БЕСЕДА ЕПИСКОПА БАНАТСКОГ НИКАНОРА У МАНАСТИРУ СВЕТИХ 40 МУЧЕНИКА СЕВАСТИЈСКИХ У ГАЈУ
Браћо свештеници, сестре монахиње, драга браћо и сестре, драга децо,
Захвалисмо Богу бесмртноме на свему ономе што нам даје и свему ономе што нам је припремио да нам да. Али, више је то по Његовој љубави и Његовом милосрђу, него по нашим заслугама. Јер када би ми сами, по својим заслугама, живели у овоме свету, а не по милости Божијој, тешко да би и један дан поживели. Јер, по речима праведног и светог цара Давида, нема ни једнога дана...чак ни пре него што смо угледали дан, а да човек није сагрешио. И каже цар Давид: сагрешисмо још у утроби матере своје. Али, по милости Божијој јесмо то што јесмо. И немамо разлог за велики страх - најпре од самих себе, јер смо најчешће ми сами себи највећи непријатељи, зато што се не знамо чувати. Не можемо да се сачувамо од онога који највише мрзи човека – сатане, а последица тога је грех и на крају смрт. Ту нам Црква наша света нуди помоћ, нуди нам благодатне дарове Духа Светога и зато немамо страх за наш живот овде на земљи. Напротив, имамо велику радост, јер нас је Бог послао овде на свет, браћо и сестре, да своју љубав и своју радост, део себе подели са нама. Зато ми и јесмо народ свети, како каже Св. ап. Павле; свети приликом примања Свете тајне крштење, па све до краја нашег живота, јер се сједињујемо са Христом и постајемо једно у Богу. Као што је и рекао сам Господ наш Исус Христос да су Он и Отац једно, и да онај ко извршава вољу Божију једнако је са Богом, као што су Христос и Бог Отац и Дух Свети једно.
Ево, време у коме тренутно живимо, ови дани светога поста, Четрдесетница света, нису ништа друго до благословено време, у којима нас Он опомиње да у ове дане, које нам је одредио и које нам је Црква наша света одредила, да се припремамо најпре, и изнад свега, духовно, а и телесно, свакако, како бисмо дочекали Његово светло васкрсење најрадосније, најсветије и најпобедоносније. Нема веће победе од оне победе коју је сам Бог извојевао са смрћу, са демоном, са грехом. То је Његово светло васкрсење, кога очекујемо на крају овога светога, Великога - Часнога поста. Свакако, жртва је наша потребна у границама наших и духовних и телесних сила. А за све друго Он ће нам помоћи и Он ће нам додати.
Данас славимо велики празник, Светих 40 мученика, који су животима својим већ у првим временима посведочили Њега васкрслога. А колико их је пре њих... од Витлејемских младенаца све до данашњег дана, броја ми људи не знамо, али зна Бог. Довољно је с наше стране, како нас је научио Он, и како нас Црква учи, да им се обратимо рекавши: сви Свети, молите Бога за нас! А од наше духовне припреме зависи колико ће нам они својим молитвама помоћи. Зато увек имајмо на уму наше чисто обраћање Богу: чистим срцем, чистим умом, помислима чистим тражити помоћ од Њега и Пресвете Богородице и Светитеља Божијих. Сигурно помоћ неће изостати. Чак ако и заборавимо, као што се каже у Светоме писму, да мислимо о себи и души својој, сетиће се Он – Бог наш. Каже се у Светом писму да мајка може заборавити своје дете, али Бог неће заборавити човека кога је створио за вечно спасење (ср. Ис. 49,15).
Данас смо, браћо и сестре, сабрани овде, у овој нашој светињи, око светих мученика, светих икона и моштију светих које су нам стигле благодаћу Божијом и љубављу и жртвом наше браће који нам их донесоше и поклонише. Ове године имамо икону и свете мошти једног, нама именом непознатог, од светих мученика, али ми му се обраћамо знајући и верујући да ће он обзнанити и показати чије се Свете мошти овде налазе. Прошле године смо донели свете мошти једног од Светих 40 мученика, Св. муч. Смарагда. А и ове године Господ је благословио, те су братски руски народ и Руска православна Црква поклонили овом нашем манастиру, нашем скиту, икону са изображењем Св. 40 мученика и једну свету честицу једнога од њих, коју смо данас донели и која ће овде од данас бити. И када год будете долазили, знајте да су овде они свети молитвеници који се моле Богу за свако људско биће, за сваку душу, за сваког човека, добронамерног и пролазника и дошљака, који са добром намером долази у овај свети храм, у ову свету обитељ.
Ово је време у коме наш народ живи са великим искушењима, браћо и сестре. И сами смо сведоци. Највише тешкоћа, највише проблема долази од нас самих. Зато је и потребно да највише жртве учинимо ми сами, јер Господ допушта искушење само јакима и онима који се могу изборити, а нама је додељено да пијемо чашу проблема наше Цркве, нашега народа, а и наше државе. Ти проблеми нису лаки и није их мало. Али, ми знамо за помоћ од Бога, која ће нам стићи у свако доба када Му се обратимо. Рекох, немамо страх за духовни пад, или, не дај Боже, за губљење вере, наде и љубави, као да је ово нешто најтеже и безизлазно. Не, не, напротив! Баш је можда ово време као и када се руда злата убацује у пећ. Потребно је најпре да сагори и да нестане оно што смета злату да се пројави; огањ га прочисти и оно постаје један од најплеменитијих метала. Тако је било кроз историју наше Цркве, браћо и сестре, гонитеља Цркве. Они су познати, али нису признати. Нису признати првенствено пред Богом, а од људи су осуђени. И Бог је одлуку људи - народа Божијег - примио као свету. И данас они који желе да наше верне плаше разноразним законима и прописима, проћи ће као и они који су раније кидисали на Цркву и на веру. Цркву неће никада нико моћи оборити ни уништити, јер је она Божија творевина! Крвљу Христовом она је запечаћена и зато нема страха за Цркву! Ми, у Цркви, имамо велики разлог за бојазан да нас Бог попут оне руде не одбаци и сагори, ако не будемо макар личили на злато, а никада нећемо, свакако, бити савршени док год живимо у телу овде на земљи. Али, старајмо се да испуњавамо заповести Божије, и то је оно што Бог од нас тражи, браћо и сестре. Данас имамо могућност да наша деца... да наш народ иде у своје храмове, у своје цркве. У школе долазе свештеници и вероучитељи; долазе у војне гарнизоне, у полицијске школе, у болнице. То је свакако добро и корисно и морамо сви заједно Богу заблагодарити што је тако допустио. Али не смемо заборавити, браћо и сестре, колика је обавезе наша, посебно нас свештеника, оних који су представници народни пред Богом. Они који узносе бескрвну жртву Богу морају знати како је узносе и зашто је узносе. Како? -Најдостојанственије и најдостојније што могу. За кога? – За народ Божији, који долази и очекује молитву од своје јерархије, духовних отаца и епископа. А сведоци смо да и ми имамо проблема. Имамо и имаћемо их. Али у исто време, опет, немојмо заборавити да Бог прегаоцима даје напоре. Неће Бог нас епископе и свештенике питати, браћо и сестре, колико је било у нашим епархијама, градовима, селима и манастирима верног народа, него ће Бог питати какав је тај народ, шта смо ми учинили да тај народ буде Божији, да живи по Богу, да живи по заповестима Божијим, да живи по заповестима Цркве своје, онако како су живели наши Свети преци. Наша је дужност да тако проповедамо и учимо и живимо. Имамо, рекох, проблема. Имамо их сви, неко мање неко више, али није Бог заборавио и оставио свој народ. Рекао је: где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам и ја са њима. Зато немојмо да губимо наду и веру. Ево, видимо како Бог чини чудеса преко светих својих изабраника. Овде смо се и данас окупили својом добровољном жртвом и трудом да дођемо до ове светиње. Али верујемо да се првенствено Бог побринуо дајући нам здравље, веру и вољу да дођемо овде и да узнесемо Богу молитве [...]
Благодарни смо Богу што нас је довео до сада – до Крстопоклоне недеље, давши нам духовну снагу за припрему душом и телом. А и у ове дане који су пред нама, ако смо нешто и пропустили, да допунимо, а човеку који се стално усавршава никада неће бити граница у његовом подвигу. Него, као што каже ап. Павле, усавршавамо се у висину раста Христовог. А Христос Бог је безграничан. Зато се трудимо да са вером превазилазимо искушења на која наилазимо у својој цркви, у своме селу, у своме граду, у својој епархији. Будимо Богу благодарни што нас подсећа и што нам помаже да останемо на правом путу, путу Цркве Божије, путу светих предака наших. Немамо разлога за стид. Најмање имамо разлога да мењамо нешто у Цркви својој. Нема онога коме је Бог посебно дао да управља Црквом, без саборности. Индивидуално - никако! Појединачно – никако! Само Он, једини Он може, други нико! И само Његове свете одлуке поштујући ми ћемо бити с Њим, и Он ће бити са нама. Ко год покуша да одваја Цркву од Христа Бога, или да одваја Цркву од народа, престаје да буде у заједници са Богом. И обратно. Бог очекује покајање. Он не плаћа брзо, већ дуго трпи. Зато и ми будимо трпељиви, али живимо по Богу и наш живот биће живот радости; биће живот осећања да је Бог са нама и ми са Богом. И јесте тако. Сваки који се причести светињама, Његовим телом и крвљу, јесте бог у малом: Бог у човеку, а човек у Богу.
Зато, браћо и сестре, све вас поздрављамо. Посебно вас, браћо свештеници, који сте дошли са народом Божијим из других епархија. Већ се, ево, традиционално овде састајемо, приносећи Богу молитву и мољења. И ево, већ од прошле године и овај наш манастирчић напредује, па, ако Бог да, имамо план да и у овој години урадимо још тога, како би ваш долазак овде био што пријатнији. И житељи његови, који нас овде срдачно дочекују, јесу овде најпре због спасења душа својих, а онда и због добронамерних људи Божијих, народа Божијег, да га ту дочекају и пруже му духовну помоћ. Овде су испред нас и Свете мошти које нам помажу, које су доступне за целивање и тражење помоћи. Много је оних који су од прошле године прошли овуда и целивали Свете мошти. Ево сада још и додатног благослова Божијег кроз Свете мошти још једног угодника Божијег од 40 светих мученика […]
Ми немамо право на поделе, и немамо право да се сагласимо са било чим што ће нарушавати јединство Цркве наше, што ће нарушавати јединство народа Божијег у држави нашој; што ће нарушавати мир, слогу, традицију нашу, коју су нам Свети преци наши сачували и предали. Обавеза је наша да радимо, али ако хоћемо нешто да мењамо, те промене морају бити у духу саборности.
Зато, браћо и сестре, будите уверени и чврсти у вери да нити можемо нити смемо да мењамо било шта, посебно у Светој служби. А, ако се то и догоди, ту смо да станемо, и да се супротставимо свакоме ономе који без сагласности Духа Светога и Његове свете воље самовољно мења Његове одлуке – Божије одлуке, одлуке нашег Сабора и оних светих из нашега рода који су нам те прописе прописали.
Зато, будите сигурни и уверени да док год буде један или двојица епископа у Сабору, да ће Црква бити у јединству и слози, а колико у миру, то од нас сваког појединачно зависи. Цркви није потребна наша помоћ. Њој је Бог дао све што јој треба. А Црква је та која ће помоћи нама који имамо многе недостатке и слабости.
Бог нам је дао данашњи дан, дан Св. четрдесет мученика, дан Крстопоклоне недеље. Најмоћније и најснажније наше оружје јесте Крст Христов. Њега да узмемо за заштиту нашу и нећемо имати бојазни за наше душе.
Дочекујте сваки празник што можете боље и радосније. То чините постом, молитвом и милостињом колико можете и коме је потребно; посебно Светом тајном исповести и тражењем опроштаја и опраштањем; и круном – Светим причешћем. Чувајте се да Свето причешће не буде на суд или на осуду – неспремнима и недостојнима да га приме. Зато је наша Црква ту, зато су наши свештеници и духовници ту, и они ће помоћи. Само је, браћо и сестре, довољна ваша слободна воља и ваш труд, колико можете, и ето испуњења онога што од нас Бог тражи, ето радости која је ту на домак, на корак од нас. Бог је та наша највећа радост. Он је наш највећи Добротвор. Њему у свима светима нека је слава! Њему, Који нам себе даје за храну и пиће од којих никада нећемо огладнети и ожеднети, већ ћемо тако засићени дочекати све празнике које је Он ради нас и ради нашега спасења учинио доступним нама и предао их Цркви на вечно чување.
Нека би дао Бог да се лепо осећамо овде данас и вратимо се својим кућама у миру и радости са благословом Божијим. С наше стране свима нека је хвала и Бог вас све благословио.
