли пут од дванаест сати планинском стазом са јако тешким руксаком на раменима…
Пошаљи, Господе, благодат Своју свима, који су свратили на овај сајт с добрим циљем. И даруј сваком све што је потребно за спасење његове душе.
Хвала Богу на свему.
Извор: http://xn--h1aehaimhg8e.xn--p1ai/istoriya-nashej-pustyni/
Пустињак са абхаских гора о предстојећем сабору у јуну 2016. године
Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас.
Ових дана православни народ доживљава потрес: изненада смо се нашли на оној граничној линији, кад судбина целе Православне Цркве покушава да се сведе на прилично кратку «линију циља». Нас, православне хришћане, данас су ставили пред свршен чин тобожње «неопходности» одржавања Свеправославног Сабора, који у свом реферату Цариградски Патријарх Вартоломеј назива «Великим и Светим».
Према учењу Цркве одговорност за очување чистоте и целовитости вере не сноси само црквена хијерархија, већ и цео Божји народ, што значи – свако од нас. Да бисмо испољили јеванђељску љубав према Богу и ближњима, морамо да живимо по заповестима Светог Писма, по Статуту Цркве, по заветима светих отаца, посебно имајући на уму апостолску заповест: «Не гледајте сваки за своје, него и за другијех» (Фил. 2, 4). Стога стављамо на опште разматрање наша размишљања о резултатима анализе, карактера и циљева законодавног процеса предстојећег Сабора.
Да би се дефинисао сопствени однос према предстојећим догађањима у животу Православне Цркве, неопходно је добити одговор на следећа питања:
· Какви су истински мотиви и циљеви манифестације, назване «Свети и Велики Свеправославни Сабор» (у даљем тексту – Сабор)?
· Шта заправо очекује Православну Цркву у случају да Сабор потпише и прихвати документа, која су на «дневном реду»?
· Да ли ће нам предлагане реформе Светих канона бити на спасење и да ли су оне уопште допустиве?
Судећи по називу, размерама и претпостављеном канонском значају, то је покушај да се припремана манифестација стави у исти ранг са I-VII Васељенским Сабором, чија су правила, по древној традицији, стављена у темељ хришћанског вероучења и представљају неизмењив канон постојања целе Цркве Христове. Али за почетак би било добро схватити: ко и у ком циљу покушава да преуреди будућност Православне Цркве организовањем Сабора?
Према старој пракси сабор се сазива у случају неопходности решавања насталих питања од општецрквеног значаја (в. Дјела ап. 15, 6 и 37. правило светих Апостола). Из историје и Светог Предања наше Цркве знамо да је циљ свих седам Васељенских Сабора био да се очува чистота Православља. Свети оци су се окупљали да би размотрили и разобличили лажна учења, осудили и одбацили јереси, које изазивају раздоре у народу Божјем. Међутим принципи предстојећег Сабора су сасвим другачији. О овом Цариградски Патријарх Вартоломеј – главни иницијатор и организатор његове припреме и одржавања – сведочи у свом извештају поглаварима Православних Помесних Цркава (у даљем тексту – Извештај) на отварању заседања у Шамбезију 23. јануара 2016. године. У овом документу Патријарх Вартоломеј је одредио основне мотиве, правилник, принципе, задатке и циљеве предстојећег Сабора.
Пре свега треба обратити пажњу на потпуно одсуство елементарне «транспарентности» кључних термина, чије значење, фактички, и треба да открије циљ предложеног законодавног процеса. Савршено је очигледно да се изношење суштине предлаганих измена и исправки излаже методом «замагљивања» њиховог стварног значења, те, према томе, оно не уноси никакву јасноћу. То је савршено недопустиво за документа тог нивоа. Збуњује обиље употребљене неправославне лексике. Патријарх Вартоломеј и остали организатори Сабора, вероватно, немају за циљ да привуку велику пажњу ни на целокупни процес законодавства, које они остварују, ни посебно на његов садржај.
Стога ћемо покушати да анализирамо и размотримо оне полазне поставке, које је изрекао главни организатор Сабора:
У 6. пасусу свог Извештаја Патријарх Вартоломеј се усредсредио на преамбулу свих реформи, због којих се припрема сазивање Сабора, и одредио унапред планирани вектор развоја догађаја: «На нама је велика одговорност јер нам предстоји да скратимо време, којег је, и тако, већ остало мало, да без даљих одуговлачења оваплотимо нашу видљиву машту у реалност. Оваплоћење маште, којом су се заносили наши претходници у току више од педесет година – то је истовремено и наша дужност, чије извршавање од нас захтева Божја промисао, и наша привилегија».
· Обраћајући се Поглаварима Помесних Православних Цркава, Патријарх Вартоломеј не наводи главни циљ, међутим каже: «…нам(а) предстоји да скратимо време, којег је, и тако, већ остало мало».
Поставља се питање: на који начин Патријарх и иницијатори спровођења Сабора имају намеру да скрате време? Чије време? И зашто је, заправо, остало мало времена? Ове речи веома збуњују православну свест, јер свети оци кажу: «Немамо куд да журимо, пред нама је Вечност». Штавише, почињући сваки дан јутарњим молитвама, молимо Господа. «Избави нас од ђаволске брзоплетости…» Дакле, КО и у какву журбу увлачи нас, православне хришћане? Због чега и коме је остало мало времена? При размишљању на ову тему нехотице долазе на ум речи из Апокалипсе Јована Богослова: «Тешко вама који живите на земљи и мору, јер ђаво сиђе к вама, и врло се расрдио, знајући да времена мало има» (Откр. 12, 12).
И ова журба је већ донела своје плодове. И то: на Архијерејском Сабору, који је одржан у Москви 2.-3. фебруара 2016. године, према сведочењу присутних архијереја, за проучавање веома обимних докумената, која су прихваћена у Шамбезију, било је остављено свега 3 дана. И због тога су архипастири били принуђени да одобре материјале Сабора, у суштини их ваљано ни не размотривши. Али тим пре, Свештени Архијерејски Сабор РПЦ је одлучио: «Чланови Архијерејског Сабора сведоче да у свом садашњем облику нацрти докумената не нарушавају чистоту Православне вере и не одступају од канонског Предања Цркве».
Вратимо се Извештају Патријарха Вартоломеја:
· он истиче да је «скратити време» велика одговорност, која је, по његовом мишљењу, на Православној Цркви, али због чега? – Да би «без даљих одуговлачења оваплотили нашу видљиву машту у реалност». Ове речи изазивају много недоумица. Зар се може претпоставити да Православна Црква, која се данас налази у стању свог процвата, има потребе и, штавише, машта о коренитој реформи у свом животу, који из неког разлога треба да скрати нечије време? Тим пре ако се помене сам термин «машта», онда етимологија ове речи асоцира на прелашћивање сатане, који је први маштао. «А говорио си у срцу своме: …изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим» (Ис. 14,
13, 14).
«Маштање» се сматра грехом, у чијој је основи тежња да се живи супротно Вољи Божјој. Свети оци нас упозоравају да не треба да учествујемо у маштањима било које врсте. «Маштање», каже свети Игнатије Брјанчанинов, «колико год да је примамљиво и пријатно, будући сопствено произвољно дело ума, одводи ум из стања Божанске истине».
· Али на оваплоћење које и чије «видљиве маште» позива Патријарх Вартоломеј?
«Видљиву машту» Патријарх назива «нашом». Тим пре, у контексту његовог Извештаја «ми» није православни народ као што то за доношење одлука од општецрквеног значаја захтева принцип саборности Цркве Христове. О оним људима, чије маште Сабор треба да озакони, он сведочи директно: «нам(а) предстоји… без даљих одуговлачења да оваплотимо машту, којом су се заносили наши претходници у току више од педесет година».
А ко су његови претходници? Међу њима су Патријарси ХХ века:
· Мелетије IV (1921.-1923.) – иницирао је реформацију богослужбеног календара Православне Цркве по григоријанском календару на Свеправославном Конгресу 1923. године (која је касније укинута у РПЦ);
· Григорије VII (1923.-1924.) – предлагао је патријарху Тихону, ради мира и уједињења са обновљенцима, да остави Патријаршијски престо и да укине Патријаршију у РПЦ, а такође је назначио и разрадио већину тема предстојећег Сабора;
· Атиногор (1948.-1972.) – антиканонски је «скинуо» анатему с Католичке Цркве и допринео активном зближавању с папизмом.
И, ето, сад, «рукама» представника свих Помесних Православних Цркава треба без одуговлачења да се оваплоти «машта» ових претходника Патријарха Вартоломеја на Цариградској катедри, те, према томе, – и њихових присталица. Али да ли је таква «машта» блиска народу Божјем, који се налази у окриљу свих Помесних Православних Цркава? Разуме се – не.
Како би се «дешифровао» карактер «маште», којом су се заносили претходници Патријарха Вартоломеја, довољно је окренути се историји. Треба истаћи да је делатност православних патријараха-модерниста узнемиравала многе православне богослове у сваком времену. Због тога посебно можемо да се обратимо радовима архиепископа Аверкија Таушева (†1976), изложеним у књизи «Савременост у светлу Речи Божје». Сличност појединих фраза, које Владика користи у својој анализи, са терминима и изразима Патријарха Вартоломеја, и документима Сабора је просто запрепашћујућа, да не кажемо да су речи Владике пророчке. Владика Аверкије пише: «Свим истински верујућим хришћанима, за које «хришћанство» није само празна реч, лишена унутрашњег садржаја, већ стварно слеђење Јеванђељског учења, које захтева подвиг, неопходно је имати на уму да је увођење новог календара у Православној Цркви само једна од низа реформи, које је планирао Цариградски Патријарх Мелетије IV, који се по добру не памти. Међу овим реформама, поред новог календара, помињу се и оне, о којима и дан-данас сањаре модернисти, који дишу истим духом као нашим „живоцерковницима“ [напом. уред.: расколници и обновљенци 30-их година прошлог века]: ожењен епископат, други брак свештенства, укидање монаштва, укидање постова, скраћење Богослужења, дозвољавање световне одеће и световног изгледа свештенства и сл. Није ли сваком хришћанину, који трезвено гледа на свет, јасно да су све ове реформе…, потребне да би се у хришћанству укинула «…уска врата и тијесан пут што воде у живот…» (Мт. 7, 14), које је заповедио Сам Христос Спаситељ, и да се, уместо њега, постави «пут широк и простран», који води у пропаст? А ко је подстрекач таквих реформи?»
Ево, овако јасно и приступачно је још пре више од четрдесет година архиепископ Аверкије дешифровао «машту» претходника Васељенског Патријарха Вартоломеја. Међутим, савршено је очигледно да су на данашњој етапи у процесу оваплоћавања такве «маште» на свеправославном нивоу учествовале и друге групе лица.
Пробаћемо да рашчивијамо: «ко је ко?» или «коме и зашто је све ово потребно»?
· У пасусу 7 Извештаја Патријарх Вартоломеј каже: «Спровођење овог Сабора очекује како верујући народ Божји, који се налази у окриљу Цркве, тако и хришћани, који се налазе ван граница Православне Цркве. Због тога нећемо одуговлачити са његовом припремом. Одуговлачење и одгађање рокова сазива Сабора ће бити само повод за злурадост непријатеља Цркве, који то једва чекају».
Тврдња о томе да народ Божји, који се налази у окриљу Цркве, очекује одржавање овог Сабора, није ничим оправдана. Баш као што објективно не постоји ни општецрквена потреба за његовим одржавањем. Јер данас православни хришћани имају повољније услове за спасење у окриљу Мајке Цркве, него икад пре у последњим вековима. Следбеници Господа нашег Исуса Христа, Који «јуче је и данас онај исти и вавијек» (Јевр. 13, 8), будући носиоци традиционалне православне догматске свести, нису и не могу да буду генератор «маште» модернизовања живота Цркве Христове ради уједињења са духом времена, реагујући «на нове услове и нове изазове савременог света» (в. т. 24 Документа).
Због тога су Патријарху Вартоломеју и организаторима Сабора приоритет њиховог деловања интереси сасвим других религиозних група:
· Помињући «хришћане, који се налазе ван граница Православне Цркве», Патријарх Вартоломеј указује на још једну страну, која је заиста заинтересована за сазив Сабора, додељујући јој некакав посебан статус.
При чему, судећи по контексту свега реченог, – веома значајан за процес: пошто је очекивање, у којем су «хришћани, који се налазе ван граница Православне Цркве», означено као један од разлога због којег организатори позивају да се не одуговлачи са припремом и одржавањем Сабора. Штавише, из даљег контекста предсаборних докумената постаје очевидна солидарна заинтересованост организатора Сабора и «хришћана, који се налазе ван граница Православне Цркве» за одржавање Сабора.
· Али какав статус Свето Предање додељује «хришћанима, који се налазе ван граница Православне Цркве»? Свето Предање сведочи: Једна Света Саборна и Апостолска Црква је Тело Христово. А ван Његових граница се данас налази само онај, који је пожелео да се одвоји од Њега, који није сагласан са Православним вероучењем и супротставља му се: аријанци, латини, македонијевци, несторијани, монофизити, оригенисти, монотелити и сл. Штавише, традиционално православно богословље једнодушно сведочи о томе да веровати у Христа још не значи бити хришћанин, већ треба бити у јединству са светим учењем Цркве, коју је Он установио преко светих апостола.
«Који оставља Цркву Христову лишава се награда, које је одредио Христос: он је њој стран, непотребан, њен непријатељ. Онај ко за мајку нема Цркву, том Бог више не може да буде отац», каже свештеномученик Кипријан Картагински. «Непријатељ је смислио јереси и расколе, да би уништио веру, изопачио истину, раскинуо јединство. Његови служитељи објављују вероломство под изговором вере, антихриста под именом Христа и скривајући лаж сличношћу са истином, суптилним лукавством уништавају истину… Као што ђаво није Христос, иако обмањује Његовим именом, тако ни онај, који не живи у истини Његовог Јеванђеља и Вере, не може да се сматра хришћанином. Јеретик раздваја Цркву, наоружава се против Цркве, издајица је у погледу вере, а у погледу побожности је богохулник. Он је непокоран раб, незаконити син и непријатељски брат».
Што значи, ван јединства с Православном Црквом нема ни спасења, нема хришћанског живота, нема хришћанства. Јер по сведочанству Јеванђеља, и «ђаволи вјерују» (Јак. 2, 19), али може ли им се само по том знаку доделити статус хришћана? А ако су се претходни Васељенски Сабори бавили разматрањем и саборним осуђивањем различитих јеретичких заблуда, онда због чега у текстовима данашњих предсаборних докумената нема ни помена о јеретицима и расколницима? Или су јереси и расколи већ нестали?
Идеолози разматраних реформи Православља не само да јеретицима и расколницима – непријатељима Православне Цркве – додељују статус «хришћана», већ се управо на овом подметању, које изразито противречи Светом Предању, базира основни циљ самог Сабора – такозвани покрет за «успостављање хришћанског јединства» са онима, који се налазе ван граница Православне Цркве. Програм поновног сједињења са одступницима је већ предат на одобравање у оквиру нацрта документа Свеправославног Сабора «Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом», који је прихваћен на V Свеправославном предсаборном заседању у Шамбезију, 10.-17. октобра
2015. године (у даљем тексту – Документ).
Пре свега, о карактеру садржаја овог Документа јасно сведочи форма, у коју су своју «машту» оденули организатори Сабора. Упркос традиционално јасном језику излагања светоотачких докумената (укључујући и правила претходних Васељенских Сабора), законодавни текстови предстојећег Сабора су написани двосмислено, тачније – потпуно су прожети духом лукавства. Треба обратити пажњу на потпуно одсуство елементарне «транспарентности» значења кључних термина, већине комбинација речи и израза. На недопустив начин без икакве транскрипције њихових нео-значења у општецрквену употребу уводе се термини-антагонисти: при очувању облика речи, њихово «радно» значење, у оквиру одредби Сабора, не само да је супротно, већ чак непријатељско у односу на изворни, за православно вероучење традиционални смисао сваке од њих (као кад би црном одједном одлучили да доделе статус белог, а белом – статус црног). Нарочито је говор о антидогматском (антиправославном) ширењу значења термина као што су:
· «хришћани» – у текстовима предсаборних докумената овај термин подразумева не само хришћане, који чине тело Православне Цркве, већ и јеретике и расколнике, који се налазе ван њених граница;
· «успостављање јединства хришћана» – реч није о успостављању јединства у Богооткривеној Истини Православља, већ о сједињењу са онима који су отпали од Христа у новој вери под условима, који су прихватљиви за њих;
· «права вера» – не Православна, већ нека друга – прихватљива за све религиозне групе, с којима се води богословски дијалог;
· «Црква» – под овим термином није ни издалека увек у тексту реч о Православној Цркви.
Плодови овакве двојезичности су супротни Светом Предању и правилима Васељенских Сабора, и не само то – њихова намена је да се реформишу традиционалне основе вероучења Православља. Такву тактику је разобличавао преподобни Антоније Велики: «Удаљујте се, браћо, од сваког двосмисленог човека, јер, дружећи се с њим, потчинили сте се смрти».
Светитељ Атанасије Велики каже: «Онај који назива аријанце [јеретике] хришћанима, налази се у великој и крајњој заблуди, као онај који није читао посланице и који уопште не познаје хришћанство и хришћанску веру». Нема никакве сумње да су Васељенски Патријарх Вартоломеј и други организатори Сабора добро упознати са Светим Писмом и Предањем Цркве Христове – истинама вероучења и основама православне вере. Значи, да се у текстове предсаборних докумената не уводе случајно значења, која скривено противрече традиционалној православној терминологији, исто као што нису случајно из употребе искључени термини «јеретици» и «расколници».
Из општег контекста Документа постаје очигледно да се све ове лексичке смицалице уводе у употребу с једним циљем:
· да се искриве 9. члан Символа Вере и догме вероучења, које сведоче да су јеретици и расколници непријатељи Христове Цркве;
· да се таквима званично потврди статус «хришћана» и тиме «рашчисти» пут од догматских препрека, које постоје од искона, да би се што пре постигло јединство са свим овим псеудохришћанским светом – како по речи законодаваца Сабора то захтева дух савремености.
Зар нису о таквој екуменистичкој реформи православног вероучења маштали претходници Патријарха Вартоломеја? Док
10. правило Светих Апостола гласи: «Ако се неко са изопштеним из Цркве помоли, макар то било и код куће, такав да се изопшти».
Примена лукавих метода у чину оваплоћавања «видљиве маште» патријараха-модерниста је само једно од средстава за постизање екуменистичког циља Сабора, што је у својој суштини покушај да се свеправославни црквени пут злонамерно удаљи од пута светоотачког – Пута Христовог, што значи – и од Самог Христа.
Ради веће прегледности горе реченог размотрићемо неке од одредби нацрта закона «Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом»:
Тако, на пример, т. 1 Документа садржи следећу тврдњу. «Православна Црква, будући да је Једна, Света Саборна и Апостолска Црква, у дубокој црквеној самосвести чврсто верује да заузима главно место у процесу покрета за јединство хришћана у савременом свету».
Ако се ова тачка чита у складу са традиционалном православном свешћу, онда, наравно, настаје низ недоумица. На пример:
· О каквом «покрету за јединство хришћана» је реч, ако се јединство православно верујућих, уједињених у јединствено црквено тело – Једну, Свету Саборну и Апостолску Цркву – није никад прекидало?
Потрага за међуконфесионалним јединством је објективан солидарни циљ учесника екуменистичког покрета, против учешћа у којем су у свим временима иступали и иступају верна чеда Православне Цркве. Међутим, не може се рећи да такав догматски став у чистоти чувају сви чланови наше Цркве. Заиста, у екуменистичком покрету тог типа су учествовали и настављају да учествују поједина лица или групе лица, који све по форми сврставају у Православну Цркву, – нарочито Патријарх Вартоломеј, његови претходници. Овим путем иде и Патријарх Кирил (Гунђајев), који следи машту свог духовног учитеља, по жалости познатог митрополита Никодима (Ротова), као и митрополит Иларион (Алфејев) и др. Али нико од јерараха, који следе антидогматске модернистичке циљеве, нема права да дефинише себе и своју приврженост антиправославној идеји екуменизма као идеју целе Саборне Православне Цркве у њеној пуноћи – баш као ни да законодавно декларише своје субјективне модернистичке интересе и деловања као интересе и деловања свих православних хришћана, намећући такву лаж као «истину».
Треба ли рећи да резултат такве тактике може да буде вечна погибао милиона душа, за које је Христос страдао? Увиђање таквог лажног подметања помоћи ће догматски васпитаној свести православних хришћана да у текстовима докумената сагледа не само апсурдност њиховог садржаја, како то може да изгледа на први поглед, већ и скривено сврсисходно лукавство: покушај да се у црквено-православним институцијама одобре антиправославне идеје, које имају екуменистичке циљеве.
· На пример, у т. 4 Документа прописује се следеће: «Непрестано се молећи «за сједињење свих», Православна Црква је увек развијала дијалог са онима који су одвојени од ње, ближњима и даљњима, била прва у потрази за путевима и начинима успостављања јединства оних који верују у Христа, узимала учешће у екуменистичком покрету од тренутка његове појаве, и уносила свој допринос у његово формирање и даљи развој. Поред тога, Православна Црква, којој је својствен дух универзалности и човекољубља, у сагласности с Божјом вољом «да се сви људи спасу и да дођу у познање истине» (1 Тим. 2, 4), увек се старала да успостави јединство хришћана. Ето зашто учешће православних у покрету за успостављање јединства хришћана нимало није страно природи и историји Православне Цркве, пошто доследно изражава апостолску веру и Предање у новим историјским условима».
Могу ли православни хришћани да напишу тако јеретичке тврдње? На шта рачунају аутори? Ова одредба је очигледан пример како путем лажи организатори покушавају да оно што они желе признају као важеће. С тачке гледишта Православног вероучења такве тврдње су лаж и јерес, с којима су се православни хришћани током свих векова борили и бориће се, а с тачке гледишта «маште» организатора – то су дела «праве вере» и «дужности љубави». Али, између идеја Богонадахнутог православног вероучења и идеја екуменистичког модернизма нема ничег заједничког. Штавише, они у корену догматски негирају једни друге, те стога не могу да се пореде у јединственој целини.
Кад би принцип предстојећег Свеправославног Сабора било очување верности православним традицијама, онда патријарх Вартоломеј и његове присталице не би трошили више од педесет година на његову припрему и сазив – то би било бесмислено. Па сва правила, која одређују православни начин «сједињења свих» Цркава, не захтева још једно свеправославно одобравање, пошто:
· Помесне Православне Цркве су и без тога једне;
· Према правилима Васељенских Сабора (7. канон II и 95. канон Петог и Шестог Васељенског Сабора): јединство са онима који су отпали од Тела Христовог може да буде успостављено само у случају искреног покајања последњих због њихових јеретичких заблуда, те њиховог повратка Истини Православља. Само у Светој тајни Покајања се таквима саопштава благодат Светог Духа, која сједињује покајане отпаднике са телом Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Других путева за постизање јединства, која су прихватљива за Православље, нема!
Управо овде треба истаћи да се нада у преображај јеретика и расколника кроз покајање и признавање својих заблуда скоро хиљаду година, колико је прошло од тренутка отпада католицизма од тела Христовог, показује као неоснована.
Испољавајући бригу о «осталом хришћанском свету», организатори Сабора покушавају да у том делу промене, како правила Васељенских Сабора, тако и традиционалан однос православног света према процесу сједињења с јеретицима – т.ј. према процесу трансформације свих религија у једну. А последица откривања «нове вере» ће бити и формирање «нове цркве» – што и јесте објективан циљ међуконфесионалног екуменизма.
Механизам свеправославног учешћа у овом антихришћанском процесу су већ прописали организатори Сабора у разматраном Документу. Да се посебно осврнемо на т. 4:
· «Непрестано се молећи «за сједињење свих», Православна Црква је увек развијала дијалог са онима који су одвојени од ње, ближњима и даљњима, била прва у потрази за путевима и начинима успостављања јединства оних који верују у Христа, узимала учешће у екуменистичком покрету од тренутка његове појаве, и уносила свој допринос у његово формирање и даљи развој».
Православна Црква се заиста моли за «сједињење свих». Међутим, и овде је лукавством истргнуто из контекста да се Црква моли за сједињење свих, али свих Православних Помесних Цркава: «За мир целог света, непоколебивост светих Божјих цркава и сједињење свих» (Мирна јектенија). А у Документу реч је о «сједињењу свих» уопште: т.ј. о сједињењу православних са католицима, протестантима, као и са свим иноверцима.
Због тога треба признати да чињеница активног учешћа православних хришћана (нарочито, појединих јерараха) у потрази за другим путевима за «поновно сједињење» сврстава оне који траже у јеретике, отпаднике и противнике православног вероучења, што значи, – у непријатеље Христове Цркве, који негирају православно вероучење ради формирања друге «праве вере» и другог «тела црквеног».
Треба схватити да, уколико нека група људи, која себе сматра православним хришћанима (независно од чина), већ иде овим путем, покушавајући да преуреди Богонадахнуту истину, на којој се заснива Православна вера – то значи да се у окриљу Цркве Христове већ формира још једна јерес, те стога, уколико се њене присталице не буду покајале и не одустану од покушаја да се она одобри на Сабору, доћи ће до погубног отпада од Православља (уп. 2 Сол. 2, 3).
Обратимо пажњу на неке одредбе Документа, које сведоче о оправданости таквих закључака:
· «Православна Црква је увек… узимала учешће у екуменистичком покрету од тренутка његове појаве, и уносила свој допринос у његово формирање и даљи развој… Ето због чега учешће православних у покрету за успостављање јединства хришћана никако није страно природи и историји Православне Цркве, пошто доследно изражава апостолску веру и Предање у новим историјским условима».
Још једна лаж: одређене силе, декларишући основне правце свог екуменистичког деловања, схватају отворен јеретички карактер таквих тежњи, али се усуђују да пренесу свом безакоњу пуноћу статуса «деловања целе Православне Цркве», што ће у случају његовог одобрења на Сабору почети да руши Цркву изнутра.
· т. 6: «…Православна Црква констатује постојање других хришћанских цркава и конфесија у историји, које не опште с њом… она је благонаклоно и позитивно гледала на дијалог са различитим хришћанским црквама и конфесијама и на учешће у екуменистичком покрету најновијих времена уопште, верујући да на тај начин она активно сведочи о пуноћи Христове истине и о свом духовном благу онима, који се налазе ван ње, следећи објективан циљ – припремање пута за јединство».
Ова тачка садржи директне противречности и искривљавања Православног Никео-Цариградског Символа Вере у делу еклесиологије, према којем сви православни хришћани верују у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. А ако, као што је речено у т. 6 Документа, Православна Црква «констатује постојање других хришћанских цркава и конфесија», то говори о томе да Она негира своје јединство – т.ј. верује да није Једна.
И поново у име целе Православне Цркве се даје лажна изјава о томе да је она «благонаклоно и позитивно гледала на дијалог са различитим хришћанским црквама и конфесијама и на учешће у екуменистичком покрету најновијих времена…», следећи објективан циљ – припремање пута за јединство, али без покајања отпалих. Не може Православна Црква сама себи да буде непријатељ: да «благонаклоно и позитивно» благосиља покушај да се она уруши. Стога, како се већ раније указивало, савремени екуменистички покрет представља солидарно деловање различитих конфесија, које следе објективан (заједнички за све) циљ – припрему пута ка јединству успостављањем новог (заједничког за све) вероучења и нове (једне за све конфесије) «цркве».
· т. 7: «У светлу горе изложеног схватања све Помесне Најсветије Православне Цркве данас активно учествују у званичним богословским дијалозима, а већина такође и у раду различитих националних, регионалних и међународних међухришћанских организација, без обзира на насталу дубоку кризу у екуменистичком покрету. Такво вишестрано деловање Православне Цркве проистиче из осећаја одговорности и уверења да основни значај имају узајамно разумевање, сарадња и заједнички напори за достизање хришћанског јединства «да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову»
(1 Кор. 9, 12)».
Још једна лаж – јер далеко од тога да на данашњи дан све Помесне Цркве учествују «активно у званичним богословским дијалозима» и другим облицима општења с јеретицима. Посебно што су Грузијска и Бугарска Помесна Православна Црква напустиле састав Светског Савета Цркава 1997., односно
1998. године.
Даље, још једном се потврђује да се карактер «вишестраног деловања Православне Цркве» у екуменистичком процесу «сједињења свих» не заснива на принципу обраћања заблуделих кроз покајање, већ «проистиче из осећаја одговорности и уверења да основни значај имају узајамно разумевање, сарадња и заједнички напори за достизање хришћанског јединства», – о циљевима оваквих «заједничких напора» је поменуто раније. А методи њихових постизања се конкретизују у т. 11, 12 разматраног Документа.
· т. 11: «Методологија вођења богословских дијалога је усмерена на решавање традиционалних богословских разлика или појаву евентуалних нових размимоилажења и на потрагу за заједничким моментима хришћанске вере. Она претпоставља одговарајуће информисање црквене целине о различитим етапама развоја дијалога. У том случају, кад је немогуће превазићи неку богословску разлику, богословски дијалог може да се настави, а опажено размимоилажење око конкретног питања се фиксира и саопштава свим Помесним Православним Црквама ради предузимања неопходних корака касније».
У овој тачки је црно на бело дефинисана методологија богословских дијалога. Кад би говор био о позиву јеретика на покајање и на њихово одрицање од својих заблуда, онда би овом процесу била страна усмереност на «решавање традиционалних богословских разлика или појаву евентуалних нових размимоилажења и на потрагу за заједничким моментима хришћанске вере», пошто сви ови аспекти дијалога истичу само «једнакост и равноправност» страна у односу на Истину, а такође подразумевају узајамне уступке ради постизања консензуса у основама даљег сједињавања са сабеседницима-јеретицима. Па наравно, таква методологија вођења екуменистичког деловања потпуно искључује сваку вероватноћу појаве покајања код заблуделих.
Даље се, фактички, говори о томе да «у случају да је немогуће превазићи неку богословску разлику» онда ради исправљања ситуације све Помесне Православне Цркве морају да «предузму неопходне кораке». Овим поводом се треба обратити традиционалном богословском погледу на сличне околности. Наиме, архиепископ Аверкије (Таушев) каже: «Захтевајући од хришћана потпуно једномислије и једнодушност у својој средини, Реч Божја исто тако јасно и категорично говори о томе како истински хришћани треба да се односе према лажним учитељима-јеретицима, који искривљују истинско учење: «Човјека јеретика по првоме и другом свјетовању [т.ј. позива на покајање] клони се» (Тит 3, 10)».
Из овога произлази логично питање: зашто Православна Црква треба да превазилази размимоилажења с јеретицима, тим више да овим поводом предузима неке «неопходне кораке» на свеправославном нивоу (пошто се за решавање ангажује свака од Помесних Цркава)? Зашто се овом питању придаје свеправославни значај? Зар не због тога да би се исто тако «свеправославно» ишло на неке уступке ради постизања консензуса са непопустљивом страном? Па «циљ богословских дијалога, заједнички за све, је коначно успостављање јединства у правој вери и љубави», кажу законодавци у следећој тачки Документа.
· т. 12: «Очигледно је да је циљ богословских дијалога, заједнички за све, коначно успостављање јединства у правој вери и љубави. Међутим, постојећа богословска и еклесиолошка размимоилажења омогућавају појаву извесног рангирања тешкоћа, које постоје на путу ка постизању циља, постављеног на свеправославном нивоу. Специфичност проблема било ког билатералног дијалога претпоставља диференцирање методологија, које се примењују у њему, али не и циља, пошто је циљ свих дијалога исти».
На ову тачку треба обратити посебну пажњу. Као прво, у њему су најзад јасно формулисани карактер и циљ екуменистичког деловања: прихватањем овог Документа на Сабору покушава се да се Православна Црква у свој Њеној пуноћи претвори у активног учесника, и чак лидера деловања. Циљ овог покрета је «коначно успостављање јединства [с јеретицима] у правој вери и љубави», где «права вера» НИЈЕ Православље. Реч је о сасвим другој «правој вери», која је прихватљива за све конфесије, која ће и постати плод међуконфесионалних богословских дијалога означеним путем: решавања традиционалних богословских разлика, појаве евентуалних нових размимоилажења и потраге за заједничким моментима (нове) «хришћанске» вере, како се, нарочито, каже у т. 11 Документа.
Као друго, у овој тачки треба обратити посебну пажњу на следеће речи законодаваца, које никако нису случајне и које су се већ помињале: «Међутим, постојећа богословска и еклесиолошка размимоилажења омогућавају појаву извесног рангирања тешкоћа, које постоје на путу ка постизању циља, постављеног на свеправославном нивоу». Поред тога што се овај отворено антихришћански циљ прописује као да је већ «постављен на свеправославном нивоу», овде се указује и на «појаву извесног рангирања тешкоћа», које реално постоји на путу ка достизању овог циља на свеправославном нивоу. А узрок настанка «рангирања тешкоћа» су постојећа богословска и еклесиолошка размимоилажења… која су неизбежно настала већ унутар Помесних Цркава!
И наравно, несагласност православног народа (носиоца догматске свести Цркве Христове) са екуменистичком јересју, као са новом вероучитељском «истином», ће постати озбиљна препрека за покушај разарања Православне Цркве у свој њеној пуноћи. И из тог разлога «творци» нове «вере» се посебно усрдно брину о отклањању такве препреке. Даље је реч о могућности диференцирања метода отклањања таквих препрека на путу ка непоколебљивом циљу. У Документу се каже: «Специфичност проблема сваког билатералног дијалога претпоставља диференцирање методологија, које се у њима примењују, али не и циља, пошто је циљ свих дијалога исти».
Треба обратити пажњу да се у овој одредби више не говори о оним међуконфесионалним богословским дијалозима, методи чијег вођења су предвиђени у т. 11 Документа. Реч је о «свим билатералним дијалозима», што значи, не обавезно богословским.
Законодавци упозоравају да је «циљ свих дијалога исти» и он је непоколебљив, т.ј. не предвиђа никаква поговоре. Они схватају: да би се на путу ка међуконфесионалном јединству «свеправославни ниво» представио као једнодушни «фронт», биће потребно да се «неутрализују» сви који мисле другачије, т.ј. «борци за чистоту Православља», како такве у свом Извештају назива Патријарх Вартоломеј. Стога ће се са «борцима» такође водити дијалози, али дијалози другог реда.
Из ове тачке Документа следи да у дијалозима ове врсте законодавци НЕ предвиђају постизање консензуса. Што значи, да ће се они који другачије мисле морати управо «убеђивати», пошто је «циљ свих дијалога исти» и он не подлеже диференцирању. Због тога није случајно предвиђена могућност «диференцирања» метода «убеђивања», које се у њима примењују. Окрећући се историји, и постајући свесни политизације екуменистичког покрета, једноставно ћемо замислити до којих крајњости може да доведе такво «диференцирање» метода вођења дијалога са борцима за чистоту Православља: анатеме, репресије и сл.
Потпуно је очигледна и та чињеница да се Патријарх Вартоломеј и организатори Сабора заиста журе: иако двосмислено, али, ипак, објавивши јавно приоритете свог деловања, они предузимају покушај да свестрано обезбеде разматрани законодавни процес гаранцијама својеврсне «неприкосновености», «непогрешивости» и «ауторитативности». Они ће улагати све напоре да би се отклонила претња осујећивања преврата у животу Православне Цркве, који они планирају. Због тога је неопходно отклонити постојеће препреке, од којих су главне:
· несагласност представника Помесних Цркава са текстовима докумената;
· несагласност епархијских архијереја;
· несагласност народа.
Тако, наиме, у истом пасусу 4 свог Извештаја Цариградски Патријарх каже: «Одуговлачење и одгађање рокова сазива Сабора ће бити само повод за злурадост непријатеља Цркве, који то једва чекају». А о каквим «непријатељима» и каквој «цркви» је реч? Свето Предање сматра јеретике и расколнике непријатељима и антагонистима Православља. Међутим, циљ Сабора је успостављање јединства с таквима! Без обзира на то, што супротстављање свих ових религиозних група против Цркве Христове активно траје, они су вероломно названи «хришћанима». Па ко је при таквој подели улога непријатељ предстојећег Сабора, на који су нас упозоравали свети оци?
Одговор је очигледан: непријатељи такве јереси и њених идеолога, т.ј. противници одржавања Сабора ће, свакако, бити истински верујући православни народ, који се налази у окриљу Цркве Христове – они, који, према Светом Предању, сносе одговорност за чување чистоте и целовитости вере Православне. При чему се помињање «борбе за чистоту православља» употребљава само у негативном контексту, као нешто крајње негативно и непожељно за процес.
Према томе, организатори Сабора се крајње активно брину за уклањање препрека у виду «бораца за чистоту православља» и њихових истомишљеника. Постизање антиправославних циљева у православној средини несумњиво је могуће само у случају промене догматске свести чланова Цркве Христове – т.ј. у случају свеправославног одступања од одредби Васељенских Сабора и Светог Предања Цркве.
Због тога се ради манипулације широке свести површно оцрквењених људи, који не проничу у суштину питања, стварни садржај докумената Сабора замагљује лозинкама «свехришћанске љубави и јединства», «успостављања истине», које су општеприступачне за поимање и подмукло маскиране у Христове заповести. И овај метод доноси своје тужне плодове.
Међутим, они православни хришћани, који су у двосмисленим текстовима способни да дешифрују суштину и методе антиправославне диверзије, која се декларише као «Свети Велики Свеправославни Сабор», изражавају и изражаваће своју несагласност с његовим одржавањем. Због тога ће одсуство црквене једнодушности постати претња за оваплоћење јеретичке «маште» патријараха-модерниста.
Схватајући то, Патријарх Вартоломеј покушава да предузме превентивне мере, унапред иступајући са законодавном иницијативом по питању «канонских» санкција, које треба да се примене на «непријатеље» оваплоћења «свеправославне маште» Сабора – па не назива их он већ случајно «непријатељима Цркве». Нарочито, у т. 3, ч. 2 свог Извештаја он потеже питање «ауторитета» својих «вероучитељско-административних» идеја:
· Питање ауторитета сабора. Овим такође треба да се бави синаксис. Ми желимо да организујемо Свети и Велики Сабор у време, када су све институције, по правилу у кризи. Њих, по правилу, оспорава савремени човек. Нажалост, ова појава продире и у сферу цркве.
Саборне одлуке, које су раније свештенство и народ поштовали као глас Божји («Јер нађе за добро свети Дух и ми» (Дјела ап. 15, 28)), део верујућих данас оспорава још пре него што је објављено саопштење. Такође их оспоравају и они од стране «бораца за православље», који називају Сабор «разбојничким» још пре његовог сазивања.
Какву канонску снагу ће имати одлуке Светог и Великог Сабора, и које канонске последице ће имати они који им се не потчињавају?
Мислим да то треба разјаснити да би се избегао неспоразум пред Божјим народом и непријатне последице по Црквено Тело».
Анализирајући ову тачку Извештаја, прво обратимо пажњу на њена последња два пасуса, која у себи садрже веома важну информацију за размишљање. У пасусу 3, т. 3, ч. 2 Патријарх позива да се успоставе «канонске» санкције за оне «борце за православље», које Сабор називају «разбојничким»
још пре његовог сазивања», т.ј. фактички – за све православне хришћане, који се супротстављају јереси екуменизма.
Притом у пасусу 4 он испољава своју забринутост за «народ Божји» и «непријатне последице по Црквено Тело». Али ко се тада подразумева под «народом Божјим», ако га је неопходно оградити од утицаја истинских бораца за православље? И о каквом тада «црквеном телу» говори Патријарх?
Постоји реална опасност да ће за цео православни свет предстојећи Сабор бити узрок велике трагедије, сличне оној, која се десила у духовном свету, после отпада Денице и анђела, које је он саблазнио.
А ако је реч о покрету за јединство са онима, по речи Патријарха Вартоломеја, «хришћанима», који се налазе ван граница Христове Цркве, онда Православна Црква у свој својој пуноћи, будући да већ јесте Једна (како је то и прописано у овој тачки), не може да тражи јединство с јеретицима, уколико се они не покају због своје јереси, те тим пре не може да у овом поцесу заузима главно место.
Наставиће се…
http://пустынник.рф/otnositelno-predstoyashhego-sobora/
Извор: "Исток православни"/"Епархија-призрен.орг"