Многи ме питају како се данас односим према свом претходном учешћу у екуменистичком покрету. О томе сам говорио неколико пута у својим иступањима, али овом приликом - „написмено“.
Ушавши у Цркву, кроз прилично конзервативне кругове, крајем 80-тих и почетком 90-тих година, после неког времена постао сам искрени екумениста. Комунцирао сам с лидерима неформалног дисидентског покрета, учествовао у заједничким молитвама, за шта сам се покајао на исповести.
Потпуно разочарење у екуменизам у мени је наступило већ првих година учествовања у активностима „Светског савета цркава“ и „Конференције европских цркава“, то јест средином 90-тих година. У раду разних органа тих структура почео сам да учествујем негде 1992. године – постао сам члан Комисије цркава за међународне послове ССЦ-а, потом сам био самодератор комисије „Црква и друштво“ КЕЦ-а, члан комитета ССЦ-а и КЕЦ-а. Тамо сам радио пре свега на „политичким“ питањима, а не „богословским“ и трагањем за јединством.
Врло брзо сам схватио да ове две организације представљају пропадајуће бирократско-дипломатске заједнице, где се све главне дискусије врте око интереса држава и цивилизација, које представљају њихове религијске заједнице. Свака кризна ситуација – било да се радило о балканским ратовима, односу између Јужне и Северне Кореје и тако даље – доводила је до исцрпљујућих спорова око формирања компромисних докумената. Драго ми је што се могао избећи исувише јак притисак и доминација запада по низу питања. Не тако лоша позиција била је изграђена према глобалног финансијском капитализму – ми смо се ту уједнили с „левим“ протестантима „трећег света“ и неким земљама Запада. Но, на све је то, авај, било протраћено исувише времена. Усвојени документи сами по себи никоме нису били потребни – позиција ССЦ-а и КЕЦ-а данас су мало коме занимљиви, за разлику од 60-тих и 80-тих година, када су ове организације биле арене контаката западног и совјетског блока.
Друга сфера интензивних активности ових организација је жестока борба за руководеће позиције у њиховим бирократијама, за различите почасне положаје, за доделу и расподелу средстава од религијских центара, „хуманитарних“ фондова, структура ОУН-а и ЕУ. Ово занимање је испразно и глупо, мада се у нашем спољноцрквеном апарату придаје несразмерно много пажње томе ко ће где „седети“ у текућем и наредном Централном комитету. Притом, постоји још један проблем – за све дужности и позиције постојано се боре агресивне феминисткиње, ултралиберали, представници сексуалних мањина и лица блиска западним специјалним службама. Они често диктирају тон дискусија на заседањима...
Већ крајем 90-тих почео сам отворено да се изругујем над оним што се догађало у ССЦ-у, и то директно на заседањима. 1998. године, на скупштини ССЦ-а у Харареу, испрозивао сам феминисткиње, после чега је истакнута активисткиња савета, Американка Џенис Лав, у часопису за учеснике скупштине, изјавила да „још никада није чула такве антиекуменистичке изјаве“. На скупштини у Порто-Алегреу, 2006. године, разделио сам подсмевачки памфлет „Заповести пост-хришћанског паганизма“, где сам се од срца подсмехнуо леворибералној ревизији хришћанства у ССЦ-у. „Прогресивни“ делатници дуго су шкргутали зубима. Један ми је рекао: „Да ли стварно мислите да смо ми тако лоши? Педофилију ми никада нећемо одобрити“. Међутим, моја предвиђања да ће она бити одобрена од стране неких западних „хришћана“ до 2030. године остају на снази – и то се може остварити.
У то време нисам обраћао пажњу ни на какве заједничке молитве у ССЦ-у и КЕЦ-у – напротив, демонстративно сам их игнорисао. На некој од скупштина – чини ми се у Порто-Алегреу – са још једним делатником из Русије приредио сам чак и перформанс: спалили смо екуменистички молитвеник недалеко од здања у коме се одржавало свечано „богослужење отварања“. У принципу, одгонили смо досаду како смо могли.
Сматрам извесном чашћу то што је 2008. године управо мени припало да КЕЦ-у саопштим да Руска Православна Црква суспендује учешће у овој организацији. Разлог томе било је одбијање да се призна Естонска Православна Црква у саставу Московске Патријаршије, у чијој позадини је било признавање константинопољске „аутономије“ у Естонији. У суштини, нас су просто грубо обманули – не само Константинопољ, већ и руководство КЕЦ-а. Суспендовање учешћа у тим условима сматрам исправним – и добио сам подршку патријарха Алексеја и митрополита Кирила. Надам се да ћемо исто поступити и у ССЦ-у – или још радикалније.
Након напуштања Одељења за спољне црквене везе 2009. године, замолио сам да ме при првој процедуралној прилици искључе из свих органа „екуменистичког покрета“ – и нимало не жалим. У органима овог покрета нема не само истинске хришћанске вере, већ чак ни истинског верског тражења – само цинизам, ситне-политичке препирке, бирократски обрачуни.
На крају совјетске епохе ми смо веровали да ће екуменизам довести до уједињавања – на темељу Православља - свих оних који себе називају хришћанима. Но, велика већина протестаната још се више удаљиља од њега, а римокатолици стрмоглаво иду путем дефетизма и уподобљавања духу овога века, нагло намећући логику зла и структуру зла онима који узносе у молитви име Христово. Зар ће у случају компромиса са злом бити услишена та молитва? Или ће они, који се поклоне „овоме веку“, чути: „Не познајем вас откуда сте; отступите од мене сви који неправду чините“ (Лк. 13, 27)?
Извор: odigitria.by
Превод и приређивање: „Борба за веру“