Сваком истинском православцу велики је бол у души и срцу од Сабора Православних Цркава који се ових дана одржава на Криту.
Велики бол је у души јер то није ни "Свети", ни "Велики", а никако није ни "Свеправославни" Сабор како га организатори још увек зову иако је евидентно одсуство четири Православне помесне Цркве, те се из тог разлога ни не називати "Свеправославни".
И док болно у души одзвањају речи архиепископа телмиског Јова, представника Константинопољске патријаршије у „Свеправославном секретаријату“ да су усвојени текстови о аутономији и дијаспори, као и да је успешно завршена и сесија поводом текста о важности поста и његовог држања, неизбежно се поставља питање - ЗАШТО?
Зашто Патријарх московски и све Русије Кирил, Патријарх Српске Православне Цркве Иринеј, Патријарх Грузијске Православне Цркве Илија и Патријарх Бугарске Православне Цркве Неофит који су били присутни на Свештеном сабрању предстојатеља Православних Цркава одржаном у Шамбезију у јануару месецу 2016. године нису поступили попут представника Антиохијске Цркве, митрополита Исака који је написао: „Црква Антиохије се не слаже са садржином документа. Ми одбијамо да га потпишемо“?
Зашто су Патријарх московски и све Русије Кирил, Патријарх Српске Православне Цркве Иринеј, Патријарх Грузијске Православне Цркве Илија и Патријарх Бугарске Православне Цркве Неофит ставили свој потпис на документа - текстове на теме: Мисија Православне Цркве у савременом свету и Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом, који текстови су касније од многих православних митрополита, епископа, монаха, теолога и православних хришћана означени као јеретички? И што је најважније став Светог Кинота Свете Горе Атон без икакве сумње наведене текстове сматра не само неканонским но и посве јеретичким.
Зашто већ тада, у јануару месецу, Патријарх московски и све Русије Кирил, Патријарх Српске Православне Цркве Иринеј, Патријарх Грузијске Православне Цркве Илија и Патријарх Бугарске Православне Цркве Неофит нису захтевали одлагање тада још са правом називаним "Свеправославним Сабором", јер су понуђени текстови тако очигледно били јеретички?
Зашто ни толико мудрости и опреза нису имали Патријарх московски и све Русије Кирил, Патријарх Српске Православне Цркве Иринеј, Патријарх Грузијске Православне Цркве Илија и Патријарх Бугарске Православне Цркве Неофит када су тако олако сматрали да ће се потписани текстови моћи изменити?
Зашто су Патријарх московски и све Русије Кирил, Патријарх Српске Православне Цркве Иринеј, Патријарх Грузијске Православне Цркве Илија и Патријарх Бугарске Православне Цркве Неофит на том Собрању у јануару месецу 2016. године тако брзоплето и олако одступили од праве и чврсте вере Православне потписујући јеретичке текстове?
Зашто су уопште Патријарх московски и све Русије Кирил, Патријарх Српске Православне Цркве Иринеј, Патријарх Грузијске Православне Цркве Илија и Патријарх Бугарске Православне Цркве Неофит прихватили да буду саучесници у припремању Сабора са темама и текстовима које је наметала Константинопољска Патријаршија и Васељенски Патријарх Вартоломеј који су већ одавно огрезли у екуменизму и јереси?
Зашто Патријарх московски и све Русије Кирил, Патријарх Српске Православне Цркве Иринеј, Патријарх Грузијске Православне Цркве Илија и Патријарх Бугарске Православне Цркве Неофит нису захтевали да главна тема на Свеправославном Сабору буде осуда екуменизма, јер то је највећа јерес данашњег времена и објективно највећа опасност по Православље? Зашто на том Сабору нема осуде екуменизма?
Зашто?
Нажалост Сабор се одржава и већ се сада са великом извесношћу може рећи да је од почетка његов циљ био стварање раскола, јер како другачије разумети речи архиепископа телмиског Јова, представника Константинопољске патријаршије у „Свеправославном секретаријату“ када бахатим, охолим и лажљивим речима говори:
"Ово није конференција или научна расправа. То је свети и велики сабор, који се одржава по једногласној одлуци, усвојеној у јануару месецу ове године на синаксису у Шамбезију. Наравно, после завршетка сабора почеће процес рецепције његових одлука. Сада смо у процесу спровођења сабора. По његовом завршетку, одлуке ће постати обавезне“.
Најпре није тачно да се сабор одржава по једногласној одлуци, јер Антиохијска Православна Црква није ставила свој потпис на одржавање Сабора.
Али оно што посебно забрињава је да по ставу Константинопољске Патријаршије и по самом Васељенском Патријарху не само да све донете одлуке могу бити обавезне иако нису донете консензусом, него чињеница да се Сабор уопште одржава иако четири Православне помесне Цркве одбијају да на њему учествују.
У члану 8. став 1. Правилника организације и рада светог и великог сабора Православне Цркве, који регулише рад Сабора, је утврђено следеће, цитирано:
"Рад Сабора почиње и врши се савршавањем свеправославне Божије литургије, на којој началствује Васељенски Патријарх, и у којој учествују сви Предстојатељи аутокефалних Православних Цркава, или њихови представници сагласно с диптисима Васељенске Патријаршије".
Дакле, Сабор не може ни почети, нити се може савршавати свеправославна Божија Литургија ако на истој не учествују сви Предстојатељи аутокефалних Православних Цркава, или њихови представници сагласно с диптисима Васељенске Патријаршије.
Зашто присутне Православне помесне Цркве пристају да се Сабор одржава противно његовом Правилнику?
Поставља се и посебно питање зашто је Патријарх Српске Православне Цркве пристао да поступа и против канона и против наведеног Правилника сабора.
Зашто?
И шта сада?
Шта сада чинити када је тако очигледно да Константинопољска Патријаршија и Васељенски Патријарх Вартоломеј, све чине да доведу до раскола уз, нажалост, учешће и Патријарха Српске Православне Цркве.
Ако се заиста то деси, ако заиста дође до раскола, једино што нам преостаје је да ПРАВОСЛАВНИ НАРОД реагује. Сто хиљада, пола милиона, милион Срба Православних нека се стекне пред Патријаршијом са само једним захтевом да се сви потписи на јеретичка документа и на документа која доводе до раскола сместа пониште и да Српска Православна Црква остане у јединству са Руском Правиославном Црквом а никако са јеретицима екуменистима.
ДОСТА ЈЕ БИЛО ЕКУМЕНИСТА И ПАПИСТА!
Од истог аутора:
1. Oстоја Дражић: О духовности у граду