Писмо Преподобног Пајсија Светогорца оцу Харалампију (Василопулосу)+
среда, 01 јун 2016

 На Светој Гори, 23. јануара 1969.

Поштовани оче Харалампије,

 Пошто видим велику узнемиреност, која бива у нашој Цркви, због различитих унијатистичких покрета и контаката Патријарха са папом, οжалостио сам се и ја као њено чадо, и сматрах за добро да, осим мојих молитава, пошаљем и један комадић конца (који имам као сиромашан монах), да се и он искористи за ушивање јако искомадане хаљине наше Мајке. Верујем да ћете учинити љубав и да ћете га употребити преко ваших верујућих пријатеља. Захваљујем вам.

Желео бих најпре да од свих тражим опроштај, што се осмељујем да пишем нешто, будући да нисам ни свештеник, нити богослов. Мислим да ће ме разумети сви, да ово моје писање није ништа друго до мој дубоки бол у вези правца и светске љубави, нажалост, нашег оца г. Атинагоре. Изгледа да је заволео једну другу, модерну жену, која се зове папска црква, јер му наша Православна Мајка више не причињава никакав утисак, пошто је веома скромна. Ова љубав, која се чула из Цариграда, нашла је одјека код многих његових чада, која живе у градовима. Иначе, ово је и дух нашег времана: да породица изгуби свој свештени смисао због овакве врсте љубави, која за циљ има растављање а не сједињавање.

С таквом, отприлике, светском љубави наш Патријарх је стигао у Рим. Иако је требало да прво покаже љубав према нама, његовој деци и према нашој Мајци Цркви, он је, нажалост, послао своју љубав веома далеко. Резултат је био да одушеви сву светску децу, која љубе свет и имају ову светску љубав, и да, међутим, саблазни све нас, децу Цркве, малу и велику, која имају страх Божији.

Са жаљењем мојим, од свих унијатиста, које сам упознао, нисам видео да имају нити мрву нити љуску духовног. Знају, међутим, да причају о љубави и јединству, док сами нису сједињени с Богом, јер Га нису заволели.

Желео бих да топло замолим сву унијатистичку браћу нашу: пошто је тема јединства Цркава духовна и имамо потребу за духовном љубави, хајде да то оставимо онима који су пуно заволели Бога и јесу богослови а не законици, као Оце Цркве који су приносили и приносе читаве себе на служење Цркви (као велике светиљке), које је запалио огањ Божанске љубави а не упаљач црквењака. Нека знамо да не постоје само природни закони, већ и духовни. Даље, будућем гневу Божијем не може се супроставити уједињеним гресима (иначе ћемо примити удвостручени гнев), већ покајањем и држањем заповести Господњих.

Исто тако, нека добро знамо да наша Православна Црква нема ниједан недостатак. Једини недостатак, који се јавља, јесте недостатак озбиљних и јерарараха и пастира са отачким начелима. Мало је изабраних. Ово, међутим, није онеспокојавајуће. Црква је Христова Црква и Он њоме управља. Није Храм, који побожни граде од камења, песка и креча, и уништава се ватром варвара, већ је исти Христос. „И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га“ (Мт. 21, 44). Када буде требало, Господ ће објавити Марке Ефеске и Григорије Паламе, да саберу сву нашу саблажњену браћу, да исповеде Православну веру, да учврсте Предање и да донесу велику радост нашој Мајци.

 У наше време видимо да су се многа чада наше Цркве, монаси и лаици, нажалост, одвојили од ње због унијатиста. Моје мишљење је да није уопште добро одвајати се од Цркве сваког пута када погреши Патријарх. Али изнутра, уз Мајку Цркву, свако има обавезу и задатак да се бори на свој начин. Прекинути помињање Патријарха, одвојити се и направити сопствену Цркву и настивити говорити вређајући Патријарха, то је, сматрам, неразумно.

Ако би смо се због једног или другог скретања Патријараха током времена одвајали и правили своје Цркве – Бог да сачува! – превазишли би чак и протестанте. Лако се одваја неко а тешко враћа. Нажалост, имамо многе „цркве“ у наше доба. Створене су или од великих група или чак од једне особе. Пошто бива да у њиховим келијама (говорим за збивања на Светој Гори) постоји црква, сматрају да могу да стварају њихову независну Цркву. Ако унијатисти задају прву рану Цркви, ови горњи задају другу. Хајде да се помолимо да да Бог просвећење Његово свима нама и нашем Патријарху г. Атинагори, да најпре буде сједињење ових „цркава“, да се оствари тишина у саблажњеној православној пуноти, мир и љубав међу Православним Источним Црквама, и потом нека буду мисли о сједињењу са другим „исповедањима“, ако и пошто искрено прихвате православно учење.

Желео бих још да кажем да постоји и трећа група унутар наше Цркве. То су она браћа која остају Њена верна чада, али немају, међутим, духовну сагласност међу собом. Баве се узајамном критиком, а не ради општег добра подвига. Прате један другог (више него сами себе) шта ће рећи или шта ће написати, да би га после напали сурово, иако ће тај, то што је рекао или написао, поткрепити уистину са многим сведочанствима Светог Писма и Отаца. Зло које бива јесте велико, јер, с једне стране, чини неправду његовом ближњем, а с друге, обара га у очима других верника. Више пута сеје и безверје у душе слабих, јер их саблажњава. Нажалост, неки од нас имамо неразумне захтеве од других. Тражимо да други имају са нама исти духовни каракатер. Када се неко други не слаже са нашим нарави, наиме, мало је трпељив и мало је оштар, одмах доносимо закључак да није духован човек. Сви су потребни у Цркви. Сви Оци су јој приносили своја служења. Благог карактера као и строги. Као што је телу човековом неопходно и слатко и кисело, чак и горки маслачак (све има своја својства и витамине), тако и за Тело Цркве. Сви су неопходни. Један допуњава духовно својство другог, и сви смо дужни да трпимо, не само његов духовни карактер, већ и немоћи, које има као човек.

И опет хоћу да тражим опроштај од свих, јер се окуражих да пишем. Прост сам монах и моје дело је да покушам, колико могу, да одбацим старог човека и да помогнем друге и Цркви, преко Бога, молитвом. Али пошто су до моје пустиње стигле тужне вести о нашем светом православљу, ожалостих се веома и сматрах за добро да напишем оно што осећам.

 Помолимо се сви да Бог да Своју благодат и свако од нас нека на свој начин помогне ради славе наше Цркве.

 Са пуно поштовања према свима,

Пајсије монах

 

 _______________

+ Према: Ν. Ζουρνατζόγλου, Μαρτυρίες προσκυνητών Γέροντας Παΐσιος ο Αγιορείτης 1924-1994, τόμ. Α', έκδ. Γ', Θεσσαλονίκη 2013, 508, http://impantokratoros.gr/geronpaisios-athinagoras.el.aspx (25. 05. 2016.).

Превод: архим. др Никодим (Богосављевић)

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 04 јун 2016 )