„Вартоломејски сабор“, авај, није оправдао чак ни најскромније наде да ће глас већине активних архипастира, пастира и мирјана бити услишен од стране старих теолошко-бирократских „елита“.
Колико је говорено о томе да је термин „екуменистички покрет“ искомпромитован чињеницом да је он, будући општи и недефинисан, испуњен сумњивим и нехришћанским садржајем! Колико пута смо говорили о новој природи Светског савета „цркава“, на коме сада учествују сатанисти и они који богохулно „венчавају“ хомосексуалце и лезбејке! Колико пута смо писали да је потребно Православну Цркву потврдити за једину истиниту! Није било одговора, осим неколико штурих оправдавања екуменизма и покушаја да се „промени тема“. На „сабору 16-06-16“ били су присутни чак и посматрачи из „Евангелистичке цркве Немачке“, у којој се увелико венчавају истополни „бракови“.
У „профилном“ документу поново се позитивно говори о неуспешним „двостраним дијалозима“, који нису никога привели Православљу, о „екуменистичком покрету“ и ССЦ-у. Једини уступак је примедба Грчке Цркве, која за резултат има следећу фразу: „Православна Црква признаје историјски назив других инославних хришћанских цркава и вероисповести, које нису у општењу са њом, и истовремено верује да њен однос са њима треба да се гради на што бржем и објективнијем њиховом тумачењу читаве еклисиолошке тематике, посебно у области учења о светим тајнама, благодати, свештенству и апостолском прејемству у целини.“ У принципу, није лоше то што „критски сабор“ није признао „инославне зајаднице“ за Цркве. Но, признао их је за хришћане. Међутим, хришћанства нема изван Цркве... А што се тиче Светих тајни, те заједнице, укључујући и римокатоличку, све се више удаљавају од Православља.
Постоји још један неочекивани елеменат критских докумената. У енциклики (управо тако се назива тај текст у енглеској и француској варијанти) се каже: „Православна Црква, верна таквом једнодушном апостолском предању и мистичком искуству, јесте аутентична прејемница Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, каква се исповеда у Символу вере и потврђује у учењу Светих Отаца.“ Штета је што овде нема речи „једина прејемница“. Но, ипак је речено: аутентична прејемница Једне Цркве јесте Црква Православна. Даље се у енциклики за Саборе са васељенским ауторитетом признају „Велики Сабор (879-880), сазван у време Фотија Великог, патријарха константинопољског; затим Велики Сабори сазвани у време Светог Григорија Паламе (1341, 1351, 1368 г.), на којима је била утврђена истина Вере која се, пре свега, тиче исхођења Духа Светога и човековог причешћа нетварним божанским енергијама; затим Свети и Велики Константинопољски Сабори – 1484 године, који је одбацио унијатски Флорентински сабор, 1438-1439 и 1638, 1642, 1672, 1691 године, који су одбацили протестантска веровања, а такође и Сабор 1872 года“. Управо на тим Саборима за јереси су били проглашени латинство, варламизам и протестантизам.
Дакле, без обзира шта нам тамо говорили аутори лукаво смишљених „саборских“ текстова, они су сами били принуђени да признају: истинита и Једна (то јест Једина) јесте Црква Православна, а ван ње су јереси. И нека неко покуша да оспори истинским хришћанима да о томе говоре – директно и широко. А присталицама екуменизма, које ничему не учи чак ни падање неких од њихових „партнера у дијалогу“ у отворено антихришћанство – анатема и вечна смрт, ако се не одрекну од свог фанатичног безумља.
Извор:odigitria.by
Превод и приређивање: "Борба за веру"