БОРБА ЗА ВЕРУ - Света Гора победити мора – глас атонске пуноте поводом сабора на Криту

Радујте се, православни! Света Гора и даље бди над истином и правдом наше вере, и даље не дозвољава хаос и смутњу коју сеју екуменисти да се, као зараза, прошире по целом Телу Цркве. Ево вести која то потврђује, и која нам јасно каже да се не смућујемо, јер борба није завршена, нит је јерес победила.

После дуготрајног заседања Ванредног сабора игумана и представника двадесет великих обитељи Свете Горе Атонске, а поводом будућег заседања на Криту, патријарху Вартоломеју упућено је писмо које ће бити послато и свим поглаварима Помесних Цркава. У писму се наглашава да се појам „Црква“ не може применити на инославне. У писму се такође изражава протест Свете Горе против заједничких молитава и богослужбених чинова са инославнима. Наглашава се да је коначни судија по питањима вере самосвест црквене пуноте, коју, по светогорским оцима, могу да изражавају чак и појединци, а не само Сабори, како се тврди у документу спремљеном за скуп на Криту. Свети Марко Ефески, истичу служитељи Мајке Божје са Атоса, сам је одбацио решења унијатског Сабора у Фиренци и Ферари. Као Васељенске саборе по значају, кажу атонски подвижници, неопходно је признати и саборе Светих Фотија Великог и Григорија Паламе, који су одговорили на сва безбожна учења папизма (филиокве, тварна благодат, папски примат, итд). Само уношење озбиљних измена у документе Свеправославног сабора може да умири све православне. У супротном, скуп на Криту биће узрок нових раскола и подела у Цркви од Истока, истичу сведоци Христови са Атоса.

ГЛАВНА УПОЗОРЕЊА СВЕТОГОРАЦА ИЗ ЊИХОВОГ ПИСМА ЦАРИГРАДСКОМ ПАТРИЈАРХУ ВАРТОЛОМЕЈУ

а. «... Свети и Велики сабор… мора да избегава употребу појма „Црква“ кад су инославни у питању, и уместо тога да користи појам „хришћанске вероисповести и конфесије» («χριστιανικά δόγματα καιομολογίαι»)

б. «... Јединству црквеном припадају само чланови Православне Цркве, као Тела Христовог…И само кад су они у питању се Христос молио „да сви једно буду, као што смо Ми“, у складу с тумачењима богоносних Отаца“.

в « ... Било би умесно да се појасни да Православна Црква ни на који начин не може да прихвати јединство Цркве као неко међуконфесионално придруживање или као учешће у заједничким молитвама и другим богослужбеним чиновима“.

г. «... Не можемо да не укажемо на нашу снажну забринутост и благословене примедбе поводом даљег учешћа православних у „Светском савезу цркава“ (ССЦ).

е. «... Црквено предање дефинише као коначног судију по питањима вере самосвест црквене пуноте, коју понекад изражавају појединци, понекад сабори епископа, или верни народ, а која се потврђује путем саборних одлука“.

ж. «... Уз све ово, неопходно је указати и на велике Саборе Православне Цркве после Седмог васељенског сабора…зато што је путем тих сабора дошло до коначних решења у вези са догматским и еклисиолошким разликама са инославнима (о filioque, тварности божаствене благодати, примату папе и др.)

ПРИРЕДИО И ПРЕВЕО СА „ПРАВОСЛАВНОГ АПОЛОГЕТА“ ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ